DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS

Rođena u Beogradu 1971. godine.
Pesnik, književni kritičar, prevodilac, novinar, i, kad god se ukaže prilika, jazz vokal, a zvanično doktorant univerziteta Macquarie u Sydneyju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Diplomirala je (1994.) i magistrirala (2000.) na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg (Beograd), Diwan (Gradačac-Tuzla), Album (Sarajevo), Kolaps (Mostar), Litkon (Zagreb, stvaralaštvo zemalja bivše Jugoslavije), New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford).
Sredinom juna 2006. objavila svoju prvu zbirku poezije Atlantida.
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju.

Beogradske priče (prvi deo)
© by Geoffrey Chaucer (c. 1343-1400), Canterbury Tales
 
Svi likovi i situacije u ovim pričama su plod mašte.
Svaka sličnost sa realnim osobama i situacijama sasvim je slučajna.

Prolog

Urbs, latinski grad, reč ženskog roda. Razmišljam o tome, uz kaficu na terasi s pogledom na tri krova i jednu krošnju. Beograd onda mora da je ona koju Francuzi zovu jolie laide, ružna lepotica; čini ti se da svakog trenutka možeš da je ostaviš. Sve dok ne pokušaš.
U avgustu je topla, ali ne pretopla. Flertuje Beogradčica, provlači kose zrake sunca kroz guste krošnje, mazi se još-malo-pa-ocvalom tišinom. Miriše zanosno, na pljeskavice, na topli asfalt, na reku, na svež hleb u rano jutro. Pali smešnim grafitima na vrelim zidovima; otkriva ogoljene bulevare, bez pomena o tome da će već prvog septembra biti obrasli gustim čekinjama automobila i autobusa. Bezobraznica.
Kod kuće posle dugo vremena, uživam u usporavanju, u gledanju golubova preko ruba šolje od kafe. Iščekujem prijatelje sa novostima. Jedva sam ih okupila. Neki su iz srednje škole, neki iz osnovne, neki sa fakulteta, neki ko zna odakle. Neki se nisu videli sto godina, a neki se znaju samo preko mene. Što je posebno zadovoljstvo. Prvo ih dugo nema, a onda dolaze u gomili. Na žurkama koje liče na mladost ionako vladaju posebna pravila. Ovi zidovi pamte skupove uz frape od banane i oplakivanja razbijenihi kolena i prvih razočaranja. Sve je dozvoljeno. Glasovi se mešaju kao pogledi i procene. Uz kafu, kolač od limuna i domaći liker, kreće priča. Čarobni ljudi tkaju svoj tekst. Mrežasto ruho treperi na telu Beograda, fatalne ružnice.


Priča međunarodnog službenika

Ko? Muškarci? Ma čoveče, ti pojma nemaš kakvi su muškarci. To je da ti se smuči.
Evo pre neki dan, sedimo u hodniku nas šestorica, dva Srbina, dva Danca i dva Bugarina, i razgovaramo o bugarskom izvozu raketa. I prođe Španjolka. Kao da nas je vetar produvao. Crna kao garež, obučena u belu bluzu i crvenu suknju i papuče, ali to ti je ono jarko, zaslepljujuće crveno, što ne da da se skine pogled.
I tako, promiče u slow motion-u. Čoveče, kako hoda, ne znaš da li je toreador ili bik. Pokreće celo telo, iz ramena. Kao da je besna. Fascinira me ta kretnja, let njene kose. Ja kažem: „Ovo je najvatrenija žena u ovoj zgradi“.
Oni odmah reaguju. Kreće analiza. Prvo biografija. Radi tamo i tamo, već dve godine, nije udata. Sledeće ključno pitanje je, da li ima nekog. Nema, ali često odlazi u Madrid na duge vikende, pa možda ima kod kuće. To je dobro, kažu oni. Takve je lakše povaliti, besne su na muškarca koji nije sa njima.
Zatim počinje priča o telu. Nakon kraćeg osvrta na to da li su bolje kruškaste, razroke, male ili velike grudi (oni ne kažu grudi, naravno, to ja zbog vas sad na finjaka), svi se slažu da su ovakve velike, kakve su njene, odlične, ali da nije izvesno da li devojka njihovu suprotstavljenost zemljinoj teži ima da zahvali majci Prirodi, ili nekom moćnom brushalteru.
Zatim sledi analiza tipa zadnjice: da li je kruška, breskva, jabuka. (Kakva je breskva? Molim? Pa stvarno, idi ubij se, ako ne znaš kakva je breskva, pa ja sad treba da ti objašnjavam. Šira i mekša nego jabuka, naravno. Okruglija nego kruška. Ružičasta. Slatka, je l'?) Komentarišu da joj je bluza uvučena u suknju, da joj se ocrtava tanga, da nije počupala dlačice sa zadnje strane listova. Pa onda u kojim pozicijama ona voli, a u kojima bi u stvari trebalo. Grozno. Meni sve to vređa duh. Užas, čoveče. Ma ne mogu to ni da pokušam da ti približim, vi žene to ne možete da zamislite. Ja se u to ne uključujem. Kad slušam muškarce, izgubim želju za ijednom ženom na planeti.
Imaš dve vrste muškaraca: jedne, koji se lože na telo, a drugi na fluid. Jedan tip iz prve grupe, u našem visokom menadžmentu u Ženevi (neka mu je laka zemlja, poginuo je pre par godina), bio je lep i šarmantan i trideset godina u braku. Bio je legendaran po tome što je ljubavnicama pred seks govorio „s tobom ću spavati samo jednom, uzmi ili ostavi“.
A ja sam drugi tip. Ja se ložim na fluid. N ono neizgovoreno, neopisivo, zamišljeno.
I tako ti ja, fasciniran, par noći nisam spavao. A kad jesam spavao, sanjao sam Španjolku. Oni su je izanalizirali, a ja ostao da se patim.
I jedan dan radim, kad na vratima se pojavljuje nešto crveno. Sad je bluza crvena, pantalone crne, a mokasine bele. Njen engleski je....onako. Okrugao, naboran i šuškav. Kao suva šljiva.
Došla kod mene da joj nešto potpišem. Kod mene u kancelariji je koleginica. Bacam joj brz pogled.
-- „Bubo, izlazi odmah“.
-- „O ne, ne opet“, odgovara ona.
-- „Izlazi, je l' čuješ šta ti kažem“.
Kad je Buba izašla, Španjolka i ja počnemo da ćaskamo. Shvatio sam za pet minuta da se tu radi o potpuno blentavoj nevinosti. Čoveče, devojka je kao u osnovnoj školi. Vesela, otvorena, normalna. Njen problem je u tome što izgleda kao ajkula koja će te progutati, kao zver, kao fatalno čudovište, a u stvari je zbunjena devojčica. Prvo je prekrstila noge tri puta, pa onda, kad sam ja ustao, ustala i ona, pa pocrvenela. I sad ja kao treba da joj kažem da me je oborilo što hoda kao bik? (Dala mi je i neki formular, video sam i datum rođenja, Bik je i u horoskopu. E, da, to ti je klasična birokratija). Ima oči kao ugalj, ali bukvalno kao ugalj. Mogla bi da bude trbušna plesačica, flamenko igračica. Ali ima oči, stvarno kao ugalj. Možda zato toliko i podseća na bika. Samo taj identitet i možeš da osetiš. Kad se nasmeje i progovori, ispod kože vreba bik. Ali duge natkolenice, a duge i potkolenice. Zajebano.
Ali gledao sam njenu kožu, koja se presijavala od znoja. Ne znam da ste ikad ikad čuli tu teoriju, da je ženama koje su odrasle na moru koža porozna. Upija i nikad se ne sjaji. Gradskim devojkama znoj se zadržava na površini kože. E, bilo bi bolje da joj koža upija. Samo joj to fali da bude savršena. Ipak je to Madrid. 45 stepeni.
Brzo sm završili posao, nisam nažalost mogao sad da joj za tri minuta izvodim neku filozofiju. Onda je rekla da mora da ide. Baš mi je sad krivo što nisam ponudio da je vozim autom dokle je išla. Ali otada ne prestajem da razmišljam, potpuno sam fasciniran.
Možda se među nama ništa neće desiti. I ona sutra može da kaže nešto što će mi se smučiti. Subjektivnost u svemu tome igra veliku ulogu. Ne treba zaboraviti da ona ide u WC u tri ujutru. I da će tako, kao bik i toreador, da hoda do osamdesete godine. I ko zna koliko je takvih fluida na planeti, ali oni ne bi bili ništa, da nije glave čoveka posmatrača.
Ali počinjem da shvatam Japance koji uživaju u otvaranju cveta. Jeste, oženjen sam, i jeste, super mi je žena. Ma šta bre kako mogu. Pa nisam ništa uradio.
Ali ova Španjolka hoda baš tako, kako meni sad treba. Jeste, naravno da su naše devojke lepše, obrazovanije i prefinjenije. Ali to sam sve probao. To ti je kao jelo. Sad bih neki drugi ukus. I to je to. Nema tu nekih velikih mačo tripova. Oni momci s kojima sam sedeo gledali su me sa sažaljenjem. Ja ne pripadam među njih. Ja sam toliko drukčiji. Osuđen da uživam u svom malom trenutku.

Advokatova priča

Ma ide mi super, nije u tome stvar. Nego ovo ti je vukojebina, i nema tu pomoći. Evo, na primer, pre koju nedelju, završio ja neki veliki posao za Švajcarce. I sad, oni doleću u Beograd da potpišu papire, njih šestoro. I ja rešim da budem dobar domaćin, i da prikažem Beograd u najlepšem svetlu. Dosta mi je bilo tog belosvetskog ogovaranja Srba i Srbije; baš sam nešto hteo da im veče bude nezaboravno.
I rezervišem ja večeru u „Žabaru“ na Ušću. (Šta je Žabar? Je li, Violeta, koliko ova tvoja drugarica već nije bila ovde? „Žabar“ ti je institucija, jedini restoran u Beogradu gde je sve onako cakum-pakum, stil francuskog restorana, vrhunska hrana, vrhunska usluga, kristal, sveće, kelneri sa uštirkanim košuljama, keceljama i ubrusima. A još na Ušću, pa na vodi, pa zalazak sunca, pa svetla grada. Sve u svemu, pravo mesto da se Beograd pokaže u svom sjaju, naravno nekome ko dolazi na samo jedno veče.)
I tako rezervišem ja, i dođemo mi na večeru, svih sedmoro. Vidim potrudili se i oni, ne izgledaju kao da su krenuli u Tunguziju. Svi se nešto ljeskamo, znaš, ono, Armani odela, lister, kamioni-avioni, a ona njihova jedina žena ružna, ali crno-beli Chanel, visoke štikle, isfrizirana. Znaš već. I lepo mi večeramo, sve fina predjela, plodovi mora, pa glavna jela, kako je ko hteo, pa dezerti kao san, ne zna se šta je lepše bilo, sve uz najbolja vina. A uz kafu sitni kolačići, petits fours. Čuo sam da je kuvar Cordon bleu. Namerno sam hteo da ne idemo na neku roštiljčinu, da smrdimo na dim, pa makar i bilo autentično. Nego da ih izvedem negde gde neće dobiti kulturni šok.
I tako, puknem ja 1000 Evra na večeru. Ali sve ležerno. I bi mi milo. Sve odlično prošlo. Beograd svetluca u daljini, noć mirna, topla, kakva se samo poželeti može. Odnekud miriše lipa. Vidim, Švajcarci se opustili, smeše se. Bog zna kako raspoloženi, zahvaljuju na saradnji, obećavaju da će se ponovo javiti. Hvale Beograd, govore da su iznenađeni, da nisu očekivali da je ovako lepo, a ni ovakvu srdačnost i gostoprimstvo. Misija uspela, dakle. I krenemo mi preko drvenog mostića napolje, pa pođemo kejom ka parkingu, dvesta metara od restorana.
Isprva nisam ni primetio psa koji nam se približavao sa leve strane. Sve dok se nije pretvorio u dva psa, a onda tri. Pa četiri. Pa desetak njih. Pa dvadeset. Očito, bili smo u društvu jednog od čuvenih beogradskih čopora divljih pasa.
Švajcarci ih još nisu videli. Psi su još daleko, ali kaskaju prema nama. Ubrzavam hod, nadam se neprimetno, u nadi se da će me grupa u tome pratiti. Ali oni su se zapričali, zaostaju. Psi su sada oko pedeset metara iza nas, sve bliži.
Preznojavam se. Odlučujem se da nešto kažem.
-- „Gospodo, možda da malo požurimo?“
Oni malo ubrzaju hod, i dalje ćaskajući. Okrećem se i uviđam da su psi na tridesetak metara od nas.
-- „Možda još malo brže?“
Švajcarci ubrzavaju, ali sada već prestaju da pričaju i gledaju me u čudu.
-- „Šta se događa, kolega? Zašto žurimo?“
Bez reči, glavom im pokazujem na pse.
Preneraženi, Švajcarci ubrzavaju hod, zatim počinju da trče. Kao na znak, i psi prelaze u trk.
Trčim i ja, ali nekako, izvan svog tela, gledam čitavu ovu scenu kao film. Sedam advokata, od toga šest iz velike švajcarske advokatske firme, upravo trči Ušćem u begu od čopora pasa. Kapne Armanijevih sakoa ritmično lepeću, a manžetne belih košulja sevaju gore-dole kao poluge na točkovima starih vozova. Gustu tišinu remeti samo preteće kuckanje kandžica po asfaltu i potmulo režanje s jedne strane, kao i klepetanje peta, psovanje na nemačkom i dahtanje sa druge. Jedina pripadnica nežnijeg pola pridigla je usku Chanelovu suknju, i iz sve snage trči na visokim potpeticama.
Psi su sve bliži. Ušćem se razlama dubok, zastrašujuć lavež, i odjekuje od vode. Psi grabe za nama, a mi sad već trčimo svim srcem i dušom, skoro na izmaku snaga. Sa razdaljine od desetak metara, dvojica advokata uperavaju prema iznajmljenim automobilima automatske ključeve i pritiskaju dugmad. U poslednjem trenutku, ulećemo u dvoja kola na parkingu. Jedan od pasa malo dokači list jednog Švajcarca, ali ovaj uspeva da ga šutne u stranu i zalupi vrata auta za sobom. Psi laju oko automobila i grebu šasije penjući se na zadnje noge. Nabijaju zubate njuške u stakla kao u filmovima strave i užasa.
Gledam kroz prozor u susedni auto i vidim da u njemu, kao i u našem, znojave kolege Švajcarci sede zavaljeni, i duboko dišu.
I eto.
Ako ništa drugo, bar je bilo nezaboravno.

Piščeva priča

Otkad se nismo videli, ej. Izvini, malo sam pijan, dolazim od ručka s kolegama, došli pisci iz unutrašnjosti na Veliborovo književno veče.
Ma ne, sve je okej. Samo sam malo smoren. Naročito od pesnika. Čoveče, tu poeziju svi pišu, a niko ne čita. Strašno.
Ima onih, što su nekad nešto značili, a ne mogu da se pomire s tim da to više nije slučaj. Ima onih, što godinama ništa ne napišu, pa onda odjednom krenu da zadavljuju, kao da si upao u vodopad. Ili onih, što žive u siromaštvu pa se ne pojavljuju jer nemaju para za autobusku kartu. Svejedno, i oni dođu na ovakve večeri jer udruženje književnika sve plaća. Ima onih naduvanih, što su već i same sebe ubedili da su renomirani, a izdali su pet-šest pesama tokom godina, sve kod rođaka i prijatelja. Ma strava.
Ako ništa drugo, prozaisti se bar daju čitati. Mada nije potrebno, jer kad sedneš za sto da ručaš s njima, oni sve što su napisali u proteklih godinu dana lepo prepričaju. Ima ih dobrih, ali mnogo više loših. Bože dragi, šta rade ljudi danas. Ja ne bih mogao tako da pišem, da se ne znam koliko trudim.
Recimo, onaj filozofski stil. Znaš ono. „Iskrivljen pogled na stvari ponirao je kroz stranicu šanka, koja je od toga bivala sve krivlja. Naporedo sa krivljenjem stranice šanka, tekla je reka monologa, a praznina je pulsirala na horizontu. Znao je. Sve se zauvek promenilo.“
Ili ono, kao, realna fantastika (iliti: stil „ja sam moderan pisac, te lupetam šta stignem“.) „Mladi Arapin spustio se skejtbordom niz okomitu stranicu hotela Les Bergues. U podnožju ga dočeka ružičasti duh i ponudi prasećim pečenjem. Devojka na semaforu uputi im dug, čeznutljiv pogled, a zatim, poravnavši suknju, nagnu bocu plavog curacao-likera, i odveze svoju metlu uz kej ženevskog jezera, ka zalazećem suncu“.
Ili ono, stil dramatičnih udara. „Probudio sam se usred noći, okupan znojem. Sve je propalo. Noć je. To nikako ne. Ustajem. Bežim što dalje. Što dalje odavde. Trčim, grebem. Padam. Svuda mrak. Pridižem se. Ponovo padam. Mrak.“
Ili stalno ta stvarnosna proza. Poginuo sam već od nje.
Ili tek postmodernizam. Ono, znaš, današnji istraživač pronalazi u nekom sanduku u Dubrovniku stara pisma nekog mladića, koji se kao dete sakrio na galiji za transport vune pa otplovio u Englesku i završio u Šekspirovoj trupi. Pa onda teku dve paralelne priče, kao dečakova o Šekspiru u prošlosti, i istraživačeva u sadašnjosti. Kakav smor.
Ili, što je najgore, feminizam. Sve nešto moćno, snažno, tajanstveno i inteligentno, tipa „znam, video me je samo kao meso. Šta god govorila ili pisala, on je neumitno buljio u moje grudi. Postojale su dve mogućnosti: da napravim scenu i izgubim šansu da mi knjiga bude objavljena, ili da uđem u igru sa ciljem da postignem ono što sam naumila.“ Što sve ne bi bilo strašno, da to ne piše najveći gabor, najveći akrep, ne-kresivija spisateljica na svetu. Dobro, znam ja, treba razdvojiti biografiju i delo, ali brate, svi znamo da je to nemoguće.
Treba iskreno priznati, jedina inspiracija koja vredi dobija se od živih ljudi. Recimo, ti nemoj sad da se ljutiš, ali tvoju majku ću sigurno nekad negde iskoristiti. Moram. Čoveče, kakav lik. Žena ne zatvara usta. Izvini, ali jednostavno moram. Koliko je samo dugo pričala o tome kakve lonce treba kupovati, tako nešto nisam u životu video. To su bili takvi detalji! Takve sitnice! Najgore je, što ona žena stvarno zna o čemu govori. Što je ona neko, kome boja unutrašnje strane šerpe stvarno znači nešto veliko i važno u životu. Zastrašujuće. E recimo to, to mora da se iskoristi.
A ni ti nisi za bacanje. Pogledaj, šatro lepa i doterana, šatro nešto po inostranstvu. A kad te čovek pogleda iz određenog ugla, neverovatno je koliko su ti prljave naočari.

Porodiljina priča

Ležim ja u bolnici i održavam trudnoću, a do mene žena u visokoj trudnoći čeka na carski rez. Nosila je blizance od kojih je jedan bio u nekom nemogućem položaju. Sećam se, zvala se Ana.
I sad, pošto je hrana u bolnicama užasna, Ani je muž svaki dan donosio ručak – supu, gulaš itd – u teglama. Onim većim, od litra. A zatim, pošto se iz bolnice vraća direktno na posao, a nema kola, nije mogao da odnese tegle. I tako, polako, u ćošku naše sobe naočigled je raslo brdo od tegli.
– „Je li, šta ćeš s tim teglama?“ Upitam ja Anu jednog popodneva.
– „Ćuti, ne pitaj“, odgovara ona. „Pripretila mi svekrva životom da joj ih čuvam. To su joj za zimnicu. Deset godina ih, kaže, skuplja. Da se ne šalim glavom da nestanu. “
I tako su prolazili dani. Anin su carski rez svakog dana iz nekog razloga odlagali, a brdo tegli je raslo. Sve dok, jedne noći, Ani nije počeo prirodni porođaj, što je bila situacija koju je u njenom slučaju trebalo na svaki način izbeći. Elem, ubrzo zatim pojavljuju se dve sestre sa bolničkim kolicima i obraćaju se Ani, koja leži na krevetu i hukće.
– „Vi treba da imate hitnu operaciju“, poče jedna. „Doktor hoće da počne odmah.
– „Hajdete sad brzo“, dodaje druga. „Ma dobro je, sve je dobro. Nije ništa. Diši. Ajde diši. Dobro je. Kad vam prođe ovaj trud, vi ustanite i pređite na kolica.“
– „Ponesite svoje lične stvari“, opet će prva. „Više se više nećete ovamo vraćati, posle operacije idete u šok sobu.“
Sestre zatim nakratko izlaze iz sobe da provere pacijentkinju u sobi do nas, čiji se urlici prolamaju do kraja hodnika. Ana sedi na svom krevetu, uplašenih očiju iznad planine od stomaka, i hukće. Međutim, čim je nalet počeo da joj jenjava, ona ustaje, i strpljivo, jednu po jednu, ređa tegle na donju policu kolica. Stakla na levu stranu, poklopce na desnu. Sve dok čitava kolica ne bivaju ispunjena teglama.A zatim uzima svoj majušni neseser, stavlja ga pod pazuho i leže na kolica. Upravo u tom trenutku počinje joj novi trud; ona se opet grči i počinje da hukće.
Sestre se vraćaju i zatiču neverovatan prizor: na gornjoj polici kolica, drhtava planina Aninog stomaka stremi ka plafonu; a donja polica puna je tegli.
– „Šta ti je ovo, crna ti?“ pita sestra, u čudu. „Kakvo je ovo đubre na kolicima?“
– „Ne-diraj-to“, cedi Ana kroz zube sve hukćući, i, na način koji bi, zaključujem, trebalo da bude preteći, ustaje u polusedeći stav. „Ne-diraj-te-gle“.
– „Ma ne može tegle u operacionu salu i u šok sobu!“ vapi sestra. „Šta je tebi, ženo, jesi ti normalna? Lezi dole.“
Ana je i dalje u polusedećem stavu, nalakćena na kolica. Niz čelo joj se slivaju graške znoja. Stisla je zube, i nastavlja da ritmično hukće.
– „Ne-idem-bez-te-gli“, uspeva da procedi.
– „Kako bre ne ideš, aman, treba da ti radimo carski rez?“ Druga sestra će u neverici. „Odmah da si legla, da krenemo.“.
Ana je sad već stisla pesnice i spušta nogu ka podu. Teku joj suze besa.
– „Ne-dam-te-gle“, pišti ona, zgužvana i mokra lica.
– „Jao bože, lude žene, majko moja“, viče prva sestra.
– „Ostaviiiii“, sad već zavija Ana.
– „Ma ne može, je l' čuješ ti šta ti ja kažem?“ ponavlja sestra.
Ana odgovara ritmičnim huktanjem, koje akcentuje očajničkim „Ne!“ Ne!“ „Ne!“
Pacijentkinje u susednim krevetima leže iskolačenih očiju. Žene iz soba do nas počinju da se skupljaju na hodniku i da vire u našu sobu.
– „Slušaj Stano“, počinje druga sestra zabrinuto, „nema vremena za ovo. Ipak su to blizanci. Ne daj Bože, da se desi nešto.“ U sobi vlada grobna tišina ispresecana Aninim jecajima. „ Nego da vozimo mi, a?. Ajde, pusti je, načekala se žena, a sad sve na brzinu. Ma daj. Nek ponese te pišljive tegle, vidiš da nije pri sebi.“
Sestra Stana poćuti koji trenutak, a zatim bez reči diže isturenu bradu u znak kapitulacije, i kreće ka kolicima.
Ana se, još uvek jecajući, polako spušta u ležeći stav. Zapevši iz sve snage, dve sestre okreću drhtavu planinu od stomaka i zveckavo brdo od tegli, i guraju Anu iz sobe stopalima napred.
Dok joj telo zamiče iza vrata, bacam poslednji zabrinut pogled na Anino lice, i vidim njeno oko kako mi namiguje.


Mladina priča

Venčavamo se Miloš i ja, i upravo obilazimo oko oltara, sve onako uparađeni, sa krunama. Ispred nas pop koji poje i maše kandilom. Hodamo nogu pred nogu, svečano ukrug.
Kad, odjednom, neko iz svatova viknu: „Zgazi ga, Isidora, zgazi ga! Da se zna ko je gazda u kući!
Pop prekida obred, usred staroslavjanskog stiha. Zaustavlja se i okreće ka prisutnima. Miloš i ja stajemo u pola koraka, preneraženi.
U dupke punoj crkvi vlada zgranuta, grobna tišina.
A pop će unjkavim, staračkim glasom:
– „Ni govora. Neće biti nikakvoga gaženja!“
A onda, kao da ništa nije bilo, nastavlja da poje.

Priča direktorke izdavačke kuće

Sedim ja pre neko veče kod mojih na slavi, a preko puta mene moj bivši dečko s faksa sa ženom. Obučeni od glave do pete u Beneton i Maks Maru, smeše se pristojno i poluodsutno, kao bogovi zalutali među smrtnike. Spustili se sa svojih olimpijskih visina da dobronamerno pojedu skromno posluženje od kojih petnaestak jela koje smo im izneli mi, pripadnici plebejskih slojeva. Nepotrebno je reći da oni ne slave, jer je to naporan i zastareo običaj. Oni su mladi ljudi, od njih se to ne može očekivati, a neće da muče roditelje. Ali kad ih se pozove, dođu; i sede, ne progovaraju ništa, samo kad ih neko nešto pita. A i to sve neki odgovori, da ti se krv sledi u žilama.
Na primer, na pitanje: „A vas dvoje, Željko i Marija, kako ste, šta vi radite ovih dana?“ Oni će uz skroman osmeh: „Pa, kupili smo stan. Pa sad se oko toga zanimamo.“ Otprilike tonom, kao da su kupili korpu jabuka na Kalenića pijaci, pa ih sada ljušte za pitu.
Ili ih pitaju: „Je li, a planirate li decu?“ – A oni pogledaju jedno drugo, pa će uz tajnovit smešak: „O ne, ne još. Nismo mi još u toj fazi.“
Pritom je vrlo teško ne primetiti tugaljivo-sažaljiv pogled koji krišom bacaju na susednu sobu, gde naše dvoje dece od četiri i dve godine razvlače komade zeljanice, sira i kajmaka po tepihu i galame sa gomilom rodbinske dečurlije. Teško je izbeći svest o tome da je ta soba, po kojoj jurcaju deca, kod nas jedina osim ove u kojoj sedimo sa gostima.
Fascinira me kako se stvari menjaju. Sećam se jasno, 2000. godine, kad smo rušili Slobu: Željko i ja bili smo siroti postdiplomci, i u patikama, rame uz rame, bežali od suzavca i ljubili se tu i tamo po ulazima. Jeste, tad smo već bili raskinuli, i on je bio s Marijom a ja sa Markom, ali oni toga dana nisu došli na demonstracije. Nas je nešto poneo osećaj mladosti, strast mase. Ponela nas je nada. Bar je mene ponela. Posle me je nazvao i objasnio da se u stvari ništa nije desilo, s čim sam se potpuno složila.
E onda smo oboje dobili respektabilne, slabo plaćene poslove u struci, kako intelektualcima i priliči. Ja u novom BIGZ-u koga su kupili Zagrepčani, on na fakultetu.
A onda je Željko ušao u politiku.
Ne znam detalje njegovog angažmana, ali znam da se kretao u krugovima dojučerašnje demokratske opozicije, sada pozicije. Mada o tome nikada ne govore, jer Željko i Marija su intelektualci, ljudi dobrog ukusa, kvalitet njihove garderobe otada je počeo drastično da se menja. Njihovo stambeno pitanje ubrzo je rešeno, a onda su počele da se pojavljuju i (usputne) vesti o gradnji i investicijama. Stan koji su na slavi pomenuli kao korpu jabuka bio im je treći ili četvrti. Usput, što me je naročito ujedalo za srce, počeli su i opisi letovanja na Ibici, na grčkim ostrvima, na Kubi, na Siciliji, u Španiji.
I sve to bez dece. Jutarnji ceđeni sokovi popijeni na sunčanim balkonima hotela, u miru božjem. Bez ustajanja noću, namakanja majica zapljuvanih crvenim voćem u hotelskom lavabou, bez brige o pelenama. Bez svađa oko hrane u hotelskoj trpezariji, bez nadgledanja skakanja u bazen.
Razumem ja to. Ljudi koji određenom detetu nisu roditelji ili srodnici, veoma retko vide njegovu magiju. Oni nikako ne mogu da dožive sitnice kao što su sanjiva glavica naslonjena na roditeljsko rame, miris kose ili trenutak poverenja kao nagradu za sav maltretman. Kao i u ljubavi, to su stvari neprimetne i nevažne za one koji su spolja.
Pomislih da možda, kao bogati ljudi u bajkama, Željko i Marija u stvari žale što nemaju dece, pa to kriju iz ponosa. Vremenom sam shvatila da nije tako. Onda sam pokušavala da sagledam njihov pogled na stvari. Ja sam svoju decu zaista mnogo želela, pa mi je bilo teško da razumem (a pogotovo, da razumem bez osude) da neko može da ih ne želi. Trudila sam se, jer je u pitanju moj prijatelj, neko koga sam volela, neko za koga sam kao mlada sanjala da ću se udati. Uvidela sam da njihova stvarnost decu jednostavno ne uključuje. Oni decu nikada ne pominju, osim ako ih neko drugi ne pomene, a i tada iz pristojnosti, u kratkim rečenicama koje vode ka promeni teme. Njih deca smaraju i kao koncept, a kamoli kao realnost. Njihov koncept je uživanje u životu. Naravno da to osuđujem, ali mi često dođe na um kad bdim noću uz bolesno dete koje ne spava.
A znaš, mene ta politika tako smara. Kao i ja, i moj muž je uvek ginuo za struku. Uprava štamparije, brat bratu, pedeset ljudi, natezanje, nadgledanje kvaliteta teksta, odgovornost, pa onda još kuća, deca, e, to sve radimo bez problema. Ali politika?... Nismo mi za to. Istina, razgovarali smo o tome; ohrabrivala sam muža da pokuša. Ali on se baš bio nešto zainatio. Nije hteo da ulazi u taj svet. Nije to za nas, čoveče. Gde da nas pojedu te ajkule. Gde da se spustimo ispod svakog nivoa ljudskosti.
Ali na kraju krajeva, i mi smo verovali u demokratsku opoziciju. Ko zna. Možda smo se ogrešili o decu.
Možda bi i uspeli, samo da smo probali.
Možda bi mi to danas radili bolje od njih.

Priča pravnika u stranom osiguravajućem društvu

Ma daj, molim te, dobar posao. Nije nego. Dobar? Šta dobar? Pa dobro, plata, plata. Uvek plata. Jeste, plata. Ali nije sve plata.
E pa, video bih tebe. Radi se milion sati dnevno. Ovi moji Austrijanci rabe me me kao pravog raba, jeftinu lokalnu radnu snagu. Ponekad ne stignem ni da piškim za prepodne. Ni da jedem do tri popodne. A to, šta moram da vidim i čujem, e to je posebna priča. Nema tih para, dragi moji, koje bi to platile.
Evo, na primer, pre par nedelja došao mi dosije. Izvesni Đurađ Arsenijević. Čovek je imao polisu životnog osiguranja za sve članove porodice, najvišu kategoriju. I sad, predao on potraživanje za isplatu osiguranja, a Austrijanci meni pošalju fajl na proveru.
Među koricama nalazim dva medicinska izveštaja, dve bolničke otpusne liste i dve smrtovnice. Porođaj, datum prošlog meseca. Umrli: novorođenče muškog pola, koje je poživelo pet-šest minuta, i supruga Tijana Arsenijević, 1974. godište, sat vremena kasnije, usled izliva krvi u mozak. Četiri godine mlađa od mene, skoro kao moja Marina.
I sad ja treba za Austrijance da uradim rutinsku proveru pre isplate. Muka mi je bilo.
Stežem zube i odlazim kod čoveka kući. Stanuje u jednoj od onih dvorišnih kućica na Vračaru: usred grada, a kao na selu. Guram tarabu, ulazim u dvorište između kuća i ronim u tišinu. Zvonim.
On otvara. Kuća u polumraku. Ulazimo; na stočiću u dnevnoj sobi čaša i pola flaše viskija. Ne izgleda preterano utučen. Ne govori ništa. U dnevnoj sobi, nudi me viskijem, seda i ćuti. Odgovara na pitanja, ali osim toga ne progovara.
Ja polako, jedan za drugim, proveravam sve podatke iz dosijea. On sve potvrđuje jednosložnim rečima. Upitam ga kako je. On kaže dobro. Pitam ima li familije. On kaže ima. Ja završim i zahvalim se. On ćuti. Ja ustanem. Ustane i on. Ja krenem. On me isprati me do vrata. Ja izađem. On zatvori vrata za mnom.
Noć sam proveo malo u polusnu, malo budan. Ustajao sam da gledam Vuka i Milicu kako spavaju u svojim krevetima na sprat; često sam dodirivao usnulu Marinu pod pokrivačem, da se uverim da je tu, da je još topla. Bilo mi je zlo od pomisli na zapadnjake, na njihove procedure, na odugovlačenje. Čovek je uplaćivao osiguranje godinama, a oni zatežu u ovakvoj situaciji.
Sutradan mi je bilo još gore. Čitav dan sam osećao mučninu. Ali od mene se po proceduri očekivalo još da odem do porodilišta u Narodnog fronta, da štikliram podatke.
U bolnici su me uredno sproveli u kancelariju porodilišta. Sestra neka mlada, nikakva, ništa ne zna, ali se potresla od priče.
„Izvolite“, kaže meko. „Slobodno pregledajte knjige, samo nemojte ništa da uzimate dok ja ne pitam nadležne“. Od njenog neurednog konjskog repa bi mi nekako lakše.
Počinjem sa listanjem dosijea za navedeni datum. Pažljivo, papir po papir, prolazim dvadesetak kartona, ali ne nalazim prezime Arsenijević.
Mora da sam prevideo karton, mislim. Počinjem ponovo da prebiram dosijee, pažljivo, jedan po jedan. Opet ništa.
U pitanju je sigurno greška. Sedam za sto i prelazim na dan ranije, a zatim na dan kasnije. Prolazim sedamdesetak kartona. Ništa.
Zatim čitavu tu nedelju, dvestotinjak kartona. Osim izvesne Rade Arsenijević, koja je otišla kući živa i zdrava sa devojčicom od tri ipo kila, opet ne nalazim ništa.
Tražim sastanak sa glavnom sestrom. Nakon izvesnog vremena, starija babica dolazi, mrzovoljna.
„Šta hoćeš, sine? Šta to baš nikako ne može da čeka?“ Gunđa ona. „Ne dao Bog da vidiš šta sam tamo morala da ostavim, jer bi pao u nesvest, sve tako upicanjen. Ajde brzo, govori šta je bilo.“
„Izvinite“, ja ću pokunjeno. „Evo, samo sekund. Imam ovde ove izveštaje od prošlog meseca za dva smrtna slučaja. Tijana Arsenijević i beba.
Babica zuri u papire.
„Da. Sećam se tog slučaja. Strašno.“
„Sećate se? Jeste vi bili na porođaju?“
„Nisam, ali sam posle došla. Znaš, sine“, poče babica polako, kao da govori idiotu, „ja ne ne znam šta si ti načuo o nama, ali to se ovde ne događa baš svaki dan, pa da zaboravim od od prošlog meseca.“ Njen ozbiljan pogled vrti rupu kroz moje srce. „A koji si ti?“
„Ja sam iz životnog osiguranja“, ja ću tiho. „Ma ne kažem ja ništa, samo mi treba zvanična bolnička potvrda“, istiskujem. „A nema papira. Ove koji su meni poslati je potpisao neki doktor Đorđević. Treba da postoji podatak i u vašem registru, ali nema ga.“
Babica ne skida oči s mojih.
„Treba. Eh, treba. Nismo ti mi ovde Amerika, niti nas plaćaju kao tamo, pa da sve bude, što treba“, ona će besno. „Kao, ne znaš ti to“. Glas joj je sve ljući. „Evo ga, sad mi je on baš došao da nas propituje“. Crvena u licu, ona počinje da se vrpolji. „Otkud znam gde su papiri. Možda su stavljeni na pogrešno mesto u registru. Možda je hitno trebalo juriti za nešto drugo, pa se zaboravilo. Možda još nisu urađeni. U svakom slučaju, tu su negde. Biće.“
Ona sužava kapke i utišava glas.
„Šta se praviš lud, kao ne znaš kako se patimo ovde. Nedovoljno osoblja, nema materijala. Klanica. Ajde molim te, sad ti baš treba i bolnički registar. Nije nego. Imaš te papire. A ako baš moraš, dođi iduće nedelje“. Ona poćuta par trenutaka. „A sad me pusti da idem, da ne bi bilo daljeg umiranja.“ Rekavši to, ona se okrete na šupljoj peti Borosane i nestade.
Od njenih reči ostao sam zgrožen i zgažen. Da, da, sve ja to vrlo dobro znam i razumem. Ali kako to objasniti Austrijancima? Oni ovo nikada ne bi razumeli. Ni to što nema kompjuterske baze podataka, ni to što izveštaj još nije urađen. Koliko god mrzeo ovaj slučaj, moraću da se vratim iduće nedelje. Polako krenuh ka izlazu.
Ali dok sam silazio niz stepenice, odjednom mi pade na pamet da se zvanična dokumentacija može zameniti potpisanim izjavama dva svedoka. Budući da se glavna babica seća slučaja, možda bi bilo lakše da ona i doktor koji je potpisao smrtovnicu časkom potpišu izjave; onda mi bolnički registar ne bi ni trebao, i mogao bih danas da zaključim slučaj. Tada bi Đurađ Arsenijević bio isplaćen najkasnije prekosutra.
Obradovan tom mišlju i mogućnošću da mu pomognem, okrenuh se i brzo pođoh natrag, u smeru iz koga sam došao.
Doktora Đorđevića zatekao sam u kabinetu kako pere ruke. Odmah mi je rekao da je samo nakratko tu između dve operacije i da mora odmah da ide.
„Ali radi se o smrtnom slučaju. Tijana Arsenijević“, počeh ja brzo.
On malo zastade i pogleda me.
„Kakvom smrtnom slučaju? Je li to naša pacijentkinja?“
„Jeste, to je vaša pacijentkinja. I beba. Umrli prošlog meseca“.
„I vas sad zanima.... šta?“ on će oprezno.
„Ovde su vaše smrtovnice i otpusne liste. Ali nema podataka u bolničkom registru“, odgovorih ja, trudeći se da zvučim zvanično. „Babica se seća, pa bi mogli vi i ona da potpišete izjave, umesto podataka iz bolničkog registra.“
„Ma kakve izjave?“ on će glasnije. „Ko ste vi, mladiću? U kojoj funkciji ste vi ovde da se raspitujete?“ upita on.
„Ja sam iz austrijskog životnog osiguranja.“, odgovaram ja pokunjeno.
Doktor me jedno vreme gleda ispod oka, u tišini.
„Aaaaa, za strance radiš, a?“ on će, dok mu se zlurad osmeh širi licem. Nije mi promakao prelaz sa „vi“ na „ti“. „Eeeee, pa to je onda druga stvar“, nastavlja on. „Onda moramo da budemo dobri, da pazimo na ponašanje. Da ne pomisle tvoji stranci svašta o nama.“
Iako sam već odavno navikao na ovakve obrte, počinjem da se ježim. Hrabro nastavljam.
„Muž umrle žene potražuje životno osiguranje. Zvanična potvrda je rutinska procedura. Podataka iz registra nema, ali glavna babica se seća slučaja. Ako biste oboje potpisali izjave, možemo sve odmah da završimo, da vam ne smetam.“
Doktor se i dalje smeši, s peškirom u rukama.
„I je li, majke ti, ti svaki dan ovako cunjaš po bolnicama kao lešinar, i proveravaš mrtvace?“ Počinje da se smeje naglas. „Nije te sramota, da tako prodaješ sebe i svoj narod za pare?“
Krv mi jurnu u obraze. Setih se Gertrude: „Hamlete, okrećeš mi oči u sopstvenu dušu“. O, da, već odavno ja znam da sam se prodao. Dok sam studirao pravo da ugodim ocu, bavio sam se glumom, čitao i sanjao o uzbudljivoj intelektualnoj budućnosti. A onda sam našao ovaj posao – fini, siguran. Samo za pare, bez drugih motiva. Intelektualna prostitucija, kako reče jedna moja bivša devojka. Sudbina mnogih iz moje, odnosno Slobine generacije.
Ali, s druge strane, prostitucija za platu po zapadnim merilima i pristojan život nisu malo dostignuće u zemlji bez ekonomije i budućnosti. I sigurno nisu pogodan predmet za podsmeh omatorelih doktora. Bilo kako bilo, to je sve je ipak moja stvar, i nikog se ne tiče. Svašta bih ja odgovorio Đorđeviću, da nije kojih dvadesetak godina stariji od mene, sed, dubokog glasa i autoritativan. I da ne operiše svakog dana i ne spasava živote. Za bednu platu.
Dok sam ja ćutao, on nastavi kao da mi je čitao misli:
„I sad ti, picopevac, sigurno zarađuješ tri-četiri puta koliko ja“, reče on mračno. „Ja ovde svaki dan u krvi do lakata, a ti fino u kancelariju, upicanjen, pa kafica, pa poslovni ručkić. Ajde, majke ti, reci mi, koliko ti daju za ovo lešinarenje, ako nije tajna. Baš me nešto zanima, da li bih se i ja prevario“.
E, to sad već ide predaleko. Naviru mi suze, ali se hrabro ispravljam i čistim grlo.
„Molim vas, ja ne želim da vas zadržavam. Neophodno mi je samo da potvrdite da su ova žena i dete preminuli u ovoj bolnici, i da mi omogućite da pribavim zvaničnu potvrdu o smrti ili potpisanu izjavu dva svedoka.“
„Dobro, dooobro, samo nemoj sad da mi plačeš tu, molim te“, smeje se doktor. „Kako ono reče? Tijana Arsenijević? Ne sećam se imena“, kaže. „Ali ne vidim kakva ti potvrda još treba. Jesam napisao da su umrli? Ako sam napisao, onda su umrli. Šta sad hoćeš?“ On malo razmisli. „Moguće je da sam propustio da napravim zapisnik. Ništa, događa se. Ispravićemo. Napraviću zapisnik, pa ćemo te pozvati. Ostavi telefon kod sestre. Hajde, izlazi sad, moram da idem“. On baca peškir i ide ka radnom stolu.
Mene prožima neobjašnjivi inat. Ovo što govori je nelogično. Insistiram.
„Ali kako ćete da napravite zapisnik ako se ne sećate žene, a nemate dokumentaciju?“
On promisli na trenutak, a onda mi munjevito priđe i ote papire iz ruku. „Kako nemam, evo ti si mi doneo“, povika on veselo. „Da vidimo.“
Pocrveneo, gledam ga kako stavlja naočari i čita.
Odjednom, lice mu se menja. Polako podiže pogled.
„Ovo nije moj potpis.“
Preneražen, ne verujem svojim ušima.
„Kako nije vaš potpis?“
„Jesi ti mladiću gluv? Kažem, nije moj potpis. E pa, i bilo mi je čudno što se ne sećam imena. Hvala Bogu, pa još nisam baš toliko oguglao.“
„A formulari? A pečat?“
„To je sve regularno, sve moje. Ali potpis nije.“
Ja prilazim, u neverici. „Jeste sigurni?“
„Je l' čuješ ti, mali, šta ti ja kažem?“ po prvi put u toku razgovora, doktor diže glas. „Valjda znam svoj potpis. Čak nije ni dobar falsifikat.“ Opet malo poćuta. „Biće da zato nema izveštaja u bolničkom registru. Ja taj registar svaki dan pregledam, pa bih sigurno primetio smrt koje nije bilo, a na kojoj je moj pečat i falsifikovan potpis.“
„Pa je li ta žena stvarno umrla, recimo zbog greške osoblja, pa su hteli to da sakriju od vas, ili nije ni umrla, pa lažiraju zbog osiguranja?“ upitah ja.
„Može biti i jedno i drugo“.
„I šta sad?“
„Šta, šta sad. Nemoj tu da mi se praviš lud. Jasno je da je neko od naših umešan, kad je imao pristup formularima i pečatu. Sad treba s policijom da vidim šta je. A ti ajd' kući.“
„Glavna babica je rekla da se seća slučaja. Možda da pitamo nju.“, nastavljam ja, pun nade.
On na to skide naočari i pogleda me oštro.
„E, znaš šta, mladiću. Tebi lepo hvala što si mi na ovo skrenuo pažnju. Ali sada je stvarno bilo dosta. Ovo je sad moj posao. A ti, odmah kući.“
Nisam verovao svojim ušima.
„Kako kući? A ishod slučaja? Šta je bilo? Šta da napišem?“ pitam ja izbezumljeno.
„E baš me mnogo me zabole šta ćeš ti da napišeš.“ Doktorove oči bile su tvrde. „Treba još i to da ti crtam. Ishod ti je da nemaš zvaničnu potvrdu smrti. Nisi našao papire i nema isplate osiguranja. Ne vidim da se tebe išta u našoj bolnici dalje tiče.“
On mi okreće leđa, sipa sebi čašu vode i ispija je, a onda izbacuje još jedan rafal. „Nije ti ovo krimi-serija, pa da ja ovde zadovoljavam tvoju lešinarsku radoznalost.“ Provlači prste kroz kosu. „Ajde kući, kažem, da ne zovem obezbeđenje.“
Okrećem se i odlazim bez reči. Put do kancelarije prošao sam u magnovenju, polako se smirujući. Za stolom, pomislih da je sreća što sam zadržao kopije dokumenata koje mi je Đorđević oteo. Pregledah slučaj od korica do korica: bio je potpuno u pravu. Slučaj se mogao odmah zatvoriti, bez daljeg odlaganja.
Ali meni pomisao na Arsenijevića nije dala mira. Ako je njegova žena zaista umrla –
makar to bilo iz nepažnje osoblja bolnice koje su onda oni pokušali da sakriju od Đorđevića –
Arsenijević i dalje ima pravo na isplatu, i bio bi zakinut. Pored toga, neprestano sam se pitao šta se u stvari dogodilo. Interesantne ljudske priče bile su jedini deo mog posla u kome sam uživao. Možda je i tu doktor bio u pravu. Možda sam ja zaista lešinar.
Tako ni nakon dve nedelje nisam zatvorio slučaj. Računao sam, nek prođe vreme, pa ću videti. Dosije je stajao je na dnu gomile u kutiji za ažuriranje na mom stolu. Radio sam druge stvari, ali sam tačno znao gde je Arsenijevićev dosije, toliko precizno da sam u svakom trenutku mogao da ga izvučem iz gomile na dodir, bez gledanja.
Jedne večeri, nisam mogao da izdržim. Bez nekog pravog plana, uputih se ka Arsenijevićevoj kući. Kad sam se ušunjao u dvorište, kuću sam zatekao utonulu u mrak, osim jedne trake svetlosti u donjem delu jednog prozora. Čučnuo sam i dogegao se dotle.
Kroz zid su dopirali prigušeni kuhinjski zvuci. Ohrabrio sam se, podigao se polako u visoki čučanj i provirio kroz niski prozor.
Zavese su bile navučene, kao i roletna, ali ona ne sasvim. Kroz pedalj rupičaste zavese između prozorskog okvira i roletne mogao se nazreti Arsenijević, kako nešto secka u kuhinji. Sećam se da mi je proletelo kroz glavu da ne može biti baš toliko ucveljen, ako ima energije da sam sebi sprema jelo. Utom, on se neočekivano oglasi:
„Je li, je l' da stavim ljutu papričicu u salatu?“
Odskočio sam, čučnuo što sam niže mogao i prilepio se uza zid, dok mi je srce lupalo. Glas mu je bio snažan; imao sam utisak da se baš meni obratio.
„Ma stavi“, odgovori mu je ženski glas.
Toliko sam se bio uplašio da sam se bojao da od sopstvenog disanja neću uspeti da čujem šta govore.
„A Makili? Neće mu posle smetati da sisa ljuto mleko?“ upitao je Arsenijevićev glas.
„Ma daj. To su bapske priče. Sumnjam baš da će se Makili buniti,“ odgovorio je ženski.
Dok mi je bubnjanje u ušima jenjavalo, usudio sam se da opet provirim. Žena ulazi u kuhinju. Mlada je i vrlo krupna. Okreće se ka prozoru. Ja se opet brzo spuštam u čučanj, a srce ponovo počinje da udara. Ali u stanu vlada tišina.
„Onaj iz osiguranja ne javlja se danima“, opet će Arsenijevićev glas.
„Mhm.“ Žena nešto žvaće.
Kroz prozor se širi miris podgrejanog paprikaša. Užasnut, slušam škripanje stolica i zveket escajga. Nakon kraće tišine, javlja se opet Arsenijević.
„Rekao sam ti milion puta da tvoja majka neće uspeti da odradi posao“.
Začuje se snažno odgurivanje od stola.
„Pa jebiga, opet ti o tome“, prasnu žena punih usta. „A je l' tebi možda palo napamet, da će ovom trebati i kopije iz bolničkog registra? Jesi se ti toga setio?“ Zvuči zagrcnuto; pravi malu pauzu; zamišljam kako guta zalogaj. U pravu sam. Kad ponovo progovara, glas joj je čist. „Ne, nego ti je sad moja majka kriva što je htela da ti pomogne. Nije ona krminalac, pa da zna sve šta treba uraditi.“
„Pa dobro“, Arsenijević će pomirljivo, „samo sam rekao da ona nije za to“.
„Pa ko je rekao da jeste. Nije ona kriminalac. Trudila se zbog nas. Daj, bre, nemoj, pojela se žena živa. Kako nemaš srca“. Ona malo poćuta, pa nastavi. „Da je znala, kaže, da će klinac dolaziti, napravila bi kopije pa ih držala sa strane u nekoj fascikli, da je Đorđević ne provali a da da ovom kad dođe. Pošizela je kad joj se ovaj pojavio i počeo da je ispituje, a ona nije imala kopije. Poslala ga je kući da se vrati kasnije. Odmah bi ih napravila, ali klinac je otišao kod Đorđevića i napravio haos. Sve ljudski i logično. A ti sad kenjaj iz prikrajka, kad si najpametniji.“
„Ajde ne deri se“, žvaće Arsenijević. „Nije trebalo da se upuštamo u to, samo sam to rekao.“
„Molim te“, žena će očajno, „pusti me bar da jedem na miru. Ceo dan me razvlači ono dete. Očito je da ti nije žao moje jadne majke. A Đorđević onako izmaltretirao zbog tebe. Onako ih sve postrojio i ispitivao satima, dok nije morala da prizna pred svim mladim sestrama. I skinuo je sa dužnosti glavne sestre, pa stavio klinku da joj bude šef. Strašno“. Glas žene je isprekidan žvakanjem i šmrktanjem. „Ali ipak. Treba biti srećan što je Đorđević pametan čovek. On bar razume da nema od čega da se živi. Nije zvao policiju. I nije je otpustio. Laf.“ Ona opet napravi pauzu za žvakanje, a zatim dodade: „Mada je to, naravno, u njegovom interesu. Ostao bi bez najiskusnije babice koja mu radi dvadeset godina bez ijednog incidenta. I eto šta je dočekala.“
„Znam ja sve to. I jeste tako“, kaže Arsenijević. „Ali jebiga. Onolike pare da bacimo na to osiguranje.“
„Pa šta sad“, žvaće žena. „Ćuti, kažem ti. Moglo je da bude mnogo gore. Policija, sud, zatvor, ko zna. Sad, šta je tu je. Daj, bre, da jedemo na miru dok se mali ne probudi.“
Preneražen, još uvek u čučećem stavu pod prozorom, ja polako počinjem da se gegam ka tarabi i izlazu.
Uto me preseče me Arsenijevićev glas.
„A onaj iz klinac iz osiguranja?“
„Ma šta klinac“, odgovara žena. „Šta njega boli dupe za tebe. Nema dokaza, pa može da zatvori slučaj bez isplate. Što je u njegovom interesu. Ne zaboravi da oni dobijaju bonus za svaki slučaj koji ne isplate. Što bi pa on zvao policiju, majke ti?“
Uopšte se ne sećam kako sam uspeo da izbauljam iz dvorišta i da odem kući. Čitave večeri sam sedeo u ćošku kauča sa knjigom, obnevideo. Potpuno užasnut siromaštvom, zbog koga je nepoštenje i kriminalno mišljenje prodrlo u moje društvo, sve do mladih majki i babica. Pa tamo čuči i čeka da prođe nekažnjeno.
Marini nisam ništa rekao.
Sutradan, za stolom, nekoliko puta sam podizao telefonsku slušalicu, rešen da okrenem telefonski broj policije. Pa je spuštao. Pa je dizao. Pa spuštao.
Na kraju sam je spustio. I zaključio dosije bez isplate. Usled nedostatka zvaničnih podataka o smrti supruge Đurđa Arsenijevića. I predbeležio se za bonus.
Čemu filozofija. E sad ću baš ja da ispravim krivu Drinu.
Ne može se protiv vremena.

Priča jazz muzičara

E baš lepo, da i ja malo dođem među mlađariju. Ma kakvi kasno. Vi se niste ni rodili, kad sam ja šezdesetih, u zlatno doba džez festivala, bančio o s muzičarima po Beogradu. Kakvi ovo danas, Beograd je sad zapećak. A tada…tada su dolazila najveća imena.

Sećam se jednom, pitam ja Dizzyja Gillespyja: “Šta je to swing?”
Pijan, on me pogleda pravo u oči, a onda odgovori: “evo šta”. A zatim ozbiljna lica poče da trlja dlan o dlan.
Zvuk je bio šuškav i ritmičan, sličan tihoj četkici bubnja.

E, da. To su bila vremena. Sećam se jedne noći, svi smo pozaspali na podu kod jednog čuvenog beogradskog basiste. Budim se ja ujutro i zatičem njegovu sedmogodišnju ćerku kako kleči iznad Charlieja Parkera i netremice ga gleda dok on spava.
“Šta radiš tu, mala,” upitam je ja.
Ona skoči i upita me uplašenog lica: “Šta je ovom čiki? Što je tako strašno crn? Je l’ se ispekao?”

Sećam se i kad su došli Duke Ellington i bend. Ceo Beograd na aerodromu da ih dočeka. A oni izlaze, totalno ušikani. Naravno, tu je i Veliki jazz orkestar TV Beograda, preko pedeset članova. Sviraju neki diksilend, sve trešti. Crnci se teturaju, a Duke će meni, potiho: “Very good, very good, odličan aerodromski orkestar.”

Ajd to nekako. Onda se oni svi potrpaju u JAT-ov autobus, kojim treba da ih transportuju u grad, međutim, kako to već ovde biva, vozač autobusa, koji nije nikad čuo ni za jazz, a kamoli za Dukea Ellingtona, raspalio trubače. Jedan Crnja sedi i drži ruke preko očiju, mamuran. Vapi: “Turn that off, man”.
Ali drugi će na to: “Ma čekaj, čekaj, samo da čujem. Šta je ovo, čoveče? Kakav je ovo ritam?”

Jednom sam pitao Arta Blakeyja: “What do you think about free jazz?”A on je odgovorio: “I don’t”.

Pitao sam i Percyja Hita: “Zašto mladi muzičari nemaju swinga?” A on je odgovorio: “Pa šta ćete, kad su im Erwin Jones i Tony Williams uništili beat”.

A Duke Ellington mi je jednom rekao da je harmonika abortus od orgulja.

Sećam se i kada je došao John Cage, neki moderni americki kompozitor, ekstremno avangardan. Njegova kompozicija se zasnivala na zvuku žive ribice dok se praćaka u klaviru napunjenom vodom.
Kolarac, koji je teškom mukom godinu dana pre toga skrpio pare za Stainway, je odbio to da izvodi. Ali nisu znali kako da mu kažu.
Na kraju je izašao direktor i rekao: “Znate šta, nemojte se ljutiti, ali mi smo siromašna zemlja”.

Sećam se i Clarka Terryja, trubača, koji je svirao je kod Elingtona. Došao je jednom sam, svirao na Kolarcu. Pa je za to dobio dinare.
Nije znao šta da radi s njima. Onda sam ga ja vodio u Knez Mihajlovu da kupi odelo. Usput mi je pričao kako je držao Master Class u južnom Ilinoisu, i kako ga je neki student pitao kako je naučio sve svoje trikove. (Terry je podjednako dobro svirao i desnom i levom rukom odozgo, a svirao je i odozdo).
Kaže: “kad sam svirao kod Elingtona, on bio strašno komercijalan i uporno je tražio ista sola. Nije dozvoljavao muzičarima ni trunku kreativnosti. Svi smo naučili da sviramo kao majmuni, da nam ne bude dosadno”.

Pričao je i o trenutku kad je čuo da Miles Davies ima novu grupu, da je uveo fusion i elektriku. I, kao, otišli on i Dizzy Gillespie da ga slušaju u nekom njujorškom klubu.
Kad su ga odslušali, Dizzy, užasnut, upita Milesa: “Je li, je l znaš ti uopšte šta radiš?”
A Miles mu odgovara: “Znam”. I tapše se po buđelaru.

Ma svi su se oni zabavljali. Gledao sam jedno veče kako je Count Basie svirao u klubu.
On sedi, svira, ljudi sede oko njega, on priča s njima.
Odsvira malo s 3 prsta. Trn-tap.
Pa pauza od pet minuta, dok popriča s ljudima.
Pa opet, trn-tap, taa-rap.
Pa pauza.
I onda, posle, kao, ej, zamisli, sinoć nam je svirao Count Basie.

Ma to su bila vremena. A danas…bolje da ne pričam. Mada, ja volim lokalne ratove. Jer u njima ginu ljubitelji narodne i zabavne muzike. Hvala bogu, ljubitelji džeza uvek dezertiraju.


Priča direktorke srednje škole

I sad se ti buniš zbog moje izjave o Ciganima u školama?
Shvatam ja da si potpuno izgubila kontakt sa stvarnošću ovde, i da ne možeš ni da zamisliš ni da poveruješ da je ljudima u Srbiji tako teško. Nemoj da si jadna i zlonamerna, bre, pa da upoređuješ Cigane ovde sa Srbima u Hrvatskoj. Kad bi neka Hrvatica i dala ostrašćeni komentar Srbima u školama kakav je bio moj o Ciganima, ja bih se potpuno složila s tim, jer idalje smatram da nema bre veze šta si, nego kakav si uspeh pokazao.
Uopšte te ne razumem. Počinjem da mislim da ti neke stvari jednostavno ne želiš da razumeš. Čak se mnogo više hvataš za nacionalističku priču, kao površni političari ili odgovorni na Kosovu koji Šiptarima daju sva prava, a onda nalože Srbima da izađu na izbore i učestvuju u vlasti. A kako da izađu? Ko im garantuje da će bar život sačuvati?
Ovde se bre ratuje – Kosovo, Sandžak – a ti mi pričaš nešto ko da si spremila seminar za NGO za koji ćeš dobiti gomilu para jer si ti kao tolerantna, a drugi nisu. Da li postoji ijedna zemlja gde se “domaći” osećaju nesigurno, izbezumljeni od straha od “stranaca”?
Za razliku od tebe, moj zet Vlaja zna da sam u pravu i da su to gluposti svetskih kretena, ali (u tome se slažemo) da bi trebalo sve to ludilo iskoristiti za sebe. On je kvalitetan čovek. Bilo bi sevap da zbog izbegličkog statusa bar sredi da mu dete studira u Nemačkoj. Što bi mi bilo drago jer je ona zaista sjajan đak i pored brojnih izostanaka zbog lošeg zdravstvenog stanja. Ti jesi inteligentna, ja nikada nisam upoznala nekog inteligentnijeg, ali moraš nekad da saslušaš i druge. U stvari, u tome i jeste tvoja jedina predrasuda. Ti uvek unapred znaš sve što će ti ko reći, čak šta će pomisliti. Veruj mi da nije to baš tako.
Uostalom, ti si stručnjak za lepše stvari nego što su zemlje na Balkanu. Voliš tu staru književnost, pa se njome i bavi. A molim te nemoj ovdašnjim životom. Ponekad se ponašaš kao oni stranci na večeri o kojoj si mi jednom pričala, koji su čitavo veče pored tebe govorili o raspadu Jugoslavije a da tebe ništa nisu pitali. Na kraju si im, sećam se, na jedno pro-forma postavljeno pitanje odgovorila, “pa šta će vam moje mišljenje, vi bolje znate, vi ste eksperti”. E, tako se ja osećam, kad ti pričaš o Ciganima u školama. Otkud ti bre znaš? Ti nisi u školi. Nisi ni u zemlji.
Znaš li ti, na primer, da Crnogorci traže crnogorski jezik, zbog toga su studenti u Podgorici danima štrajkovali glađu, a prosvetni radnici od početka godine štrajkuju? Kakva glupost. Da ti sad ne pričam kako su akademici iz Crne Gore na televiziji objašnjavali razloge za to. Kažu, recimo, da jedan Srbin ne može da razume Gorski vijenac, a Crnogorac može. Onaj naš siroti profesor Rebetić peni da je reč o arhaizmima i da nije, eto, lako ni svakom Srbinu razumeti Dosteja Obradovića, ali ga niko nije slušao. U emisiji je bio i neki neviđeno šarmantni i inteligentni čovek iz crnogorskog ministarstva, koji je davao razloge koji su na prvi pogled delovali OK, ali su potpuno šuplji ako imas imalo znanja. Elem, na kraju su zaključili da će se "taj" jezik u Crnoj Gori zvati “maternji jezik”, pa se onda stavi crtica i doda “crnogorski, srpski, hrvatski i albanski”. Albanski! Kao da nikada u školu nisu išli, pa ne znaju da albanski nije ni indoevropski, a kamoli slovenski jezik. Kreteni, ko je tu dobio? Opet samo Albanci.
Prekjuče sam pričala o tome sa jednim Crnogorcem. Oni se, kaže on, takmiče. E neće srpski, nego vala crnogorski.
Ma meni svejedno, kako god žele. Ali su glupi, jer im mi sigurno nismo neprijatelji; nismo nikad ni bili. A džihad je džihad.
Čovek je ostao bez teksta kad sam mu to rekla. Uopšte nije razmišljao o tome. Nego je to očito samo lečenje kompleksa inferiornosti male ekološke države.
Zašto su Cigani istog uzrasta kao i Srbi toliko slabiji u školi? To me pitaš? Velika mudrost. Jednostavno, to je zato što su neki đaci bolji, a neki slabiji. Oni sa boljim uspehom idu na takozvane jače smerove, a slabiji na zanatske smerove. I to ti je to. Cigana ima pa ima. Ali….ma, ti verovatno i ne želiš da razumeš.
Znam ja šta impliciraš. Da su gori, jer vekovima nemaju šanse od nas. Da, to sam primetila. Tebe šatro sve zanima, ali uvek ispadne da ti sve bolje znaš od mene. Znaš, nisam ni ja baš glupa. Mogu i ja da se foliram, da otvorim NGO i da pričam kako su Srbi jedini krivci, kako smo mi najveće dijabole i zbog toga toga putujem po svetu (a znaš da to volim više od svega), i zarađujem dobre pare potpuno dovoljne za iživljavanje. Doduše, kad radiš za NGO ne vole te komšije i prezire te tvoj narod, ali kad se opariš toliko, svi te na kraju zavole, a i trebaš im. Onda sve te koji su kao bili časni i iskreni imaš u šaci, jer si badža. Ma da ne širim priču.
Ali život je ovde, moja draga, grozan. Mogu da ti dam i činjenice, samo se bojim da će ti pokvariti veče. Posle smrti moga druga, sina kolege, na frontu, udavila se bratanica komšinice, beba, u nekom bazenu. Onda se rođeni bratanac moje koleginice, student od 19 godina, bacio pod autobus na Brankovom mostu. Upravo mi je bila sestra Mirjana, njihova starija ćerka ima samo jedan bubreg, problema manjih i sa srcem i plućima, i bele fleke po koži, nit se povlače, nit da potpuno pobele, a oni ne mogu da plate lečenje. To je moje okruženje. Imam oko sebe ovakvih nenacionalnih problema zbog kojih me duša boli koliko god hoćeš. Ali trudim se da te ne opterećujem time, bar koliko mogu da izdržim, pa onda pričam o politici. Ni ne pomišljaš na to da ja nemam ništa od ovoga što ti govorim. Samo ti iskreno kažem ono mislim. To mi pravo ne možeš uskratiti.
Ne mogu da verujem da sve tako olako otaljavaš. Zamisli ti, bre, da si direktor škole, i da ti se završi upis, sve si uradila po zakonu, i posle dve nedelje te pozovu da ti kažu da nemaš dovoljno Cigana... A ti ćutiš i trpiš, nemaš pravo glasa, ništa. I ne daju ti nikakvo obrazloženje, samo neku nenormalnu priču o procentima.
Dobro, dobro. Neću više o politici. Držaćemo se drugih tema. Ali jako sam razočarana što ovako razmišljaš, što mešaš babe i žabe.
A još više sam razočarana što vidim da si ubeđena da si u pravu, iako stalno potenciraš svoju otvorenost idejama drugačijim od svojih. Možda si čak ponosna i na plemenitost svoga stava. Ali opšte znanje i informisanost kakva je tvoja nisu od presudnog značaja u pojedinačnim slučajevima. Nije ovo ni gramatika ni matematika. Ovo je život. I to život u Srbiji.
Vidim, zaboravila si da ovde ništa nije jednostavno, nikad onako, kako izgleda spolja.
Dobro, dobro, ućutaću.
Ali.ako ništa drugo, bar smo o pričali o nečem realnom, inače bi stalno pričali o nekim glupostima, kao do sada.

Građevinarkina priča

Pre neki dan, moja tetka reši da stavi čorbu pre jutarnjeg tuširanja, da bi se istuširala tek kad završi sa lukom i dinstanjem. Tako je kuvanje počela u kućnoj haljini, pre jutarnje kafe.
Isprva, sve je išlo dobro. Izdinstala je luk, šargarepu i pirinač, a onda dodala meso i nasula vodu.
Kad je tečnost počela da krčka, ona se, onako sanjiva, nagla da je promeša. Tada joj je iz ovlaš svezane kućne haljine sisa upala u vodu.
Strašno se opekla i morala je u urgentni centar.

Pesnikova priča

Ne može čovek da te uhvati malo nasamo, letiš tuda-svuda, od čoveka do čoveka. Daj sedi malo tu sa mnom. E tako. Ej, super izgledaš. Te tvoje oči, kao da te udarila struja. Baš te je dobro videti. Kako sam? Pojma nemam. Dobro, valjda. Preživljava se. Grad je pun lepih žena. To sve olakšava.
Mada, mogu ti reći da uopšte nije svejedno kakve žene čovek muva.
Nisu loše one od osamnaest do dvadeset dve-tri. Znam da je to kliše, ali to nije zbog toga što one navodno najbolje izgledaju. Tako svi misle. Ali ja ne. Naprotiv, žena je mnogo privlačnija i zanimljivija kasnije. Tako, negde, u tvojim godinama.
Ali ove mlade su vesele: svu muku još uvek usisavaju roditelji, a one studiraju i hoće da se zezaju. Tako, sediš u nekom crnom bedaku, a naiđe jedan mladi, lepi, leptirasti stvor tankog struka i bez bora. Koji misli da je posisao svu mudrost ovoga sveta. I krene da te zeza. I sav bedak prođe. A brak i deca im ne padaju ni na kraj pameti. Mmmm, da, da. Lepo je to.
Onda, tu su, naravno, dame od tridesetak pa naviše. Tu mi je veoma važno da je žena rodila. Tako kao ti. Samo ona koja je rodila je ispunjena. Fascinira me taj fenomen. To ne znači da ja želim da se meni nešto rodi, naprotiv. Tu sam veoma skeptičan. Nisam siguran da treba donositi još duša na ovaj svet, sve dok je ovako odvratan.
Nego to znači, da meni treba da je žena jaka, svoja. Da me uzme zato što me želi, a ne zato što joj trebam. A majke su takve; njima muškarci ne trebaju. E, draga moja, to je tek moćna stvar. Kad se desi. Doduše, malo je opasno, treba paziti, može čovek da se zaglibi, ali vredi.
A one, od tako dvadeset pet pa do trideset, bez dece? E, njih treba izbegavati kao kugu. Naravno, znam, feministkinje bi me odmah napale da ovo čuju. Ali istina je, kunem ti se. One sve traže Muškarca. Super su prva dva-tri meseca, a onda kreću Očekivanja. Razmišljanja o budućnosti. Kuda sve ovo vodi?
Razmišljao sam o tome. Bizarno je, ali za njih veza nije ostvarenje želje, nego početak zmijastog puzanja ka želji. Sve ide super, a one počnu sa ispitivanjima. Gde si bio, šta si radio, zašto te nema, ko te to zvao telefonom. Strašno. Pa zapadaju u Crnilo. Hrane se izvinjenjima, pokunjenošću, uveravanjima. Neprestano plaču.
Plaču naročito onda, ako na početku veze kažu da nikada ne plaču. To je onda još zamornije, jer nikad nisu plakale, a evo, sad, zbog tebe plaču.
I tako, šta da ti kažem. Gura se. Grad je pun lepih žena. To sve olakšava. Mada takvih ludača kao što si ti nema baš previše. Hvala bogu.

Pijančeva priča

Imao sam i ja par dobrih priča, ali sad ne mogu da ih se setim.
Ali dobar mi je bio život.
Ja sam svakom psu govorio mac, mac.
I on dođe.

 

Copyright © by Danijela Kambasković Sawers & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad