FRANJO FRANČIĆ

Franjo Frančič je rođen 1958. Autor više od 30 knjiga proze, poezije i za odrasle i za decu, radio igara i drama. Debitovao 1984. knjigom priča »Egotrip« (iako je već 1983. u zborniku »Mlada proza« objavio priču), a 1986. objavio prvi roman »Domovina, bleda mati« koji je prošle godine preveden na nemački pod naslovom »Heimat, bleiche Mutter«, i koji uskoro izlazi u prevodu Ane Ristovic, u izdanju Balkanskog književnog glasnika.
Živi u Piranu, po sopstvenom izboru. Misli da mu je to sudbina iako je rođen u Ljubljani. Omladinski roman »In drugi« iz 2001. takođe je preveden na nemački godine 2004. pod naslovom »Und andere«. Izbor iz dela: »Jeb« roman, 1988., »Milostni strel - Orgija« 1989., »Bele smrti« 1994., »Poševni stolp v Pisi« 1994. Zbirka erotskih priča »Dobro jutro, Charles Bukowski!« nagrađena je 1989. na tečaju za erotsku priču. Zbirka priča »Platićeš za sve« (Za vse boš plačal) objavljena je 2006. U založbi Aleph. Knjiga proze za decu 8 – 11 godina »Anđelo« objavljena je u založbi Rokus 2004. Humoreske, sabrane u knjizi »Barufa in kažin« objavila je založba SANJE 2004. Knjiga za decu istog uzrasta »Pohvala suncokterima« (Hvalnica sončnicam) objavljena je 2002. u založbi Karantanija. Kratki dramski tekstovi za decu sakupljeni u zbirci »Lov na snove« (Lov na sanje) – 2002. objavila je celjska založba Mohorjeva družba. Jedan od tekstova iz knjige - »Crvenkapica danas« (Rdeča kapica danes) - nagrađen je 1996. kao najbolji dramski tekst za decu.
Takođe je napisao: “Ne” (priče, 1986), “Mali ratovi” (Male vojne, priče, 1994), “Mržnja” (roman, Sovraštvo 1993), “Škorpionova balada” (roman, 1995), “Ljubavi i mržnje” (roman, Ljubezni in sovraštva 2002) “Klovnovi horizonti” (Klovnova obzorja, pesme, 1990), Začasno osvobojeno ozemlje (pesme, 1992).
1989. primio nagradu za poeziju časopisa “Mladika”. 1986. je odbio nagradu “Zlatna ptica” za roman “Domovina, bleda mati”. Odbio i nagradu grada Pirana za ukupno stvaralaštvo.
Krajem 2006. objavio zbirku izabranih i novih priča »Trkaj, trkaj, na nebeska vrata«.


TO SU BILI DANI
 
TO SU BILI DANI
(To so bili časi)

To je bilo onda kada su japanski poslovni ljudi išli po
Bernardinu i tražili za svoje penzionere odgovarajuću turističku lokaciju za godišnje odmore. Malo su klimali glavama i klanjali se, smešili se i mislili svoje. Naravno da od velikog posla nije bilo ništa, samo se digla dževa u lokalnim novinama.
To je bilo onda kada su mornari koji su stigli u luku Koper uzalud tražili animir dame i prodavačice ljubavi. Mesecima su se vozikali i plovili na moru, potražnja je bila velika, ali ponuda nikakva. Curice su se zgražale kada su im nudili zelene banknote u zamenu za telesna uživanja.
To je bilo onda kada su se mnogi ložili na samoupravljanje i kada je odziv na izborima bio devedeset devet procenata, i svi kandidati na listama bi bili izabrani.
Bili su SOUR-i i SOUR-i, bio je i socijalizam a postojao je predmet samoupravljanje sa osnovima marksizma.
Dvadeset, trideset godina vladali su isti kumovi.
To je bilo onda kada si u kockarnici u Portorožu mogao da sretneš pripadnike italijanske mafije. U Piranu se snimalo mnogo filmova B produkcije koje nikada nismo videli u bioskopima.
To je bilo onda kada su rudari iz Velenja još išli na letovanje u Fieso.
To je bilo onda kada je u piransku luku uplovio šeik Kasahgogi, veliki trgovac oružjem. To jest, hteo je on, ali imao je preveliki brod da bi pristao u marinu. Na blistavoj jahti izdaleka smo videli kako se tiskaju lepotice i telohranitelji.
To je bilo onda kada su radni ljudi još ponekad letovali na moru. Sada na Bernardinu caruju Rusi i Mađari, kojima smo se do pre nekoliko godina podsmevali kada su kampovali u šatorima. Japanaca ima samo za uzorak.
Sada saloni za masažu i ilegalne javne kuće rade punom parom.
Sada nema više samoupravljanja, na izbore izađe samo polovina birača, iako na obali vlada ista boja. Predmet samoupravljanje
sa osnovima marksizma dobio je zamenu: etika, veronauka i domoljublje.
Sada je u kockarnicama dosta i naše mafije, šta će nam tuđa.
Sada u Piranu snimaju samo još reklamne spotove.
Sada su svi skorojevići kupili jahte, iste onakve koje imaju šeici.
Sada mnogi radni ljudi sanjaju o moru i godišnjem odmoru.
Život piči dalje, more se peni, galebi krešte, samo turisti divljaju kao nekad.


RIBE, VINO I GRANICE
(Ribe, vino in meje)

To je bilo još onda kada nije bilo granice na Dragonji i često smo išli u Triban na istarska prirodna dobra i vino. Uveče su unutra bili dva-tri matorca koji su bili raspoloženi, pa bi u ruke uzeli bas, violine i staru harmoniku. Zarolali bi par pesmica, da se tresao sav bircuz.
U zimskim danima išli smo na Savudriju da bacamo mreže, da bismo ulovili dva-tri kilograma ribe list, lastavice, kojeg mola, škarpinu i hobotnicu. Već rano ujutro smo vadili mreže, imali smo “pašalere”, dve, tri
milje na otvoreno more.
Ajme, more, težak je hleb ribara. Dešavalo se da je po više dana divljala opasna bura i nije bilo moguće dizati mreže. Tako sam se sa ortacima nalivao rumom i čekao na dobre vremenske prilike.
Zatim su mreže bile pune đubreta, školjki, zvezda, korala, tako da smo ih čistili deset i više sati. Pa su onda ribe bile trule, a pojavila su se i jata
pašarina koje nisu imale cenu.
Jednom smo uhvatili mladog morskog psa i prodali smo ga gostioničaru. On je plaćao u naturi i opet smo imali nedelju dana za zimska putovanja.
Pašarini su se prodavali ovako: jedno kilo ribe, litar vina! Tokom škuroburastih i hladnih zimskih noći s mojim ribarskim šefom sam zavijao po
dvorištima:
“Pašarini, pašarini za vino, vino za pašarine!”
Obično me je plaćao manjim delom ulova i vinskom zamenom. Tako sam nekad imao trideset dva kilograma ribe u
zamrzivaču i sto osam litara belog stonog vina na hranidbenoj knjižici.
Onda su se pojavile nove granice, nove svađe, nove deobe. Ostalo nam je samo nešto mora, ribe i prijateljskih veza. Samo još retko se usudimo po kestenje i pečurke do Kaštela, Marušiča, Šterna. Do Tribana više uopšte ne idemo.
Starih čikica koji bi zasvirali na bajsu i violini više nema.
Deset godina već idu svađe zbog granice. No, na sreću upoznao sam mog dragog amika Pina.
“Ma šta ćeš da loviš ribe, imamo ih u konzervi”, dobro je raspoložen.
“Samo, bila su to lepa vremena”, probam ja.
“Ma pričaš kao neki penzioner. Kestenja imaš kod nas, koliko ti srce poželi, po gljive još nećemo da idemo, ribe ionako moraju pet puta da plivaju!”
“Kako pet puta?”, čudim se.
“Pa u moru, u ulju i tri puta u malvaziji.”

Da, možda moj prijatelj Pino ima pravo; ne valja se osvrtati unazad.
Uostalom, na moru nacrtati granice, pa i Sizif bi se zamislio.


MASLINE, VINO I DRUGE PRIČE
(Oljke, vino in druge štorije)

Pohvala novembru. Maloletnim osobama ne preporučujemo čitanje.

Novembar je vreme tragikomičnih priča.
Sveće nisu još ni dobro dogorele, a mlado vino dobija pravi lik i stiže naš veliki slavni praznik, sveti Martin. Naravno da na istrijanskim brdima treba što pre obrati masline. Pošto je po novom vino – hrana, kod nas je na tečnoj hrani odrasla većina muškaraca i žena; spremaju nam se novembarske ludosti.
Za litar devičanskog maslinovog ulja moraš u prešu da doneseš i svih šest, sedam kilograma maslina. A za vino je dosta samo nekoliko grozdova. U Istri je poznat i fičot ili brzo, udarno stono vino, koje se pravi od ostatka komina i nekoliko kilograma šećera. Istina je, doduše, da ako piješ fičot dva ili tri dana, gotovo da vidiš piramide i kamile. Enco kaže da ništa nije tako lepo kao voziti multikultivator pod uticajem fičota. Pino ga pije na litre, Dino je se zakleo na vernost refošku. I zašto moji prijatelji prerađuju maslinovo ulje? Jer se na proleće i leti, kad se zalihe približavaju kraju, menja za vino.
Alkoholna braća i sestre su najbolje štediše!
Kombinacija fičota i “rude” zna da bude jako ubitačna stvar. “Ruda”, dva puta pečena komina sa namočenom vinskom ruticom, koja se priprema na suncu, e to je skriveno oružje i lek za većinu bolesti.
A tugu drži samo dvadeset četiri sata.
Dakle, fičot i ruda kad provriju, to je antidepresiv.
Kada popijete prvu kombinaciju, zaboravite na sivi dan.
Kada popijete drugu kombinaciju, zaboravite na teško detinjstvo.
Kada popijete treću kombinaciju, čovek može da vas žali i pljuje sa pola metra a vi to i ne primetite.
Četiri kombinacije su koma.
Pet kombinacija još niko nije ispio.
Vrlo dobro se sećam da je Enco posle druge kombinacije sa svojim traktorčićem napravio dva lupinga i salto sa prikolicom naslaganih bagremova.
Vrlo dobro se sećam da je Pino posle treće kombinacije u bircuzu celu noć grlio klozetsku školjku i tek pred zoru su ga vatrogasci silom odvojili od voljenog predmeta.
Vrlo dobro se sećam da je Dino već posle prve kombinacije recitovao Rilkea, kojeg uostalom nikada nije čitao. I to na nemačkom s frankfurtskim naglaskom.
A da ne spominjem svoje blamaže, kada sam se posle druge kombinacije popeo na obližnji orah i pola noći razgovarao sa vevericama.
Kažem vam, novembar je naš mesec.


PIVSKI CREDO MOGA PRIJATELJA PINA
(Pivski credo mojega prijatelja Pina)

Šta bih ja bez prijatelja


“Orko dio, kad bih znao je ovaj život tako komplikovan, ne bih se ni rodio!”, izjavio je moj prijatelj Pino i utonuo u sebe..
“Ma šta te muči?” sasekao ga je Enco.
Požar u kući, nove runde.
“A šta ti znaš sebičnjaku, tebe briga samo za tvoj traktorček Tomo Vinkovič, a za više sfere te boli!”, kukao je Pino i sasuo piće u sebe.
“Ma šta ti je, drugi put si se oženio, imaš invalidsku penziju na psihičkoj bazi, šta bi više hteo?”, Dino je bio oštar.
“Pa šta je danas, što me svi napadate?!”, terao je Pino i sunuo novu čašu u se.
“Ne znamo zašto stenješ?”, i ja sam se priključio.
“I ti sine Brute! Ti, gusko jedna ljubljanska u magli, ga ga! Je l’ znaš da život ima neki smisao?!”, između dva sisanja pivske flaše prešao je u napad.
“Život, nestalni mir, sreću, čaše je iskao«
cilj mu beše mračan, dalek, znao ga nije, zato je pao” ,
izlete iz Dinovih usta.
“Josip Murn Aleksandrov!”, potvrdio je Eno.
“Još jednu rundu!”, izdeklamevah ja.
I onda, noge su nam zaklecale, srce je bilo slabašno, ali elan nije opadao, znali smo da dolazi Pinov govor, tog slavnog šankiste, terenskog radnika, lenčuge i filozofa.
Mama mia, jesen života je tu, a s njom tu su i kurje oči, umorni “donji trap”, načeti mozak. Vredno sam sagradio kuću, ishendlao sam detence, kao što traže stari mudri Kinezi konfučijske škole, pardon Lao Cea, ili ko je već to bio. Kuća, kažun, koleba moja, na moje oči se ruši! Drveće se suši, prešišale ih kupine i trnjine!
Moja nezakonita ćerka luta u mraku prosvetljenja lakih drog, uopšte ne znam da li je moja krv, moje meso?!
Sledio je krik do nebesa:
“Zašto sam živeo?!”
Jednako glasno smo mu u kriku, pošteno, iskreno od srca odgovorili:
“Da bi pio!”
Tužno mu je bilo lice, suze kao veliki čvarci, ganutost od popijenog vina i piva beše prilično velika.
Amiki! Ja, Pino, ja sam una beštija, samo za moje amike sve bih uradio, bile su njegove poslednje reči pre nego što se izvrnuo na šank-oltar.
Slavimo, veselimo se, praznujemo, godina 2000 je tu.
(I pripremamo čamce, što bi rekli Jehovini svedoci.)
Avaj, gde su ta vremena, kada smo bili mladi, lepi i ludi?
Gde su vremena kada smo verovali u samoupravljanje i svetlu budućnost komunizma?!
Sada drugi upravljaju nama,od komunizma je ostalo samo perje, eto nam ga truli kapitalizem!
Zvuči kao šala.
Fabrike radnicima!
Zemlja onima koji ih obrađuju!
Živela proleterska revolucija!
(Koliko mladih skorojevića je tako vikalo?!)
Sada su jedni u blatu a drugi u zlatu. Opet se delimo na klerikalce i liberale!
Samo sada je tu godina 2000. Definitivno i konačno počinje nova era.
Koda nas će ipak biti sve po starom.
Kao što je napisao Ivan Cankar:
Dolina šentflorjanska će živeti večno, društvo naše je trulo, i zavist ga sačuvalo!
Dignimo čaše za kobajagi nove snaše, o, gužva je u plitkom koritu, malo hrane za tako gladnu svinju!
Nema brige, oni koji na veliko kradu, mirno spavaju!
Zato srećno svim mafijašima, političarima iste sorte, zna se, ko krade taj i laže!
Srećno, srećno i ne zaboravite, već prvog januara dobićete uplatnice za stare račune!

 

Copyright © by Franjo Frančić & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.
Sa slovenačkog preveo Predrag Crnković

Nazad