GORDON WALMSLEY

Rođen (1949.) u New Orleansu, gdje je i odrastao. Diplomirao na Prinston-Univerzitetu (njemački jezik i literatura) i na Pravnom fakultetu u Tulenu (USA), kao i na Kopenhagenškoj Školi za Euritmiju (DK). Nastanjen u Danskoj već duže vremena. Objavio četiri knjige poezije: Kinesis (1983); Oxidized Virgin (1986); The Roses of Pieria ( 1995); Terebinthos (1999). Uredio je antoligiju nordijskog pjesništva u prevodu na engleski jezik Fire and Ice, nine poets from Scandinavia and the North, (2005). Na našem jeziku objavljivan je u sarajevskom književnom magazinu Album (2005), i u Balkanskom književnom glasniku.

English version

PESNIKOV DNEVNIK - TRI DANA U BEOGRADU
 
20. oktobar, 2006. Kopenhagen

Dušan me je zamolio da tokom svog boravka u Beogradu pišem dnevnik. A ja sam pesnik. Ne pišem dnevnike. Ne pišem eseje. Ne pišem ni pisma izdavaču. Ipak, njegova ideja me je zainteresovala. (Čovek ponekad mora da obrati pažnju i na ono što mu dolazi sa strane.)

Ceo Balkan je za mene nepoznanica. To je mesto gde nikad nisam bio. Šta leži ispod njegove površine? Zašto je on značajan? Jer mora da je značajan. Mislim: koji je to impuls koji tako jako želi da izbije na površinu? Šta je to? Čitam Stajnerovu The Karma of Untruthfulness i ostavljam je kako bih uzeo nešto od Andreja Belog, hrabrog, nežnog, grozničavog Andreja Belog. I setim se pesme koju sam napisao tokom rata na Balkanu a koju sam nazvao Kobalt plava.

Osećam da je Balkan sa svojim različitostima mesto gde plodni impulsi mogu da posluže kao seme, stvarajući most topline između Centralne Evrope i onoga što leži prema Istoku. Pokušavam da zamislim koji bi to impulsi mogli biti.

Danas, ona mesta i one kulture koje su "između" (možemo ih nazvati i promenljivim, tečnim), sve ono što, svesno ili nesvesno, ima dar da posreduje, na meti je napada. I šta se desi kada tim "između" više nije dozvoljeno da vrše tu ulogu i kada postanu izlovani? Kakva se promena tada desi?

Kada mislim o Beogradu vidim toplinu, toplo srce. Vidim i neke mračne struje takođe. I mesta prosvetljenja. Voleo bih da pronađem mesta inspiracije i života. Vidim reku, kafiće, zamišljam divne razgovore. Da li ću biti razočaran? Zamišljam da ću izaći sa stanice i ići uzbrdo, ka hotelu, prolaziti pored radnji, ljudi, ljudi. Onda ću se odmoriti. Svadbeni gost stiže.


22. oktobar, 2006. Avion

Žiroskop (to je nešto što ja vidim kao organ u avionu koji omogućava ravnotežu) je zamenjen i zato smo kasnili sa polaskom. Prijatelj i ja pričamo o godini 869, kada je na nekom crkvenom skupu odlučeno da se čovek ne sastoji od tela, duše i duha, već samo od tela i duha. Time je izvršen jedini greh za koji je Hrist rekao da je neoprostiv, a to je greh protiv duše. Zašto? Zato što duša podrazumeva da je čovek misaono biće, i ako mu se oduzme njegova sloboda da misli time se poništava njegova veza sa svetom koji je izvan fizičkog. (Ne brini, mračni glas je rekao, mi ćemo misliti za tebe.) Drugim rečima, time se ubija čovekova veza sa duhovnim svetom. Pričamo i o Velikoj Šizmi, srpskim pesnicima, o Tesli. I primećujemo zmijoliku reku zaslepljujućeg svetla ispod nas.

Gledam dole. Izgleda mi kao da neka drevna šuma pokušava da se ponovo sastavi.

Prijatelj i ja sedimo u istom redu. Svaki ima svoj prozor.

Senke oblaka prave mastiljave mrlje po zemlji.

Posle par sati plavetnila, oblaci iznenada zamračuju naš svet dok se približavamo obodu Beograda.

Onda se desi nešto čudno. Senka aviona se pojavljuje unutar kruga duge. I onda opet plavetnilo.

Dolazak u Beograd, moj prvi utisak je, iako još nikog nisam upoznao... toplina, ljudska toplina. Ne znam otkud mi taj osećaj. Doduše, vreme je toplo, ali ono što osećam u vazduhu nema nikakve veze sa vremenom. Ono što sam zamišljao u Kopenhagenu, ispada tačno. Hoću da vidim da li je to što sam zamišljao uticalo na ovaj moj doživljaj topline. Postoje načini da se to utvrdi. Ne, ovaj osećaj topline je autentičan, bez sumnje. I to je toplina duše koja je prosto u vazduhu.

23. oktobar. Seoce van Beograda. Jutro.

Stojim pored polja u kojem je samo jedno drvo. Tu je i žuti leptir. Kažem duhovima polja "znate li kako je čovek došao ovde?" Osećam njihovu radoznalost. Ne, ne znaju.

Svaka kuća ovde je rajski vrt. Cveće, voće, bašte sa povrćem. Šume pored puta su oivičene đubretom. Pretpostavljam da se šume smatraju za nešto veoma udaljeno. Jer čovek odbacuje stvari samo u najudaljenijim mestima.

Nebo izgleda niže nego u Danskoj. Veo je navučen preko svoda, kao tkanina preko kolevke. Nalik snu, oblaci se ne pomeraju. Mislim na dete koje poseže za nečim, svojom majkom, svetlošću. Belo svetlo ispunjava prostor iznad njegove ispružene ruke. Tišina je, ali kao što znamo postoji hiljadu tišina, od kojih je svaka obojena drugom bojom. Koja je odlika ove tišine? Ako se uživim u ovu tišinu, šta ću pronaći? Verovatno je tišina polja preko puta drugačija. Stojim na putu koji deli ta dva polja.

Doživeti atmosferu nekog mesta podrazumeva prići biću, ili, verovatnije, više bića. Jer ono što zovemo atmosferom je tek ruho nečeg živog.

Demonstrativno pitanje krije povučenost. Povučenost duše, duše koja poznaje stvari, ali samo na sanjarski način.

Više nije vreme manastira. A opet, ovo bi moglo da bude mesto gde bi manastiri mogli da postoje.

Besciljnost je ovde. Besciljnost čekanja. Besciljnost nekog ko je jedva svestan da je njegova obaveza značajna. Ipak, ta obaveza leži negde u budućnosti. I tako, jedino što čovek može da radi je da čeka, hrani svoju dušu, učvršćuje se. Čeka.

Ima ovde jedan pas koji donosi samo kamenje.

Već prvog dana ovde sam bio na venčanju. Zar je zaista to važno? Naučio sam da igram kolo, pričao sam sa dečakom koji još uvek nije izgubio osećaj za čuda - kao što su ga mnoga deca na Zapadu izgubila - čije se oči ispune nekom vrstom poštovanja, kada moj prijatelj priča o svojoj posvećenosti da pronalazi reči. Pričam sa porodicom koja je, bez imalo oklevanja, primila u svoj dom pesnika, stranca. Odisej nikad nije bio tako lepo primljen. Ta prodica je poreklom iz drugog kraja, ali su bili prinuđeni da nađu novi dom. Pokazali su mi požutelu fotografiju čoveka koji stoji u reci. Odavde ja dolazim, stari čovek mi je rekao. Možda je dom tamo odakle je čovek došao. A možda i nije. Sutra će tom starom čoveku operisati oči. Pomolimo se da operacija donese više vidika njegovoj dobroj duši. "Šta je dom?" - pita me Dušan. Nemoguće pitanje. A opet, jednom sam rekao da pišem samo poeziju. Pokušaću da mislim o tome šta je dom. Prolazim kroz proces filitranja misli. Proces odlaska u dubine sve dok se ne pojavi istina: dom je gde si voljen, mislim. On može biti svuda. Dom je kad stojiš u potoku svog porekla. Dom je stanje odmora unutar samog sebe. Mesto gde čovekovo drvo može da rađa plodove. Dom je sveti gaj, reka. Dva drveta u bašti, znanje i život. I lepota (treće drvo). Dom je tamo gde su i tvoja senka i tvoja nastojanja prihvaćeni. Isto tako se može postaviti pitanje: Šta to znači živeti u egzilu? Šta to znači venčati se? Ili biti svadbeni gost? Svadbeni gost koji igra i koji, za trenutak, misli da je ljubav dom. Dom je tamo gde deliš svoje tajne sa onima oko sebe. Pitanje, šta je dom, je pitanje na koje se može dati puno odgovora, jer, nikad ne postoji samo jedan odgovor. To je kao zodijak koji reflektuje aspekte bića. Dom je stanje empatije, susret, mešanje, zvuk mmm. Dom je venčanje. Da, dom je vrsta venčanja, to je to.

Beograd, 24. oktobar, 2006. Veče.

Javno čitanje u kući pesnika za kojeg mi je rečeno da je "srpski romantičar" 19. veka.

Soba je u obliku slova L, i stoga podeljena u dve prostorije. To dovodi do zabune, pošto je onome koji čita teško da se odluči kome da uputi svoje reči. Pokušano je da se to izbegne time što je uzdignuta platforma na koju je postavljen sto, između te dve prostorije. U obe prostorije su klupe bez naslona, što celom tom prostoru daje pomalo asketski izgled. Kao što sam već rekao, osoba koja sedi za stolom, na platformi, mora da odluči kome da se obrati, publici u prvoj, ili u drugoj prostoriji. Ili obema. Neki od pesnika sede za stolom dok čitaju, neki stoje, a neki sede na ivici stola. Čini mi se da nekolicina pokušava da uključi celu publiku, ali ipak, na kraju odluče da se okrenu onima u glavnoj, velikoj prostoriji. Tako manja soba, postaje nešto kao rečica koja se uliva u veću reku. U ovom slučaju veća reka je glavna soba u kojoj su uglavom pisci .
Slušam svakog pesnika, iako ne razumem ni reč jezika. Ipak, pokušavam da se uživim u reči ne bi li ih osetio: ironiju, patnju, provokaciju, energiju, autentičnost. Sve to je prisutno, u zavisnosti od toga ko čita.

Publika je topla, pažljiva, prijemčiva, besna ili osvežena. Neka moja procena bude tišina. Ja sam slep čovek koji napeto sluša, pokušavajući da razazna boje osobe koja čita.

I ja čitam svoje pesme: Uže, Apokalipsa i Devojka je mlada. Pesme su pažljivo odabrane za tu priliku. Znam da ljudi ovde imaju razumevanja za senku, duplo (Uže) i za to kako nam velike katastrofe otkrivaju naša sopstvena ogledala. I osećam nešto od buduće duše mlade devojke koja izrasta u nešto što i sama jedva naslućuje. Ona stoji u kosini svetla, držeći leptira u ruci. Otvara vrata kako bi pustila leptira na slobodu. Mogla je da ga ubije. Ali nije.

24. oktobar, 2006.

U Teslinom muzeju. Tesla je zastrašujuća figura: samo se zagledajte u njegove oči. Pronalazač koji je zamišljao kako velike vojske bivaju uništene električnim udarima. U njegovoj kući čovek može pronaći ostatke njegovog života. Izgleda da se nikad nije rukovao i da je uvek nosio bele rukavice kao zaštitu. Rukavice su u staklenoj vitrini zajedno sa njegovim cilindrom i dva štapa. Savršena oprema za mađioničara. Kada se to prođe, uđe se u mračnu sobu gde metalni globus, čini se, plovi u mraku. Globus je, u stvari, na stalku. Teslin pepeo je hermetički zatvoren u globusu.

Stojimo ispred neke naprave koju ne mogu da pojmim, zajedno sa grupom mladih đaka (ne mogu biti ništa drugo). Neko pritiska prekidač. Krckavi zvuci i male munje udaraju u drugi globus dok mi držimo naše mačeve visoko uzdignute. To su ustvari električni cilindri koji postaju slabo osvetljeni usled elektriciteta u vazduhu. Da li je to zdravo, pitam se. Sve ovo mi izgleda kao da učestvujemo u karikaturi Sv. Đorđa i Ahanđela Mihajla, čiji je zadatak bio da budu čuvari ljudske misli i tako da nas spasu od zmaja. Ali u ovom ritualu globusa koji krcka i fluoroscentnih cilindara, mi smo u samoj dubini zmaja.

24. oktobar, 2006.

Ovo je moj poslednji dan. Pričam sa prodavačicom koja mi dodaje par rukavica sa svetlucavim leptirovima. One će jednog dana biti čuvari ženinih nežnih zglobova. Zamišljam tu ženu i njen smeh.

Bio sam u Beogradu tri dana i jedva da sam video reke. Ali video sam tako puno i slušao kao što pesnik sluša. Sećam se i muzike koju nisam mogao lako da podnesem i nevidljivih potoka različitih boja sa prelivima tamne i svetle. Miris, koji sam prvo osetio u selu, a potom i u Beogradu, nešto tanano i slatko, ostao mi je neuhvatljiv. Još uvek ne znam šta je to bilo.

 

Copyright © by Gordon Walmsley & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.
Sa engleskog prevela Danijela Jovanović

Nazad