АЛЕКСАНДРА ЂУРИЧИЋ

Завршила Академију за музику и примењену уметност Mozarteum у Салцбургу 1984. године, затим студирала ФДУ и историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирала на ФДУ 1988, магистрирала 1998, на одсеку театрологије.
Радила као професор у средњим уметничким школама Мокрањац и Лујо Давичо, асистент на ФДУ и хонорарни сарадник Позоришног музеја Србије.
Од 1996. пише критике и чланке за часописе Позориште, Лудус, Сцена, Књижевност, Театрон, Свеске, Орхестра... Стални је сарадник новина Кишобран из Ванкувера и Огледало из Чикага.
Објавила две стручне књиге из области историје опере и балета, као и Индекс оперских и балетских либрета.
Докторант на Универзитету уметности у Београду код проф.др Душана Пајина.
Песме и приче објављује у неколико домаћих часописа (Свеске, Повеља, Траг, Кораци, Култура 032, итд).
Ово јој је први текст у Балканском књижевном гласнику.


ЧУДО БОГОРОДИЦЕ ПЕРИВЛЕПТОС

 
Измаглица над језером и влажна свежина јутра најављивали су топао дан. Август се преливао изнад охридских кровова, расутих по брду изнад језера на чијем је врху, као круна, стајала тврђава цара Самуила. Негде на средини успона од обале до тврђаве, сакривена кућама и баштама тиховала је црква Богородице Перивлептос, окружена калдрмом порте и јутарњом тишином. Црква у којој је престало богослужење очекивала је да преподневном таласу туриста отвори своје дрвене двери. Чувари и продавци сувенира пуштали су унутра пре свих једну жену забрађену марамом која је, стидећи се њиховог присуства, погнуте главе мрмљала пред иконом увек једну исту молитву:

Молим те, Богородице, пресвета мајко наша, молим те учини да добијем још једно дете, учини да оно буде син…

Обрисала би сузе крајем мараме и брзо прелазила десетак корака кроз порту до стрме улице којом се потом спуштала до пијаце. Од куће је, заправо, на пијацу и пошла, а овамо је свраћала тајно и у вечитом страху да је не уочи неко увек отворено око малог града. Спуштајући се плитким каменим степеницама низ узану улицу, неопажено би однекуд извукла празне торбе и новчаник, скинула мараму с главе и свако ко би је срео не би помислио ништа друго осим да је на путу од куће до пијаце.

Доле, на пијачном тргу већ је врило. Сељанке из околине, у белим хаљинама и црвеним кецељама од тканице силазиле су у град пре зоре да продају робу и врате се у села до поднева. Поздравила би се са неколико лица која су је одавно знала, а она код њих куповала поврће, бамју, лопте златножутог сира које су пресечене откривале млечну белину, суво овчије месо, везице чаја који је растао само високо на Галичици, августовске брескве од чијег јој се мириса плакало и крупне, црне трешње које су на овој надморској висини дозревале тек почетком августа, а њихов сок са белог столњака није могао да се скине ничим.

Напунивши торбе, лаганим кораком пошла је кући, увек мало погнуте главе, немоћна да сакрије своју муку и разочарење што јој свемогућа Богородица никако не услишава молитве. Спустила је торбе на дрвену клупу поред шпорета и приставила воду за кафу. Док су мехурићи поскакивали у месинганој џезви, окретала је ручку малог млина и слагала на послужавник оканце са слатким од шљива и чашу хладне воде.Све то пре него што се он пробуди и крене да се спрема за посао. Јер, он је радио, хранио и бринуо. Она је била ту да се нађе, да поради, да послужи, као и њена мајка, као и баба, поређане у низу генерација, војска немих које су радиле и биле издржаване од својих мужева и господара.Овде на језеру, а још више горе у брдима, тај се поредак поштовао и није било те друштвене промене или револуције која би га могла довести у питање.

Бели гвоздени кревет у кухињи и ткани вунени покривач пребачен преко чаршава крио је плаву, кратко подшишану главицу њене ћерке која никада није устајала док отац не оде на посао. Тек онда би промолила главу из уштирканих јастука и брзо се спремала за школу. Мајка би одсецала танку кришку сира, стављала је у тањир поред хлеба и печене паприке, а шољу наливала топлим чајем од брдских трава. Бела зграда гимназије стајала је високо над језером, подно саме тврђаве. Девојчица је крупним корацима грабила уз брдо, благосиљајући увек у себи први дан септембра. Али јутрос је још увек био август и морала је да помаже мајци у кухињи, да оде до тетке и однесе опрану и уштиркану постељину, да очисти кожицу са шљива за слатко, да окреће паприке на усијаном плеху изнад огњишта и ко зна шта још све до сумрака када није смела да изађе на корзо, већ се завлачила у неки кутак баште читајући све док последњи зрак над језером не би зашао. Тада би у мраку маштала, склапајући књигу, о томе какав живот жели да има.

Још једна школска година и завршиће гимназију. Одличан је ђак, али зна да не може даље, на студије у Скопље. Њен отац ради, али не зарађује довољно. Кад не ради, кад је код куће, он виче. Мајка ју је од када зна прекоревала да је према оцу престрога, да он уопште није толико лош, каквих има, Боже сачувај, онај Ленчетов по цео дан не избија из кафане, а Марикин је одавно пронашао другу жену у Битољу, сви знају, само ћуте, јадна Марика, где ће сад да се разводи…

И тако би јој док обављају рутинске послове у летњој кухињи предочавала туђе несреће и неспоразуме као далеко страшније, а ово њихово, па то се може поднети. Он је само мало нервозан, долази уморан с посла, па мора и да виче, мушко је, његово је да виче, а њихово да слушају и послушају кад он нешто тражи, а не може да нађе, кад у новинама чита шта се све ради и шта им оне главоње у Скопљу намештају, кад му комшија узме чекић и бургију па не врати, кад жена троши на пијаци више него што он може да заради. Тако је провео године вичући и не приметивши да је ћерка одрасла, немо, у тишини, душом већ одавно ван куће. Понекад, док је била мања, мајци би се кроз сузе жалила на очеву грубост и бојкот, али је увек добијала исти одговор:

- Ћути, женско си и мораш да ћутиш, а при том заборављаш да ти је отац. Мораш да га поштујеш, он ти је дао живот.

Волела је мајку, али није налазила ни мало утехе у ономе што је говорила. Све се у њој бунило, није могла ништа. У односу на пијанице, коцкаре и курваре, како их је мајка називала, њен отац је био суво злато. Он је само викао.

Понедељком и четвртком носила је чисту постељину тетки, у кућу на обали коју је издавала немачким и холандским туристима. Мајка би врло ретко нашла могућност да се искраде од кућног посла и оде да обиђе сестру. Тамо је све врвело од живота; од јуна до септембра смењивали су се гости у сестриним собама, разговарали са њом на веранди неким немуштим језиком, молили је да им спреми свежу рибу коју су куповали на путу до града, а она им уз то месила и питу, да запамте наше језеро, најлепше на свету, па да им после буде жао кад се врате у ону њихову пусту Немачку, никад тамо не би отишла чак ни у госте.

Девојчицина тетка била је удовица без деце. Морала је да заради за живот, али је то ринтање имало слатки укус самосталности. Није јој падало на памет да се поново удаје, иако је неостварено материнство бојило тугом поглед који је упућивала сестричини. Волела ју је много, али је и жалила. Мала је имала оца који је не примећује. Није имао када, он је викао.

Већ годинама, сваки пут кад би дошла, девојчица је враћала прочитане књиге у теткин орман и узимала друге. Књига је било мало, па их је читала и по неколико пута, али би увек сваку с поштовањем вратила на место. Никад ни једну није задржала нити питала да не врати. А могла је.

Девојчица је читала, а мајка се и даље скрушено молила пред иконом Богородице. Ћерка је матурирала, а мушко дете није дошло. Сад би већ пред светом било и срамота да затрудни, ћерка стасала, а мајка рађа, сви би је оговарали, али је она и даље молила:

- Кад би био син, он би се смирио, желео је сина као сваки мушкарац, па шта је у томе лоше, смилуј ми се Богородице, да ли заиста толико много тражим…

Следећи август био је последњи који је ћерка проводила у родитељској кући. Мајка се ужасавала од саме помисли да остане сама са човеком који је и даље викао. Али, он је био њен муж и хранитељ, морала је да га поштује.

Никад није направио тако страшну сцену као кад је дознао да се ћерка спрема на студије у Скоље. Комшилук се скупљао и сеирио, мајка је хтела да пропадне у земљу. Девојци су руке и срце дрхтали док је паковала кофер. Ништа није могло да је спречи од како јој је пре неколико недеља тетка открила да су паре за студије спремне. Слагала је испеглан веш у фиоке кад ју је нежно дотакла по рамену и свечано рекла:

- Не брини, твоја будућност је осигурана, није џабе тетка годинама дворила Немце и Холанђане.

И одлука је била донесена, требало је још само издржати мајчине сузе и прекоре:

- Како смеш да идеш кад те он не пушта. Мораш да га поштујеш, он ти је отац, он ти је дао живот.

Девојка је отишла. Мајка је престала кришом да моли пред Богородичином иконом. Свет је престао да прича, свако чудо за три дана.

***

Неколико година касније, млада жена увела је за руку мајушног плавог дечака у мајчину кухињу. Она их није чула, мешала је пинџур у огромној шерпи на шпорету. Окренула се, обрисала руке о кецељу и зајецала кад их је видела. Вратила се, душа моја се вратила.

- Дођи да упознаш баку, сине,
рекла је мајка детету.

- Дечак, унук…грцала је бришући и даље руке не би ли биле довољно чисте да загрли дете.

Потом погледа у ћерку, а она јој рече:

- Бог даје живот, мама.

 

Copyright © by Александра Ђуричић & Балкански књижевни гласник - БКГ, 2006.

Nazad