LAURA BARNA

Rođena 6. februara 1964. godine u Jazovu (Senta). Objavljuje proze u književnoj periodici. Objavila monografiju Devet srednjovekovnih manastira u Bosni (»Luča«, časopis za kulturu, umetnost i nauku, Subotica). Romani: Protovir (arheološki roman, Ars Libri, Beograd i Besjeda, Banja Luka, 2003), Nevolje gospodina T. ili suteren (Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2005). U pripremi su roman Sanatorijum pod belim i knjiga priča Tamo neka zanimanja. Živi u Beogradu; piše gde slučaj odredi.
Stalni saradnik BKG.


PROSEJANI FANTOM
 

Listovi su me kudikamo više privlačili, mogao bih i da preciziram: bio sam u potpunosti opsednut njima. Osobito ženski, oni savršeno vajani božanskim nervima, neopterećeni napetošću mišića niti titrajima damarnih žila. Mišići mogu da upropaste dobar pogled, znao sam to i kiselog izraza okretao glavu kada bi tik uz uzani procep, kroz koji sam inače promeravao i procenjivao, brzinom progazili nabildovani parnjaci lišnjaka, još pri tom zarasli tamnim maljama. Tada bih u prašnjava okna izdahnuo otegnuto, gadljivo: Maaajmuuuniii! ali sasvim tiho, bezmalo sebi u nedra. A šta sam drugo mogao? Mesto čini čoveka kao što odelo ne čini čoveka, utešna deviza za razaranje njenog stvarnog značenja jer mesto podstiče, ne čini, odelo dakako čini i podstiče jednovremeno. Ali, ponajviše su me razgaljivali mali, uzani, tek propupali listovi, lišci nestašnih devojčica, ni nagoveštaj mišićne napetosti, tek one fine pulsacije srsi obuzete nestrpljenjem ili večitom bezrazložnom hitnjom. Da, projurivali bi brzinom bleska, od kojeg sam na čas bivao slatko oslepljen, i nestajali tek fizičkom pojavnošću, iako sam docnije satima, gdekad i danima, životario hranjen njihovom neodoljivom dražesnošću. I u tom krotkom trenu mogao se opaziti razoran fatalizam čiste lepote u pokretu kroz gustinu života koji se onamo, na granitnom pločniku, obasjanom jakom sunčevom svetlošću, razarao srčanije negoli ovamo, pod zemljom, u mom suterenu osvetljenom bolesnom žutom elektrikom s gole žarulje na niskom stropu, od kojeg sam povijen kao kakav šugavi kučak gamizao i bauljao, sjeban suviškom podsticaja osvetničkog mesta, nespreman i nemoćan da se skrasim i začnem bilo kakvu misao, potom je i pribeležim kao što bi Pisac ili Nepisac. (Prinuđen sam, stoga, na iscrtavanja.)

Sevnim raskorakom iščezavali bi troglavi majmunski lišnjaci, gdešto se u mimohodu ukrštali s glatkim oblinama feminiziranih, i tu zastajem načinom kakvim bi i oni, teško uhvatljivom uzbuđenošću, pa nastavljam da podstičem već ojađeno mesto, velikodušno mu palim lampu na pisaćem stolu i namah unosim svežinu danjeg iskrenja. Da zavaram turobnost mesta, pomno ažuriram slučajeve, slovno ih klasifikujem. Slučaj A, primerice. Zato iščitavam glasno iz Mizantropovog rečnika

žurba = ažurnost nesposobnih

i nekako mi lakše, zbog priznanja nesposobnosti uporno ažurnih, ili jalove ishodnosti užurbanih, sumnjam, ne mari. Mogao bi se u gorepomenutu slobodnu slovnu klasifikaciju udenuti, doduše, i listak kakvog devojčurka, mada sam takve promišljajno smeštao pod rednost Slučaj B, iz nametnute mi sistematičnosti i opreza, gde su zbijani spočetka pominjani zamamni ženski, oni savršeno vajani božanskim nervima. Pretpostavljate, Slučaj A je činilo čaroliju moje rastegljive omame. Slatki zabran u koji sam uranjao kao u omamljujuće blaženstvo bez kraja ili početka. One, najčešće, bolno usahle, koščate, s istaknutim golenjačama, nemilosrdno iznakažene izukrštanim podnabulim venama, ili pak nabrekle gustinom života do rizičnog prsnuća, pozamašne i olovno teške, potpisivao bih pod rednosti: Slučaj V i Slučaj G, zavisno od pola, iako, neretko se dešavalo da mi takva određenja nisu bila sasvim jasna, iz razumljivih razloga pripisanih mestu, pa sam na desnoj polovini čeonog zida svog nevelikog suterena otvorio i rednost Slučaj D, za svaki slučaj, u koji sam smeštao baš sve za šta nisam bio dovoljno siguran, niti sam bio kadar tačno da procenim mogućnu pripadnost: hermafrodite, androide, zombije, lešinare, pragmatičare, političare, travestite, alkoholičare, heteroscije. Levu polovinu, uzanim okancem presečenog zida, ostavljao sam za budućnost – čistu, netaknutu, belu! – kao što bi svaki samoljubivi razumnik, spreman na kompromis sa sudbinom to učinio. Bacio bih kadšto pogled i na ahilove tetive, tek reda radi ili iz radoznalosti što pretpostavlja čežnju, razumljivo, ukoliko nisu bile prekrivene soknama, dokolenicama, pantalonama ili dubljom obućom, a to se u prekratke zimnje dane redovito dešavalo, otuda mi zima postade smorno dosadna, neprijatelj broj 1, i bio sam spreman da usnim medveđim snom i rastvorim kapke tek s proleća, razbuđen vonjem imalina i sladunjavim vazduhom s iskričavog trotoara.

Kad porazmislim, trotoar je nedopustivo uzan, tek za stešnjeno mimoilaženje, list uz list, katkad – a na moju veliku radost – uz češkanje, doticaje, mazna drmusanja, i tada bi u suteren upala reč: Izvinite!, neretko uz nju i uzvik s nedoumicom i otvorenim mogućnostima: Oh! ili Uh!, što mi je tek vatreno raspaljivalo maštu za koju sam sve više spreman da potvrdim sumnje gospojice Ane Sjenkjevič o bolesnoj uobrazilji koja mi nepopravljivo razara ono malo preostale zdrave pameti, kazala je nekom zgodnom prilikom ljutito navlačeći gusto tkane zastore na okno, kovitlajući mišjim očima u neverici na iscrtanu šemu s desne polovine čeonog zida, konstatujući još kako je iz dana u dan sve luđa i opasnija. (Ludost je iz nekih samo njoj znanih razloga cenila najvećom opasnošću i pogubnošću po ljudski rod, neprijateljem broj 1.) A tek što se krstila!

No, dobro je, odlično, danas je utorak, gospojica Ana Sjenkjevič, moj heruvim, dolazi petkom, dakle, tri dana razbibrige i ugodne ćutnje, neometanog voajerizma jer napolju je tekao letnji život i to nikako nisam smeo da propustim, prikupim dovoljno zaliha za medveđi usan. U gluvo doba bih osluškivao tišinu, osenjenim pogledom nestrpljivo gutao sjaj noći jer nije svetlost to što sjaj čini sjajem, znao sam iz iskustva, večito podstican mestom s obiljem nepomičnog vremena kojeg sam po volji razmeštao iskonstruisanim događajima kao što bih i umoljčani nameštaj. Lepota je jamstvo osjajivanja predmeta, pričinilo mi se juče, a i danas (cenim, i sutra će). I tada bih s napregnutim zanimanjem iščekivao zvukove lakih koračaja dokoličara i lezileboša, pa onih omrznutih, starošću omlitavelih šljapkanja, koje bi neizostavno sledio rezak cilik metala sa štapa za poštapanje, a tek odrešita lupkaranja tanušnih potpetica čije je čari pojačavalo neznanje da su posmatrane, ili vojnički bat sračunatih histerika, u potaji, dabogme, priželjkivao one kratke, živahno seckave, hitre, jedre, beščujne, krakatave u mekim pamučnim patičicama, naježurene večitom uzbuđenošću što je vrebala iza svakog ćoška. Levi krak zaboden mi je posred lobanje, kao šestar, desni iscrtava polukrug oko mog pohotom iznakaženog lica sad već nepristojno priljubljenog uz vrelinu pločnika, i, evo ga, konačno, zamamni sev baršunaste beline gaćica, njega sam čekao i od njega se bespomoćno stropoštavam na popločan pod i onamo ostajem dok mi ledeno isijanje kamena ne obuzme kosti, meso, krv, poledi telesnu vodu. Docnije, usporenim pokretima somnambulnika, novim spletom krivulja i slova obogaćujem šemu s desne polovine čeonog zida. (Bavim se teoretisanjima, koketiram s umetnošću.) Upoređujem radi lakšeg snalaženja Slučaj A sa poentilizmom, mogućno i impresionizmom (lepota neuhvatljivog razbijena je eksplozijom kolora), Slučaj B s izveštačenim manirizmom, V i G prianjaju socrealizmu, odnosno njegovom ljutom oponentu socartizmu, dok Slučaj D preuzima geometrijska apstrakcija (sasvim logično).

Mrtva ulica se postepeno budi iz svoje obamrlosti. I svanuće konačno jutro. Oimenjeno u Petak. Čekam sa zebnjom taj čarobni trenutak komešanja ulice. Ali, halabuka iz hola nagoveštava prisustvo gospojice Ane Sjenkjevič, ispunjavala je ceo stešnjeni prostor suterena, istiskujući kroz uzano okance suvišak nataložene uobrazilje. Upravo je spustila dva preteška zembilja na patos, uz neizostavno pocikivanje, još bi vragolasto vrcnula onim svojim ušiljenim dupencetom, znajući da je ispotaje pogledujem. Napolju je još trajala retka noć. Poranila je, pomislih zlurado, svestan skore najezde armije najrazličnijih listova, što već oretko progažaju, i zaludno se kočopere, baš pred uzanim okancem.

»Dobro jutro, vidim, noćas opet niste spavali, gospodine T.«, mora biti da je, veštica, šacnula moje tamne kolutove oko očiju, »a ja baš k’o u inat poranila«, dodala je nemarno i smesta se bacila na pocupkivanje oko pocinkovane sudopere. »I opet ste proveli noć u ludosti, sve zureći kroz taj krtičji otvor, a?« doviknula je osornim glasom kog je utešno razblaživao mlaz vode s česme, a ja sam razmišljao o limunadi s medom.

Ne odgovaram, čitam joj zauzvrat dirljive zapise iz Mizantropovog rečnika, podilazim oklopljenoj ćudi, naslutivši jedva primetnu pukotinu kroz koju probija slabašna svetlost njene strogo zamandaljene nutrine, kidišem pravac na ranjivi otvor, razbijam sopstvenu zluradost koja ne popušta

ludost = onaj božanski poklon i sposobnost
čija kreativna i dominantna energija inspirišu čovekov um, rukovode njegovim delima i ukrašavaju njegov život

Gleda me, nesrećnica, opustošenim pogledom od kojeg se odnekuda osetih beduinom usred pustinje, čekam, prstima nervozno otirem graške znoja i peska s čela, nadam se ali, ne, ona gadljivo okreće glavu, odmahuje rukama nemoćnim gestom poraženog, svesnog uzaludnosti napora i trvenja u istrajavanju urođenog joj dobronamerja a koje bi svakako valjalo preneti bližnjemu, uostalom, tako je naučena.

»Brkate stvarnosti, gospodine T.«, kaže odsutno kao da tuđe reči izgovara. Ne odustajem nipošto, čitam suvog grla još glasnije

stvarnost = ono što bi ostalo u situ kada bismo prosejali fantoma. jezgro vakuuma

Bleda je sad kao Smrt, izraz joj je iz časa u čas postajao sve tuplji. I odjednom mi bi žao tog malog, jadnog, ubogog stvorenja, nafilovanog kao kakva praznična ćurka koječime: stvarima ponajpre, nekim tamo drugim događajima, mislima, životima, najposle promašajima, utruncima jalovih osećanja tek neznatno zasoljena, nesposobnog da prima, čak i uoči Lepotu. Spoljnu. Prostu. Uličnu. Jednostavnu. Lepotu. Listova. Snažnim treskom zaklopih svoju poslednju knjigu Nevolje gospodina T. ili suteren, nogom odšutnuh i Embrouzov Đavolji rečnik u najskrajnutiji ćošak. Primećujem iznenada prozrak nade u njenom pogledu, čak mi se i osmehnula. Okej, usiljeno jeste, ali osmeh je osmeh, pomislih bezrazložno obodren.

Beograd, jun 2006.

 

Copyright © by Laura Barna & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.

Nazad