НОЕМИ КИШ

Ноеми Киш је рођена 1974. године. Писац, критичар, доктор теорије књижевности. Запослена је на катедри за компаративну књижевност, као и на хунгаролошкој катедри Балаши Балинт Института. Прва збирка есеја «Вежбе предела» објављена је 2003. године, као и научна студија о Целану. Последњи роман «Транс» објављен је ове године.

ТРАНС

 
Пролаз ка заобилазници

1.

Биће речи о једном трагичном доживљају са пута.
Ex und pop, тако зову место у Берлину одакле и креће моја прича. За време једног мог путовања, након што сам завршила своје дневне обавезе (резервисање собе, телефони, банка, путни водич, куповина, посао: припрема првих бележака, набављање мапе града, установљавање маршуте пруга), жудела сам за одмором. Дакле, кренула сам у ноћ. Чинило се да ће ноћ бити кратка и са брзим решењима, што ће се убрзо и испоставити. Мој пријатељ из Берлина није могао да стигне, тако да је уместо њега послао свог дечка. Дечка мог пријатеља никада до тада нисам видела. Договорили смо да се нађемо на углу Бергман-штрасе и Мехрингдама у једном геј-локалу за забаву, овде ћемо поседети мало, а потом ћемо видети хоћемо ли имате воље да одемо негде даље.
Дечко мог пријатеља: Х.
Х. је висок, плав, негде између тридесет и четрдесет година (тешко је о њему било шта конкретно писати), занимљив, чак ни данас не знам колико му је тачно година, једва да смо имали времена да причамо о нама самима, мада пак од првог нашег сусрета много тога нас је повезивало. Х. је уадљив, носи наочаре, мршавог је стаса и могло би се рећи привлачан, бар у најмању руку у локалу је више њих ово доказивало. Наравно, ово није била суштина, о томе не желим ни да говорим, већ о следећем: тада још нисам знала да је оно што сам мислила да је ноћни провод у ствари право занимање, и оно што је мој посао био на почетку дана изгубиће свој смисао у поређењу са оним што ће се нам се већ десити. Посао је права немачка врлина, овде је и провод занимање, каже у шали Х., заморан, знојав, посао хомосексуалаца, јер мораш покупити некога, мораш се дружити, а у међувремену требало би и себе да даш, али углавном се покајеш због оног кога си покупио у оваквим баровима. Посао је од виталне животне важности, јесте, али не тиче се слободе, као ни провода, одговорићу. Причали смо једно поред другог. Сећам се да смо се већ овде удаљили. За мене ће прави задатак бити, а и то је нека врста посла, да замислим себе на неком другом месту. Да ли ћу бити способна да са Х-ом проведем ноћ фиксирана, да догађаје на тај начин забележим, да од речи до речи вратим оно што се нама десило?
Х. је већ после неколико тренутака након сусрета постао симпатичан и одмах смо започели разговор на дугачко. Разговарали смо о граду у којем смо обоје само неколико месеци живели. Неколико кратких пића, тачније не пуно, ужасно сконцентрисан и после пива, Х. је наступио са једним предлогом. Понудио се, негде око два сата ноћу, да би ме радо одвео и показао ми један бар. Ни он још није био тамо, али је зато читао о њему, чак га је и у једној песми коју је он компоновао поменуо, мимо тога што га није видео и што није знао ни како изгледа. Х. се бави музиком. Разуме се, локал никако није изгледао, што ће се касније врло брзо испоставити, онакво невидљиво место, нема шта ни да се види, а ни спази у њему, али то онда још нисмо знали, били смо пред покретом. Нисам се противила, нити сам желела да одуговлачим, догађаји су почели да се врте у круг, попивши потребну количину алкохола кренусмо пешке према Јорк-штрасе у сенци старих мостова; између застарелих огромних гвоздених грађевина и политичких натписа лутали смо више од четрдесет и пет минута, и када сам већ помислила да никада нећемо стићи до краја пута, коначно стигосмо. Али, ајде да не журимо!
Тротоар по којем смо ходали је дугачка пруга у недоглед. Не вреди гледати ни лево ни десно, јер се ионако виде само цеви, ваљкови, гвожђе које прате два висока зида. Пут се не губи у бескрајности, јер нам се погледи увек сударају са неким зидом. Никада нисам видела пут који ме је више подсећао на усамљеност. Мада, путеви највише на самоћу и подсећају, али ово није било само једно поређење, него право ходање. Подсетило ме је на стварност и упозорило на истинску усамљеност.
Настављали смо беспосленим, оштрим, досадним бетонским путем. Није за чуђење да је Х. причао о депресији, о симптомима које је на свом дечку опазио и које је и на самом себи у последње време примећивао, посебно у данашње време, од када живи у овом гигантском граду и сада када се приближава четрдесетој (али још увек није открио колико тачно има). Као да би му се смрт ујутру приближила кревету, сакрила се под јастуком и осећао је као да неко куцка одоздо, неки други, наметљива особа – смрт; лупка ми о лице, удара шамар, каже, скоро сваког јутра и ако бих хтео да устанем повлачи ме натраг на јастук; не може да устне, жали ми се под мостовима, плаши се смрти, не озбиљно већ више трагично, и то само случајне смрти, јер ће случајно умрети, то му шапуће смрт. Глупости, сигурно од толиких материја које у себе ставља више пута дневно; мање пуши, саветујем му глупаво, не читај толико, не путуј стално и не обазири се на друге; у свету је све у реду ако у њему не дижу панику, радије узми-дај, нека се веже за нешто, нека нађе себи некога. Као да не бих хтела да му покажем да и мене ујутру смрт дозива, али на крају никада ја не умрем, увек други умиру, Х. даље говори, непрестано говори своје због чега смо из Крезбега стигли у Шененбег. Мостови означавају границе међу квартовима, али заобилазнице нема која би нас одвратила. Једноставно смо скренули десно на следећем ћошку и дуж Потсдамер-штрасе настављамо даље. Стигли смо до циља. Улазимо.

2.

Гледано споља улаз локала била су једна огољена бела челична врата. Кад смо већ ушли и подуже се већ задржали унутра, нисмо одмах кренули кући због смрада, због мрака, због омамљених застрашујућих лица, због похотљивих женских осмеха, могли смо било десет, било дванаест сати овде да проведемо без да приметимо да време пролази, а тада се пак сам пакао отворио пред нашим ногама на улазу. Овде стојимо сада.
На ивици смо провалије. У машти стојимо на обали реке, име реке у машти је Стикс, њене воде су бесне.
Разгледамо по рупчаги, у овој дугачкој рупи нема намештаја. Има црнила, нема боја, нити ваздуха, само неколико плишаних столица и једна позорница на којој још нико никада није наступио, као што нема ни друштва, свако је сам, нико није дошао да би се забавио, заправо нико није стигао из сопствених побуда. Једва смо видели. Свако је седео у себи, набрајао је у себи своје грехе гледајући ка унутрашњости, не ка спољашњем, ни не примећујући када ти по први пут у свом животу отвараш врата ове паклене просторије. Ваздух је чудног мириса. Шири се густи етерични мирис. Отварају се врата. Када уђеш неколико тајни се видно покрену, можда се уплаше непознатих пролазника.
Отвара се место какво никада нисмо видели, такво од каквог деца у шумама имају обичај да се плаше у својим сновима. Самоћа је јако присутна тамо унутра. Немогуће је описати ту хладноћу, али ћу је ипак описати: она на барској столици и на клупи која се протеже дуж дугачког зида унаоколо води оне који на њој седе, она управља и она покреће конце. Нико је не упија радо у своје срце, јер самоћа је тако хладна. Једном само изненада сви постану видљиви. Видимо оне који су овде дошли грешком, изблиза видимо је простор узан. Највероватније су овде дошли јер су сами и сами желе и да остану: сами, сами, сами.
Наједном се од самоће сви растворе: по први пут и други, сви раздељују своју овде довучену самоћу, њихова целокупност се претвара у средство за растварање. На почетку када смо тек стигли нисам разумела зашто нас чудно гледају. Затим сам схватила да су мислили да смо у пару, али када смо Х. и ја раздвојено наставили вече, свако се посебно кретао по тој рупи, седели смо код пулта, сами пили, Х. водку, ја коктел тако одвојени, независни једно од другог смо тако дуго седели, због чега су сви мислили да овде припадамо. Унутра смо, скривали смо се међу намештајем: коначно смо унутра у рупи, вукли су нас у њу, одмах.
Оно што видим досадно је тако описати, у животу је много занимљивије: људе видим око себе. Постоје само тела, нема ничег међу њима, заједница је чисто задовољавање, нема сврставања, ни очекивања, ни љубави, чак ни одрживе везе. Постоји само убиство, секс, дрога свих форми и количине, са оним партнером са којим желиш, са таквим бићем као да си га покупио на улици. Али није баш сасвим тако као тамо напољу. Овде унутра је раскрсница, али нема заобилазнице: само гола искреност нам је у срцима. Пуши, јеби оно што желиш. Можеш да једеш само оно што ти очи желе, али не и твоје тело. Нешто ми смета, још увек не знам шта, када сам отишла позади до тоалета. Чудан, корозиван смрад сам осетила, после сам причала Х-у али се видело да га то није интересовало, претерано се растезао како би разговарао са мном. Шта осећаш, питао је касније, јер он ништа не осећа, а то је овде и суштина, капираш. Баш сам малочас осетила нешто, али ми не дозвољаваш да кажем.
У стражњој просторији, у једном тоалету иза бушних, ногом пробијених врата могло се општити са неким. То сам тек касније приметила када ме је један арапин одвео позади и међу писоарима ушао у мене без кондома. Причам Х-у шта се догодило са арапином како је извадио кокаин, прво је ролао папирну новчаницу, али му није ишло, потом извади нову новчаницу од десет еура и њу је даље ролао, руке су му дрхтале, али не због мене већ зато што је већ дуго желео да се са неким, било ким јебе цео дан, јер му је цело поподне био дигнут. Једном руком је правио нови филтер, а другом је кренуо према мом дупету на шта сам се ја брзо протегла, још те никад нисам видео овде, шапнуо је и лизао ми уво, затим поново покуша, наслонио ме је према зиду, забадао га у моје панталоне, тражио је рупу у коју би могао да уђе, наслонивши ме напред на зид, он не зна тек тако да се јебе, верујем, он има свој стил, погледах наоколо и помислих да ли се у једном овако прљавом и исповраћаном вецеу може имати сопствени стил, али је арапину успело, дубоко је уздахнуо и ја сам такође, примила сам поклон од њега, кренух ка рези јер сам хтела тамо да га оставим, помислих да ћу излетети пре него што поново дођем до даха, али није ми допустио, навукао је резу, дакле дала си се једној срање особи, каже Х. и разочарано се окрену од мене, али причам даље као да ме неко слуша, треперели смо, причам, продирао је све боље и оштрије, наводио је важне разлоге, причао је до самог краја, није хтео да умукне, наједном сам само приметила да не желим да побегнем, замишљала сам како би могло да буде са њим али није ми успело, јер сам на неког другог мислила, на неког, да, сећам се, мислила сам на једну стару љубав, како је исто тако добро било када је он улазио у мене од позади, баш је тако влажан био и арапин као и онај стари, помало се неспретно и дуго приближавао, пуно је причао, поповао је о души, а потом је брзо свршио. Обрисала сам последње гадне капљице сперме, и да, овој срање особи сам дала своју невиност, кажем, али Х. већ не обраћа пажњу на мене, не занима га секс ако се о њему прича, можда се зато и окренуо од мене.
Једна је ствар табу у паклу, а то је да на овом месту постоје мртви. Свако разговара са сваким, међутим ни о коме не знаш ништа посебно, не постоје приче, само један велики дар-мар, овде нестаје сваки делић прошлости, никога не занима шта си проживео, овде су сви истоветно грешни, јер једном су већ преварили, украли, разголитили се, одали, ушкопили и исмејали. Овде нема непријатности, нити осећаја, а ни плача, постоје неутрална љубав и равнодушна пријатељства, имаш проблем са недостатком осећања ако дођеш овде. Оног ко превише пита избаце, оном ко се прави важан више се не обраћају, ко мешетари њега ни не пуштају да уђе. У паклу нико не може да профитира, не постоје везе, нити седамдесетогодишњице, новац или хвалисање, не можеш бити циција јер нико ништа нема, и не можеш лагати јер на овом месту нема разлике између маште и стварности.
Х. и ја по први пут смо збуњено беспосличарили на улици, збиља јесмо ли већ на улазу? Врата је тешко приметити, у најмању руку тешко их је разликовати од зида зграде, јер су оба исте дречеће беле боје. Улаз је код благајне, тако да се не може одмах видети. Управо је онакав како су нам га описали педери у бару, улаз је онакав како га је Х. изградио у својој песми, онакав каквим сам га и замислила без да сам га некада видела. Улазимо.

 

Copyright © by Noemi Kiš & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.
Sa mađarskog prevela  Ivana Ristov

Nazad