TOMISLAV MARINKOVIĆ

Tomislav Marinković, rođen 1949. godine, u Lipolistu kod Šapca.
Knjige pesama: Dvojnik (1983.), Izvesno vreme (1986.), Stihovi (1991.), Sumnja u ogledalo (1996.) i Škola trajanja (2OO3.)
Nagrade: “Branko Miljković” i nagrada Sajma knjiga u Šapcu.
Pesme su mu prevođene na ruski i japanski jezik.
Živi u Lipolistu.
Već objavljivao poeziju u Balkanskom književnom glasniku.


SVET NA KOŽI I DRUGI STIHOVI

 
PESNIK, NA PIJACI


U pijačnom metežu i letnjoj jari,
Dok se poput riba na sluzavoj tezgi
Mnoštvo koprca i dahće;
Sa zembiljem, između glavica
Kupusa i kantara što se klati
(Zveckajući zarđalom kukom),
Pesnika zamišljenog spazih.

Brdašcima punim vitaminskog blaga
Prilazio je neodlučno, sporo;
U hodu za nekim svojim mucavim
Zbrajanjem potrepština
I novčanica što se lepe
I gužvaju u stisnutoj šaci…

I bar stihova onih da se prisetih tada,
Njegovih stihova što zataškavaju stvarnost

I bolne utiske u dnevnom poretku stvari:
A rasplinut beše i kroz neku bledunjavost
Gledao je u poređane tezge,

Kao da ne imaše ni jednog stiha
Da ga iz računanja povede prema kući.

(Iz knjige “Škola trajanja”, 2OO3.)


ČUDNO


Pred seoskom kafanom,
Ostareli mladići sede, piju.

Oni ne znaju da u istom času,
Isti takvi mladići, koščati kao oni,
U pivarama zaparnim,
Neumorno toče pivo
I flaširaju tugu.

Nešto je tu čudno,
Nešto se stalno događa
U toj neprimetnoj razmeni
A oni ne vide to.

Tuge je uvek više
U očima njihovim
I ispražnjenim flašama,
Dok sunce prekraja hladove
Po bašti oronuloj.

Uvek više,
Nego što ti ja o tome znam da kažem,
Prijatelju moj.


(Iz knjige “Škola trajanja”, 2OO3.)


PEPEO I DIM


Kad se prvi put zagrcnuh,
Potcenjujući žestinu tompusa,
Na ekranu prikazivahu
Zgrade bliznakinje, trenutak
Pre nego što će se sručiti
Na obasjani pločnik Menhetna.

Ubrzo, dim prekri svaki delić ekrana,
A ja nastavih sa sve jačim i jačim
Potezanjem duvanskih dimova.

Na moje oči, sablasna četvrt se gušila
U oblacima pepela, dok je iz užarene cigare,
Isti takav, sivkasto-mrki prah
Punio očevu suvenir-pepeljaru.

U septembarskoj groznici popodneva,
Širilo se polje za nove spoznaje,
Sužavajući u isti mah prostor
Između prijatnog i tragičnog.

Između tompus-cigara
I tompus-kula,
Koje su istovremeno,
Tamo i ovde, nestajale
U oblacima dima.

(Iz knjige u rukopisu “Svet na koži”, 2OO6.)


DAN DOLAZI DA NAM…


Dan dolazi da nam na belim dirkama
Odsvira svoje užase.

Vešću da je majka bebi najpre
Darovala, a potom povukla život,
Položivši ga (između nasipa
I topolove šume) u krilo deponije,

Lagano se pokrenula traka
Krvavih događaja.

Blještava zbilja, međutim, njeno lice
Obasjano aprilskim suncem,
Nastoji da ni za milimetar
Ne skrene s ruba uhodane putanje.

Zagasitom krošnjom, orah se
Skladno uklapa u zelenilo
Sličnih, okolnih krošnji.

Svaki čas, s njegove grane, svraka
Prhne negde kroz vazduh,
I vrati se da u gnezdo položi
Još jednu osušenu travčicu.

Iz susedove štale, otegnuto
Mukanje krave – različito od svakidašnjeg.

Naučio sam to još u detinjstvu,

I razumeo: čas ranije, drhtureći,
Njeno telence je kliznulo u svet.


(Iz knjige u rukopisu “Svet na koži”, 2OO6.)


RAJ


Zamišljam ovako mogući raj:

Šef palanačke stanice
Izlazi na peron da propusti voz
I mahne crvenom zastavicom.

Ispraća voz sa samo jednim putnikom.
Sutradan izjutra ga dočekuje.

Opet je veseo i zvižduće pesmicu bez kraja.
Opet ženi govori umilne reči, koje
Tutnjava voza proguta i ispljune u ravnicu.

Samoća nema ništa sa takvim mestom.

Ona, nečujno, kroz gradske kapije prolazi.
U višespratnicama, čija srca su liftovi
A vene svežnjevi kablova, ona stanuje.

Čiji prozori su prodorne i hladne oči jastreba,
Najusamljenije ptice na svetu.

(Iz knjige u rukopisu “Svet na koži”, 2OO6.)

 

Copyright © by Tomislav Marinković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad