JELENA PAVLOVIĆ

Rodjena 1957 u Beogradu. Završila XIV beogradsku gimnaziju. Slikala i vajala u Šumatovačkoj ulici. Studirala sociologiju na Filozofskom fakultetu. Grafiku završila u Terre Haute, Indiana, USA. Objavila knjigu Čubura sa morske strane u okviru Čuburskog brega.
Ja sam slikar koji piše i pokušavam da slikam rečima. Da li je to moguće?
Kao što je vreme pojam beskonačnosti, tako je i izraz nemerljiv. Ne verujem u ograničenja. Granice kontrolišu slobodu, a bez slobode, nema umetnosti. Bez slobode, nema ni čoveka.
Moj Blog: http://beogradskasavana.blogstream.com

BLUZA BOJE SUZA

 

 

Celo pre podne sam provela telefonirajuši predstavništvu KLM-a. Linija je bila zauzeta. Konačno mi je odgovorio neko sa pospanim glasom. Nalazili su se na Kalemegdanu. Možda i nisu bila na Kalemegdanu. Ni u šta nisam bila sigurna to pre podne.

Jutro je bilo sunčano. Mama je ležala u čistoj pidžami. Histerična doktorka kojoj smo dan ranije progurali nalog ispod vrata na kojima je pisalo da su radni sati od nekog do nekog doba, nije bila zadovoljna predlogom kućnog lekara da se nalog preda tek tako, a ne njoj u ruke.Dan ranije nismo mogli da je pronadjemo iako smo joj ostavljali poruke na telefonu i tim istim vratima. Bilo je hitno. Smetao joj je naš ostareli pas koji je negde u svojoj psećoj, sklerotičnoj glavi zamislio da je isključiv mamin čuvar. Predložila sam joj eutanaziju za bolesnike koji su na smetnji. Rekla mi je da savete podelim doktorima po Americi, ili tamo odakle sam došla. Želela sam da je udarim. Mislim da sam joj opsovala boga kroz stisnute zube. Ona je došla u moj grad i sedela u našoj kući. U maminoj sobi je sedela. I smetao joj je moj pas.

Odletela sam na trolejbusku stanicu. Bio je mart. Ceo kraj je mirisao na prženu kafu jer se tada otvorilo mnogo pržionica. Te 1994-te sve je imalo svoju cenu u markama. Plaćalo se, plaćalo se i placalo. Jedino mama nije dobijala svoju platu u novcu. Od Nezavisnog Sindikata dobila je brašno i prašak za veš.

Trolejbus je bio brz. Po KLM-ovom predstavništvu vrzmao se neki svet koji je pušio, šetao, pušio i šetao, pa opet pušio. Kroz dim sam videla čoveka u beloj košulji. Predstavio se. Pitao me je kako može da mi pomogne. Ne znam da li sam se rasplakala. Mozda sam se smejala, ali su me od dima pekle oči. Nikome nije palo na pamet da otvori prozor. Imala sam kartu za sedamnaesti mart. Htela sam da je produžim na neodredjeno.

Napolju je sijalo zubato, rano martovsko sunce..

Razgovarala sam sa "belom košuljom" koja kao da mi se smejala svojom neverovatnom belinom kroz dim. Ljudi su nadglašavali jedni druge. Molila sam "košulju" da mi pronadje kartu za april. Nije bilo moguće. A obećala sam mami da ću da pronadjem način da produžim boravak i možda više nikada ne odem od kuće.

Kada sam onoj rospiji opsovala boga pitala sam se da li je to onaj isti koji je mamu trebalo da sačeka sa druge strane.

Druge strane, čega?

"Bela košulja" se i dalje osmehivala, a meni je pripala muka. Izašla sam na svež vazduh. Ne znam da li sam bila na Kalemegdanu, ili na trolejbuskoj stanici blizu Pepine kuĆe. Bilo mi je hladno. Žurila sam da se što pre vratim. Izmišljala sam priču i načine da izbegnem odlazak na Surčin, sedamnaestog marta.

Došla sam kući. Stan je bio topao. Mirisalo je kandilo koje je nana uvek palila kada bi neko od nas bio bolestan. Ovako kao mama još niko nije bio. Ona je ležala u čistoj pidžami. Nada joj je češljala kosu boje bakra. Moja plava majka imala je bakrenu boju kose. Kao da joj se plamen preselio na glavu. Molila je da joj otvorimo prozor. Molila je da joj zatvorimo prozor. Molila je da joj Nada češlja kosu. Opet smo otvorili prozor. Zardjali metal je pravio buku. Ja sam se okretala po sobi. Neko je zvao telefonom. Ne znam šta sam odgovorila. Ne znam ko je bila žena koja je zvala.

Nada je česljala mamu. Došla je bolničarka, ona ista od pre podne. Izmerila joj je pritisak. Ne znam šta je videla. Ja sam videla da je spremila špric i da je iz nekakve ampule izvukla belu tečnost. Sve je bilo belo i košulja i tečnost i mamina posteljina. Čak se i to rano posle podne bledelo. Možda je bilo kasno posle podne. Nisam uspela da saznam tačno vreme. Gledala sam u kandilo, pa u Sv. Nikolu. Mislila sam na Meriku i na Medu koji će da joj se pridruzi. Čula sam otvaranje, pa zatvaranje prozora. Čuo se trolejbus u Prištinskoj. Čula se nekakva udaljena muzika.

Opet sam pogledala Sv. Nilkolu u ramu koji je bio boje mamine kose. Nada je prestala da je česlja.
Čula se muzika sa radija. Svi smo ćutali. Opet je zazvonio telefon. Ja sam samo stajala i gledala mišiće na njenom licu koji su se grčili. Onda je Meda ustao i stao uz njen krevet. Dugo je stajao pored nje. Bolničarka nije stigla da usisa onu belu tekućinu u maminu omršavelu ruku koja je klonula. Gledala sam njene prste. Setila sam se kako su vešto hvatali filmsku traku i kako se brzo okretao kotur na montaznom stolu. Uvek sam gledala njene prste mnogo snažnije od mojih. Mnogo spretnije od mojih. Njene prste koji su vešto držali štrikaće igle. Čini mi se da sam uz lice stavila heklanu bluzu koja je mirisala na Palmoliv. Bluza je iznenada postala mokra od mojih suza. A nisam plakala. Jer, kako bih odgovorila na onaj telefonski poziv.:" Da li mogu da razgovaram sa Milom?"

Još je bio dan. Onda je pala noć. Zamolila me je, da joj, kada za to dodje vreme, obujem čizme. Obukla sam joj suknju kupljenu kod Belka. Obukla sam joj jednu svoju košulju, iz Londona, koju je volela.

"Kada bi me neko pitao šta da ponesem u zbeg, samo bih ponela crtež onih tvojih kineskih cipelica."
Doktor je dosao oko sedam. Takve smo u detinjstvu zvali "Mrtvak." Izmerio je nepostojeći pritisak. Stavio je ogledalo na usta. Onda su je pokrili. Ne znam ko je to uradio. Ja nisam. Onda su je izneli. Koliko je ljudi prolazilo kroz antre? Neki su se vraćali, neki nisu. Nju smo ispratili do kapije. Ja sam stajala pored Nade. Ispred zgrade je bio nekakav automobil. Nešto kao ambulantna kola. Ja sam ćutala dok sam stezala onu belu bluzu koja je mirisala na Palmoliv.

 

Copyright © by Jelena Pavlović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad