BOJAN BOJIĆ

Rođen 1980. u Beogradu.
Bavi se minijaturnom skulpturom, i izučava japansku umetnost sa akcentom na grafiku i kaligrafiju. Povremeno piše za BKG.
Živi i radi u Beogradu.
 

INKARNACIJE STOJANA KOLČEVA
 
UNITARIJA


Usamljena spaljena prerija. Na njoj jedna usamljena kuća. Na tremu ispred nje sedi Stojanova majka zavaljena u fotelju i ljulja ga u rukama dok i sama drema drema ispod slamnatog šešira. Jedne usamljene stare vile naslonjene su na naslon pored nje. Ispred kuće, na livadi, jedna matora mula beskrajno sporo preživa neki korov, i tek katkad mahne repom da otera jedu usamljenu muvu.
Na usamljenoj njivi sušom spaljenog kukuruza stoji pobodeno jedno usamljeno strašilo – trulo i pocepano.
Jedno usamljeno sunce na nebu prži ceo ovaj prizor nemilosrdnom toplinom držeći ga izdvojenim od celog sveta.
Samo se jedna mala česma u farmerovoj kući bori sa ovom beskrajnom monotonijom samoće, i potpuno van ritma svoje okoline kaplje, kaplje, kaplje...


  OGLAS


U četvrtak između 14 i 15h u ulici Kralja Trpimira Trećeg na autobuskoj stanici ispred samoposluge izgubljena je vredna reč. Reč je još uvek mlada, bez prefiksa, sufiksa ili epiteta i ne snalazi se najbolje u 21-om veku. Nestala je u oluji tišine i bujici zbunjenosti i nerarumevanja.
Izgubljena reč je verovatno uplašena i trebalo bi se sa njom ophoditi pažljivo jer je prvi put u istoriji čovečanstva ostala bez nadzora.
Nalazaču sledi prijatno osećanje poštenja, povratak moralnosti i deo autorskih prava na korišćenje iste.
Nestala se odaziva na ime ˝Hvala˝.

Sve informacije na tel: 123-4567 Stojan Kolčev ili u najbližoj biblioteci.


SUSRET


Pasući nekom livadom jedna mlada mazga u svojoj potrazi za nečim što nije htela otkrivati, naiđe na jedan mali beli cvet:
-Ti si mazga, zar ne? Oh, konačno sam doživeo da ponovo vidim još jednu pre nego što uvenem – reče cvetak. Mora biti veoma zanimljivo hodati na te četiti noge, putujući svetom i otkrivati razne zanimljive stvari koje on poseduje. Divno je, zar ne, šetati beskrajnim ravnicama, pustarama, planinama, savanama, dolinama i puteljcima i osećati vetar koji struji dok u galopu uzimaš sve što priroda ima da ti da.
Ja sam, eto, vezan svojim korenjem za ovu zemlju i nikada nisam modao od nje sa de odvojim niti da se pomerim osim ako vetar nije hteo da me malo nagne na jednu ili drugu stranu. Nikada nisam osetio taj životni naboj i tu životnu sreću putovanja, otkrivanja i avantura.
Ti mora da si veoma srećna kada ti je priroda podarila takvu slobodu.
- U pravu si, jesam – reče mazga i proždera cvet.
Jedno od njih dvoje bio je Stojan.


O BOJAMA


Stojan Kolčev je sedeo u fotelji ispred prozora. Bilo je hladno i oblačno januarsko jutro. satima je gledao u oblake, ptice i ljude koji prolaze. Da je tada neko bio u sobi ped njega, kao što to nikada nije, možda i primetio blagu apatiju na njegovom licu. Da li je ona zaista postojala, teško je reći, ali je Stojana sopstveno lice tog dana svakako činilo bar deset godina starijim. On je tog celog dana jednostavno seeo i posmatrao.
Dugo zatim, nevoljno i sporo ustade iz svoje fotelje i natoči sebi piće. Bilo je već kasno popodne. Još neko vreme je stajao kraj prozora zureći prekrštenih ruku, a onda je otišao do radnog stola i zapisao u svoju beležnicu: ˝Kakve li je boje beogradska dosada?˝


O SVETLU


Jedna od najzbunjujućih Stojanovih inkarnacija ujedno je bila i jedna od njegovih najkraćih. Jednog dana se samo probudio na obali reke potpuno nag. Bio je u potpunosti odrastao ali je njegov um bio kao u odojčeta. Kada se osovio na noge stade tumarati po okolini. Nakon nekoliko minuta izbi na čistinu i uputi se u pećinu koju beše spazio. Neko vreme je hodao po mraku a onda vide belo svetlo u dubini. Isprva je hodao ka njemu ali kako postade svestan da se približava poče trečati. Na kratko je čuo prodornu tutnjavu a onda pade u blaženstvo sna.
Sutradan je u novinama izašao članak o nepoznatom čoveku koji je nag trčao po šinama u tunelu.


O BLAŽENSTVU NEZNANJA


Jedna od Stojanovih majki je je bila ugledna gospođa iz visokog društva. Jedne večeri otpustila je svu svoju poslugu ranije a muža ispratila na put, ostavši sama sa Stojanom kod kuće. To nije bilo obično veče. Kako se bila otarasila svega i svakoga ko bi smetao mogla je na miru da sačeka mnoge i ugosti mnoge od najviđenijih žena grada. Posluženje je bilo spremno i samo su se gošće čekale. Ako bi to veče proteklo savršeno kao što je mesecima planirala, mogla bi biti primljena u ženski klub visokoh dama. U to vreme to je bila jedna od navažnih stvari za ženu da bi se društveno popela u hijerarhiji nobl dama.
Veče je divno odmicalo, gošće su bile zadovoljne, hrana izvrsna, čaj i kolači majstorski spremljeni i jedino što je prestalo, bilo je izglasavanje nove članice. Starije su se mrštile i gledale je preko naočara, nešto mlađe ispitivale svaki njen pokret a najmlađe se smeškale u odobravanju. Čas istine bio je tu.
Tada je iz mračnog hodnika, iza vrata kupatila tišinu prekinu Stojan: ˝Mamaaaa, kakio sam!˝


O DIVLJIM GUSKAMA


Stojan je šetao ulicama grada celo popodne. Njegov korak je bio odveć spor, čak i za takvog starca kakav je on. Kiša koje je rominjala i blag vetar nisu mu smetali, on je jednostavno voleo da hoda veoma polako.
Kada je vetar utihnuo on podiže pogled ka nebu i vide jato gusaka u svojoj seobi, u obliku savršenog latiničnog slova V. Taj prizor nije dugo video. Njegovo čudno detinjstvo mu je mahalo leteći ka jugu.
Veter ponovo dunu i nanese neke novine na njegovu nogu. Uze ih i pogleda i malo se zamisli. U novinama je stajala njegova umrlica sa jučerašnjim datumom. Nasmešio se i zapalio cigaretu. Ulica je bila duga i vlažna od kiše.


O NEPOZNATOM PROSTORU


Stojan je lebdeo negde, u nekom nepoznatom prostoru. Nazirao je neke gigantske oblik ali ništa što bi mogao da prepozna. Vid mu je bio veoma slab i umnožen, kao da gleda iz mreže kroz mokar prozor. Glava ga je jako bolela i u pojedinim trenucima mu se činilo da mu pacovi grizu optičke nerve. Opasnosti kao da su vrebale sa svih strana.
Nekoliko puta se sudarao sa nepoznatim stvarima a onda je zastao da se malo odmori i predahne dok mu ne bude bolje.
Odjednom oseti strahovitu silu koja poče da mu drobi telo brzinom munje.
Trenutak pre nego što će izdahnuti primeti: ˝Teško je biti muva.˝


AGORAFOBIJA


Svi ti ljudi gledaju. Svojim ispitivačkim očima osuđuju i streljaju. Ta svetina i ta širina prostora je jeziva. Ovde u dovratku svog stana mnogo mu je bolje. Ovde je tako lepo i sigurno, a i tako je navikao da upoznaje taj svet sa prozora. Uostalom radio je tako celog života. Nij bio siguran zašto bi to trebalo menjati. Napolju je sve tako ogromno i izloženo svačijem pogledu. Zidovi su tamo daleko. Ovde u dovratku je definitivno mnogo bolje. Ipak, ta ogromnost spoljašnjosti se mora pobediti koliko goda je strašna i bez obzira na to što mu se oduzimaju noge od svega toga.
Ipak ne danas. Danas je mnogo bolje u dovratku svog stana. Ko zna, možda sutra. Možda bar do lifta.


LOV (NA) VUKA

Snežna planina. Vrisak šume. Sivo krzno. Beli zubi. Jak mraz. Nalet vetra. Vrisak tela. Visoko drvo. Hitri koraci. Strah u kostima. Vrisak drugog tela. Beli zubi. Tragovi u snegu. Let divljih gusaka. Grom u šumi. Visoko drvo. Brzi koraci. Visoko drvo. Brzi okraci. Visoko drvo. Sasvim brzi koraci. Mnoštvo visokog drveća.. Vrisak tela. Beli zubi. Nalet vetra. Pahulje u vazduhu. Brzi koraci. Beli zubi. Jak mraz.
Sivo krzno. Beli zubi. Sasvim brzi koraci. Visoko drvo. Vrisak drugog tela. Jak mraz. Beli zubi – vrisak. Sivo rzno – vrisak. Hitri koraci – vrisak. Nalet vetra – vrisak. Visoko drvo – vrisak. Grom u šumi – vrisak. Snežna planina – vrisak, vrisak, vrisak.
Snežna planina – sivo krzno – spori koraci – jato divljih gusaka – muk.

 

Copyright © by Bojan Bojić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad