EDUARD PRANGER

Rođen je 1957. godine. Bar tako tvrdi.
Poznat kao hipnotizer malodobnih djevojaka i omanjih domaćih životinja. Zbog toga u apsani bio više puta, od toga u Lepoglavi robijao samo triput, dva puta u Padinskoj Skeli, a samo jednom, iako na duži vremenski rok, na Golom Otoku. Trenutno je na odsluženju kazne u Zagrebu.
Pisanjem se uspješno bavi od 2004. godine, a prozu i poeziju, osim u Balkanskom književnom glasniku objavljuje i u Kažnjeničkom veseljaku.
Ume da vozi bicikl, da pliva i trči, iako ga na to niko ne sili.

VRATA
 
Veli meni moja najdraža jedan dan:
- Čuj, a mogli bismo promijeniti ulazna vrata. Ova su ko flis-papir. Svaki drek nam može provalit.
- Je, al to košta – bunim se ja.
- Da? A kad nas pokradu onda bude nas koštalo pet puta više.
- Ma znam, ali ljubavi, mi već imamo dva kredita – pružao sam posljednje otpore.
- Nema veze, uzet ćemo ih na karticu. Ionako nam za dva mjeseca izlazi namještaj.
I dok sam se ja snašao, borba je bila izgubljena. Paf! Pokorno sam, pognute glave, sjeo za računalo. Nakon sat vremena imao sam isprintane neke adrese u gradu.
- Čuj, našao sam jednu jeftinu firmu. Malo su na periferiji, ali su im vrata u pola cijene od drugih!
- Ta ti ništa ne valjaju – odgovarala je vičući iz kuhinje – čim su jeftina, zaboravi!
- A da ipak idem pogledati?
- Idi, ionako ništ ne radiš! Samo buljiš u taj glupi televizor.
Primjedba mi se nije dopala, ali još sam bio pod dojmom izgubljene bitke od prije sat vremena. Nije mi se gubilo dva puta u jednom danu, pa sam prešutio njenu primjedbu.
- Čuj, idem ja! Treba kaj iz dućana?
- Kupi mlijeko i kruh.
- Okej.
- Kupi i mrvice. Ak hoćete sutra pohance s pireom..
- Dobro.
- Uzmi i šteku jaja. Mislim da mi ovo neće biti dost.
- Aha.
Već sam odavno požalio ono svoje pitanje o kupovini, a draga je i dalje nabrajala.
- Čekaj da vidim, da, kupi još dvije kile brašna i ulja, nek se nađe.
- Pa dobro, jel ima još nešto?
- Kupi i voća. Voće uopće ne jedemo, a trebali bi.
- Gle, daj ti to meni sve lijepo zapiši. Ja sam krenuo gledati vrata, a ne u veliki šoping!
- Ne cmizdri, ionako ti je usput!
Bio sam već u dizalu kad je izašla van i vratila me natrag. Stajala je na onim slabašnim ulaznim vratima (onim kao flis-papir) i brisala ruke o kuhinjsku krpu.
- Ljubavi, nešto si zaboravio?
Vratio sam se pokunjeno i poljubio je u obraz.
- Ne tako, hoću pravu pusu!
Dok sam je ljubio u napućene usnice netko mi je zdimio lift. Sretna, ženica je zatvorila naša loša vrata. Ostao sam sam na stubištu. Ja i susjedova stara peć.

Lutajući pola sata nekim makadamskim cestama po periferiji, jedva sam pronašao tu izuzetno povoljnu firmu. Na blatnjavom dvorištu radnik mi je s viljuškara prstom pokazao veliku debelu ženu koja je stajala pored vrata hangara.
- Tam vam je šefica, njoj se javite!
Ušli smo u veliki hangar gdje su bila složena nebrojena metalna vrata, svih vrsta, veličina i boja. Odabrao sam jedna.
- Nemamo ih na lageru. Ovo su zadnja, a ona su prodana – reče ona s dosadom.
- A ova?
- Imamo, ali ne tu boju.
- Koje boje imate?
Pokazala mi je i nisu mi se dopala.
- A ova?
- Imamo, ali ne vašu veličinu. Vama trebaju manja.
- Koja onda imate?
- Ova i ova.
Ni ta mi se nisu sviđala.
- A ona prva što smo gledali, kad ćete ih imati?
- Za deset dana. Brod iz Kine već je na putu.
- To su kineska vrata?
- Naravno. Kaj mislite zakaj su tak jeftina – gledala me posprdno. Mene, bedaka.
- Dobro, a da se ipak odlučim za ova, kakva je procedura?
- Pa, pošaljemo vam dečke da pogledaju i uzmu mjere na licu mjesta. Ugradnja je besplatna.
- Besplatna?
- Aha.
To je bila vijest! Dogovorio sam vrijeme kad da mi dođu pogledati vrata i iz auta nazvao najdražu.
- Ljubavi, pogodi što ima novo?
- Ne znam, daj govori brže mama mi je na fiksnoj liniji.
- Ugradnja je besplatna, ljubavi. Kužiš, besplatna!
- Dobro, dobro. Čuj, daj kupi i šalatu, to sam ti zaboravila napisati.
Moj trgovački trijumf nije moglo ništa pokvariti. Konačno sam i ja jedanput napravio posao. I to kakav!

- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Mi smo iz «ZAŠTITE». Došli smo pogledati mjere za vrata. Jesu to ova?
Nisu mogla biti druga i ja potvrdim. Troje ljudi u plavim kombinezonima stajalo je na hodniku sumnjičavo mjerkajući moja ulazna vrata. Najdeblji u grupi, vjerojatno šef, vrtio je glavom. Nešto su se došaptavali.
- Ne znam, neće ići. Ovo neće ići, gazda.
- Zašto?
- Vaši štokovi su živi beton.
- Pa čitava zgrada je beton.
- Da, ali ovo je posebno debeli beton, gazda. Morali bi sa svake strane štemati deset centimetara.
- Pa štemajte.
- Znate li vi što je deset centimetara? – reče gledajući me uvrijeđeno. Da je bila neka opuštenija prilika, ja bih mu odgovorio. Imao sam najmanje pet odgovora na to njegovo pitanje o deset centimetara, sve jedan bolji od drugoga, ali ovo je bilo ozbiljno.
- I? Što sada?
Debeli je zamišljeno i važno trljao neobrijanu bradu. Ostala dvojca su se premještali s noge na nogu.
- Ima još nešto, gazda. Tu vam je armatura debela čitav palac. Čelične šipke od dva centimetra.
- Pa kako vi to znate? – već sam bio ljutit.
- Bili smo prije dva mjeseca u zgradi do vas. Iste zgrade, ista gradnja samo prvi kat..
- I što sad?
- Ništa, odustajemo. Jedino da vi nađete nekog da nam pripremi štok, a mi da dođemo samo na montažu.
- Fino, znači montaža je besplatna, ali vama se ne radi. Možda da stanujem u drvenoj vikendici, nekoj truloj bajti..
- Ne, gazda – prekine me – nama se ne bi isplatilo štemati dva dana da vam za pola sata ugradimo vrata. Previše je to posla.
- Da, shvatio sam. Hvala dečki na trudu, ali ja ću pogledati neku drugu firmu. Nego, kad ste tu, jeste za pivo?
- Pa, kad već nudite – prvi puta sam vidio smiješak na licu neobrijanog debeljka.
- Ne nudim, samo pitam. Ako jeste, imate tu dolje kafić, čim izađete pa lijevo.
Dok se nisu snašli već sam zatvorio vrata. Ipak, njih je bilo troje.

- Rekla sam ti!
- Što?
- Pa to. Jeftino je jeftino. Uvijek se iza jeftinih stvari skriva tisuću zamki.
- Dobro, dobro. Hajde ti, kad si tako pametna, nađi vrata. Uostalom, to i jest tvoja ideja.
- Misliš da neću?
- Samo daj, da te vidim. Baš da te vidim!

Za par dana zvoni mobitel.
- Dobar dan, vi ste dogovorili vrata?
- Koja vrata?
- Protuprovalna, mi smo iz «DESIGN PROTEKTIKE»
- Aha, PA možda je moja žena..
- Da, danas je bila jedna gospođa kod nas. Dogovorili smo nešto, pa samo zovem da vidimo kad bi mogli doći naši monteri. Trebalo bi napraviti izmjeru i tako, znate.
- Pa nek dođu popodne, ja sam doma.
- Odlično, kad vam paše?
- Oko pet.

Točno u pet zvono na vratima. Otvorim, a ono majstori. Dvojca. Već sam imao iskustva i odmah sam pogodio da je onaj deblji i neobrijaniji sigurno šef. Onog drugog nisam više ni pogledao.
- Dobar dan, «DESIGN PROTEKTIKA». Mi smo..
- Znam, evo, to su vam ta vrata.
Čovjek izvadi metar, u tri poteza uzme mjere i spremi ga ponovno u džep.
- Dobro. Kad ste doma da krenemo s poslom?
Bio sam iskreno začuđen.
- Već? Kaj nije ovo malo predebeli beton?
Njih se dvoje pogledaju.
- Kako to mislite?
- Pa lijepo. Morali budete štemati deset centimetara, a onda tu je i debela armatura..
- Pa da, zato i jesmo tu. Znate, mi smo monteri. Jedino ako nam vi mislite pomoći – smijuljio se debeljko. Dopao mi se. Em je znao posao em je imao smisla za humor.
- Dečki, jeste za jedno pivo?
- Ne, hvala, žurimo.
Fino, pomislio sam. Pravi profesionalci! To mi se dopalo najviše. Dogovorili smo termin i oni odu.

- Vidiš kako se to radi – trljala mi je nos moja najdraža uveće. Šutio sam i trpio.
- Imaš iznad televizora kopiju radnog naloga. Pogledaj, kad završe posao, da nisu nešto krivo napravili. Znaš, uzela sam tamno smeđa s unutrašnjim zaključavanjem i pokretnom kuglom izvana. Kugla je zbog male, da ne zalupi vrata pa ostane vani. Nego, kad budu došli?
- U petak ujutro. Ja sam uzeo slobodan dan, pa ću biti s njima.
- Fino. Nemoj da zaseru cijeli stan. Pripremi kutije i vreće za otpad i daj im usisavač, a ti zatvori sva vrata. Znaš da ta prašina..
- Znam, znam. Ne moraš se sekirati. Pusti ti sve meni, pa nisam dijete, zaboga.
Samo me je podsmješljivo pogledala i nastavila puniti paprike mljevenim mesom.
- A koliko koštaju ta vrata, ako smijem pitati.
- Puno, bolje da ne znaš.
- Pa koliko?
- Osamnaest.
- Što?
- A što si ti mislio? To su prava vrata, a ne ono tvoje kinesko sranje! Samo mi ti nemoj..
Nije primijetila kad sam se tiho iskrao u sobu i upalio televizor. Odslušao sam pola vijesti, a još sam čuo svoju najdražu kako mi u kuhinji drži prodike.

U petak su majstori bili na vratima već u osam sati. Od gomile alata koju su nakrcali na hodnik nije se moglo prolaziti. Ja sam pozatvarao sva vrata i zatvorio se u sobu. Kada su počeli sa štemanjem i bušenjem mislio sam da će se zgrada srušiti. Što zbog buke, što zbog prašinetine nisam se usuđivao izaći van. Trajalo je to negdje do podne, a onda su stali.
- Gospon – otvorio je debeli vrata sobe. Iza njega je bio oblak prašine.
- Mi sad idemo na gablec, pa bumo onda montirali vrata. Vi možete malo počistiti, taman dok se ne vratimo.
Kad sam izašao van skoro me udario infarkt. Brda maltera i šute bila su svuda uokolo. Cijelo predsoblje bilo je pokriveno s prst debelom prašinom. Stubišni hodnik isto tako. Trebalo mi je sat i po da sve to potrpam u crne vreće i kutije. Kad sam bio na izmaku snaga, gospoda majstori su došli. Čim su me ugledali sve im je bilo jasno.
- Gospon, ne morate vi to dole nositi, to bumo mi.
Ja sam se oprao i pokupio u svoju sobu. Još su neko vrijeme bušili i nabijali, ali sada puno manje. Negdje oko četiri popodne na vratima se pojavio debeljko. Uz široki osmjeh objavio je da su gotovi i da dođem pogledati. Uzeo sam onu kopiju radnog naloga s televizora i čim sam ušao u hodnik znao sam da to nije to. Doduše, vrata su bila stvarno masivna i monumentalna. Zatvarala su se sa sve četiri strane s još jednom dodatnom unutrašnjom bravom. Ali, bila su žuta, neugledne kaki boje. S unutrašnje strane brave bio je cilindar s ključem, a ne puni cilindar bez ključa. S vanjske strane bila je kvaka, a trebala je biti pokretna kugla. Štemajući, momci su mi razbili dvije pločice na podu i slomili prekidač za svjetlo na zidu. Novi mramorni prag bio je tako nevješto izrezan, skrojen i zalijepljen za pod da bih se najradije smijao. Ništa nije bilo u redu, ništa, a dvoje majstora me je tako radosno gledalo, s takvim nevinim iščekivanjem u očima da im ja to jednostavno nisam imao srca kazat. Ipak, morao sam jer moja draga tek što nije došla.
- Dečki, mislim da je došlo do jedne velike pogreške. Jedne velike, velike, velike pogreške..

Ljubav mog života stajala je u hodniku i buljila širom otvorenih očiju u nova vrata. Izgledala je stvarno žalosno. Onako zaprepaštena, s rukama punih šarenih plastičnih vrećica. Mislim da bi se manje iznenadila da je u stanu vidjela živu kravu.
- Što, što je ovo?! Pa što..?
Već je prošla i zadnja televizijska serija, a ja sam je još smirivao. Objašnjavao sam joj da su dečki imali najvjerojatnije krivi nalog, da se sve dade riješiti i tako. Toliko mi je bilo žao da joj niti jedanput nisam prebacio to da je sve ipak ona organizirala. A mogao sam.

Drugi dan, malo se smirila. Prošao je i vikend i sve je u ponedjeljak izgledalo bolje. Direktor firme uvjerio ju je da će vrata zamijeniti lako, da će sve napraviti tako kako je ona i naručila i da ništa ne brine.
- Vidiš – uvjeravala me je – ipak su oni pravi profesionalci. Kako me je samo direktor saslušao! Glavni direktor! To da si čuo. Da mi je samo jednu rekao, ja bi njemu..
Znao sam ja što bi ona njemu, a vjerojatno je tip imao i iskustva. Uglavnom, dogovorili su da će novi majstori doći krajem tjedna, zamijeniti vrata i srediti prag i prekidač.

Tako je i bilo. Samo što nisu došli taj nego idući tjedan. I nisu popravili prag ni prekidač. Onda smo za novi prag čekali dva tjedna, a prekidač smo na kraju morali srediti preko prijatelja mog prijatelja, električara Đuke.
Dva tjedna nakon toga zapeo je specijalni konusni ključ u bravi. Kad sam ga napokon izvadio, nisam ga više mogao vratiti u bravu. Onda je došao već četvrti majstor, promijenio bravu, podijelio nam nove ključeve uz napomenu da se takve stvari događaju u jedan naprema milion slučajeva i da mi, izgleda, baš nemamo sreće. To vam je posebna brava, rekao je majstor, trebate biti nježni s njom. Brave su vam kao žene, znate.
Na kraju je došao zidar i zazidao drvene štokove koji su popucali već za par dana, pa smo ga još jedanput zvali, tik pred Božić. Ovih dana ključ opet pomalo zapinje u bravi. Teško ulazi, a teško se i vadi. Primiče se Nova Godina i moramo požurit. Moja najdraža je već ispekla kolače za majstora, a imamo i šunku. Za one druge majstore, koje ćemo sigurno trebati iduće godine, s Pelješca sam naručio Plavca. Majstori kao majstori, zaslužuju samo najbolje!


 

Copyright © by Eduard Pranger & Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.

Nazad