NIKOLA VUJČIĆ

Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Graduši kod Siska. Pesnik i prevodilac. Završio je studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik listova Književna reč i Zadužbina. U Književnoj omladini Srbije uređivao je ediciju za prvu knjigu Pegaz i biblioteku Raskršća. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac, 1980; Novi prilozi za autobiografiju, 1983; Disanje, 1988; Čistilište, 1994; Kad sam bio mali (pesme i priče za decu), 1995; Prepoznavanje, 2002. Priredio je za štampu nedovršeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997), drugo, prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu (2006). Objavio je knjigu prevoda savremenog ruskog pesnika Vjačeslava Kuprijanova Zemljino nebo (2006). Dobitnik je nagrade Braća Micić (1994) i Zmajeve nagrade Matice srpske (2003). Sada je urednik u IP ''Filip Višnjić''. Član je uredništva Književnog magazina i predsednik Skupštine Srpskog književnog društva.
E-mail adresa: nvujcic@yubc.net


NAJLEPŠE PESME NIKOLE VUJČIĆA


 

STVARI SU PUNE REČI

ušao sam u
autobus.
pod težinom govora pukle su gume. došli su majstori
i popravili tu reč koja me je odvezla
do kuće.

OPIS

tišina je ptica koju hvatam na ulici.
gle! u granama se meškolji
i dole,
pada.
hvataju je očima.
dugo se govorilo o tome
da je plašiva i da se ne da
opisati.


PISANJE / ČITANJE

pisanje zaustavlja jezik, zastajem
negde / ovde.
hod u u početku usmeren je prema stolu,
stvari se ne miču – sa rubova iščezava zvuk,
jezik se miče – mic-po-mic u daljinu.
u to doba dana / danas popodne ja sam
ono što govorim.
položaj moga tela je kao i položaj vode,
prekidaju me i neću dovršiti svoju ruku koju
upravo ispružam i razgranavam u prste.
stvari su pune reči / svet nema veću težinu od jezika.
sad gledam ono što izlazi iz moje olovke:
nedelja je mrtav dan / gasim prekidač i sanjam nedelju.
skupljam se, ovako, u nešto okruglo i teško kao olovo,
ali olovno srce moje olovke snizuje svoju visinu:
zvuk se igra sa pištaljkom, pena se igra sa ružama,
šuma se igra sa vremenom, u šumi rastu stolice,
dunav gura vodu u more...
pisanje je osušeni jezik koji podižem glasom.
jezik se suši, reči šušte kao košuljice
kad ih skidam sa stvari
da bih ti rekao šta tu piše.


OPIS

tišina je ptica koju hvatam na ulici.
gle! u granama se meškolji
i dole,
pada.
hvataju je očima.
dugo se govorilo o tome
da je plašiva i da se ne da
opisati.


OPIS GRADA

konačno, opisao sam grad:
hiljadu godina stare reči
poslagao sam kao kocke.
to je grad!
voda će opisati sva njegova prazna mesta,
kamen će opisati starost koja odoleva iskušenjima,
vazduh će opisati kuće koje astmatično dišu,
vatra će opisati proleće u kome kiša peva na stepeništu.

?

ako sam i opisao grad, nikada neću moći jabuku:
vreme beži u jabuku, pet meseci je pobeglo u jabuku,
jabuka raste kao mali crveni balon.
sad je jabuka na stolu / sad je otvorila usta
a stolica-starica, u uglu, meškolji se,
njen naslonjač misli da je stablo u šumi.


?

tu je i jedna čaša.
a reč čaša je prazna kao čaša
i dugačak sto bori se sa njenom
malom prazninom.

JABUKA

zašto si to, skoro okruglo,
obukla?
kad si već odlučila da te hvalim,
morala si skočiti. hop!
pokreti u tebe sklonjeni
odnose te iz ruke-u-ruku
uništavajući vreme koje si gore
držala.

LETO 1987.

dok sam se okrenuo, to što sam hteo
opisati – izgubilo se.
i upravo o tome nedostatku brzine hteo sam
da pišem. međutim, gle! pojavila se
jedna žena sa detetom čiji plač je
rušio ljude na ulici. ulicu su sve više
zatvarale kuće, ulica je sve više
postajala pećina, senke su se zbijale na zidove
i svi su učili govoriti.

? ? ?

posmatram belo. belo je tako nejasno
da ne znam šta posmatram. svaka reč je
rizik. belo na beskrajnim lestvama
kao bog koji je sebi dopustio da ga
svako izgovara. volim ovo mesto iz koga se
na sve viče. gde sam sâm a oko mene su reči
kao nabori na zavesama.

DAN

najzad su nam podelili ono što će da iščezne.
moj pogled kao mulj na kiši / uvek nedovršen,
pretvara me u žrtvu.
trenutak je kad će se prostor razmaknuti
u dve obale i kad će se prašina nadviti nad
pozornicom. upregnuta u mnogobrojne oči, boja
na platnu pomiče svoje šare.
trčim: kuća rađa sobe.
to je taj beskraj glasa iz mog grla.

ČISTILIŠTE

1.

ušao sam u čistilište: u sobu manju od usta i
ostavio sebe u smoli. nešto sam govorio. ah,
kakav je strah kad se budim i slušam kukurikanje
petla u prokletoj avliji!
kao da sam na saslušanju: još se nisam oslobodio
sebe
a već raspravljam o drugima.


2.

u muzeju, gledam: svoje cipele. volim taj šum daljine,
to je praživotinja koju je teško nacrtati – taj dah dubine
bez konačnog oblika, to što živi samo od pogleda
i samo
na sebe misli – trči na svoje mesto.

tamo je prošlost, ostavljena kao sandale
pred vratima, reče mi ona jezikom suvim, tako da je
šuštala
kao trska.

pomislio sam na nešto daleko
i ostareo kao malina u podne.


3.

gledaj! dovukli su vodu, tu ogromnu prozirnu
krletku!
i još je vikala:
dok sam se opraštala i opirala i ja sam plakala.
kad sam ušla u grad čula sam reči pune
godišnjih doba.
upravo sam srela jednu ženu koja je pevala:
''dok nisam gledala ogledala, nisam za sebe znala!
dok sam čitala, vreme sam iz reči krala!''

i ja sam buka! samo neke reči su moje reči!
zato ih ponavljam. da bih bila slika.


4.

stigao sam, pred početak dana. i tako malen stajah
dok se grad branio tornjevima i trgom, tamo
gde sam želeo biti bila su ogledala. ''sestre onog
što sija'', negde sam pročitao i verovao sam u to.
sve se talasalo kao da plove argonautske lađe.
u gradskom vozilu neko me je upitao: misliš li
da vozači čeznu za smrću?
plašila me ta rečenica kao ruka ispružena
prema kupinama punim sitnih očiju.

ne, rekao sam, mi sada ono što izgovaramo možemo
dodirnuti i rukama!


GOVOR

govor je uspomena. pričam o biciklu koji
juri kao vetar. okreću se njegovi točkovi kroz
rečenice. razgrćem vazduh i dišem. ja nisam ja.
ja sam hrpa reči! kad me izgovoriš – tu sam. jurim
kao crta niz papir. brz kao voda. brz / modar
od udaraca pogleda.
naočigled svih, ono što sam sanjao
uhvatio sam rečima. ali to traje samo dok
izgovaram.
izgovaram to što raste.
pretvaram reči u stvari / stvari u reči.
ja sam taj razmak izmedju reči i stvari.
ja sam čisti glas.


U GRADU

kupovao sam! kupovao sam! dok sam izgovarao reči
već sam imao novac. kupovao sam / gledao sam!
kupio sam krdo automobila jer volim zvuk
automobila,
jer su to jerihonske trube, jer su to mačke što predu
na suncu. ah, njihova brzina je kao voda u olucima.

jedan automobil je jurio i jeo daljinu
ali to više ništa ne znači, to juri grudva snega.
tope je moja usta, hvataju moje reči.

dok sam gledao izloge zvuk je pleo mrežu.
svetlost je cvrčala u uglovima. pustio sam govor.
govor sve jede, kao svinja, debela, pred klanje.
crna i ljubičasta od napetih pokreta njuške.


? ? ?

jednom sam gledao ružu u vrtu.
pokušavao sam održati njen jutarnji miris
opisujući je.
opisao sam latice i dobio ogromnu ružu.
opisivao sam je sve dok miris nije izbio iz krša
reči.
ali, šta je ta ruža? ah, kakva je to ruža!
svaka reč ju je činila starijom.


PREPOZNAVANJE

jednom sam uzeo komad papira i
počeo da pišem samo jednu reč –
praznina.
pisao sam: praznina, praznina, praznina itd.
dobijao sam osećaj da sve više tonem,
da me ta reč prazni.
osećao sam sâmo dno, drhtanje
nevidljivih žica prazne ljušture zvuka
i više nije bilo nikakve razlike između
mene i napisane reči.
tiho sam se pomerao, malo-po-malo
bio sam onaj koji piše i izgovara
a praznina je sama sebe prepoznavala.
progovorivši, zapravo, bio sam napisana reč.
ispisivao sam: praznina, praznina
i njen lik je rastao kao prostor u crkvi,
sve druge reči gubile su se u njenim mnogobrojnim
uglovima. odvajala se od svega i munjevito
širila svoje početke.
beskrajno se udaljavala, mada sam je osećao
pod prstima, mada sam je doticao
vrškom jezika.
''kazujući sebe, gubim se'' govorio sam sve tiše
i postajao jeka beline papira.

SOBA

bog je bio brz u stvaranju sveta.
u svaku reč, kao u posudu, stavio je po neku stvar, negde
i dve-tri, negde nešta suvišno, negde krupno
da drugo zaklanja. negde je nešta sakrio (tako i ja krijem
novac u fioku, među papire).
rekao je: uči, privikavaj se na drugačije. privikavaj se
na sebe. sve što ćeš dostići nije veće od širine krilca
mušice i jasnije od njenog zuja.

DLANOVI SU ŠKOLJKE

dlanovi su školjke, u njima šume daleki dodiri, u njima
drhću reči. sećanje je blago namreškana voda. pijem je.
sve što sam govorio odlomak je nekog dugačkog teksta.
svako stablo je kućica i budući krst.
na orahu (tu, pod prozorom) rastu lađice u kojima
drhte deca. lica su im izborana, za nekoliko dana
već su starci. hrane se tišinom kao što se proleće
hrani zelenim. (zeleno raste, žuto pada! zeleno se prostire,
ljulja i ljeska, žuto se klati i tetura.)
svetlost se raspukla od radoznalosti kao da je lubenica sa bezbroj
crnih očiju. šipak vrišti u trnju. glasovi su se pomešali.
najmanje znaju oni sa dugačkim jezikom.

BUĐENJE

da li je jutro najlepši deo noći?
kad se uzmeša plavičasto, narančasto i srebrnasto u
zamagljenoj duši, u cik zore. kakvo da im dam ime?
pupovi? staklaste ploče? nakit tuđih duša?
nagnut nad stolom izruganom od prašine, pišem po tom prahu.
čiji je to mozak? možda crva, mlitavog ljubavnika drveta
koji prodire tunelima vodeći dijalog sa daljinom.
kad ga ugledam, da li će mi reći:
osvojivši svoj oblik, oponašaj ga do kraja!

PRIČA

lovci. evo ih, pred sumrak izlaze iz šume
i spuštaju se strmim zaraslim puteljcima
do nas, da nas porobe svojim pričama.
uz pseći lavež koji talasa travu,
jedino deca trče im u susret, brza kao zečevi,
neoprezna u plašljivosti.
gube snagu u radosti.
a mi, u modricama i ranama, skupljeni u
sopstveno meso, dahćemo. dok su se reči zaplitale,
spasavao se život. još malo da smo
pričekali sâm govor bi nas usmrtio. iako smo
u srodstvu s njima, tim lovcima
koji sve o nama znaju.

DOZIVANJE

zemlja. ova u šaci koju zagledam, nečija je
stopa još pokretljiva, gonjena.
poluvlažna, upija sve moje dodire i postaje
moja. ja sam ta pregršt iz koje
izrasta kosa i promalja se glava i
glas težak, promukao od dozivanja, i
oči vrele-crvene od zamornih pogleda i
usta koja otvaraju ovaj reljef pretvarajući ga
u blato koje je govor zemlje.


GRAD

grad. reč koja bi sve da zna i širi se
kao bolest kroz rane. o čemu ćućore one tamo zgrade
svojim četvrtastim ustima dok prolazim parkom a vetar
zapetljan u krošnje stresa milione kapljica oštrih,
kao ubodi iglom?
iz daljine, narančasto-okrugao dečačić trči ulicom
zaljubljen u prozirnost dana.
uz zid usidreni kontejner jakim smradom
mami mačke i pse.
i onda, odjednom, kao pljusak – sve se čuje,
ali to niko ne zna slušati.
zagledan u sjaj koji me čini vidljivim, pitam se:
zašto sam i ja tvoja briga?

zar to nije slika koja žudi za opisom?!


? ? ?

kazna. reč izgovorena na brzinu,
da bi utvrdila svoje ćutanje. mutna slika.
ikonostas pred kojim klečim i udišem, sve
što je na tom ogledalu oživelo. i gubim se
medju rečima, izgovoren skliznem poput
suze, niz lice, u prašinu koja je kazna.



USAMLJENI ZVUK

toliko me ima da me reči ne mogu poneti. rasut
u ogledalu. zaustavljen na rubovima. u topotu nemirnog
stada. taj krug kretanja pretvara se u zupčanik da bi uhvatio
bilo kakvo značenje. kamenje se kotrlja – jeka seče ponor.
zvuk je prevođenje. stvari su zakopane u zvuk. zvuk je
postelja. zvuk je dete dodira. zvuk rađa stvar. zvuk je
majka.
zavrteo sam novčić na stolu. sad slušam njegov zuj i
gledam kako skida bezbrojne vazdušne košuljice
da bi opet postao novčić. bože, zašto nisam tako brz?
brz do iščeznuća.

 

Copyright © by Nikola Vujčić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad