NADA DUŠANIĆ

Rođena 4. oktobra 1961.godine u Somboru. Bavi se književnim radom i slikanjem ulja na platnu. Objavila je knjige proze Priče u boji I 2003. i Boje tamnih svetlosti 2005.godine, obe u izdanju Narodne knjige iz Beograda. Knjige su promovisane u Beogradu i Somboru krajem 2005. uz istovremenu izložbu slika ulja na platnu. Tematika slika prati tematiku pripovedaka, pa su razvrstane po ciklusima i slede poglavlja Priče u boji I, Boje tamnih svetlosti, Prelomi (ili uticaj Čehova na slikarstvo) i mini-ciklus Godišnja doba.
Živi u Somboru, slika, piše pripovetke i radi na rukopisu romana Kuća sa druge strane. Objavljuje u književnoj periodici. Priprema multimedijalni prikaz književnog dela putem TV drame po motivima priče Godišnja doba.


ZIMA
 
Devojka je sedela u fotelji u uglu sobe, pored vrata. Kada bi se vrata otvorila, krilo bi potpuno zaklonilo tu fotelju i izgledalo je da u sobi nema nikog. Ona se bila sva sklupčala u meko sedište, sa nogama podignutim i savijenim, i obuhvatila ih obema rukama kao da se drži za njih. Glavu je nagnula u stranu, u jedan ugao fotelje i potpuno priljubila obraz uz grubu vunenu tkaninu kojom je nameštaj bio presvučen, kao da ne oseća taj hrapavi dodir na svom licu. Bila je toliko tiha da je izgledalo kao da u sobi stvarno nema nikog.

- Doneo sam ti čaj da se ugreješ. Stavio sam limun i kašičicu meda, trebaju ti vitamini, vidi kako si slaba.
Klimnula je glavom umesto odgovora i nastavila da gleda u jednu istu tačku na drugom kraju sobe, prema prozoru. Pokušavao je da pogodi šta se moglo desiti i o čemu razmišlja.

Soba je bila u prizemlju i kroz prozor su se obično mogli videti retki prolaznici. Ali danas je bilo toliko hladno da je put bio smrznut, a ta ulica ni po lepom vremenu nije bila prometna, pa napolju nije bilo nikog. Hteo je da kaže:
- Gledao sam te kako prolaziš tuda . . . - ali nije smeo. Znao je da, kad je uhvati takvo stanje, opasno je da kaže bilo šta. Tako će je još više udaljiti od sebe. Nije se čak usuđivao ni da gleda u njenom pravcu.

Seo je za svoj radni sto, otvorio prvu knjigu koju je dohvatio i počeo da čita. Sto je bio postavljen uz zid pored prozora, tako da je on sedeo profilom okrenut prema njoj, i samo onda kada je okretao stranice, pogledao bi je krišom, ispod oka.

* * *

Gledao je u slova ali nije registrovao reči. Gotovo neprimetno, misli mu kliznuše dva meseca unazad.

Učinilo mu se da ponovo čuje glas svog starog prijatelja sa fakulteta kako galami sa druge strane telefonske žice.

- Ej, nećeš verovati! Ćerka mojih kumova je naumila da dođe baš u tvoj Ravangrad!
- Šta će da radi ovde ?
- To sam joj i ja rekao! Ali mala je namćorasta i tvrdoglava. Odlučila je da dođe po svaku cenu i ostane par meseci, dok ne završi posao. A roditelji su joj jako zabrinuti. Kažu, ako niko ne bude pazio na nju, neće ništa jesti, pa će se razboleti. Znaš li za nekog ko izdaje sobu, ali da bude u pristojnoj kući i sa centralnim grejanjem ?
- Gospođa u kući preko puta je odavno dala oglas da prima dve studentkinje, ali joj se niko ne javlja. Proveriću kako stoje stvari kod nje.
- Kumica mora da bude sama u sobi, da može da radi. Pitaj hoće li da primi samo nju. Kaži da je jako tiha, ne puši, i sigurno je da neće dovoditi nikakvo društvo. Njene roditelje i izluđuje to što mala neće da se druži sa nikim.
Nasmejao se u slušalicu i dodao :
- Uvrnuta je kao što si bio ti dok si studirao u Beogradu.
- Dobro, ubedio si me. Kupiću sto grama kafe i iz ovih stopa krećem da razvijam dobrosusedske odnose. Ej, a nisi rekao kakvim poslom se mala bavi ?
- Diplomirala je režiju. Za rad u beogradskim pozorištima nema šanse, a čula je da kod vas niko neće da dođe jer ste zabačeni i puni problema, pa se ponudila da dođe ona.
- Naravno da smo puni problema kad nam više na šaljete nikakva sredstva.
- Sami ste krivi, što ste izabrali opoziciju !
- Šta reče ? Ako hoćeš da ti pomognem, pazi šta govoriš !
Sa druge strane žice opet se čuo smeh. Znao je da se njegov bivši cimer šali. Uvek ga je zabavljalo da ga isprovocira, a kad on padne u vatru, govorio je - Ti baš nemaš smisla za humor !
- Dobro ! Kad mala dolazi ?
- Sutra uveče, nekim kasnim autobusom. Javiću ti tačno kad stiže, pa je sačekaj na stanici. Imaš pozdrav od moje žene, spominje te kad god se posvađamo. Kaže da sam je zbario na brzaka i da je trebalo da se uda za tebe.
- Hvala, pozdravi i ti nju. E, pa nisi mi rekao kako ću prepoznati tu malu !
- Visoka je, mršava i nosi mušku odeću. Liči na mladića koji boluje od
pothranjenosti. Ne brini, naći će ona tebe. Reći ću joj da izabere najlošiji automobil na parkingu i da uđe u njega.

* * *

Na autobusku stanicu je došao ranije, za svaki slučaj. Nije hteo da rizikuje da ga to dete čeka.
Autobus je stigao na vreme, i, ( nije znao šta joj je njen kum rekao ), ali među putnicima koji su izašli iz njega, jedna prilika se odmah izdvojila i sama pošla prema njegovim kolima.

Posle prvih pola sata razgovora sa njom bilo mu je jasno da je njegov duhoviti prijatelj pogrešio u dve stvari. To dete i nije bilo dete. Bila je vrlo ozbiljna i pametna devojka koja zna šta hoće. I uopšte nije bilo tačno da liči na mladića. Imala je lepo lice i krupne oči, ali se to nije jasno videlo jer su joj šiške padale preko čela. Naravno, njegov prijatelj to nije shvatao. On je konstatovao samo one žene koje su se farbale kao semafor i nosile cipele sa potpeticom pravljenom za deformisanje kičme.
Nikad nije imao sluha da prepozna ono što stvarno vredi. Jednom davno mu je rekao da je gospodstvo nešto što čovek nosi u sebi, a ne na sebi, da to nema veze sa odećom i nakitom, i da mu njegova površnost neće doneti ništa vredno u životu. U vreme kada je izgovorio te reči, bio je apsolutno siguran da je u pravu.

Prošlo je petnaest godina od tada. Više nije bio tako siguran. Zapravo, stvarnost ga je demantovala u svemu, sve je ispalo drukčije nego što je očekivao. Radio je savesno svoj posao, ali primanja su bila toliko mala da je jedva sastavljao kraj s krajem iako je živeo sam. Da se kojim slučajem oženio i dobio decu, ne bi imao dovoljno novca da ih izdržava. Živeo je u stanu koji mu je ostao od roditelja, i, odjednom se setio nečega, pa mu bi neprijatno . . .
Devojka je gledala u plafon. Primetila je da je jedan deo maltera otpao. To se desilo prošle godine, za vreme bombardovanja. Zgrada je bila stara i oronula, pa je zbog detonacija došlo do manjih oštećenja i spolja i iznutra. A stanari nisu imali novca, tako da je sa popravkama išlo vrlo sporo.

Kao da pogađa šta misli, ona ga je pogledala pravo u oči i ozbiljno rekla :
- Nema razloga da vam bude neprijatno. Prema onome što mi je kum ispričao o vama, ne vidim ni jedan jedini razlog da vama bude neprijatno zbog bilo čega. Zna se koga treba da bude sramota zbog svega što se dešava, ali ne vredi razgovarati o tome.
Uzdahnula je naglas i on je zaključio da je umorna, pa ju je odveo preko puta kod stare gospođe da se smesti.

Kada se vratio u svoj stan, bilo je već kasno.
Legao je u krevet i ugasio svetlo, ali nije mogao da zaspe. Sa ulice je dolazila blaga svetlost i činila da svi oblici u njegovoj sobi izgledaju drugačije. Po njima su padale senke, i, možda zbog njih, imao je osećaj kao da iz uglova sobe i iza nameštaja izviru slike nekih radosnih misli, i kao baloni lebde u vazduhu oko njega. Slike su bile nejasne, a misli nedefinisane, ali sve zajedno nagoveštavalo je radost, i on je zaspao željno iščekujući novi dan.

Iako je malo spavao, ujutro se probudio dobro raspoložen. Bio je siguran da je sanjao nešto lepo, ali nije mogao da se seti šta je to bilo. Pogledao je kroz prozor u kuću preko puta.
Bio je početak januara, zimska jutra su bila mračna pa je i u njenoj sobi gorelo svetlo. Nasmešio se. Početak januara i početak godine, završne godine u ovom veku i ovom milenijumu. Možda će to biti i početak lepšeg života za njega.

Na brzinu se spremio i izašao napolje.
Dok je pokušavao da upali motor, video je kroz smrznuto staklo kako neko pokušava da obriše sneg sa šoferšajbne nečim crvenim. Otvorio je vrata i rekao :
- Nemojte da prljate šal, uključio sam grejač pa će otopiti led. Uđite u kola, odvešću vas do pozorišta.

* * *

Brinuo se kako će joj proći prvi dan na poslu i jedva je čekao veče. Dogovorili su se da oko šest dođe kod njega na kafu.

Par minuta pre šest video je kako zatvara tešku kapiju na dvorištu kuće preko puta. Nije stavila kapu i šal, samo je nabacila jaknu na ramena i pretrčala put. Otvorio je pre nego što je pozvonila.

- Video sam vas kroz prozor.
Ispod jakne je izvadila veliku konzervu nesscaffe i pružila mu je.
- Kum mi je rekao da volite. Kod vas sigurno nema da se kupi original.
Rekao je da ne podnosite kopije i falsifikate u bilo kojem obliku.
- Izgleda da vam je kum mnogo pričao o meni.
- Znate da on uvek mnogo priča. Ali rekao je i nešto što nikada nismo čuli od njega, ni moji roditelji ni ja.
- Šta ?
- Da ste vi jedini častan čovek kojeg je sreo u životu i da mogu da imam potpuno poverenje u vas. Nisam znala da u njegovom rečniku postoje takve reči.
- Njegov rečnik je vrlo raznovrstan, kao i ljudi sa kojima se druži. Nekad pomislim da on liči na radio aparat koji ume da podešava stanice, zavisno od toga s kim razgovara.
Tada se prvi put glasno nasmejala.
- Tačno to sam i ja mislila, ali nisam smela reći pred nikim. Hoćete li da otvorite konzervu, a ja ću skuvati kafu ?
- Sedite, vi ste gost.
- Da li bi bilo nepristojno da budem domaći gost ? Čini mi se kao da vas poznajem odavno.

I njemu se činilo kao da i on nju poznaje odavno, ali nije smeo to da kaže glasno. Bila je toliko neposredna i iskrena prema njemu, da je odmah na početku stvorila neki osećaj bliskosti koji ga je i privlačio i plašio u isto vreme.
On je bio odgovoran za nju, i bio je mnogo stariji od nje, to nije smeo smetnuti sa uma, ni u kom slučaju.

Sela je u staru fotelju pored vrata i rekla :
- Ne opterećujte se glupostima. Umem da se brinem o sebi, i znam šta radim. Zapravo, nikad ne radim ono što drugi misle da treba, nego ono što ja mislim.
- I šta sad mislite da treba da uradite ?
- Imala sam grozan dan. Treba da popijem dobru kafu i opustim se.

* * *

Nije je pozvao da dođe sledeće večeri, ali je u šest ipak pogledao preko puta. Tačno kao sat, drvena kapija je zaškripala i otvorila se.
Opet je nosila nešto ispod jakne. Ovaj put je to bila skripta sa tekstom predstave.
- Ne mogu da se skoncentrišem tamo, zima mi je. Mogu li da radim ovde kod vas ?

Izgovorila je to u jednom dahu i sela u staru fotelju nekako prirodno, kao da je oduvek pripadala baš tamo.

- Može, ako me ne budete više lagali. Gospođa ima uvedeno centralno grejanje, a toplana je na tristo metara odavde. Kod nje je mnogo toplije nego kod mene. Ja imam peć, ali slabo ložim jer mi ne smeta hladnoća.

Devojka je uvređeno ućutala i gledala u pod, a onda je, ne dižući pogled, tiho odgovorila:
- Nisam htela da lažem. Samo se loše osećam i ne mogu da budem sama.
- Uzmite ovo ćebe i prebacite preko nogu, ja idem u šupu da donesem drva.

Kada se vratio u sobu ona je sedela sa ćebetom preko krila, a svuda po ćebetu i na podu oko nje bili su rašireni papiri. Podvlačila je delove teksta, nešto obeležavala i dopisivala.

- Sedite za sto, ne možete tako raditi.
- Moram tako. Stara fotelja mi je šapnula da je čekala celu večnost da se ja pojavim. Sad kad me je dočekala, ne mogu je ostaviti.
Stajao je i gledao u nju. Na ovo stvarno nije znao šta da kaže. Ona je videla da je zbunjen, pa je promenila temu.
- Kum kaže da ste bili izabrani za studenta generacije. Zašto niste prihvatili da ostanete i radite na fakultetu ?
- . . . Stara fotelja me je čekala da se vratim kući. Nisam mogao dozvoliti da čeka uzalud.

* * *

Posle desetak dana kontinuiranih dolazaka, gospođa preko puta ga je pitala da li je devojka nezadovoljna smeštajem kad nikad ne boravi u sobi koju plaća. Odgovorio je da nema nikakvih problema i da njoj tako odgovara. Gospođa nije bila zadovoljna objašnjenjem, pa je smišljala novo pitanje, ali on je iskoristio pauzu koju je napravila i, što je brže mogao, utekao prema svom stanu.
Kasnije ju je primećivao kako stoji na prozoru i gleda preko puta. Iako je gorelo svetlo, roletne su bile podignute.
On nije imao šta da krije, pa je uvek viđala istu sliku: njega kako sedi za pisaćim stolom pored prozora i devojku sklupčanu u fotelji na drugom kraju sobe.

- Znaš li koja je definicija dobre predstave ? To je kada čovek dođe u pozorište neraspoložen, depresivan, očajan, a predstava ga polako uvuče u igru, pa ga zatim ponese toliko daleko da posle nekog vremena potpuno zaboravi na svoje probleme. I iz pozorišta izađe miran i ispunjen, a likovi iz predstave danima posle još uvek lutaju u njegovoj glavi i čuvaju ga . . . Od zlih misli, od zlih ljudi, od zla koje luta ulicama tvog grada, mog grada, ulazi u naše stanove preko televizije, radija, kljuca mi na vrata mozga, udara po njemu, sve jače udara, udara, udara . . .

To je bilo prvi put da mu je kazala »ti«, ali bila je toliko uzbuđena da nije ni primetila. I on je bio zbunjen, hteo je da je smiri i uteši, ali nije znao kako. Nije mogao reći - Čini ti se, nije sve tako crno - kada je ona bila u pravu. Govorila je istinu, tešku, žestoku istinu i njemu samom se činilo da oseća udarce po svom mozgu.

- Onda napravi takvu predstavu ! To je najbolje što možeš da uradiš !
- Ne mogu. Danas mi jedan od glavnih glumaca nije došao na probu, morao je ići u Gradsku toplanu jer su mu napakovali toliko kamate na neplaćene račune, da on to nikad neće moći da plati. Prete da će mu isključiti grejanje, a čovek ima malu decu. Toliko se iznervirao da nije mogao doći da radi. Drugi dolazi samo na popodnevne probe, pre podne je na pijaci, prodaje robu koju je prošvercovao iz Mađarske. A juče, dok sam govorila koje rečenice treba posebno naglasiti, dve glumice su pričale o tome koliko košta jedan sapun i pasta za zube ! I pri tom ne možemo obući kostime jer je u sali užasno hladno, svako ima po dva džempera na sebi. Kako da ljudima stvorim iluziju smisla, kada smisla n e m a ?

Poslednju rečenicu je izgovorila polako, kao da je govori sama sebi. Hteo je da joj kaže kako je u školama još gore, njegove kolege su smanjile časove sa četrdesetpet na trideset minuta, a pominje se i potpuni prekid nastave, dok im ne isplate zaostale plate i »tople obroke« . Ali je ćutao. Od toga joj sigurno neće biti lakše.

Pogledao je kroz prozor.
- Napolju pada sneg. Vidi kako su krupne pahulje ! Hajde, obuci se. Vodim te u šetnju da ti pokažem park. Da vidiš zašto ovaj grad zovu Mali Pariz.

Njegova zgrada je bila u ulici koja je počinjala sa zadnje strane parka, tako da su vrlo brzo stigli. Približavali su se zgradi Župnog dvora koja se nalazila u centralnom delu parka, i on joj je govorio kako bi možda bilo bolje da krenu okolo, naprave ceo krug i uđu u park Alejom Heroja. Tako bi prva slika koju bi videla bio Župni dvor sa prednje strane, u svoj svojoj lepoti.
- Neka, bolje je da prvo vidim lošiju stranu, pa onda bolju. Tako se neću razočarati. A šta se nalazi u produžetku zgrade ?
- Policija i zatvor.
- To sam i mislila.
Okrenuo se prema njoj i video da gleda u grafit ispisan na donjem delu zida pored koga su prolazili. Na tek obnovljenoj fasadi zgrade, velikim crnim slovima pisalo je : »Jedni lopovi kradu, a drugi ih hapse« .

- Ako tvoje kolege stupe u štrajk i potpuno prekinu nastavu u školama,
hoćeš li biti uz njih ?
- Neće biti potpunog prekida nastave. Deca moraju ići u školu.
- Šta ćeš uraditi ako bude ?
- Rekao sam ti da neće biti ! Stvari moraju imati svoj red ! Reda mora
da bude !
- Opa! »Reda mora da bude.« Je l’ ti to ostalo od Austro-Ugarske ?

Namrštio se i hteo da joj kaže nešto oštro, ali, veče je bilo svetlo, vedro, sneg je blještao, i on je jasno video ispod njenih šišaka kako su joj oči crvene, a lice zgrčeno, i kako se jedva suzdržava da ne zaplače.

- Da li bi mogla da izvedeš da u isto vreme držiš zatvorene i usta i oči ?
- Zašto ?
- Videćeš. Hajde, ne boj se, ja ću te voditi.

Stavio joj je ruke na ramena i usmerio je u kojem pravcu da hoda. Doveo ju je u centralni deo parka.

- Sad možeš da otvoriš oči.
- A usta ?
- Kako hoćeš.

Otvorila je i usta, ali ovaj put nije ništa rekla. Gledala je tamnozeleno drveće pod snegom, ogromnu starinsku zgradu Župnog dvora, njene visoke osvetljene prozore koji su zračili žutom svetlošću, i sve to između krupnih pahulja snega koje su padale lagano, nekako usporeno, i činile da sve izgleda nestvarno, kao san. Izvadila je ruke iz džepova, raširila ih i ispružila sa dlanovima okrenutim na gore, a glavu zabacila unazad. Pahulje su joj padale na lice, oči, usta. Počela je da se okreće, prvo lagano, a onda sve brže i brže. Nije uopšte gledala kuda se kreće i on se uplašio da će pasti, pa je prišao da je zadrži. Ona je odjednom stala i ćutke naslonila glavu na njegovo rame. Na trenutak je zaustavio dah i okrenuo glavu u stranu. Polako je koraknuo unazad, ali ona je tvrdoglavo upirala glavom u ono udubljenje između njegovog ramena i vrata, i nije pokazivala nameru da prestane.
On je stajao nepomičan, kao da ga je pritislo nešto teško što mu ne dopušta da se pomeri.

Kada je rukom dotakla njegove prste, taj dodir hladne i glatke kože ga je osvestio, i on se naglo odmače od nje. Okrenuo se i pošao nazad prema svom stanu, praveći se da ne čuje njene uvređene reči:
- Zar Bečka škola nema istureno odeljenje u zapadnoj Bačkoj ? Nisu vas učili kako da tešite uplakane žene ?

* * *

Nekad je dolazila puna entuzijazma i govorila :
- Zgrada je prelepa. Vidi se da je vaše pozorište imalo i bolje dane. Ja ću mu vratiti stari sjaj, i bljesnuće tako, da će ceo grad dolaziti da vidi predstavu, i diviće se !

On ju je gledao i smeškao se.
Od kada je ona došla, kao da je oživeo. U kaljevu peć je trpao toliko drva i uglja koliko nije ukupno za poslednjih nekoliko godina, ali nije žalio. Najvažnije je bilo da njoj bude toplo. Doneo je stonu lampu iz spavaće sobe i namestio je tako da svetlo pada na njene papire. Sada je gorela glavna svetiljka na plafonu, njegova lampa na zidu pored stola i njena stona lampa. I cela njegova radna soba je ličila na jednu veliku žutu kuglu obešenu u vazduhu, koja se lagano njihala i nosila ih u svet koji je bio daleko izvan stvarnosti.

* * *

Tako su prošla dva meseca. Sada je gledao u knjigu u svojim rukama i osećao da se približava trenutak za povratak u stvarnost.

Ona je još uvek sedela u istom položaju i nije se pomerala. Polako je ustao, uzeo onu veliku šolju čaja i stavio je u njene ruke, tako da je dodiruje dlanovima. Pomislio je da će je dodir toplote navesti da popije koji gutljaj. Znao je da voli tople napitke, a čaj se već uveliko počeo hladiti. Preko njenih ruku je sklopio svoje i polako nagnuo šolju prema njenim usnama. Pomerila je glavu unapred i kao poslušno dete otpila veliki gutljaj. Onda je sklopila oči i ponovo naslonila glavu u onaj isti ugao fotelje.
Hteo je da pita šta se desilo, ali nije smeo. Mogao bi dobiti odgovor. A odgovor bi mogao biti takav da ga on ne bi mogao podneti.

Vratio se za svoj pisaći sto i nastavio da gleda u onu knjigu. Padoše mu na pamet reči koje mu je rekla one večeri kada je konstatovala da ništa više nema smisla.
- Nekad mi se čini da ni ja sama nisam stvarna i da ću jednom samo nestati.

Da li je ovo bio početak nestajanja ? I da li je postojao način da on to spreči ?
Ne, znao je da nema načina.
Njemu nikada u životu nije bilo hladno, ali sada je osetio kako mu ledene kandže stežu srce. Kad je to pomislio, podsmehnuo se samom sebi.
- Još malo i počeću da se izražavam teatralno kao ona.
Ali osmeh je nestao, a hladnoća je ostala i stezala ga sve jače.

Nije smeo ništa da kaže. Sa rečima se uvek teško snalazio. Uzdahnuo je glasno i sklopio korice knjige.
Onda je ustao i pošao prema njoj. Bila je mnogo manja od njega i sa lakoćom ju je podigao u naručje. Seo je u fotelju, prislonio obraz uz njen, hladan i gladak, i obuhvatio obema rukama njeno sklupčano telo.

Učinilo mu se da je i stara fotelja uzdahnula, (ili je možda zaškripala pod njihovom težinom), i oboje ih prigrlila.

 

 

Copyright © by Nada Dušanić & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.

Nazad