HANA OKLAPI

Hana Oklapi rođena je 24. aprila 1983. godine u Prištini. Završila Fakultet političkih nauka u Beogradu, odsek žurnalistika. U pripremi joj je zbirka kratkih priča. Živi i radi u Novom Pazaru.
 



NA TREMU, DOK SMO ČEKALI




- Znaš li koliko ljudi ima na zemlji?
Pazeći da ogromna količina keksa, čaše sa sokom i šolje pune kafe, ne popadaju sa malog poslužavnika, ne odgovaram na još jedno filozofsko pitanje moga druga.
- Čuješ li ti?
- Ne znam. Više od šest milijardi,valjda.
- Ne tako,brojčano.Nego, jesi li razmišljala koliko je to osoba?
- Pa, eto, koliko ljudi-toliko osoba. Šta ti je sad s tim?
- Šetao sam sinoć po gradu. I van grada. Posmatrao ljude. Neke jadne žene jure decu da uđu u kuću, neki veseli parovi,starci... I palo mi je na pamet –koliko je to sudbina! Koliko osobina koje ja nikada neću upoznati. I šta ako je tamo negde na Aljasci moja prava, ili negde u Poljskoj, a ja je nikada ne sretnem? Nego, linijom manjeg otpora budem sa nekom odavde koja je, eto, prilično dobra, ali ne i savršena za mene. Što se smeješ sad?
- Zamišljam te na Aljasci kako tragaš za devojkom. Kako ćeš, majke ti, da je tražiš – cipelicom?
- Daj, ja ozbiljno pričam, a ti se tu...
- Evo, ozbiljno. Ne znam više ni da li verujem u prave. Ili se ispostavljalo da moji pravi nisu baš tako divni, ili su odlazili. Ne znam u šta više da verujem. Da se prepustiš instiktima i ne odustaješ od potrage, ili da polako nekog prilagođavaš sebi, i sebe nekom. I, ni posle toga niko ti ne garantuje da on neće otići, iznenada. Izvini,bezveze...
- Ne smeta meni. Ti si postavila pravilo da ne pričamo o raskidu tvoje trogodišnje veze.
Gleda me sapatnički. Sažaljenja davno nema medju nama.
- Ne pričam ti to. Videla sam Harisa.
Primećujem kako se mršti, kao da ne može da se seti. Objašnjavam.
- Pre tri godine, na moru, zgodan, duhovit, ne vezuje se, bla,bla,bla...
- Sećam se, ali ti njega nisi pomenula... ne pamtin otkad. Tvoja ljubav na prvi pogled. „Udala bih se za njega, joj, joj, princ...“ Bila si odlepila skroz. I šta je sa princom?
- Sećaš se kako smo nas dvoje pukli jer momak nije verovao u reči i vezivanje. Citiram „Ljubav ne priča, to je suvišno“ E, pa mali je progovorio. Srela sam ga sa nekom ribom, valjda je iz Kanade. Znaš kako ju je zvao – sweetheart. Hej, slatko srce! Je li to najbljutavije što si ikada čuo? I još priča kako je upoznao njene. Leto provode na moru, na jesen svadba. Ja sam lagala da je sve u redu, da sam presre...
Ne uspevam da završim reč, počinjem da plačem. Grcam.
- Ako si ti normalna, ja ne znam ko nije. Devojko draga, raskinula si vezu od tri godine, ni dana nisi tugovala.Ustvari, ne sećam se ni da si bila melanholična. Koliko si bila sa Harisom? Mesec-dva. Stani,molim te.
- Stiglo me, izgleda, sve. I nismo raskinuli, nego smo na pauzi. Čekam da se sredi, da se ja sredim. Zvaće me, ili ću ja zvati njega.
- Nije on pravi. Oseća se to. Mislim, znala bi. Da se ja vratim na moju priču. Ja, (a i ti sa mnom), sedim ovde čekajući „skoro dobru“ da me zove, dok negde po svetu šeta, ili šetaju, osobe za nas. Možda ćemo ih zvati sweetheart.
- Ne iskušavaj sreću. – udaram ga.
- Šalim se, šta ti je. Ne, nego, znaš za onu priču da su muškarci i žene nekad bili jedno biće, pa...
- ...sad svako traži svoju polovinu. Znam tebe – znam priču.
- OK. Sad sam ja smislio da bi trebalo kad napuniš, recimo dvadeset prvu, pokloniš sebi godinu da nadješ Osobu. Uzmeš auto, mapu, pare i daš se u potragu.
- To je toliko glupa i nerealna ideja, da ja ne znam odakle da počnem. Prvo, otkud ti pare, drugo viza, treće – šta ako već imaš nekog kad napuniš dvadeset prvu...
- Bi li ti pošla sa mnom?Š ta ćeš da radiš celo leto? Škola ne radi, nemaš dečka, nemaš obaveza, sredićemo vize, imamo malo para...
- I po dvadeset četiri godine. To ti se ne uklapa u koncept.
- Pa šta sad. Misli o tome kao da utabamo put pronalaženja budućim generacijama.
- Evo, i da krenemo, gde to misliš da ih upoznajemo?
- Svuda. Na ulici, u prodavnici, benziskoj pumpi. Ako je to Osoba, sve će se poklopiti. Ne shvataš ti to. Džaba.
- OK. Samo moramo da imamo neki kriterijum za odbacivanje.
- Nešto bitno. Zna li cenu Twixa.
- Ume li da pravi žabice na vodi.
- Da u jednom dahu nabroji omiljene tri epizode „Prijatelja“.
- Da ne gleda fudbal.
- I broj kandidata je drastično opao na dva, eventualno tri. Jesi li ti normalna?
- Nastavi sa uslovima i ne mešaj se.
- Da spava na boku. Desnom.
- Da... voli da pije jaku, crnu kafu ujutru.
- Šta nas zadržava? – trijumfalno poentira.
Stvarno šta? Sedimo na ljuljašci na mom tremu, kao i poslednjih 15 godina. Sve preti da ćemo i ovo leto provesti zureći u horizont. Koji zaista ume da bude divan, ali... Ono što hoću da kažem, ovakvim se letnjim predvečerjima možemo vratiti uvek. Šta me sprečava? Šta ja ovde sedim, čekam?
- Znaš, u pravu si. Idemo koliko sledeće nedelje. Ma, kakvi sledeće, sutra bih...
Prekida me zvono mog mobilnog. Identifikacija – moj dragi. Ne mogu da verujem. Moj bivši, ustvari, „na pauzi“, momak je sad, od svih dana i mogućih momenata odlučio da zove. Posle svih savršenih trenutaka kad je trebalo da se javi.
I sve što ja mogu da osetim je – sreća.
- Ne mora ovo ništa da promeni.Gde ćeš? Idemo, baš me briga. Gde je bio do sad? Nek bude na pauzi još tri meseca!
Ljubi me u čelo i odlazi.
- Daj, to je glupa ideja. I da nije... Bilo bi dobro da vidiš svoj osmeh. Odoh. Drži se.
- Važi.
Javljam se.
- Hej, ti.
I kao da ništa nije bilo.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik - BKG, 2006.
Nazad