DUŠAN GOJKOV

Zbirka kratkih priča Grand hotel napisana je na neuobičajen način. Naime, sedeći u Kamenoj sali Radio Beograda, opkladio sam se sa prijateljem da je moguće za kratko vreme napisati tridesetak kratkih priča, makar one bile i eksperimentalnog tipa.
Za sat i po napisao sam sve priče koje se danas nalaze u ovoj knjizi, i dobio bocu kutjevačkog Klikuna crnog, fantastičnog vina koje je čak i tada, 1984, bilo teško pronaći.
Tad sam imao nepunih devetnaest godina, manje znanja, iskustva, i mnogo više literarne hrabrosti nego danas.
Na kraju krajeva, sve to sada, nakon više od dvadeset godina, nije ni bitno. Da budem iskren, Priče ne o Lazaru meni više uopšte nisu toliko interesantne i duhovite kao ranije. Prepoznajem sve uticaje, mladalačke greške...
Ipak, imam opravdanje za pisca: normalno je očekivati da će čovek, posebno mlad čovek, namerno ili slučajno, pokupiti tu i tamo, ako ništa drugo, ono bar utisak i atmosferu, koju je neko drugi već napisao, naslikao, snimio, komponovao, izrekao.
Dakle, u nemogućnosti da to učinim lično i poimence, ovu priliku koristim da se u Lazarevo i svoje lično ime zahvalim svima koji su uticali na naš rast i razvoj.
D.G.

***

Priče iz ove knjige objavljivane su prvo na programima Radio Beograda, u nekoliko književnih časopisa, potom u četiri različite antologije savremene jugoslovenske kratke proze, jednoj antologiji srpske proze i kao literarna podloga za dve grafičke mape Andreja Sujetova Kostića.
Grand hotel
u integralnom obliku objavljen je prvi put tek 1993; prvi tiraž je u celini prodat u toku promocije u Jazzbini.
Nakon toga, dobijala je interesantne kritike, i doživela je nekoliko izdanja u Srbiji i Hrvatskoj.
Zapravo, iako dan-danas ne razumem zbog čega, Grand hotel je moja najprodavanija knjiga i, u isto vreme, jedina knjiga od koje nikad nisam zaradio ni dinara.
Dobila je nekoliko nagrada, i prevedena je na engleski, grčki i makedonski jezik.

Nakon nekoliko pisama čitalaca iz Rusije, Slovenije, Srbije, Hrvatske, koji su pitali gde mogu da nabave Grand hotel (odgovor je - na žalost, nigde), odlučio sam da ovaj stari tekst ponovo načinim dostupnim, makar samo u ovoj, elektronskoj verziji.
D.G.


 

GRAND HOTEL
ILI PRIČE NE O LAZARU

 

 
The Grand Hotel. Always the same. People come. People go...nothing ever happens.
Vicki Baum, Menschen im Hotel – The Grand Hotel


Otkako sam umro, život mi se potpuno promenio.
Sv. Evanđelje po Sofiji, 14:10-16

What do you do in the Grand Hotel? Eat. Sleep. Loaf around. Flirt a little. Dance a little. A hundred doors leading to one hall, and no one knows anything about the person next to them. And when you leave, someone occupies your room, lies in your bed, and that's the end.
Vicki Baum, Menschen im Hotel – The Grand Hotel



LJUBAVNA PRIČA

Lazar je ušao u veliki, poluprazni autobus. Dva mladića glasno su razgovarala o fudbalskoj utakmici. Jedna starija žena je grčevito držala torbu u krilu. Iz torbe je virila šarena marama i venac belog luka. Dečak na zadnjoj platformi je pušio kradom. Padala je kiša. Lazar je osetio čudno tištanje u stomaku.
Glad?


AUTOMOBIL

Lazar je kupio automobil. Lep, jak, crveni auto, sa radio – kasetofonom. Nekad, dok je na posao išao autobusom, gledao je lepe devojke kako se drže za šipke i na svakoj krivini podrhtavaju pod košuljama ili majicama. Sad, svako jutro – samo semafori i žandarmi. Pokatkad se uhvati da čežnjivo gleda ka pretrpanom, smrdljivom i znojnom autobusu, punom lepih devojaka.


PESNIK

Pesnik, Lazarev poznanik, za života je bio stalno pijan. Jednog dana je, potpuno trezan, izašao iz svoje hladne sobice na mansardi (svi pesnici žive u hladnim sobicama na mansardama) i na pešačkom prelazu ga je pregazio pijani vozač u Bugattiju, i pobegao sa mesta nesreće.
Na kraju je Pesniku alkohol došao glave – kako su mu, uostalom, svi i govorili.


TERAPIJA

Lazar ima prijatelja Muhameda. Muhamed ima hobi. Sakuplja hotelske biblije. Ima ljudi koji prave kolekcije hotelskih pepeljara, onih malih sapunčića za dve – tri upotrebe, escajga, šoljica, noćnih lampica... Muhamed sakuplja hotelske biblije.
Kad je tužan, Lazar dođe u posetu svom prijatelju, uzme nasumce neku bibliju iz police, ode u kupatilo i, sedeći obučen na ivici kade, prelistava stranice, ispisane nekim stranim, nerazumljivim jezicima i pismima. Od toga mu, nekako, bude lakše.


KARIJERA

E, a onda sam se zaposlio kao semafor.


IZLOŽBA

Iznad Lazarevog pisaćeg stola pričvršćena je ekserčićem na zid jedna raskošna, secesionistička slika Madone sa malim, punačkim Isusom. Oboje su obavijeni stilizovanim cvećem. Sličica je štampana na žutom, tvrdom kartonu.
Okačio ju je prethodni stanar – čovek koji je živeo u ovoj sobi pre nego što je Lazar doputovao – i koji je ostavio u uglu jednu bušnu gumu za bicikl.
Lazar nije bacio tu gumu. Okačio ju je na zid, pored Marije i Isusa.
Sad, pre spavanja, Lazar posmatra svoju malu izložbu: Mariju, Isusa i bicikl – gumu. Zatim ugasi svetlo, i ako nije večerao prejaku hranu, zaspi odmah.


THIS IS YOUR LIFE

Ruke mu ne drhte inače. I ništa se ne primećuje. Osim izjutra, kad prinosi prvu čašu usnama.


PRIJATELJSKI RAZGOVOR

- Ne moram da te mrzim da bih te udario – rekao je Bokser.
Lazar je drhtao. U trenutku mu je prošlo kroz glavu da uopšte ne zna kako stoji, koliko su mu se tresle noge. Pitao se da li je njegov strah vidljiv – sujeta ga je ipak terala da se pretvara.
A onda ga je Bokser lupio.


GOLUBOVI №1.

Lazar je pušio na terasi. Po balkonu preko puta šetao se jedan sivi golub. Lazar je gledao pticu i pomislio:
- Zavidim ovom golubu.
Ugasio je cigaretu i ušao u sobu.


GOLUBOVI №2.

Dva siva goluba sa crvenim nožicama šetaju po krovu. Lazar sedi na terasi, gleda u susedni krov, vidi dva goluba. Golubovi guguču, Lazar se pravi da ih ne primećuje. Lagano vadi cigarete i upaljač iz džepa, pali cigaretu, steže upaljač u šaci. Odjednom zamahne i baci upaljač na golubove. Oni naglo odlete, a Lazarev upaljač se razbije o betonski krov susedne zgrade. Lazar polagano ustane, uđe u sobu i navuče zavese.


GOLUBOVI №3.

Lazar je sedeo na terasi i gledao jato golubova na susednom krovu. Jedno vreme ih je samo posmatrao, a onda je ustao, počeo da skače i vrišti, mlatara rukama i nogama.
Golubovi su odleteli, a iz stana se začuo majčin glas:
- Šta je, opet golubovi, a? Ostavi ih na miru već jednom, jesi li čuo?


LAZAR SE ŠETA

Lazarev pas se danas otimao više nego prethodnih dana. Cimao je povodac kao da je pomahnitao.


LIFT

Lazar je sedeo u restoranu i čekao prijateljicu. Za susednim stolom sedeo je čovek obučen u liftbojsku livreju i pio kafu. Lazar je zamišljeno gledao obod svog žirardi – šešira. Bilo je mirno, tiho i sunčano jutro.
Čovek sa susednog stola se polako, veoma polako okrenuo ka Lazaru i tiho, skoro šapatom rekao:
- Znate, za ovih petnaest godina koliko radim, niko mi nije rekao prizemlje. Samo tako – prosto – dole. Zanimljivo, zar ne?
A onda je Lazareva prijateljica ušla u restoran.


OSMEH

Lazar je čitao knjigu, stojeći u tramvaju i ovlaš se pridržavajući za šipku. Tramvaj je naglo zakočio, Lazar je izgubio ravnotežu i pao na pod. Jedna debela žena ga je nežno pogledala sa svog sedišta i sa osmehom šapnula:
- Tako ti i treba.


DINO'S

Gloster Roud, London. Sredina je marta, pada kiša. Dva čoveka hodaju ulicom, polako. Prvi čovek se saginje:
- Vidi, pronašao sam funtu!
Gledaju dugo u mali, debeljuškasti novčić: pleidiol wyf i'm gwlad. Prvi čovek pogleda drugog čoveka u oči (ili tako nekako, u tom smeru – ne može baš da fokusira pogled).
- Popićemo po kafu u ovom italijanskom restoranu.
Drugi čovek se osmehne, skine naočare, iz džepa izvadi potpuno prljavu maramicu i obriše ih njom. Dva čoveka ulaze u italijanski restoran, piju kafu sa smeđim šećerom. Jedna kafa košta pedeset penija. Izlaze iz restorana. Prvi čovek ima sako i šal, drugi ima mantil. Ni jedan nema šešir. Polako šetaju po kiši.


PTICE NOĆU NE PEVAJU

Oko ponoći, kiša je prestala da pada. Lazar je ležao na krevetu i pušio u mraku. Odjednom, verovatno sa drveta ispod prozora, začuo se cvrkut ptica. Lazar je zadovoljno, sa osmehom na licu slušao ptice petnaestak minuta. Ta divna pesma ga je toliko okupirala da je pustio da mu tri cigarete dogore u pepeljari – samo ih je palio jednu na drugu.
Nakon izvesnog vremena, cvrkutavi zvuk postao je mnogo jači nego što bi bilo normalno. Lazar je uključio lampicu pored kreveta. Iz sigurnosnog ventila na radijatoru, uz klokot, pisak i cvrkut, kapljala je vruća, prljava voda. Pravo na parket, koji je već počeo da bubri.
- Gde u ovo doba da nađem majstora? – Lazar je uzdahnuo, ustao i otišao u kuhinju, po veliki lonac za vodu.


LAZAR IZJUTRA
(GODIŠNJA DOBA №1.)

Danas je sunce jače zasjalo. Lazar je prolazio pored zgrade Ministarstva. Sa krova se otkačio veliki, šiljati, poluistopljeni komad leda i pao Lazaru na rame. Udarac je bio jak i rame ga je veoma zabolelo. Čisteći rukavicom kaput, Lazar je pomislio:
- Izgleda da nam je najzad stiglo proleće. Valja podmazati i pripremiti bicikl.


LAZAR IZJUTRA
(GODIŠNJA DOBA №2.)

Jedva je dočekao da se otvore vrata tramvaja. Izleteo je napolje, usput gurnuo ili nagazio par ljudi, došao do drveta, jednom rukom se naslonio na njega i povratio sve što je doručkovao: čaj, kukuruzne pahuljice s mlekom, tost s buterom i želeom. Iz džepa na sakou izvadio je maramicu, obrisao usta, lepo je složio i ponovo vratio u džep. Pogledao je u nebo i pomislio:
- Danas će biti lep dan.


CALAMVS FORTIOR GLADIO

Lazar i Prijatelj su izašli iz juvelirnice. Lazar je pokazao Prijatelju svoju novu iglu za kravatu. Calamus fortior gladio – pisalo je na igli.
- Latinski? I šta znači? – upitao je Prijatelj.
- Pero jače od mača.
- Nemoj samo još i da poveruješ u to!
- Šališ se? – rekao je Lazar, pogledao u jednu lepu ženu, koja je prolazila ulicom. Odmahnuo je glavom, i više za sebe kazao: - Da. Da.


U KRUGU PORODICE

Ležao je na krevetu. Oko njega se okupila čitava porodica. Otvorio je oči i pogledao u figure, raspoređene po sobi. Kao na nekoj staroj flamanskoj slici: sve u sfumatu, zlatasto braon, osvetljeno suncem kroz spuštene roletne. Sunce u trakama.
Njihovi pogledi: ženin uplašen, sinovljev hladan, skoro zlurad, ćerkin prazan. Čvrsto je zatvorio oči i ponovo ih otvorio – da izoštri pogled – pridigao se na laktove, rekao:
- Vratiću se ja! – i umro.


EMOCIJE

Uvek bi ga nešto steglo u grlu kad sviraju himne. Bilo kakve, bilo čije. Ratne i revolucionarne horske pesme, masovke – čak bi ga i rasplakale, ponekad.


DAN KOJI SE ZVAO ČETVRTAK

Odložila je knjigu na pod pokraj fotelje, nakašljala se i kazala:
- Mislim da Vam je jasno da posle ovoga više ne možete da računate na naše gostoprimstvo.
- Platio sam do kraja meseca.
- Novac će Vam biti vraćen. – rekla je hladno.
- Ali ja ne želim novac natrag!
- Dobro, onda ga nećete dobiti. Svejedno, moraćete da napustite stan još danas.
- Nisam pronašao ništa drugo... ovo je bilo neočekivano...
Bilo je uzalud, očigledno. Nije želela više da razgovara. Ponovo je uzela knjigu, otvorila je tamo gde je bio crveni pleteni podsetnik. Ustao je, rekao:
- Pa, onda, gospođo... zbogom.
Ćutala je.
Lazar je izašao, tiho zatvorio vrata za sobom. Osvrnuo se, pošao uz stepenice u svoju sobu. Na krevetu je bio spreman kofer i nekoliko knjiga, vezanih u paket kanapom. Otišao je kupatilo i stavio pribor za brijanje i četkicu za zube u džepove sakoa. Pogledao je još jednom po sobi. Prozor je bio otvoren. Zavesa je lepršala. Krenuo je ka izlazu, noseći stari i izgužvani kišni mantil preko ruke. Bilo je jutro, sveže i prijatno. Prodavci sladoleda sa slamnatim šeširićima na glavama gurali su svoja kolica preko ulice. Ispred restorana je bio mali mlekarski kamionet. Lazar je zastao i pogledao na sat.


KIŠA

Lazar je zgazio u baru. Cipela mu se napunila vodom.


ŠETNJA

Prošla je ponoć. Lazar je izašao iz stana. Prešao je ulicu, uz škripu snega pod valjenkama i pošao trotoarom pokraj parka, ka mostu. Svetlo je bilo pogašeno svuda, osim na jednom uličnom fenjeru, koji je slao zlatnožuta zrnca svetlosti na sneg u koncentričnim krugovima. Noć je zimi uvek tiha.
Putem, Lazar srete stražara, koji ga pogleda i nezainteresovano podiže kragnu koporana, okrećući se na drugu stranu. Vetar je postao jači i Lazar je požurio. Prišao je ogradi mosta. Odjednom, učinilo mu se da vidi nešto u vodi. Stao je da bolje pogleda. Nagnuo se preko ograde malo više, da vidi o čemu je reč, okliznuo se i pao dole, u vodu. Jedan veliki ledeni blok ga je udario u teme i smrskao mu lobanju.
Stražar nije ništa primetio, iako je trupkao u mestu da se zagreje tek dvadesetak metara dalje.
Bila je to veoma hladna zima.


POPODNEVNI RAZGOVORI

Već godinu, možda i dve, Lazar spava samo sa tuđim ženama. Nisu baš sve udate, ali su uven na neki način vezane za druge muškarce.
Veoma brzo, one upoznaju svoje mladiće, verenike ili muževe sa Lazarom, ovi ga 'odobre' i okarakterišu kao bezopasnog. "Uz Lazara, jednoj ženi se ništa ne može dogoditi." Ni tračka ljubomore. Jedna devojka, koja je veoma vezana za svog verenika čak mu je rekla: - Kad spavam s tobom, ne varam ga. Neko drugi bio bi prevara, ti ne.
Njen verenik, inače, voli da povremeno svrati do Lazara na čašu vina. Tad razgovaraju o politici, literaturi, muzici.
Ima u tome nekog perverznog zadovoljstva, ponekad.


EKSPRES RESTORAN

Lazar je naručio kroasane i belu kafu. Kroasani su bili tvrdi, a bela kafa hladna.


PRŽENICE

Lazar svako jutro pravi prženice. Zamota ih onako tople u šarenu hartiju i nosi u džepu od kaputa na posao. Čim stigne u kancelariju, okači kaput na vešalicu, i zaboravi na prženice u džepu. Oko podne ogladni i siđe u kafeteriju preko puta na omlet i čašu vina.
Kad pođe sa posla, otkrije prženice u džepu i baci ih, jer su tada sasvim hladne i stegnute.


NA PLAŽI

Tri dečaka se šetaju po plaži. Razgovaraju. Lazar leži iza stene, sunča se, prisluškuje njihov razgovor:
- A kad se pojavi crna ptica, tri puta obleti oko nekog, tri puta grakne i nestane... to znači...
- To znači da će taj neko umreti. – nastavio je drugi dečak.
Lazar je rešio da se zabavi. Pretvorio se u crnu pticu, poleteo, i oblećući tri puta oko dečaka, tri puta zagraktao.
Te večeri sva tri dečaka su dobila proliv, verovatno od zelenog voća što su ga jeli krišom, iz susedovog voćnjaka.


TIRKIZNI KONAC

Majka je poslala Lazara u robnu kuću da kupi tirkizni konac. Putem, Lazar je sreo starog prijatelja, još iz rata, i pošao s njim u bistro, na čašicu pastisa. Uveče, kad se vratio kući bez konca, majka ga je gađala drvenim uloškom za cipele. Lazar se zaključao u kupatilo i plakao.


JUTRO

Po treći put Lazar je ugasio tek upaljenu cigaretu. Uzeo je čašu i hteo da naglo popije svo vino, ali videvši da je boca već prazna, rešio je da tih poslednjih nekoliko gutljaja popije polako.
Posegnuo je za paketićem cigareta, ali se setio da mu se zapravo ne puši i spustio ruke na stolnjak. Zagledao se u svoje nokte. Zatim je pogledao njene ruke, koje su držale šoljicu za kafu, blago drhteći. Ovi nokti bili su drugačiji: jarko crveno obojeni, dugački, preteći.
- Zašto bojiš rožnate izrasline na vrhovima prstiju?
Ona je pogledala u svoje ruke, pa u Lazara:
- Molim te, ne budi takav glupak u rano jutro.
Lazar je zaćutao.
Biće to jedan od onih dana.


ŠEĆER

U restoran je ušla jedna veoma visoka žena sa natapiranom i nalakiranom frizurom.
Lazarev Prijatelj je otpio gutljaj kafe, dodao još kašičicu šećera – šestu, koliko je Lazar uspeo da prebroji – i mešajući kafu rekao:
- Lak za kosu je proizvod ljudskog otuđenja. Njega koriste žene koje ni ne pomišljaju da će ih neko pomilovati po kosi.


NEDELJA POPODNE

Sparno je. Prozor je otvoren. Spolja dolaze toplota, mirisi i buka. Susedi sa sprata ispod pripremaju kari. Iz neodređenog pravca čuje se francuska šansona. Jedna ista ploča meseacima. Na sredini preskače, pa nevidljiva ruka ponekad gurne gramofonsku iglu koji milimetar dalje. Neko gleda televiziju. Spiker kaže da se popodne očekuju pljuskovi, možda čak i malo grada. Sve u svemu, lepo vreme. Samo sparno. Lazar prilazi prozoru. Pod u njegovoj sobi je o trulih dasaka koje krckaju i sablasno se klate kad staneš na njih. Hoda polako. Svaku dasku prvo opipa prstima pre nego što stane svom težinom. Kao onomad u močvari, kad su išli u lov na patke, kod Veneta, a nisu imali novca da iznajme čamac ili bar plate vodiča. Sa prozora se vide krovovi stambenih zgrada, dimnjaci neke fabrike, sivo nebo (neko reče kao boja televizijskog ekrana postavljenog na pogrešnu frekvenciju). Ako se nagne, Lazar vidi ulicu, na ulici automobile, parking satove, kontejnere za smeće, jedno crveno sanduče za poštu i ponekog čoveka.


ECCE DEVS FORTIOR ME, QVI VENIENS DOMINABITVR MICHI

Čitavo selo je, i pored strahovite vrućine bilo okupljeno oko spomenika Revoluciji. Muškarci su igrali balote i triktrak u bašti kantine, žene su nešto šaptale, pokazivale, smejale se pokrivajući usta rukom, deca su trčala levo – desno, umazana voćem. Lazar je sedeo na verandi Casina de la Silva u stolici za ljuljanje, pio topao Anis del Mono sa šećernom trskom, bezvoljno terao muve i gledao preko malog trga na vulkan u daljini, vrha prekrivenog snegom: Quauhnahuac. Lekar i pijani bivši britanski konzul otišli su još pre dva sata, noseći rekete za tenis. Znači, očekuje se jedno dosadno popodne.
Odjednom, iza ugla, pojavio se Jovan, raščupan i u krpama, kao i obično, i uzviknuo:
- Ego vox clamantis in deserto – parate viam Domini qui est per omnia saecula benedictus!
Sve se utišalo, čule su se samo muve, kako zuje. Trg je netremice gledao u smeru koji je pokazivala Jovanova ruka. Odande se najzad dovukao mali, rundavi pas, isplaženog jezika. Lazar je uzdahnuo, pogledao u svoje piće i rekao, više za sebe:
- Eh, kad bi bar bilo malo leda...


PROLOG

Sunce je zašlo. Lazar zakopčava poslednje dugme na prsluku, pred ogledalom proverava čvor na kravati i poštapajući se, polako ide ka Al Aktaru – malom baru u Sulejman-Pašinoj ulici. Vrućina pritiska i u mraku. Lazar sedi za svojim stolom u uglu, sa čašicom araka od mastike – koji pije jer ga podseća na uzo, i tankom indijskom cigarom među zubima. Manžete od kaučuka mu, kao i obično, smetaju, i on ih u pomrčini neprimetno otkopčava. U restoran svako veče dolaze studenti, lučki radnici, berberin od preko puta – turski špijun, inače, i penzionisani policijski komesar – kabalista. Sede, ćute, čekaju. Da se nešto desi.
- Garçon, kam wahéd... i donesite mi još jednu...


***

Poginuo je glupo, u jednom nepotrebnom dvoboju.
Ubio ga je neki natporučnik Koen iz Čeških Buđejovica, sin rabina, koji je prešao u katoličanstvo i prijavio se u vojsku da ga roditelji ne bi oženili.

 

Copyright © by Dušan Gojkov & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad