ZVONKO KARANOVIĆ

Zvonko Karanović rođen je 1959. u Nišu. Svoje pisanje bazira na iskustvima beat književnosti, filma i pop kulture. Radio je kao novinar, urednik, voditelj na radiju, DJ, organizator koncerata, 13 godina je držao muzičku radnju. Sebe smatra piscem sa margine. U svojim knjigama ne opisuje spoljašnju lepotu sveta već njegovu unutrašnju tamu.Do sada je objavio sedam zbirki pesama: Blitzkrieg (samizdat, 1990); Srebrni Surfer (SKC, Niš, 1991); Mama melanholija (Prosveta, Beograd, 1996); Extravaganza (Gradina, Niš, 1997); Tamna magistrala (Narodna knjiga, Beograd, 2001); Neonski psi – izabrane pesme (Home Books, Beograd, 2001); Svlačenje (Povelja, Kraljevo, 2004) i dva romana: Više od nule (Zograf, Niš, 2004, 2005; Laguna, Beograd, 2006); Četiri zida i grad (Laguna, Beograd, 2006).
Živi u Beogradu.
e-mail: zvonkokaranovic@yahoo.com
IZABRANE PESME
 

SREBRNI SURFER
(1991)


FEEDBACK


Vratio sam se
i zatekao ih kako stoje na ulici
između galerije i kafea
ukočeni bulje u beton
i čekaju
da spuste roletne na još jedan dan
vratio sam se u grad
i zatekao gomilice
beživotnog mladog mesa
na ulicama i pločnicima
trome šištave guske
koje svakom uzimaju iz ruke
i znaju da govore jedino o sebi
dobro sam
poznavao grad u kome sam rođen
osećao pulsiranje beznađa
svakog zrna prašine
koje se rađa i umire
na mestu kome i ja pripadam
želeo sam da nestanem
da pesnicom
razbijem prozor
klaustrofobične podmornice svesti
i sa ramena skinem teret okeana
po čijem dnu trčim
ipak
sigurnim korakom davno stvorene navike
stao sam pored njih
i s kiselim kartončićem ispod jezika
pridružio se minutu ćutanja
gledao sam u beton
i povlačio dimove iz cigarete
grad je stenjao pod topotom osame
sa neba su padale
cipele
svih oblika i boja
i ja sam ljubio one kakve najviše volim
crne špicaste
sa tankom štiklom


NEŽNA LOMLJAVA BORA OKO USANA

U mračnim ulicama
nema ko da čuje trk kroz pubertet
nežnu lomljavu bora oko usana
svaki osmeh traje 12 dana
svako malo sunce
nestaje u kutiji za šećer
ožiljci su polja ruža
na sanjivoj koži maturske večeri
pa ipak
jug je još uvek divalj
pod anestezijom krivice
papirno nebo industrijskog grada
gori nezaboravnom vatrom
mitske slike
besmislene klanice snova
liče na krvavu džigericu u prašini
moja nova igračka zove se TV
dok grlim prošlost
stereo je svedok
i ne pričaj mi
o čežnji za medicinskim sestrama
i njihovim dugim plavim kosama
i priznaj
da li se nekad osećaš kao Isusov sin
koji traži izgubljeni luksuz
uz tvist
mrtvi mogu plesati nebeski valcer
režim i suzavac
zeleno na crvenom
jednom sam pitao:
a gde spava doručak?
jednom sam vodio ljubav sa sumo lepoticom
jednom sam našao utehu na velikom talasu konfeta
jednom sam sporo, sporo kao moron
otpakivao Marlboro, pripaljivao
i duvao dim u prolećni dan

BOLERO

Rekao si jednom
da znaš gde spava sunce
i ko to nadleće grad u balonima
koji liče na tablete amfetamina
u ovu sasvim običnu noć
ne možeš uvući sve svoje snove
koji poput talasa žileta padaju
po tvojim ramenima
dole u kafe Boleru
oni sijaju
kao dugmeta
na novoj Levis jakni
kao stari odsanjani san
koji počiva na mekanom džinsu
ali Bugi ti neće dati piće dok ne vidi lovu
uhvatiće te za revere i reći:
ODLAZI!
i ti ćeš naravno otići
tamo gde te nikada neće naći
na nebo
jer nebo je granica
za sve usamljene kauboje
za momke sa reklama peščanih plaža
tamo letuju sve devojke koje voliš
i čija kosa je samo indigo
na jastuku koga ne smeš
dodirnuti
pored srebrnog jezera
gde pušiš dokono
piće ti donosi Bugi
ali on je sada fetus
i ima velike oči
i ti ga se ne plašiš
jer ga možeš pretvoriti u zeca
i prikovati za platno na zidu
za trenutak
u kutiji zaključanoj pod okeanom
sve ostaje isto
horde noćnih leptira
svoje provincijske kosti
ubacuju u džuboks civilizacijskih evergrina
tada moraš da bežiš u apartman 6
u moćnu buku fidbeka
tada grliš svoje sinove
odbačene i izgubljene
vodiče
na plesnom podijumu meinstrima

U IZLOGU JEFTINIH SLATKIŠA

nisam usporeni autostoper
nisam cinik u tridesetoj
život je okrutan
prema onima koji nisu duhoviti

postajem sitničav
postajem pokvaren
i nedeljni ručak kod matorih
nema je komedija
sa presingom politike
i malo otrova u poslednjoj sekvenci

disciplina -
da li je to strast?
poredak -
da li je to nečija šala?
reči ne funkcionišu
televizori su ugašene zvezde

postajem nervozan
postajem usamljen
u savršenom svetu
slučajnosti se ne dešavaju
probodenih obraza sedim za tanjrom

oženio sam se
i nesigurnim koracima učio da budem
zreo
badem, limun, majmun
postajem usamljen


URLIK IZ SAMOUSLUGE SNOVA

Pustinja je geto
gde je neko ukrao srce plastičnoj lutki
i stvorio silikonsku ikonu
za one koji padaju
kao atomska kiša
na uredno zalivene bašte
pravi okus uvek je gorak
mnogo pre nego poslednja cigareta
koja znači treptaj pre buđenja
usamljen kao Yeti
izgubljen kao grudva snega
u vrelom ulju
povraćam juče u ljude
koji jedu u restoranima
koji stoje u bibliotekama
i traže blesak svetlosti sjajne
providne opne
ljubav je slučajan partner
luksuzan
slobodan pad
kroz kupolu svilenog padobrana


MAMA MELANHOLIJA
(1996)

GROZNICA

Glamur
je pobeda nad svakodnevicom
genijalnost koja nedostaje
da bi se našao među delima
a ne među ljudima
pojednostavljenje
je znak zrelosti
ali taj
perverzni barok
uvek pronađe
svoje neveste
u nekome od nas sa obiljem godina
tišina je nemoć
pisanje je drugo ime za strah
geometrija
hladna kao osmeh Marlen Ditrih


USPAVANKA ZA SLUČAJNOG TURISTU

Ne grli te raspukle grudi
autoput od usana do usnulog brežuljka
koga posećuju samo slučajni
turisti
tamo nećeš naći večernju haljinu
dekadentnu frizuru isečenu
iznad ušiju
i pogled žalosniji od
pozlaćenog pribora za sardine
volim te kada misliš da je
glad samo igra
i kako bi bio da
višnje crvene kao rasečene usne
poljube ove
reči što te mimoilaze
skarlet za tebe
i skarlet za mene


BUKA, ŠARENILO, BUĐENJE

Uvek mogu da odem odavde
i ostavim par uplakanih očiju za sobom
ali kome to treba
govorio si mi
kako da se ponašam kao tvoj gost
čak i na dan
kada sam u platnenim patikama
sa zvezdom na okrugloj beloj gumi
izlazio iz zatvora dugog 25 godina
upoznavao život
kroz oči koje nisu gledale
i zato danas
mogu da se setim stotinu citata
svih onih koje ne poznajem
a koji su me voleli kao
svog jedinog sina
Hrist je umro mlad
jer ljudi koje svi vole
ne pokreću svet

MAŠINE ZA LED

Omorina je
i ne rade mašine za led
ljudi sede u pletenim stolicama
i čekaju
da velika kazaljka stigne malu
u sporom mimohodu ka ponoći
razapet znači
isuviše želeti od ponedeljka ujutru

omorina je
pokvarila automate od krvi i mesa
u gradu
gde novčiće sa dva lica
ne možeš baciti u bunar želja
volja za moć
je bešumna ulazna brava
gluva soba i madrac na podu

znao sam često
da ukradem piće i pepeljaru
i nestanem tamo gde
žičane životinje
valjaju blato kroz posustala
pamučna polja
ravnodušan
jer sam izabrao da nemam sećanje

 

U SREBRNOM RUDNIKU

Život u srebrnom rudniku
primiče se kraju
i došlo je vreme
da svako bude odgovoran za ono što nije rekao
ljudi što prolaze
doticali su moje pamučne košulje
koje su se njihale na konopcu
i moj prozor hiljadu puta
razbijen
i Franca Kafku koji je sedeo pored mene
u učionici koja gleda na igralište
a koga se setim svaki put
kada pijan padam
na perjani jastuk
i rukama grlim žitna polja
koja se povijaju na vetru
tiho
i nečujno
jednom ću pobeći u šumu
koja nikada neće postati radionica parketa
na nebo koje šalje kišu na
slepljene trepavice

MELANHOLIJA

Skoro da je bezbolno
kao samoća
kao miris plave tek oprane kose
slučajno uhvaćen u prolazu
vodeni cvetovi umiru
sve dok jedan ne
doživi jutro
a onda nestanu
pričaću ti jednom
o vencima sasušenog cveća
koje smo ostavljali
na svaku brezu
izgubljenu u magli
na blatnjavom drumu negde u selima
o devojci čije ruke drhte na kiši
sedam dugih godina
tražio sam sestru
i našao je jednog popodneva
iza prvog reda knjiga
o biljkama
glas joj je bio metalan
guala je žetone
i džointe
sa čokoladom
nikada se nismo upoznali
spavala je u kestenovoj ljusci
i govorila da su razgovori
samo dugi oproštaji
znala je često da uđe u moju sobu
i dodiruje mi kosu dok se
ne bi pretvorila u prah
u ruke koje drhte
na kiši

TOPLI GRADOVI PRUŽAJU RUKE LJUDIMA

Treba bar malo surovosti
za druženje sa ljudima
istorija ne znači ništa
u rukama pesnika
zidne novine
koje smo kao ukoričene zlatne tapije
prodali lakovernima
izašao sam iz kuće
nesposoban
da bes zadržim u sebi

vaspitavanje dece je
gatanje nad mirnom vodom
ali ja sam taj čija su ramena ucenjena
i dobro vidim

za nas dolaze loše godine
entropija, strobo
smrt disko muzike
još jedna melanholija

moja žena je moja avantura
moja zemlja je moje
trpljenje
smrt ili slava
ponos ili novac
reci mi šta želiš
i reći ću ti koliko si nesrećan

MOKAR JE PUT U BRDIMA


Hoćemo li sopstvena tela
oblačiti u plišana odela
i tako prkositi događajima
ili ćemo leći u blato
i postati cinici
hoćemo li krenuti iz domova
i poći u susret svetu
ili ćemo ostaviti svoje žene
onima koji su spremni
da pobede

usamljen sam dok perem ruke
ranjiv
dok maštam o putovanjima
vreme koje ne primećujem
smišlja li neku osvetu
automobili prolaze
bacaju dugačka svetla na trotoare
i nestaju

nema kreacije bez drskosti
ljubavi bez preterivanja
moraš da izgledaš kao da te nevolje
same traže a ti ih izbegavaš
jednog dana saznaćeš
kako je uzbudljivo
stajati
nasuprot gomile


RUKE SU BELE NEZAŠTIĆENE ČAPLJE

Jednom ti neće trebati
sav taj teret
već samo lakoća onoga
što možeš poneti sa sobom
novčanik
fotografije
možda češalj
biće sasvim dovoljni

prezirem sažaljenje
pokaži mi bar jednog
ko je video suze u mojim očima
nisam od onih izabranih
bio sam mlad
kada sam se popeo na krst
i još uvek razmišljam o ljudima
koji ne znaju gde bi da pobegnu

uspavao sam se
u prvom redu bioskopa
lisicama privezan za sedište
ne želim da posedujem
ništa osim sopstvenih mitova
a ko sam ja
reci mi
sada


ESKIMO SREĆE ALBINO


Kada sam nervozan kupujem stvari
koje mi nisu potrebne
a sve što želim su
uvek otvorena zelena svetla
na semaforu
napila si se na igranci
i završila pred matičarem
ali hajde da pričamo o stvarima
koje me nagone da zaklopim oči
i budem sasvim sam
oni koji su se
makar jednom probudili znaju da
kožne pantalone
i
kao krv crvena košulja
znače bekstvo
ruke su gore i drže zastavu od staniola
grčevito kao poslednji pozdrav
sa Titanika
pogledaj mene
ubogog krotitelja dosade
čije oči krvare u video spotove
odrastao sam
ali nisam postao cinik
samoubistvo prezire hladne ljude
toplu kišu skrivenu na obrazima
pred
umornom gomilom
pokaži ljubav za mene
i biće u redu
biće dovoljno

BURN, BABY, BURN!

Niko ne želi da kupi
moje savršeno lice
glatke stranice uvoznih revija
koje sam sakupljao i čuvao
za potpalu vatre
kada sneg
zatrpa prozore
moje oči zovu se dosada
na ulicama koje su hladne ovog leta
moja majka je dugometražni film
koga ću zaboraviti
čim zatvorim vrata
potrebna mi je
pažnja
baš kao i umetnicima
deci i kriminalcima
tvoje guste obrve
tvoje bose noge
mladež iznad gornje usne
o, Sindi
ti si samo divlja čežnja
iz ulice u kojoj nikada ne pada sneg
vernost je esencija
koja se ne može dosegnuti
sećanje nije dovoljno
za godine uzaludne borbe
osim
Pepeljugi koju nosi matica
u hromiranom kovčegu
isekao sam kožu žiletom
jer hrli u starost
i ostavlje me
u ovoj
mladosti
koja ne prolazi

TAKO MLAD, TAKO ČIST

Voleli smo istu devojku
zajedničkim novcem kupili kola
i vozili se okolo bez cilja
svakome po jedno rame
i jedan prozor
ali nikada nismo otišli u Ameriku
da tamo živimo u prodavnici ploča
tako mlad i tako čist
brzo si naučio
da budeš očajan i uznemiren
i imao planove za veliki beg
i dubok san na Himalajima
seti se kako si razbio
pepeljaru
ispod koje ti je majka ostavljala novac
svakog jutra kada bi pošla na posao
seti se kofera u plamenu
i ružičastog raspeća
seti se ulica na kojima si odrastao
i verovao da stvari mogu da se promene
pa ipak
ljubav ne pomaže nigde i nikad
jer život uvek krade poljupce
za nekog drugog
došla je kod mene u stan
a da je nisam pozvao
uostalom
bio si isuviše odsutan da shvatiš
kako je došetala u moju sobu
kako je bila smirena
i znala šta hoće
kako je bacila časopis
ugasila cigaretu
i legla u moj krevet
i reči
sada ne pomažu
ćutao si danima i čekao
da te neko pokupi
kao nežnu i lomljivu japansku salvetu
između praznih listova sveske


PLAVETNILO IZNAD PROZORA

Nikada ti neće biti
tako teško
kao kada shvatiš da više
ne razumeš sopstvene
zvučnike
nema sumnje
male će bore oko očiju
postati punoletne
pre nego saznamo
ko su nam pravi prijatelji

ne umem da
predvidim budućnost
gigantska slova neona
u američkoj pustinji
već sam trampio
za balkanski stereotip
možda sam pogrešio
ali neko će već shvatiti
ludilo sa kojim se borim

uvek kupujem
najskuplje cipele
prava obuća mora
da bude drska
da hipnotiše pogled
nema velikih dela
bez velikih detalja
bez finoće
koja se ne može
oponašati
umetnost je toplo
mesto za življenje
manekeni
su najtužnije žene

TAKO LAKO SE ZABORAVLJA


Samo bespomoćni pišu
i zato nađi smisao na drugom mestu
nabavi bundu od veštačkog krzna
razmeni porodični nakit
za sigurnost
koju pruža gluvarenje
navike uspavljuju kretanje
kroz pusta i zaleđena
jutra
posuta samo tvojim mirisima
koje misliš da ostaviš
nekom drugom
na čuvanje
poznavao sam nekog ko je znao
kako su zvezde postale vodiči slepih
ali on sada spava
i čeka
da device ispletu venac od 1001 maslačka
koji će otvoriti vrata
anđelu
zaključanom
u roli evergrin heroja
roletne su se udebljale i senke
su osvojile sobe
devojaka
koje su odbile da odrastu
matori nikada ne napuštaju kuću
odavno su izgubili sve prijatelje
i postali spomenik
sa odjavne špice
svejedno
dok puniš usta pilulama
i žmuriš
nikada im nećeš oprostiti

KIMONO JE MOJ DOM


jednom
u jesen
kao najfinija prašina
padao sam po vinilnim brazdama
usporenih melanholičnih ploča
jer nisam mogao da podnesem
našu apatičnu romansu
njene oči umiruće aristokratije
i to smrtno bledo lice plemićkih izdanaka

želeo sam da nestanem
pod teškim vazduhom
četinarske šume
tetoviran ležim
na sivim peronima i čekaonicama
železničkih stanica Austo Ugarske prošlosti
i nemoćno posmatram malokrvnu
plavokosu decu
koja prolaze

bilo je hladno
kiša je padala na njene blatnjave cipele
veštačko krzno na krhkom nagom telu
jeftina lampa u dnu sobe
i fotografija sestre
čije je beživotno telo nosio
dvanaest dugih kilometara
do sela
priča je čoveka koje se rodio
u železničkom vagonu na periferiji Beograda
i bio moj otac

sedeli smo dokono na klupama
i gledali turiste kako
sakupljaju uspomene
za porodične albume
i hladne mermerne ploče
unapred kupljenih grobova
o, Wiena
nepomični kao ptice od žada
čekamo
ne možeš mi pružiti utehu
samo akvarele kišovitih ulica
nemam ti šta reći


SVLAČENJE
(2004)



JOŠ VATRE

miran život u provinciji nije za mene
dokonost kovanog gvožđa
hladovina vinove loze
svedeno svetlo
ranjivost

dani su napeti kao ekstaza
telo se trese
a bog nikad dalji

još vatre
treba mi još vatre
stojim na kraju sveta
i šaljem razglednice


LULU


jedini posetilac u muzeju filma
ljubi se s lulu u mraku
sporo kao vernost
kao nostalgija
kao predgrađe

samo
ja poznajem tu devojku
i znam da je pošla da traži svoj most
i znam da njena karirana haljina
neće preživeti januar

u groznici
u visokoj temperaturi
asuanska brana se ruši
i milioni tona bradavica
u usporenom kadru
preplavljuju
njenu sobu

video sam je u koloni
na koju gomila baca cveće
umesto perja nosila je
đavolov rep oko vrata
hodala je uspravno
i njena crna kosa
gorela je
u kiši od benzina

samo
brzo je nestala
otišla je da kupi šibice
čokoladu & svileni grudnjak
postala je vazduh
možda dim
ili tango
plaćena eutanazija
za mladića iz betonske zgrade
rođendanski poklon
lucifera
iz plišane lože
iz muzeja filma

na prvi dan proleća
biću na mostu
poneću bič
lulu


BILO JE UZBUDLJIVO ZAPALITI SNEG


ljubili smo se
na hladnom vazduhu
modrih usana, promrzlih prstiju

zaneseni kao deca
drhtali kao psi na kiši
i to je bilo dovoljno

bilo je uzbudljivo zapaliti sneg
plakati umesto svetaca
deliti ljubav
slučajnim prolaznicima

u čekaonici na kraju evrope
samo muve & lažni rodoljubi
nismo obraćali pažnju na njih

ljubili smo se
na hladnom vazduhu
modrih usana, promrzlih prstiju

menjali
krv za krv
meso za meso
novac za vatru

seti se svega šta sam ti govorio
jedan život
jedan oreol
jedan blesak mišica

seti se
bilo je uzbudljivo
bežati u svoju noć
čuvati kišu u snovima

roditi se tamo gde ne pripadaš


TRIPTIH O USAMLJENIM DEVOJKAMA

#

izlazi na vrata
u svilenom ogrtaču
dok držim njenog sina za ruku
kaže samo
hvala što ste pričuvali malog
kupala sam se i nisam čula zvono
i nikada me ne poziva da uđem
na kafu ili možda čaj

noću slušam kako njen krevet
udara u tanak zid iza koga
je moja fotelja
iz koje gledam tv
možda premešta nameštaj
dok čeka muža da se vrati iz nemačke
i povede je u bolji život

popodne i uveče
njeni rođaci greškom zvone na moja vrata
njeni rođaci svakodnevno greškom
zvone na moja vrata
kažem ona tu stanuje
ali zvonite malo duže
sugurno suši kosu
baš danas sam joj pozajmio fen

od kolevke sama
podiže svog malog sina
evo juče je baš stiglo pismo
njen muž se vraća za par meseci
doneće puno para i odvešće ih
iz ove truleži
jel treba neka pomoć pitam
ali ona samo odmahuje rukom
na njenim noktima upravo se suši lak

ponekad uveče izlazi
podigne plavu kosu u punđu
i stavi crveni karmin na blede usne
ako me neko traži otišla sam do mame
da uzmem malog kaže
njene visoke štikle lupaju hodnikom
dok silazi

na terasi do moje
suše se njene crvene hulahopke
grudnjak & gaćice
na terasi do moje
suše se frotirski peškiri
s nežnoplavim ružama
iza otvorenih vrata njene terase
uvek se čuje muzika

gleda me svojim modrim očima
dok držim njenog sina za ruku
kaže samo
hvala što ste pričuvali malog
kupala sam se i nisam čula zvono
odlazim do prozora
gledam dvojicu njenih rođaka
kako ulaze u mercedes
šofer ih čeka
žure

##

ništa se zapravo ne događa
čokoladne bombone
još jedan kišni dan
mama je našla novog ljubavnika
tata je otišao na posao
i nije se vratio
sve sam zaboravila
njegovi debeli prsti
među mojim nogama
brzo se završilo

ništa se zapravo ne događa
samo slavina kaplje u lavabo
samo zavese teku niz prozore
njegovo debelo telo
nadire kroz mene
požuri
požuri
neko je na stepeništu
oblači se i beži

ništa se zapravo ne događa
samo bela boja na licu
krejoni oko očiju
taksi čeka ispred zgrade
vreme je za promenu imena
lidija, maja ili tamara
svejedno
volim svaku od njih
to je samo sloboda
koju dozvoljavam sebi

ništa se zapravo ne događa
komšija pati od nesanice
šeta oko zgrade
srela sam ga jutros
kad sam se vraćala
gledao me je dok sam dolazila
htela sam da mu kažem – dođi
ali setila sam se
njegovih malih ćerki
koje mi se uvek ljubazno javljaju
dok kupujem slatkiše
u dragstoru iza


###


živimo u jednosobnom stanu
mama, tata, sestra i ja
noću kad se vraćam
pazim da ne probudim tatu
da ne nagazim mamu
sestra nosi moje stvari
kažem joj uči
uči
i beži odavde
ja ću već da se snađem
idem u teretanu
kod maserke
kozmetičarke
komšinica mi čupa obrve
sređuje noge
depilacija
manikir
pedikir
moram da izgledam dobro
moram da dobijam
desetke na fakultetu
prosek je važan
gužva je u stanu
učim kod drugarice
njen momak ima dragstor
moj momak drži trafiku
nije to loš posao
ali nije dovoljno
nesigurna su vremena
juče me je jedan fudbaler
odvezao do kuće
dala sam mu broj telefona
sutradan je zvao
poslao mi cveće
onaj moj je ljubomoran
radi noću
takav je posao
nema svoj stan
njegova majka stalno gunđa
a fudbaler nije loš
još je mlad
ali biće nešto od njega
traže ga iz inostranstva
možda ode sledeće sezone
ovaj moj
me stalno prati
to me čini nervoznom
juče upao kod kozmetičarke
proveravao gde sam bila
rešila sam
napustiću ga
ipak
nije loš onaj fudbaler
ima dobra kola s kožnim sedištima
koja se obaraju
još je mlad
biće nešto od njega


PSIHODELIČNO KRZNO


trgujući s Bogom
postao sam njegov ulični diler
uvek u istoj kožnoj jakni
uvek u istim prašnjavim cipelama
prodajem parče po parče
svog života
uvek istim ljudima

odrastao sam u mraku
i gledao kako treperi svetlost
oko izabranih
bio spreman da eksplodiram u svom uglu
i spasim svoju a možda i tvoju dušu
i duše svih duša
ali to je jedan već učinio davno pre mene
njemu su dali šansu i razapeli ga
meni su ostala samo
četiri zida i grad
i to je jedino što imam

proteran među ljude
prodajem
ljubav slepim prolaznicima
simfonije iz pakla
i debelu decu
uvek gladnu
požuda je svuda
zemlja je umorna od tolike težine
dok prolazim
uvek istom ulicom
pipam svoje ispucale usne

ti me poznaješ
ali mi nikad ne kažeš – zdravo
tvoje grudi
me okrznu u prolazu
tvoj miris
me podseti na uzaludnost
na tvojoj majici piše
pesnici
uvek nešto petljaju s večnošću

telefon zvoni kod Boga
nema vremena da podigne slušalicu
pakuje i šalje patnju vernicima
humanitarnu pomoć svecima
on zaista brine o svom
tužnom cirkusu

hteo sam da ti kažem
da se ponekad osećam tako usamljeno
dok stojim
gledam ljude pravo u oči
one su ogledala tuge
tužne violine
iz sivih predgrađa

telefon zvoni
ali on je zauzet
i pušta da se stvari dešavaju
onako kako se dešavaju
a ja nosim svoje
dlakavo srce u drvenoj kutiji
uvek u istoj ulici
uvek u istom parku
uvek u istoj kožnoj jakni
s podignutom kragnom

hteo sam da ti kažem
da sam naviknut na samoću
to ne boli
samo tinja
i ako se pojavi plamen strasti
biće to kraj
vatra je đavo
sotona sa hiljadu pohlepnih jezika
koji dolazi po dušu
lično
i nestaje s njom

trgujući s Bogom
i dalje sam njegov ulični diler
proteran među ljude
čekam
usamljene i očajne
to je moj jedini posao
ne posedujem sat
niti ključeve
parkirao sam
zarđali polovni automobil
iza prve susedne zgrade
čekam
uvek na istom mestu
uvek u istim prašnjavim cipelama
uvek s podignutom kragnom
ti me poznaješ
ali mi nikada ne kažeš – zdravo

odrastao sam u mraku
i zavideo slikarima
koji su zemaljske likove
pretvarali u nebeska bića
zavideo
skitnicama & ludacima
oni nikada nisu petljali sa ljudima
komunizmom & nekretninama
oni nikada nisu aplaudirali pobednicima

moj park je moje radno mesto
stojim i osvrćem se
uvek na oprezu
moram da ispunim normu
moji dani
rasuti su
kao konfete bačene sa solitera
znaš
stvari su doterane do granice
kada čeznja postaje požuda
a samoubistvo
glad za životom

još uvek putujem kroz sebe
ušao sam u svet krivih linija
moja ogledala postala su predeli
moja glava i dalje je moja jedina kuća

tvoje grudi me okrznu u prolazu
tvoje miris me podseti na uzaludnost
tamni vrtlog strasti ostaje iza
bezubih elegija
u mojoj nenameštenoj sobi
iskrivljen limeni tanjir
pun je opušaka
i prazne boce od piva
čekaju svoje kese

budućnost je svetla i nepodnošljiva
dok puzim uz zidove samoće
čuju se zvona
ponekad poželim da neko poljubi
moje ispucale usne
ponekad vidim
kako senke napuštaju predmete

tražiću
skraćivanje radnog vremena
povećanje dnevnice
masiranje stopala
potrebna mi je pažnja
plišano pozorište s perjem
i visokim potpeticama
to
baš to sam hteo da ti kažem

patnja nije otmena
i tako je teško kad okreneš glavu
i prođeš pored mene
tvoje grudi
me dodirnu u prolazu
na tvojoj majci piše nešto
što me zaista uznemiruje

znaš na šta mislim


LSD


izašao sam iz stana, u liftu video devojku u crvenom kaputu kako se
trese u ćošku, ispred zgrade me je čekao crveni taksi s crvenim sedištima, crvene boje ima previše, pomislio sam, ušao u auto i pitao da li je dozvoljeno pušenje, vozač je klimnuo glavom, bio je obrijan, nosio je crveni džemper i crvene pantalone, s radošću je govorio o vatri koja je progutala crkvu, učinilo mi se da je sam đavo, pomislio da nešto stvarno nije u redu, kroz otvorena vrata uvukao je rep u automobil i savio ga ispod sedišta, onda smo lagano krenuli, tako dakle izgleda đavo, pomislio sam, izgleda kao običan čovek, kandžama je stezao volan dok je vozio po crvenoj plišanoj stazi kojom su bile obložene ulice, ja sam policajac, rekao je, pratim te odavno i znam ko si ti, pušio sam i gledao u rupe na mojim dlanovima, nešto zaista nije u redu, ova vožnja predugo traje, moram odmah da izađem, moram da pomognem devojci iz lifta, moram da spasim još stotinu duša, moram da prodam još stotinu krstova, gomila me čeka na trgu, zapaliće seno i hrastove grane, zakasniću, neću imati gde da položim glavu.


MAHNITI DISKO IGRAČ

nostalgija je postala industrija
rekao sam
bog se krije pod tajnim imenom pi
video sam
utopija je postala psihodeličan bolero
shvatio sam
predugo sam gledao u mrak i postao opsednut
lagao sam
disko kugla propada kroz električna usta panike
doživeo sam
skupocene bunde lebde nad pokislom američkom zastavom
sanjao sam
bog je žena
saznao sam
zabava je nova religija
shvatio sam
poezija je vrsta pozitivne utopije
izmislio sam
manekeni vladaju svetom
pročitao sam
nijedan dan bez skandala
zapamtio sam
odrastao sam s pićem u jednoj i džointom u drugoj ruci
izmislio sam
svi moji heroji imaju preko 40 godina
izjavio sam
najjeziviji horor je protraćeni život
video sam
ja sam impresionist – bavim se emocijama
rekao sam


 

Copyright © by Zvonko Karanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad