BALAŽ PAP

Rođen je 1975. godine u Segedinu. Diplomirao je na Katedri za mađarski jezik na Fakultetu u Segedinu. Trenutno predaje mađarsku književnost 16. i 17. veka na Univerzitetu u Pečuju (Mađarska). Njegove novele objavljene su u segedinskom časopisu "Fosil".
Iz njegovog prvog romana "Sumnjalo, Realni, [Kelčej] Feri", 2005. Balkanski književni glasnik objavljuje odlomak u prevodu Ivane Ristov.


Sumnjalo, Realni, [Kelčej] Feri

(Odlomak)


 
Hiljadu devetsto sedamdeset pete godine je počela moja čudna ljubav. Poseban razlog nije bilo ništa drugo nego to da sam od oca, jadnog pogubljenog fizikalca, tražio da mi u vreme njegovih manifestno formulisanih pauza ne čita one gluposti koje uvek imaju istovetan kraj, nego nešto drugo, nešto lepše, ono što ponekad govore na televiziji kada razgovaraju one nakinđurene čike i tete.

Ovo su bile BBC-ijeve obrade Šekspira, od kojih razume se, ni jednu jedinu reč nisam razumeo. Tada me to naravno nije ni zanimalo, nije mi ni smetalo, jednostavno ritam je usisavao u sebe, kao i one frapantne, pevljive neobičnosti. Otac mi je pak nepokolebljivo čitao, kupio je jednog antikvarskog Šekspira, navodno dosta povoljno (do ovde nikad nisam ni sumnjao), i čitao mi je sonete. Ne bih mogao da kažem da sam u bilo kojem od njih pokušavao da nađem neki smisao; otac sigurno nije, sonete je samo izgovarao dok su mu misli lutale na drugu stranu, ja još uvek – da tako kažem – nisam bio u situaciji da makar i jednu reč razumem iz njih. Izgovarao, izgovarao ih je svako veče, i nije ni prošlo tako puno vremena, a već sam ih sve na pamet znao.

Kada sam pošao u školu tek tako sam već imao u posedu korpus Šelija, Bajrona, Kitsa, Dilana Tomasa i Svinburna, kao svoje čudne miljenike, prevedeni na engleski Horacije, Pindar, Vergilije. Možda su iz njihovih značenja mogli da mi se učine poznatim delići, ali još uvek ih mogu samo na osnovu forme smatrati zaista svojim.

Kada sam naučio da čitam odlazio sam u prodavnice knjiga i u ruke sam uzimao svaku knjigu ispod čijeg je naslova pisalo «poezija». Sećam se čak i dana i koliko me je uzrujalo kada sam kao sedmogodišnjak 14. avgusta 1979. godine u ruke uzeo jednu knjigu, koju su izdali pod imenom Alen Ginsberg. Osetio sam se kao aleja cveća u koju se upravo uneredio bik. Bilo je to pravo skrnavljenje svetog. Tražio sam u njoj ritam, rime, ali uzalud. Čak je i moje naivno Ja žalilo napor da sklizne dublje u ovo u šta ovaj čikica žudi da uradi: jednostavno sam prelomio. Bitlsima bih možda i oprostio da skoro isključivo loše i dosadne rime koriste. Ljutio sam se i na američke muzičke grupe jer su uništavali lepotu, a bukom pokušavali da je nadoknade. Ali ovo je u tom minutu bilo overdoziranje.

Trauma još nije stigla do kraja. Još pre nego što je Ginsbergova remek haiku poezija oslabila susreo sam se sa Vitmanom, zatim je došao do nebesa hvaljen Džim Morison, kao i njegove slobodne pesme iz magazina i časopisa, odnosno sveslobodne njegove pesme. Ovo je za mene bilo prvo – naknadno promatrajući potpuno suvišno – propadanje.

Tada, 14. avgusta 1979. u sedmoj godini i dvesta dvadeset četvrtog dana.

Od tada sam naravno se oporavio, ali kakav je onda to slom bio: preskačući biološko sazrevanje, preskačući prvi poljubac, preskačući prvog pravog prijatelja dolazi nekakav Ginsberg i pokušava da te rani do smrti.

Oteturao sam se do kuće. Večerao sam dosađujući se, a potom sam sa jednim Ueat?-ovim izdanjem, u tekstološkom smislu bezvrednom, seo u svoju sobu. Čituckao sam, čituckao, i odjednom se poput ogromne misli u mojoj glavi stropoštala poslednja odluka: baviću se istorijom forme. Želim sve da znam o onom što nazivamo pesmom. Te večeri prestravljen Ginsbergom, a ujedno i približavajući mu se, shvatio sam da forma nikada nije slučajna i ako se na prvu loptu uvek i ne čini jasnom za to postoji izričit razlog.

Na ovaj način sam lupao glavom sedmogodišnjaka u sebi, kada se pred kućom čulo ogromno tandrkanje, što je smetalo mom odlučivanju. Nisam ni slutio da ću se na dan mog prvog pravog razočarenja i ujedno na dan moje prve ozbiljne odluke upoznati sa onim čovekom, koji je u četvorci.

Prišao sam prozoru i spazio sam jednog svog vršnjaka na zemlji, koji je pokušavao da svoj bicikl oslobodi ispod naše kante za smeće od pola centa, na koju je imao sreće da se nasadi usled prethodno lošeg pokreta. Moj otac je istrčao kako bi mu pomogao, a i ja sam slično postupio. Dečko je na tri mesta krvario, bicikl mu se polomio i površinu naše ulice je okitio sa do tada odlučno sakupljenim, kvalifikovanim smećem. Bicikl smo oslobodili, dečka smo u cilju prve pomoći uterali u kuću i nakon pet minuta obuzdali smo se od isticanja prljavo neukusnog osećanja revnosnog širenja želje. Potom sam sa ocem i sam «ušetao» bicikl nakon oslanjanja na ogradu.

Dečko je baš sedam godina imao kao i ja, prijatan, nesrećan, to je tip koji je do tada dobro vaspitan, dokle roditelji motre na njega. Majke je jodirala i previla njegove rane, a ja sam pokušao da pričam sa njim. To je teško išlo, jer je tih pet minuta ponavljao: «...vredelo je vamo doći, jer ni nikada nesam im'o običaj da tu padam...Sumnjalo, Realni, Feri..» Ovo sam tada malo slabije razumeo, ali kasnije se ispostavilo da su ova tri gore nekako nazvana neizbežno svuda prisutna i podsećajući na bezumlje sa neobuzdanošću pojačava se i inače ne previše optimistično njihovo značenje. Saznali smo o njemu da se zove Aleks Poter, da živi u kraju i zapravo je ljubazan dečko. Indeks simpatisanja je još i to povećalo – kao što se ispostavilo – da je strasno oduševljen poezijom. Treba li da kažem da se na taj dan splelo prijateljstvo za ceo život između nas dvojice?

Da, mislim da bi trebalo.

Toga dana splelo se prijateljstvo za ceo život između nas dvojice.

Aleks je čudno razgovarao sa svima koji su i mrvicu poverenja počeli da stiču, tako da je Aleks čudno razgovarao sa svima. Nasuprot sedam godina života rekordna količina sujete se sabila u njemu, i upravo se ovim može objasniti gore navedeno osnovno načelo. Čudan način govora kasnije smo prekrstili u inverz govor, što je malo podsećalo na ciklus crtanih filmova Tomaša Fonaka Džejmi i čarobna lampa, ali u ovome je mnogo više gorčine bile potisnuto. Najčešće su bile ovakve rečenice: «...š'oo sam bijo, opeet reali...» ili «došo sam veeeeeć od laaane...» ne govoreći o obraćanju sa «moj Ferika», što je u engleskom jeziku u svakom slučaju neobična formula.

Ali Aleks nije bio smetnja samo zbog takvih obrta. Na primer, mojoj majci je na dan prvog susreta zahvalio kratkim rukoljubom, što je iz usta jednog sedmogodišnjaka bilo toliko čudno da se jadna žena celu noć uprkos žestokim grčevima u želucu, do smrti smejala, a i kasnije kada je na videlo izašao i «specijalni rukoljub». Otac se takođe jako radovao mom novopečenom drugaru, koji je potom svako veče do jedanaest sati uveče ostajao kod nas, kao odgovarajući sa nepodnošljivivim žarom zatvorio je samog sebe među «istorijske forme», «moja istraživanja», «beleške», ili jednostavno, igrao se sa mojim šahom i samo su dva momenta bila zajednička u celoj njegovoj poseti, to da je bar satima bio u kupatilu kako bi se očešljao, odnosno to da je svoje društvo (gosp. Sumnjala, gosp. Realnog, gosp. [Kelčej] Ferija) pominjao sa strahovitim žarom.*


* - Mislim, bar ukratko, da bi ipak trebalo da pojasnim u čemu se sastojalo bivstvovanje ove trijade. Centralni lik bez sumnje je Kelčej Ferenc, kojeg je na osnovu pravila formiranja nadimaka mađarskog jezika moj drugar Poter jednostavno mogao da nazove Ferijem. Ko je zapravo on?- pitate se Vi, dragi moj Čitaoče, koji ste svakako neinformisani o književnostima istočnih naroda. Dakle, bez sumnje ne spada među uobičajena potpomognuta očekivanja nasuprot dobrom američkom ili engleskom osnovnom obrazovanju, poznavanje literature ovog regiona, ipak kao zanimljivost i kao naša istorija – nazovimo ovako: - njegov motiv predvodnika ću vam predstaviti u nekoliko reči. Kelčej (ostajući pri canonicus nazivu) je možda pesnik najnesrećnije sudbine u mađarskoj književnosti. Rodio se 1790. godine, ne mnogo nakon pisanja prvog soneta na mađarskom jeziku. Roditelje je rano izgubio, tek tako, kao vid na jednom oku (poslednje je navodno zbog boginja i kaljave peći), i kada je otišao u Peštu (današnji glavni grad Mađarske), uspešno je sakupio bes. Dugo je letargično u sebi vegetirao, depresivan, ali je ipak njegova pesma «Himna» postala državna himna. (Zaključak opravdan iz ovog odnosi se na Veliko Mađarsko Duševno Stanje [VMDS]. To koliko VMDS nije bilo zastupljeno u tadašnjoj književnosti regiona, i koji su otisci, fosili ostali danas iz kojih se može izučavati, odnosno to da je VMDS zapravo hipertropičan fenomen, nije mi zadatak da utvrđujem ili sa te strane savetujem: u svakom slučaju bez sumnje se može izjaviti toliko da je fraza usled gaženja Hasburške monarhije dostigla vrhunac svoje liričnosti.) Samo se jedan pesimističniji stih od Himne rodio na ovom svetu, nekadašnja narodna pesma «Joj, kako ću bez ruku previti ranu odsečene noge...» Sve jedno. Kelčejevo dalje kultno bivstvovanje je zaista važna tendencija u mađarskim ciničnim podzemnim organizacijama, značenje rečenice «Kelčej namignu» možda i ne moram mnogo da objašnjavam. Baksuzima, ili ako zamenim «ulazećima» je on postao kvazi-bog, a dva anđela su bila Sumnjala, kao i Realni. Ako nas neko uzima za ozbiljno, rađa se poterska osnovna teza: što gore, to je bolje.

 

Copyright © by Balaž Pap & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.
Sa mađarskog prevela Ivana Ristov

Nazad