FRIĐEŠ KARINTI

Pisac, pesnik, novinar, prevodilac. Rođen je u Budimpešti. Prvu knjigu piše u 15. godini i već tada se ispoljava njegov smisao za humor i parodiju, po čemu će biti kasnije poznat. U vreme procvata tehničke revolucije u Mađarskoj ulazi u intelektualne krugove Budimpešte i postaje pravi pobornik prirodnih nauka i tehničkih pronalazaka ("Umetnost ne može postojati bez nauke."). U njegova dela se ugrađuju groteska, apsurd, crni humor, parodija i karikatura. Prva njegova zbirka "Ovako pišete Vi" je parodija na velikane mađarske književnosti tog doba okupljene oko časopisa "Zapad". Oponašajući pojedine stilove pesnika naglašava da u Mađarskoj nema kvalitetnih književnih kritičara i na taj način preuzima na sebe tu ulogu. Njegovo krunsko delo je "Putovanje oko moje lobanje", gde opisuje stvarni događaj iz 1936. godine. Oboleo je od tumora na mozgu, od čega i umire godinu dana nakon objavljivanja ovog dela. U delu svoju operaciju posmatra iz ugla, tako da je čitalac u mogućnosti da vidi onoliko koliko i sam pisac. Glavni junak nije bolesnik, već nauka koja je u funkciji čoveka.


SUSRET SA JEDNIM MLADIĆEM


 

Bio sam dobro raspoložen, na mnogo toga sam već zaboravio, cigaru sam dugo palio dok smo šetali preko Andrašijeve ulice. Moja lepa i draga supruga mi se smešila pod velom, moja lepa draga koja me je eto, volela i dopuštala da i ja nju volim.
Negde oko šest časova sam na obali Dunava sreo jednog mladog čoveka. Prošao je pored nas baš kada se već smrkavalo i nisam ga primetio. Bio je nekih dvadesetak koraka ispred nas kada sam ga opazio s leđa. Odjednom sam se ućutao i obuze me nekakav nemir. Mladić tankog struka je izašao iz zadnjeg dela brodske ostave, ali ipak mislim da sam ga po hodu prepoznao. Odelo mu beše malo izlizano. U ruci je nosio veliku svesku. Imao je možda osamnaest ili ipak sedamnaest godina... Kolebao sam se, nisam mogao da poverujem...Želeo sam da se okrene, ali iznenada me nešto probode u srcu i potom me obuze jako lupanje u grudima da sam morao da zastanem. Video sam njegov pokret ruke kako ju je podizao i zadržao je pred sobom, ajoj užasa, bila je to ona ruka, čak i ožiljak prepoznajem na njoj, koji je u sali za fizičko...
Žena me je gledala u čudu, a ja sam joj mucajući rekao:
~ Molim te... Pričekaj me... Moram da razgovaram sa ovim mladićem...
Ostavio sam je tamo i požurio napred. Ubrzo sam potom usporio korak. Smrkavalo se već. Mladić se nije okrenuo. Znao je da sam iza njega. Mirno je nastavio dalje, zastao je lagano kod jednog kamena za privezivanje brodova i tiho se okrenuo prema Dunavu gledajući u njega prema brdima. Bio sam u užasnoj neprilici, a grlo mi je bilo suvo. Stao sam pored njega kako bi me primetio. Krišom sam posmatrao njegova usta koja su bila mlada i uža od mojih. Oči krupnije i svetlije. Oh, to je bio on. Čak i sveska u ruci, stara sveska... koju sam na vrh ormana stavio i zaboravio... bio je to težak i uznemirujući trenutak.
~ Pa... ne primećuješ me?- rekao sam konačno tiho.
~ Naprotiv. - odgovorio je i ne okrenuvši se prema meni.
Slušao sam ga zbunjeno. A onda sam se postideo. Smešno. Jedan osamnaestogodišnji mladić! Ovaj susret je poseban, ali trebalo bi da se snađem sada. Biću nepristrasan. Neka se raduje što uopšte ima priliku da me vidi.
~ Odmah sam te prepoznao - rekoh glasno - Čim si prošao pored mene.
~ Znam. - reče.
~ Pa zašto mi onda nisi prišao? Nisam ti zanimljiv?
Nije odgovorio. Unervozih se.
~ U redu je, znam koliko se suzdržavaš i koliko si ohol. Ali vidi, nema svrhe... Veruj mi, svhatio sam da stvarno nema svrhe...Objasniću ti ...Uvidećeš jednog dana da je greška to što si uzdržan i ohol... Ali, zašto me ni ne pogledaš... Vidi, imam brkove... Dvadeset i šest mi je godina... Kako si čudan. Ljutiš li se na mene?
Nije odgovorio. Usne mu se stisnuše kiselo.
~ Eh! - rekoh. Ovo je strašno mučenje! Dobro, dobro, sećam se... I šta sad? Ne možeš se doveka tako ponašati. Pa, možda ćeš mi zameriti. Ama, molim te, tvoje ignorisanje nije neka velika stvar... Ne vidim da sam te toliko puno iskoristio... Bedno si obučen, dragi moj dečače. I mršav si. Dozvoli mi, ne bih mogao tako nešto da obučem... No, šta je sad! Plači malo i dobićeš koju paru!
Po prvi put me pogleda. Pogledao me je popreko, pravo u oči. Zatim se ponovo okrenu.
~ Pričaš mnogo - rekao je suvo.
Uvredih se.
~ O, tako znači! Potpuno si se uobrazio. Još kako ću ja da pričam, jer hoću da te naučim... razumeš li? Na kraju krajeva stariji sam od tebe... i mnogo toga sam video... i mnogo toga iskusio... ti si još dete... šta ti znaš...
Odjednom me je glas izneverio, oborio sam glavu, nasmejah se skoro nečujno i zbunjeno, podigoh ruku skoro nečujno i zbunjeno, i smešeći se prošaputah:
~ ...Šta da radim?...Pa nije moglo onako kako si ti zamislio. Veruj mi molim te, nije moglo... pokušao sam... ali zaista nije išlo...
Okrete se prema meni. Gledao me je sa mržnjom u očima, iskrivljenih usana.
~ Gde je avion? - pitao je promuklo.
Mucao sam zbunjeno.
~ Pa...šta da kažem... izumeli su ga... Farman... braća Rajt... nisam bio tamo... Ali veruj mi, dobro su ga napravili... srazmerno dobro... može se leteti njime...
~ Vidim - reče ironično. Potom me ponovo pogleda. ~ Gde je Severni pol?
Oborih pogled.
~ Neki Piri je stigao do njega... Molim te, nisam imao vremena... ti si pogrešio... nije se sve moglo... ja sam tada još na fakultetu bio...
~ Tako je - reče.
Zatim:
~ Gde je ponosna i slobodna Mađarska?
~ Uspori malo molim te... stvarno si čudan... poradimo na tome... i ja sam... ali to ne dolazi tako brzo... čovek treba i da živi malo.
Počeh da ubrzavam govor.
~ Ali vidi... ja sam se trudio... da bude nešto od toga... što sam i tebi obećao... Dabome, pisao sam... Dosta dobro sam pisao... Pogledaj samo ovaj izlog... Čuli su za moje ime... Poznato je... kao što si i ti želeo... ljudi me zaista poštuju... Vidiš, i knjige sam pisao... baš kao što si ti zamišljao... pogledaj samo... evo jedne... dosta je dobra...
Nervozno sam iz džepa izvadio jednu od mojih knjiga u kojoj su bili duhoviti crteži i novele i pokazah mu je.
~ Pogledaj samo... dosta je dobra...
Bacio je pogled na knjigu na sekund, nije je ni dotakao.
~ Da, video sam je već. - reče odsečno. Dosta je dobra.
Pružio je ruku ka horizontu koga je već bojio sumrak prema vijugavim brdima.
~ Gde je velika simfonija, užasna pozorišna predstava o sivom horizontu i oholim bogovima koji tamo iza horizonta pulsiraju i trzaju se?
Pocrveneh u licu.
~ Daj, molim te... nije moglo da uspe... Ne može se to uraditi u tri poteza... Ti si pogrešio... Jedan glumac ne zna da odigra sivi horizont... posle sam shvatio da to i nije odgovarajuća književna vrsta... i ne bih ni znao da se pripremim za tako što... Nego, napisao sam o tome jedan prigodan komad... Objavljen je u jednoj otmenoj reviji... i svidelo im se... od tada me bolje plaćaju...
Nije odgovorio. Utonuo je u tmurno ćutanje, a pogled mu se gubio u daljini. Želeo sam jos nešto da kažem, da objasnim da je još mlad... ali kao kroz maglu sam se sećao da kada bi mu pogled bio takav, ne bi mu trebalo smetati. Naprasno sam se setio svoje žene i uznemirih se.
~ Molim te... rekoh. ~ Pođi sa mnom, predstaviću te svojoj ženi. Oh, radovaćeš se tome. Mnogo je lepa žena... dragocena, divna žena... videćeš... i ja sam je osvojio... voli me... videćeš... ja sam neko... kao što si i ti želeo da budem...
Pogledao me je u tom trenutku, a u očima mu se primećivao neizmeran podsmeh.
~ Osvojio si je...- reče. Tako je! Oh, kako sam ponosan na tebe! Otišao si kod nje i osvojio je!... Dvorac je sišao sa brda i pod opsadom zauzeo dolinu!... Hrast je osvojio puzavicu i zaljubljeno se obavio oko nje... Zašto ona ne dođe ovde?
Namrštih se.
~ Glup si - rekoh. - Dete si. Umišljaš. Grešiš. Ja sam u pravu. Odrastao sam i poznajem život. Šta ti znaš o životu? Svi bi te ismejali!
Stajao je potpuno pokraj mene, gledao me je u oči. I tada spazih njegovu gustu, braon kosu.
~ Nisam želeo da upoznam život... Želeo sam da život mene upozna. Istina je da bi mi se svi smejali, a ti nisi želeo da se i tebi smeju zbog mene... Ali znaš, gledaj me u oči, usudi se da me pogledaš u oči... ti znaš koliko si smešan i mizeran... i da sam u pravu... i da nije smešno ovo što govorim... znaš da sam u pravu... Jadniče... Mizerijo.. . Ništarijo... Usudi se da me pogledaš u oči...
Trebalo je da se okrenem, jer je situacija bila glupa i mučna. Polako se udaljavao od mene, a zatim me više nije ni gledao, polako je krenuo razmišljajući...
Par minuta kasnije samo sam mogao tiho da progovorim:
~ Kuda ćeš? Ostani... šaputao sam. Ali više se nije okrenuo. Samo sam njegove reči čuo u daljini:
~ Seti se da si se poslednji put susreo sa mnom... I ako u tebi ima još nečeg što je moje, zabodi svoju olovku u vatru dana koji se bliži svom kraju i piši im... piši im o ovom susretu... piši kako sam te napustio i kako sam nestao stapajući se sa sumrakom u mladosti, beskrajno slobodan kako te više nikada ne bih sreo...
Ovo sam već iz prilične daljine čuo, a već tanka silueta se sve više tanjila, proticala, uzdizala se. Gledao i mislio da je još uvek vidim, a onda shvatih da na purpurnom nebu lebdi jedan tanani oblačić.
Žena je već postala nestrpljiva.
~ Ko je bio onaj mladić? - upita me.
~ Jedan stari poznanik. - rekoh joj zbunjeno. ~ Simpatičan mladić...
~ Da, jeste. - reče supruga pomalo oštro. – Samo, loše je vaspitan. Zašto se nije predstavio? Ali, neverovatno liči na tebe.
Potom uđosmo u jedan kafe. Moje neraspoloženje je polako prolazilo.
Dobra je to tema. - rekoh u sebi raspoloženo. ~ Pesma bi bila dosta duga. Ali o tome bi se mogla jedna novela napisati. Kratka, satirična. Danas je ionako utorak , već bi trebalo nešto da im pošaljem.
Zatražio sam papir i nakon kraćeg kolebanja napisao naslov:
«Susret sa jednim mladićem...»
A rana me je samo tupo bolela.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.
Sa mađarskog prevela Ivana Ristov

Nazad