DRAGANA NIKOLIĆ

Rođena 1982. u Aleksincu. Završila grafički dizajn na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Do sad je u Balkanskom književnom glasniku objavila nekoliko tekstova pod nazivom Gospode, kako se ovde brzo smrkava, kao i priče "za poneti" - Second-Hand Shop.
Likovni urednik BKG.

 

Deux vols d'oiseaux*


Dolazak.
Metro.
Nervoza. Uzbuđenje. Nisam želela ovo putovanje. Ne ovako.
Krenuli smo sa tajnama. Ćutala sam tužna, izdana. Nadajući se razrešenju.
I konačno... kreće.
Iza mene harmonika počinje.
Okrećem se i smešim se čoveku koji svira kao vergl izlizane francuske melodije.
Prijatelj je postao ljubavnik.
Gubim ih obojicu.


Najviši. Najviši pogled. Sa kule. Bilo je oblačno i duvao je vetar. Kiša. Bilo mi je teško posle svih onih stepenica.
Grad se otvarao pred nama.

Skup i smrdljiv turistički grad.

Drolja. Matora, otmena plemkinja. Istražena. Ona što se još uvek kinđuri iako se tragovi starosti vide, ispod belila, bore na vratu i veštačka vilica, nacrtani mladeži, teški barokni nakit oko vrata i po rukama, groteskno donekle,
ali užasno zna da podiđe, očara, prostački prefinjeno. Vešto.

Grad se okreće na vrtešci.
Veliki karusel. Dete. Umetnik. Pijanac.
Akrobata.
Vija se.

I to je Evropa! Puna nekorisne nepotrebne starudije. Otežala istorijom, bolesna i bolećiva. Živi od stare slave. Ostarela. Dosadna. Passe.
Dekadentna.
Neki ljudi uporno čuvaju sve stvari. Ništa ne bacaju.

Luvr je groblje, ogromna grobnica usred grada sa svim onim dosadnim kamenjem. Kilometri umetnosti. Kilometri groblja
Tolika gomila umetnosti me plaši. Gomila parkirane prošlosti. Ne mogu da je obuhvatim. Ni da je podnesem.

Tumaramo prostorijama sa slikama među gomilom stranaca.
Poželeh ga baš tu pred Rembrantom. Iznenada. Silovito. Dramatično.
U toj sterilnoj srednjevekovnoj prostoriji, valjamo se na mermernom podu… naočigled svih turista, koji nadiru kao žuti mravi, naočigled sredovečnih ravnodušnih čuvara, obezbeđenje nas izbacuje zgađeno našim primitivizmom, japanski turisti fotografišu, vest munjevito obilazi svet; još jednom Srbi su pokazali da su najgori, mene izbacuju s Akademije...
Pogledah ga nevino se osmehujući, valjda nije naslutio.
Nisam mu nikako mogla reći. Nisam ništa mogla reći. Između žestine želje i prezira.
Strogi jevanđelista Matej.
Svetački raspoložen.
Tmine pune različitih duhova.
Njegova asketska ruka
Upire prst.

Beše me sramota.

Bilo je lepo šetati Tiljerijama. Svuda okolo neki beli pesak, drveće, mermer. Mir.
Sedeli bismo pored malog bazena. Samo bismo sedeli i ćutali. Gledali patke.

Ovde nismo jurcali da obiđemo sve muzeje, nismo se pentrali beskonačnim stepeništem na vrh Trijumfalne kapije samo da vidimo kako odatle izgleda Šanzelize. Kako izgleda Pariz: Sa Tornja, Sa Notr-Dama, sa onog Velikog Točka na kome smo se vozili u Luna-parku, sa terase Pompidua...
Kao s lanca puštena, dva šteneta su veselo kevtala i trčkarala po gradu, ispleženog jezika, jao vidi ono, vidi što je lepo i šareno, av av av
Nisam žurila da obiđem rasprodaje odeće po ulici Rivoli, dok je on ravnodušan prema kupovini, bazao po kvartovima sa prostitutkama, tražeći naš hotel
Nismo kisnuli
Nismo se ispovedili jedno drugom jedne noći
Nisam mu masirala stopala umorna i lepa kao na freskama mučenika
A i mislim, čemu sve to?

Ovde je vreme puzalo, skoro nepokretno, skoro neprimetno...
Kao u oazi.

Nije bilo armija turista koji su krenuli u osvajanje uspomena, naoružani fotoaparatima, kamerama i ostalim čudima
“Ovo sam ja na Ajfelovoj Kuli”
“Ovo sam ja ispred Ajfelove Kule”
“Ovo smo smo moja žena i ja...”

U kratkim pantalonama, prikladno odeveni za višečasovno razgledanje znamenitosti, sa zadignutim čarapama i rančevima, stalno u nekim grupicama, stalno nešto objašnjavaju, zapitkuju, od njih stvarno nema mira
“Molim Vas, nemojte da se odvajate, budite u grupi, ponavljam, ostanite u grupi. Svi imate kartice sa Vašim imenom i prezimenom i imenom agencije. Ako se izgubite, imate adresu našeg hotela. Ručak je u trinaest časova.
Ponavljam... A sada se nalazimo pred Mona-Lizom...”

I bilo je lepo na groblju. Tiho. Svečano.
Htela sam da vidim Morisonov grob, lutali smo alejama skoro satima...
Da bi na kraju naišli samo na ploču sa natpisom, ništa više...
Uostalom, šta meni i znače svi ti grobovi nepoznatih...čemu to prenemaganje
Ajdemo odavde. Ajde vodim te na kolače.


Povratak. Opet metro.
Iza nas dosadna kineska porodica sa krupnom i grlatom decom, uznemiravajuće glasna.
Gledam mog saputnika.
Promiču predgrađa.
Ne mogu da verujem da ga ostavljam. Ne izgleda tako. Ne izgleda kao da nam je poslednji put.
Čini mi se da ću mu se vraćati. Ne mogu svetlost da mu zaboravim...
A on lep. Ko tele. Neće da kaže. Gledam ga. Čekam. A on jede. Pije sok. Nonšalantno. Izbegava. Stresa mrvice sa svojih Diesel pantalona.
A znam da mu nije bilo lepo. Sinoć.
Ni meni.

Ovog puta dvojica. Opet harmonika. Zaokruženo putovanje. Ovog puta im dajem novac. Smešim se. I oni se smeše.

*skulptura Alexandra Caldera, Centre Georges Pompidou, Paris


Anđeo

Plašljivoj i plačljivoj deci pred spavanje su nekada govorili kako nad njihovim snom bdi anđeo čuvar, i da svako dete ima svog anđela, i deca bi šaputala: anđelu čuvaru mili, svojom snagom me zakrili...

Anđeo zaštitnik, čuvar, arhanđel, glasnik i utešitelj, vesnik
angel, angelos, anhel
Aberdar
inkarnacija uzvišenog

Onaj koji bdi. Strepi za naše duše. Odvraća nas s lošeg puta.
Posrednik

Cassiel, anđeo samoće i suza

Anđeo smrti

Pali anđeo

Angels of darkness, sadness...

Calling all angels…


Verujem li u boga?
To kao da nije ni važno
Nešto u meni duboko veruje
I to je starije od moje odluke

Ta priča o bogu je duboko utisnuta u moj kod

Mogu da izaberem i da ga se odreknem. Ali on mene neće.

Toliku istoriju religije ne mogu zaobići
Sve te priče
I ne samo o Hebrejcu koji je umro za ljude. Već sve priče. I sve bogove.

Koliko se plašimo toliko je veliki bog
Ali treba li se boga bojati?

Svi nosimo
Tu istoriju
Pa makar bila i iluzija.
Traje dovoljno dugo da svaka zabluda postane istina

Nosimo toliko boga koliko i bezbožnog
Veru i sumnju

Možemo ga prevazilaziti bez straha da ga izgubimo

Da li je to uspomena na pretke?
Pa krstili su nas. Nisu nas pitali.


Reprodukcija Belog Anđela stoji na zidu moje sobe već dugo. Slikala sam ga u trpezariji mog ujaka ovog leta.
Uzeli smo obične farbarske boje , polikolor i tonere koje sam rastvarala u poludisperziji u različitim posudama.
Već sam uradila jednu veliku sliku na zidu u dvorištu. Moje poludelo leto.
I bojala sam se da počnem (sve one priče o tome kako je nemoguće dostići lepotu i autentičnost Belog Anđela)...
-ma, slikaj, ako ne valja, prekrečićemo, pa šta-

I tako, počeh...
Mislila sam, trebaće mi bar nedelju dana da ga završim...

Najčešće je dolazila mala Anđela, komšiče od prekoputa, i stalno zapitkivala o svemu i svačemu; odgovarala sam preko volje, pa ko je to, pa što su mu tako crvene usne, pa šta mu je ovo pa ono, htela je sve da zna...

Mislila sam na sve anđele koje poznajem:

Letos je na koloniji bio i jedan slikar iz Makedonije, čika Angel, koji je stalno pričao masne viceve o Isusu i Mariji Magdaleni. Bilo je teško ne nasmejati se. Bili smo smešteni pored starog ženskog manastira.
Avgust. Stene i retke divlje biljke.
Pronašla sam jedan kamenjar blizu manastira, i tu sam odlazila da slikam. Morala bih da se uspentram desetak metara, dok ne bih našla mesto pogodno za sedenje, i jedan ogroman kamen kao štafelaj. Jutrom bi se čula zvona i liturgija. Ptice i insekti. Nikog unaokolo. Poneki kupinov grm, i te boje kamena, stene. Plave i sive, i zemljane, crvene, umbre i retke zelene. Sive izlomljene, oštre. Okružena prirodom i tim divljim letom u kome sam zaboravila telefon, kompjuter, sve udobnosti civilizacije, mesto na kome sam se punila energijom. U skladu sa sobom, sa prirodom, sa životom i smrću . Bilo je u meni neke pomirenosti sa svim događajima, izmirenje sa sobom, oslobađanje od besa, od osećaja ogorčenosti i prianjanja za bol. Radovala sam se nekako iznutra,

Avgust
Neizlečiva melanholija

miraculous days

zahvalna sam

stojim i gledam se kako postojim...

mirakul

...it's been a long, long time...

u pastelnim bojama
nežnim
lomljivim

moja duša
lebdi
sanja

magla

približavanje


arhetipski snovi

arhetipski predeo


Bila sam deo tog mesta, bila sam kamen, i zmija i kupina, bila sam glas koji se čuje i opija molitvom, plakala sam plavom, bila sam boja na platnu i nebo, i vetar, i potok, i alge i vodeno bilje i riba i trava i čičak i planina.

Bila sam

treperenje

žubor

obasjavanje

sitno podrhtavanje
drhturenje

bljesak metala na suncu

Bila sam u svemu i sve je bilo u meni, tako kao da je oduvek tu i bilo.
Očišćenje, pokajanje. Moja molitva.


Sedela sam na suncu, u svom kamenjaru kao zmija, po čitav dan.
Angel me je nacrtao za večerom, u par poteza. Sa nekim bludnim smeškom i poluzatvorenim očima.
Slikao je onako klasično, školski, koristeći mnogo sirove biljne zelene kao da je neko poludelo proleće. Činilo mi se kao da je uporno slikao pogrešno godišnje doba…


Uveče bi ujak doneo vino, domaće... Ovde je uvek puna kuća i radi se po čitav dan. Ovde su uvek gosti dobrodošli, ponuđeni i počašćeni. Troje dece i jedno unuče. Ujak je udovac. Zemljoradnik.
Setio se jedne grafike koju je sačuvao od roditelja, dobili su je na venčanju. - Anđeo čuvar. Le Saint Ange Gardien, grafika nepoznatog autora iz Francuske; moje oči se odjednom raširiše u čudu, kako ja nikad ranije nisam to videla, ni mama mi nikad nije govorila o tome. Predivna, sfumatirana, u stilu prerafaelita i tako nežna... Kaže, dugo je stajala na zidu njihove porodične kuće koja odavno više ne postoji. Setila sam se kako je Kiš u knjizi -Bašta, pepeo- spominjao jednu litografiju nekog francuskog autora koju su držali iznad kreveta u dečijoj sobi: Anđeo koji bdi nad dečakom i devojčicom koji se, ne znajući, priblizavaju rubu provalije; zamišljao je da su to on i njegova sestra, u to vreme bili su jako siromašni... da li je moguće? Pogledala sam godinu, 1932., odgovaralo je opisu, delovalo mi je kao da je mali komad njegovih ličnih uspomena zalutao nekim neznanim putevima ovde, kao da sam ja krišom prošvercovala nešto iz njegovog detinjstva što je postalo i moje, draga stvar...

Dva dana i noć.

Za dva dana i noć uradila sam sve osim lica, ostavila sam za kraj da progleda. Njegove oči u visini mojih.

Dobio je možda odviše rumene usne, previše jedar za jednog anđela, previše zdrav; pomalo i bezbožan, lepršav
Beli anđeo...
Poljubila sam ga za rastanak...

ubrzo sam otišla, i sad pitam uvek, kad se čujemo telefonom, kako anđeo? Jel stoji još uvek? Smeje se ujak, stoji, stoji...


Želim tišinu


Možda: nekad, negde, nekom
Čangrtanje sitnine
Razmenili smo sve krupne reči
Potrebna mi je
Samoća
U ovoj belini
Da se skrijem
Uvijem mekanim filcom zagnjurim u zečje krzno snegom prekrijem
I ćutim
Uvaljam u prah šećer kokosovo brašno mleko ove površine
Udobno mi je
Kao u belom flanelskom ogrtaču
Bade-mantilu
Penjoaru
Kao puščana paljba
Obasipa
Buka
Glasovi,
Zujanje mašina,
Oni prebrzo govore
Oni se ružno smeju
Smetaju mi
Sakrivam se u ćošak sebe
Možda: nekad nekom nešto
Vrtlog buke
Uvlači
U svoju utrobu
Guta me
Sa svih strana
Užasavam se
Porodičnih okupljanja
Usiljenih razgovora
Želim tišinu
Tišinu


Udahnuti januar


Udahnuti

Svež
Zimski
Vazduh

Januar.

Nabrajam reči
Nabrajam. Misli padaju kao pahulje
Prekrivajući grad

Odmor od čula od telesnog od vatre
Od želja

Gledamo umetničko klizanje na televiziji..
Ja nešto nostalgična, nikakva, svake zime idem na klizanje ...

Izlazimo:
- Pa evo ti ledene dvorane!
I stvarno, ulica je zaleđena
Juhuuu...
kližemo se,
iako nemamo klizaljke...

Evo gledaj, napraviću ti jednu piruetu
Znaš kako, moraš da nagneš telo napred, da dobiješ brzinu
I ovako... vidiš...

Crtam tvoje lice u snegu vrhom kišobrana

Autobus kasni

Danas nije bilo svetlosti
Ali je zato lepo veče i sva ta nepoznata sazvežđa...
I laka noć
winterlude

Čitao si mi Koncert za 1001 bubanj prepolovljen u sms-ove
I govorio o osećaju prolećnog predvečerja
O nadi, slutnji, buđenju

Nije ovo nikakva bajka.

Hajdemo još jedan krug...


Ponoćna

sklapam oči
i sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše

U neku ponoć
Poput ove
Nedorasla je reč
Nedozrela
Reč porozna i svakidašnja

U neku pijanu svečanu ponoć
Poželeću
Jutro
Sa ukusom mraka i nevinosti
Belo, prečisto
Kao stolnjak u praznično veče


Pomoliću se za reč
Govoriću ti pahuljicama
Razleteće se
Perje nežnosti iz rasporenog neba

I neću moći da budem jaka
Drhtaću kao promrzla ptica
Kao devojčica sa šibicama
Kao onda

Kao
Andersen je smislio ovu bajku

U neku ponoć

Vrisnuću
Od nepoznatog bola

U isto vreme

U nekom gradu

I ti

Da li ćeš dozvoliti sebi da budeš slab?

U neku ponoć
poželećemo zajedno drugačije jutro
nove godine zato dolaze.
Dozvolimo sebi ponekad...
magičnu ponoć.
magičnu.

onu koja te doziva
Naša tela izuvijena

Preplet

Jutro čeka
Nekog
Neko čeka

Nešto sam htela da ti kažem
Nešto nežno

kao laku noć

 

Copyright © by Dragana Nikolić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad