VJEKOSLAV VIDAKOVIĆ

Živi i radi.


ODISEJA 2000

 
Vozio sam za crvenim golfom sve dok nije skrenuo na jedan od sporednih, »letnjih« puteva. Parkirao sam stojadin neposredno iza te improvizovane raskrsnice, isključio svetla i zapalio cigaretu. Uz duvanski dim, u pluća sam uvukao i nešto vazduha koji više nije bio gusta, nepomična, lepljiva masa. Noćna svežina je sad već bila primetna. Šteta što je to tek mali predah između dva užarena avgustovska dana. Ali prijalo je, itekako.
Sedeo sam u mraku, pušio i slušao fijukanje vozila u prolazu. Voleo bih da ne postoji razlog koji bi me pomerio odavde u sledećih sto godina, ali...Bacio sam opušak u žbunje, zaključao vrata i odgegao se do gepeka. Otvorio sam ga i počeo da se spremam. Bunt konopca sam prebacio preko glave, pa na rame, pištolj zadenuo za pojas a baterijsku lampu i nož ubacio u najlon kesu. Zaključao sam gepek i krenuo put golfa.
Hodao sam sredinom staze trudeći se da budem što tiši. Uspon je bio blag ali konstantan. Nakon par minuta hodanja bio sam na cilju. Put je gotovo pod pravim uglom skretao desno i vodio ko zna kud, možda čak i nazad za Beograd. A sa leve strane, na minijaturnoj poljani, uz ivicu zakržljale šumice koju smo Vlada i ja iz zezanja prozvali Gej gaj, sjajio se parkirani golf. Došunjao sam se do vozačevih vrata, kucnuo pištoljem po prozoru a onda uperio snop svetla prema unutrašnjosti kola. Suvozačeva vrata se otvoriše i sekund kasnije, preko krova golfa, ugledah Vladino poprsje.
»Pa gde si dosad?«, zaurlao je. Odavno ga nisam video tako ljutog. Ne sačekavši moj odgovor sagnuo se prema nesretniku u kolima. »A ti, šta čekaš? Izlazi napolje. «
Otvorio sam vrata sa vozačeve strane i viknuo: »Ruke u vis!« Nije bio siguran da li se zezam ili ne. Ja takođe. Dvoumio se jednu mikrosekundu, ali me je ipak poslušao. Nisam ni sumnjao.
Uspeo je, jedva nekako, da se dignutih ruku iskobelja iz golfa. Konačno sam bio u prilici da ga odmerim. Bio je naših godina, Vladinih i mojih, znači dvadesete na izmaku, i moje visine, dakle oko stoosamdeset santimetara. U težini sam prednjačio nekih deset-petnaest kilograma što znači da je dečko bio normalne, skladne građe. Uredno ošišan, najnoviji model najki, leviske, »fišbon« majica, sve na svom mestu. U poreklo i kvalitet robe nisam sumnjao.
Svoč je Vlada konfiskovao na licu mesta, kao i novčanik. Tipu je sve bilo jasno i nije se bunio. Bio je malo drugačiji od prethodnih. Zurio je, bez reči, u neku tačku iza Vlade i mene. Nervirao me je njegov osmeh. Onaj nadmoćni, ironični kez kojim nam je saopštavao da zna nešto nama nedostupno. Ne volim takve tipove. Izbegavao je da nas pogleda...Bolje po njega.
Vlada mu je naredio da spusti glavu a zatim smo ga sproveli malo dublje u šumarak. Tip je batrgao u mraku, i dalje ne ispuštajući ni najtiši zvuk iz sebe, za njim sam išao ja, sa uključenom baterijskom lampom a iza mene, zviždeći »Marš na Drinu«, Vlada.
»Dobro je. Klekni!« naredi mu.
Krenuo sam da, kao i obično, upakujem našu novog klijenta ali me moj kooperant zaustavi:»Neka, ja ću!« Delovao je mnogo smirenije nego pre par minuta, tamo kod kola. To nije bilo dobro. Znam ja njega. Izgleda da je naš razrađeni i već uigrani scenario bio obogaćen novim, neplaniranim momentima. Pustio sam ga, naravno, da obavi ono što je naumio i počeo polako da se spremam za svoju solo tačku.
U sklopu tih priprema, čučao sam pored tipa i maltretirao ga baterijskom lampom. Delovao je sve zabrinutije. Ja, verovatno, sve zadovoljnije.
Vlada je, uradivši svoj deo posla, već krenuo prema golfu.
Uperio sam lampu u stranu i ponudio našu novu mušteriju cigaretom, onako, baš od srca, domaćinski. Odbio je, sad mu nije do pušenja. Proverio sam vezove. Konopac je bio zverski stegnut a »fišbon« natopljen znojem kao, pretpostavljam, nikad dotad. Tip je spuštene glave zurio negde ispred sebe.»Hej!« prošaputao sam. Kada se okrenuo prema meni mahnuo sam mu nožem ispred lica. Instinktivno je trznuo glavu unazad. A ko ne bi?
»Je li vidiš ovaj nož?« Pitanje je bilo retoričko, naravno, pa nisam imao razloga da čekam odgovor već sam odmah nastavio:»Gledaj sad. Pažljivo gledaj.« Sačekao sam koji sekund, da bi dečko prestao da zuri u mene i konačno počeo pogledom da prati nož. Čim sam se uverio da je nož fiksiran bacio sam ga iza sebe, negde na ivicu šume.
»Jesi li video gde je pao?«
Zbunjeno je klimnuo glavom.
Imao sam utisak da bi duboko odahnuo samo da mu onaj široki, oker selotejp nije bio zalepljen preko usta.
»Kola će ti biti na parkingu Sava centra. Jesi li razumeo?« Bilo je važno da shvati da mu nećemo maznuti kola. »Jesi li razumeo?«, ponovio sam. »Sava centar. Tamo ih potraži.«
Sačekao sam da još jednom klimne glavom a zatim krenuo prema stojadinu. Ispred mene, golfova zadnja svetla su tonula sve niže, dok najzad nisu nestala u mraku.

* * *

Kada sam stigao na parking Vlada je već bio tamo.
Stajao je pored golfa, rukom naslonjen na krov, i pušio. Parkirao sam se nedaleko od njega. On mi, bez reči, otvori suvozačeva vrata i mi se konačno bacismo na najslađi deo posla.
Za svoč ćemo izvući četrdeset maraka... Slabo se razumem u moderne komunikacije, pa sam bez rezerve prihvatio Vladinu procenu da mobilni vredi bar sto de-ema. U novčaniku je bilo otprilike još toliko, u dinarima.
Otvorio sam kasetu i sa vrha papirnate gomile nešto teško, metalno, pade na pod povukavši za sobom i dobar deo naslaganih papira. Pod se zabeli.
A između mojih blatnjavih starki zasijao je pištolj.
»Ohoho« ote se Vladi.
Nenadani plen mu je naprasno popravio raspoloženje.
Sledećih pet minuta u golfu je vladala mrtva tišina, jer je Vlada, specijalista opšte prakse, vršio ekspertizu. Pod prigušenim svetlom njegovo iskusno crnoberzijansko oko je proučavalo taj komad obrađenog čelika dok sam ja blenuo u njega, čekajući dozvolu da se obratim.
Nisam zainteresovan za oružje i ne razumem se u to...Ne privlači me. Prošao sam, zbog naše šeme, jednokratnu petominutnu obuku kod instruktora Vlade, neposredno pre nego ćemo obraditi prvog klijenta i to je sve. Naravno, tokom akcija pištolj mi je uvek bio prazan. Jedna briga manje...
Konačno se začulo Vladino ritmično mumlanje, što je bio pouzdan znak da je složeni proces procene ukradenog pištolja konačno završen. Ali je on i dalje, čekajući moja pitanja, ćutao. Baš se uživeo u ulogu vrhovnog autoriteta. Trenutno nisam imao nerava za dečije igre nadgornjavanja, koje bi neumitno usledile nakon iskakanja iz šeme po kojoj su se odvijali naši dijalozi u situacijama sličnim trenutnoj pa sam pristao na njegov unapred pripremljeni scenario. Dakle:
»Pa, šta misliš, koliko možemo dobiti za njega?«
»Ne znam.Videćemo.« odgovori mi kroz duboki uzdah, kojim je skidao teško breme odgovornosti koja mu je, ne njegovom voljom, pripala. Drugim rečima, popišao me uzduž i popreko.
Da bih sačuvao ono malo preostalih nerava nastavih da preturam po kaseti. Između autokarte SR Jugoslavije i bugarske ili ruske, u svakom slučaju ćirilične ali ne i srpske, kutije za prvu pomoć našao sam nešto što mi je privuklo pažnju.
»Ej, vidi ovo.« cimnuo sam Vladu.
Već sa prve strane zelene knjižice naš večerašnji poznanik se mrštio na nas. Ispod fotke, dole u potpisu je stajalo: Stojan Predarski.
»Jebo te...Poručnik!« otelo se Vladi.
Stegao sam zube, što sam jače mogao, da ne bi:
a) prasnuo u smeh
b) uputio Vladi u ovom momentu jedini mogući odgovor, koji mi je golic?? jezik izazivajući me da ga pustim napolje:»Jebo tebe poručnik.«
Nije ništa primetio. Zurio je u knjižicu kao do pre koju godinu u porniće.
»Predarski...je li to makedonsko prezime?«
»Otkud znam. Moguće...Što ti je to važno?«
»Ma nije...zabole me šta je...Onako pitam.«
Već na sledećoj stranici čekalo nas je novo iznenađenje. Ključ, najverovatnije od automobila, i parče papira, upakovani u providnu najlon kesicu. Kesica je na gornjoj ivici imala uklopni šav koji je omogućavao njeno višekratno otvaranje i zatvaranje, međutim, Vlada se retko obazirao na finese tog tipa. Pocepao je kesicu, ključ je ispao negde dole a autobuska karta sa jučerašnjim datumom (relacija Subotica – Beograd) poče da skuplja znoj sa njegovog dlana. On je okrenu i na poleđini ugledasmo, kitnjastim rukopisom, ispisanu belešku. Iako su slova već počela da se deformišu uspeli smo da dešifrujemo poruku.»Noćas u pola tri, kod OTC-a.«
Sažeto, nema šta.
Uporedili smo rukopis sa potpisom iz vojne knjižice. Sličnosti nije bilo.
»Šta ćemo?« upita Vlada, naglo živnuvši.
»Šta:’Šta ćemo?.’ Idemo kući.« Znao sam na šta cilja. Odavao ga je taj naglo probuđeni entuzijazam i džanki sjaj u očima.
»A šta misliš...da skočimo do OTC-a? A? Sada je...« pogledao je na displej mobilnog »sada je tačno pola dva. Da skočimo do OTC-a i vidimo u čemu je fora. A čoveče...« Gledao me je pogledom punim isčekivanja.
»Ne. Ne bih rekao. Ko zna o čemu se radi. Tip je oficir. Može biti gadnog sranja...«
»Ma šta može biti…« nestrpljivo me prekide. »Odemo tamo, vidimo o čemu se radi i ako nema ničega za nas – idemo kući. Čak ni iz kola nećemo izlaziti. Ne gubimo ništa.«
»Polako, Vlado.«, nisam se predavao. »Pa tamo može biti bilo šta.«
»Tačno, čoveče. Može biti bilo šta.« reče cereći mi se u lice.
Okrenuo je ključ u kontakt bravi gledajući me izazivački, pravo u oči.
Onda se naglo uozbilji:
»Osim toga, duguješ mi.«
Poznavao sam ga dovoljno dobro, pa sam znao da je odluka donesena i da je svaka daljnja rasprava besmislena. Nisam ga pitao šta mu dugujem.
»Jebi ga.« promrmljao sam, pomiren sa porazom. A onda mi sinu: »Čekaj čoveče. Ne možemo golfom.«
»Au, da! Dobro si se setio...Ej, slušaj, hajde ti idi po keca, ja hoću da proverim nešto ovde.«
Poslušao sam ga.
Parkirao sam se iza golfa, prebacio se na mesto suvozača i čekao. Ne dugo. Pobedonosno se uvalio na sedište pored mene: »Tačno sam znao. Jak poručnik. Imam dva rata više od njega.«

* * *

»Dobro, i šta sad Vladimire?«, pitao sam ga kad smo se najzad parkirali u blizini OTC-a. Tražio sam način da izrazim svoje neslaganje sa ovom ludačkom idejom a oslovljavanje punim imenom je bilo nešto najdrastičnije čega sam sa mogao setiti u ovom trenutku. Bio sam strašno ljut. Na sebe. Znao sam da Vlada to zna. Takođe je znao da znam da mu je svejedno.
»Ništa, sad čekamo. Ti odremaj malo ako hoćeš.« reče pokazujući glavom na zadnje sedište. »Ja ću te probuditi.«
Opet sam ga poslušao.
Trebalo mi je dvadesetak minuta da shvatim besmislenost pokušaja da zaspim na ovom mestu. Moj improvizovani jastuk (Vladina urolana košulja) me je žuljao, znoj mi je išao na nerve, i u oči, a sedišta ispod mene bi zacvilela svaki put kada bih pokušao da udahnem. Što nisam činio često jer je smrad ustajalog znoja, koji se širio iz Vladine košulje, bio nepodnošljiv. Plus neprestalno zujanje kola oko nas.
Nisam bio raspoložen za razgovor. Uostalom, Vlada je bio zauzet pušenjem i osmatranjem okoline. I povremenim dobovanjem, prstima po volanu. Ležao sam u mraku i razmišljao o tome kako sam, uopšte, stigao dovde...
Kao i sve druge Vladine ideje i ova je bila orginalna, a to je praktično značilo da niko pre njega nije ni razmišljao o tome a kamoli pokušao bilo šta slično. Kad me je detaljnije upoznao sa svojom najnovijom umotvorinom, stekao sam utisak da je ova budalastija od ostalih. Načelni plan je imao suviše proizvoljnosti a bila je dovoljna jedna nepredviđena sitnica da sruši celu, ionako krhku, konstrukciju. Vlada je, naravno, imao potpuno drugačije mišljenje. Duboko je verovao u preciznost i čvrstinu svog idejnog projekta. Ubeđivao me, preklinjao i lagao sve dok nisam, unapred žaleći sebe, pristao.
Osnovni razlog mog pristanka nije bio baš najčasnije prirode pa sam ga prećutao, mada verujem da on Vladu i ne bi previše zanimao. Naime, realno gledano, moj udeo u riziku posla nije bio veći od deset posto, on je sve radio, ja sam trebao samo da budem prisutan. A, prema njegovom predlogu, lovu smo delili na pola...Znači, čist račun...Ispao sam guzica. A i dalje sam se prema njemu odnosio kao da mi je bezgranični dužnik. Ispao sam smrdljiva, kalkulantska guzica...
Takođe moram da priznam da sam se već nakon prve akcije primio na šemu. U pitanju je bio neki uplašeni student elektrotehnike, provincijski brucoš, kojem će jedan od prvih pokušaja da oseti duh velegrada, siguran sam, ostati dugo u sećanju. Bilo je mnogo lakše nego što smo Vlada i ja pretpostavljali da će biti. I plenom smo bili prijatno iznenađeni. Podstaknuti tim prvobitnim uspehom, rešili smo da ponovimo kombinaciju.
A kombinacija je bila ovakva: Vlada je upoznavao tipove preko malih oglasa u porno časopisima. Prvi kontakt je uspostavljan telefonom, naravno. Čekali smo, odnosno Vlada je čekao, da tip sa druge strane žice preuzme inicijativu i izrazi želju za ličnim upoznavanjem. Nakon kratkog ali primetnog nećkanja Vlada bi prihvatao ponudu i odmah zatim predlagao sastanak u nekom zabačenijem kafiću. Jasno, svaki put smo birali drugi kafić.
Ne znam šta se događalo na tim sastancima. Vlada nikad nije hteo da priča o tome. Sem jednom. Pre otprilike mesec dana došao je kod mene, vidno zabrinut. Već sa vrata sam video da ga more teške brige. Ušao je unutra i počeo. U jednom dahu mi je saopštio da se upravo vraća sa prvog sastanka sa našim novim klijentom i da je navratio da me obavesti da bezuslovno otkazujemo šemu sa tipom kojeg je upravo upoznao, jer ovaj ima »zlatni lanac sa krstačom od pola kile, minimum«. Zbunjeno sam čekao nastavak obrazloženja. Nije ga bilo. Kada sam jednim »Pa šta?« konačno prekinuo tišinu, on mi, duboko potresen mojim nerazumevanjem kompleksnosti nastale situacije, odgovori: »Kako:’Pa šta?’« Tip je ili pop ili kriminalac...a pre će biti ovo drugo. Mada,...kurac će ga znati... U svakom slučaju, neću da imam posla ni sa jednima ni sa drugima.«
Akcija je, naravno, otkazana. Ko bi mogao da odbije ovakvu argumentaciju. Sem tog izolovanog slučaja, nismo imali većih problema sa Vladinim »partnerima«. Bilo je očigledno da je njegov nebrušeni šarm imao prođu kod predstavnika više klase (a takvi su nas prvenstveno interesovali) gej populacije. Dejstvovali smo na trećem, u dva slučaja na četvrtom sastanku. To je zavisilo od Vladine, do sada nepogrešive, procene. U toku »zezanja« u kafiću ili klubu, birajući pogodan momenat pozvao bi tipa da se provozaju, odnosno »provozaju« (u zavisnosti kako već koji od njih dešifruje Vladin pogled). Naravno, kolima buduće žrtve...
Po pravilu bi završavali na poljančetu blizu vikendice Vladinih matoraca. A tamo se dešavalo to što se dešavalo. Sve po planu i programu. Finta sa nožem je moja ideja, na koju Vlada nije imao nikakvih primedbi. Smatrao sam da naše klijente, već obrađene, treba dodatno zaplašiti. Jer, što je veći strah, veće je i olakšanje kad opasnost prođe. A tada se i materijalni gubitak lakše podnosi jer »važno je da je glava na ramenima«.
Ni tehnička strana skeča nije zanemarljiva. Sa tačke gledišta uvezanog nesretnika, nož u mraku je očigledna šansa za izbavljenje. Sa naše, Vladine i moje, savršeni mamac za kupovinu vremena. Osim toga, ne bi bilo dobro da neki od njih, obnevideo od panike i očajanja, onako vezan, odbaulja do puta i tamo zatraži pomoć. To svakako ne bi prošlo bez panduracije...a ta vrsta publiciteta Vladi i meni nije potrebna.
Imali smo dilemu i kad su kola u pitanju. Mogli smo ih utopiti. Bez problema. Vlada je, naravno, poznavao ljude i u početku je dolazio u iskušenje. Ali, po ko zna koji put, ja sam u tim našim jednočinkama bio glas razuma. Uspeo sam da ga ubedim da je suviše opasno i da se okane toga. Na kraju me, teška srca, poslušao a kasnije čak i priznao da sam bio u pravu po tom pitanju. Razlika u lovi je nemerljiva, svakako, ali je rizik nesrazmerno veći. Jer naši klijenti bi tada, bez ikakvih problema, zaobilazeći homoseksualnu pozadinu cele priče, mogli jednostavno da prijave krađu kola. I još da daju Vladin opis, pride. Predstavljao im se on lažnim imenima i davao samo broj mobilnog telefona ali...dovoljno blizu. A mi nikako ne bi želeli da se to dogodi. Kakvo bi to poniženje bilo, da uđemo u statistiku MUP-a, i to u rubriku »rešeni slučajevi«. Zato je bolje ovako, skromnije.
Kontrolisali smo se. Uzimali smo samo čist keš, satove i mobilne telefone. Isključivo. Ništa čekovi, ništa nakit, ništa pozlaćeni upaljači, skupe sunčane naočare....Vlada je, prirodno, imao poznanika koji je radio sa mobilnim telefonima na buvljaku. Tip je bio pouzdan, čak i po mojim kriterijumima i kompletna šema je funkcionisala kao Patek-Filip ili neka slična institucija tog profila i kalibra. Radili smo već pet meseci i ovaj noćas je bio dvanaesti. Uzeli smo pet satova, devet mobilnih telefona i oko hiljadusedamsto maraka. Nije loše. Nakon svake završene akcije naše samopouzdanje je raslo. To mi se nije previše sviđalo ali šta da se radi? Ponekad, kad razmišljam o svemu ovom, imam utisak da bi mogli ovako do sudnjega dana. Ili bar dok ne naletimo na nekog emancipovanog a principijelnog pedera. Ali takvog, cenim, majka Srpkinja još nije rodila.

»Budi se, dva i dvadesetpet je.«
Uhvatio me za rame i prodrmao. Vikanje, po njemu, nije bilo dovoljno.
Ispravio sam se i zabacio glavu unazad.
»I, šta sad?«, pitao sam.
On se okrenu prema meni.
»Hajde da malo procunjamo.« Opet je, po ko zna koji put, dokazivao da je upornost nepopravljiva osobina.
»Stani čoveče. Rekli smo da ćemo videti da li ima nečega za nas. Došli smo, videli, nema ničega i sad idemo kući...Rek...Rekao si:’Ako nema ničega – idemo kući. Ni iz kola nećemo izlaziti.’ Je li tako bilo, Vladimire?«
»Da, ali kad smo već tu...Vidi, nema žive duše. Ništa nas ne košta da probamo.« Glas mu je bio smiren, pomirljiv. Kurvinjski. Opet se spremao da me obrlati.
»Šta da probamo...? Šta?«, prekidoh ga.
»Vidi, imamo ključ od kola« nastavio je nepromenjenim tonom. »Nađemo ih, overimo i idemo.« »Je li? ’Nađemo’? A kako ih nađemo, Vlado? Da li ti vidiš nešto sem kola ovde. Da li vidiš? Gde god se okreneš – kola. Ne znamo ni model, ni boju, ni registarski broj. Imamo samo ključ i tražimo kola koja odgovaraju tom ključu. I to ih na parkingu tražimo. Sistemom eliminacije...umrećemo ovde. Je li ti to shvataš, čoveče? Ti tražiš kola koja odgovaraju ključu.«
Iznenadio sam sebe. I količinom izgovorenih reči i žestinom kojom sam ih izgovorio.
Vlada, naravno, nije bio impresioniran.
»Ne, ja tražim kola koja imaju vojne tablice.« Reči je izgovarao polako, ne skidajući pobednički osmeh sa lica. A onda se uozbiljio i nastavio staloženije, glasom koji je trebalo da mi ulije poverenje: »Slušaj, evo obećavam...Pola sata, i ako ih ne nađemo, vozim te kući.«
Prepoznao je moj prećutni odgovor, lupio me pesnicom po ramenu i izašao napolje.


Prvo smo pregledali automobile parkirane uz kolovoz. On napred, ja za njim. Ništa nismo našli. Prešli smo na parkinge ispred okolnih zgrada. Molio sam boga da neko ne naiđe i počne da...Vladine reakcije nikad nisu doprinosile smirivanju situacije, a iskreno, više ne znam ni kako bih se ja ponašao ako bi došlo do nečeg takvog, nepredviđenog. Razlog više za brigu je bila naprasna izraslina pri dnu Vladine kičme, veličine i oblika identičnog dršci pištolja...
Čekajući da prođe i tih pola sata mehanički sam hodao za Vladom, tako da sam skoro naleteo na njega kada je zastao pored belog folksvagenovog kombija. Pogledao sam tablice. Ovo nije moj dan.
On je već spremio ključ. I baterijsku lampu. I pištolj.
Gurnuo je ključ u bravu.
Na trenutak me pogleda pa ga polako okrenu. Brava je škljocnula. Glavom mi dade znak da odem do suvozačevih vrata.
Sačekao je da izvršim manevar a onda naglo otvorio vrata i uperio lampu u unutrašnjost kabine. Prazno. Vratio je pištolj za pojas, seo pred volan i otvorio mi vrata.
Jednom nogom sam već bio u kombiju kada se začuo tih, nepoverljiv glas. Dolazio je iz neposredne blizine suvozačevog sedišta. Negde odmah iza njega. Ono što sam razumeo zvučalo je kao: »Tivesa.« Vlada uperi lampu u pravac iz kog je dopreo glas pa kratak pogled prema meni. Druga noga mi je još uvek bila u vazduhu. Srce, verovatno, negde u petama. Tivesa?
»Hajde upadaj, šta čekaš?« ohrabrivao me je. Zatim se, prilično samouvereno, okrenuo unazad. »Da. Ja veza. Mi smo veza.«
Par sekundi u kombiju je vladala tišina. Sada već više zbunjen nego uplašen sedeo sam pored Vlade. Ne pomerajući se. Dvoumio sam se da li da tražim objašnjenje od njega ili da se, jednostavno, okrenem. Vlada je prepoznao moju neodlučnost. »Šta si se stegao. Kinez.« I u njegovom glasu je bilo prisutno olakšanje.
Samo za kratko. Iz zadnjeg dela kombija začulo se neko mljackanje. Pa šuštanje, cimanje, prevrtanje...
Okrenuli smo se kao po komandi. Vlada je uperio baterijsku lampu u mrak ispred nas. Gomila bunovnih Kineza je izvirivala ispod ćebadi i zbunjeno, poluotvorenih očiju, zurila u nas. Vlada usmeri snop svetla u mrak iza mog sedišta. »Koliko vas to ima?« Mnogo, pomislih gledajući Vladinog sagovornika. Stvarno je delovao jadno. Rasčupan, neobrijan i izgužvan. Samleven kilometrima. Izgledao je onako... baš emigrantski. Pa sad još i dodatno mučen Vladinim isledničkim metodama. Zaklonio je oči šakom i nakon kratke pauze uspeo da prelomi:»Sedam...na...st.«
»Aha«, promrmlja Vlada isključujući lampu. Spustio je pogled na svoje desno koleno i tu ga zadržao. Prenuo se tek kad smo ponovo čuli glas našeg novog ortaka.
»Ti voziš Sub...o...tisa?«
»Da, da...ja vas...mi vas vozimo do Subotice. Samo, ima jedan problem. Problem, razumeš.«
Trudio se da mu glas bude što razgovetniji. Nije imao razloga za brigu. Kinez nam je mrštenjem upravo dokazivao da je »problem« internacionalna reč.
»Vidi,« nastavi Vlada »treba da date još po sto maraka. Svi još po sto...Svako po sto maraka.« Da bi bio što jasniji, izgovarajući poslednje reči demonstrativno je, ispruženom rukom, napravio polukrug po zadnjem delu kombija.
Gledali smo Kineze puni isčekivanja. Ja dodatno zbunjen Vladinom improvizacijom. Činilo mi se da razlog Kinezovog ćutanja nije nerazumevanje već neverica.
I bio sam u pravu. Razumeo je on Vladu ali nije verovao svojim ušima.
»Ne, ne, ne. Mi platili. Sve platili.«
Reči je propratilo žestoko odmahivanje glave.
»Slušaj, nismo mi krivi. Tako nam je rečeno.«
Ton kojim su izgovorene reči mi je bio dobro poznat.
»Ne, ne, ne. Mi platili. Sve platili.« Jadnik je bio toliko uznemiren da nije mogao da pronađe nove izraze u svom ionako skromnom fondu reči srpskog jezika.
»Dobro«, reče Vlada mirno. »Onda mi idemo.«
Pogledao me je, izvukao ključ iz brave i krenuo. Poslušao sam nemu komandu i pošao za njim.
Ćutke smo se udaljavali od kombija, činilo mi se, milimetarskim koracima. Isčekivali smo. Nisam znao da li da strepim ili da se nadam. Suma je OK, ako Kinezi pristanu, ali šta ćemo sa njima? Da ih vozimo do Subotice? Sa takvim tovarom komplikacije su uvek moguće, čak izvesne...
Bilo bi bolje kad ne bi pristali. Onda bih mogao da optužim Vladu za gramzivost i na tome bi se, manje-više, sve završilo.
Bili smo na, možda, petnaestak metara od kombija kad smo začuli jedno prigušeno: »Ej!«. Vladi se iz grla ote zvuk, neka mešavina osmeha i uzdaha. Okrenuli smo se i bez zastajkivanja nastavili istim, sporim, pobedničkim tempom, samo ovoga puta u suprotnom smeru. Kinez-portparol je sedeo na vozačevom sedištu, okrenut prema nama, sa nogama na pragu. Izvadio je iz džepa svežanj novčanica i pružio ga Vladi gledajući ga pravo u oči.
»Evo!«
Kipteo je od besa. A tek je upoznao Vladu. Zatim se okrenuo, preskočio sedišta i vratio na svoju staru poziciju.

»Šta sad?« pitao sam svog duhovnog vođu dok je prebrojavao lovu. Napravio je kratku, minijaturnu pauzu i kažiprstom mi dao znak da sačekam. Nakon ponovnog brojanja, pažljivo je savio svežanj. »Neka lova bude kod tebe.« reče pružajući mi butku.
»Šta sad?« ponovio sam pitanje pakujući primarnu emisiju u prednji desni džep.
»Ništa. Provozamo ih malo po Beogradu i negde ih ostavimo.«
’Negde’? Dobar plan.

* * *

Posmatrao sam ga. Kao da vozi matorce sa vikendice, u svom izdrndanom stojadinu, a ne buljuk Kineza bez papira i to još u ukradenom kombiju. Nakon dvadesetak minuta besciljne vožnje po pustim novobeogradskim ulicama stali smo ispred jedne od retkih otvorenih trafika. Vlada se okrenuo prema Kinezu (koji mi je bukvalno disao za vratom) i pokazujući rukom prema trafici, gotovo pevajući slogove, izgovorio univerzalnu šifru: »Koka-kola«. Sve je bilo zašećereno širokim, razdraganim osmehom, kao na reklamama za pomenuti proizvod. Zatim je uperio kažiprst u mene pa ga vratio na svoje grudi: »Mi – koka-kola – za sve.«. Na kraju je opet izveo onaj svoj široki pokret rukom, kojim je obuhvatio sve prisutne. Ali onaj kojem se obraćao nije uzvratio istom ili bar sličnom ljubaznošću: »Ne, ne, ti idi«, reče gledajući Vladu. A zatim se obrati meni: »Ti tu.«. Da bi potkrepio ozbiljnost svojih reči lupkao je leptir nožem po naslonu mog sedišta. A iza Vladinog je, upravo tad (kao po dogovoru), izronila iz mraka prilika za koju sam u prvi mah pomislio da je blizanac Goldfingerovog posilnog. Onog što baca šešir. Ista frizura, isti obim vrata, isti riblji pogled. Vlada je na trenutak zastao, zatečen nenadanom promenom situacije. I odnosa snaga. Znao sam o čemu razmišlja. Žuljajući mu bubrege pištolj ga je, verovatno, neprestano podsećao na svoje prisustvo.
»Mnogo ih je.« procedio sam.
Pogledao me je. Onda Kineze. Jednog pa drugog.
»OK, Mali Zmaju.«, napokon izusti. U želji da sakrije poraz brzo je izašao iz kombija i, povlačeći majicu nadole, krenuo prema trafici.
Nama dvojici je doneo po sprajt od litre a kartonski set od šest dvolitarskih flaša koka-kole je bio za društvo po ćoškovima.
»Šta ćemo sad?«, pitao sam ga otvarajući plastičnu flašu.
»Ništa. Vozimo ih u Suboticu.«
Sad je već ličio na mene.

* * *

Isprekidane bele linije su neprestano izvirale iz daljine, rasle u mojim očima i u istom, monotonom ritmu nestajale pod nama. Lupkao sam, sada već praznom, flašom sprajta po kolenu i zurio u mrak oko nas. Mesec je bio pun i u daljini su se jasno ocrtavale konture kuća. Zavideo sam njihovim stanarima na trenutnoj spokojnosti. Ovog momenta bih se menjao sa svakim od njih. Samo san Srbina spasava.
Nisam bio ljut na Vladu. Na Kineze pogotovo. Bili su samo drugačija vrsta očajnika, i to je sve. Nisam mogao da kažem da mi ih je žao, to bi bilo suviše licemerno sa moje strane jer njihova lova je sada u mom džepu, ali bih se osetio nekako tugaljivo svaki put kad bih se okrenuo i video ih kako kunjaju, umorni, par hiljada kilometara daleko od kuće, u zadnjem delu kombija, na putu u nepoznato. I sa dva lokalna dripca koji im izigravaju vodiče.
Sa druge strane, u njihovom slučaju put u nepoznato nije i put u neizvesno. Znaju šta ih čeka, bar donekle. Sigurni, uhodani poslovi, redovne plate, mnoštvo sunarodnika (zajedno su jači) i kakva-takva perspektiva. Uostalom, samo za ovu deonicu puta oni su dali, teška srca doduše, ali ipak dali, hiljadusedamsto maraka. A to je ovde solidna godišnja plata.
U kombiju je već duže vreme vladala tišina. Kinezi su spavali, osim naravno, naših ličnih kerbera. Ćutali smo. Svi. Njih dvojica, bilo je očigledno, ni inače nisu imali potrebe za međusobnim razgovorom, uostalom sve je bilo jasno, a Vlada i ja smo, bez razmene mišljenja, logično zaključili da bi bilo kakav vid konverzacije između nas dvojice Mali Zmaj i njegov drugar mogli da protumače kao kovanje zavere.
Te smo tako sedeli, svako u svom uglu, pušili, sva četvorica, i ćutali.
Nakon neznamkolikokilometara sam primetio da Vlada sve češće skreće pogled prema retrovizoru. Odlučio sam, ne obazirući se na Kineze, da otklonim moguću sumnju: »Neko nas prati?«
»Izgleda«, promrmljao je. I Kinezi su primetili našu zabrinutost. Mali Zmaj zatraži objašnjenje od mene. Namučio sam se. I nije mu se svidelo.
Stigli smo pred naplatnu rampu. Vlada nije skidao pogled sa retrovizora.
»Jesu li još tu?«
»Tu su.«
»Možda ne prate nas...«
Hteo sam da čujem i šta misli a ne samo šta vidi.
»Možda...ali sam ih primetio još na izlazu iz Beograda. Otvori i ti prozor.« dobaci mi okrećući ručicu.
Poslušao sam ga bez zapitkivanja. Da bih se, bar malo, oslobodio napetosti, okrenuo sam se prema Malom Zmaju i počeo da mu objašnjavam namenu građevine zbog koje smo privremeno prekinuli našu odiseju. Njegov ironični pogled me je brzo naterao da ućutim...
Rampa se digla i mi krenusmo.
Bio sam nervozan zbog anonimnog pratioca i ljut na sebe što sam se tako prostački izmajmunisao pred Malim Zmajem pa nisam ni primetio da smo skrenuli malo udesno i da milimo pored pandurskog stojadina parkiranog uz jedan od onih kontejnera. Odjednom ispred nosa mi prolete plastična flaša.
»Kerovi! Kerovi!«, zaurla Vlada kao da je na svom ljubljenom »severu«.
Izvesna količina fizičkog (tečnog) dokaza njegove srčanosti je završila na mojoj šaci. Oćutao sam. To sad nije bilo važno.
Kinezi su bili šokirani, ja iznenađen, a kako su se osećala uniformisana gospoda, mogu samo da zamislim.
Znao sam da je »gvožđe se kuje dok je vruće« omiljena Vladina sentenca, pa me druga flaša nije iznenadila, kao prva.
»Pokaži im srednji prst«, razdera mi se pored uveta. Poslušah ga, već potpuno predat sudbini.
Prođosmo pored pandura, ne povećavajući brzinu.
»Je l’ nas prate? Je l’ nas prate?«, siktao je Vladimir sve dok nije dobio pozitivan odgovor. Čim je čuo moje »Da.« dodade gas. Ipak, nismo išli brže od devedeset. Kinezi su se uskomešali. Ništa od onog što sam čuo mi nije ličilo na odgovore. Mali Zmaj je bio uzdrman činjenicom da više nije glavni i odgovorni. Zbunjeno me je gledao očekujući objašnjenje. Nisam imao vremena za njega. A i šta bih mu rekao?
Bacajući nervozne poglede prema retrovizoru Vlada je proveravao razvoj situacije iza nas. I ja sam počeo da zurim u svoj. Panduri su bili na dvadesetak metara od nas... Podjednako preteće su mi delovali farovi našeg anonimnog pratioca, koji je držao distancu u odnosu na pandure.
Vlada dodade gas. Mrzeo sam ga. Prvo nas uvali u govna, a onda, ne pitajući me ništa, počne i da nas zatrpava njima. Bilo je očigledno da nije momenat da tražim objašnjenje. Koje mi je dugovao.
Panduri su sve više zaostajali za nama.
To kao da je iznerviralo našeg tajanstvenog pratioca te on skrete u drugu traku i dodade gas.
Bez po muke je stigao keca. Ali i pandur je pritisnuo papučicu, pa su neko vreme vozili uporedo. Zastavino čedo se iznenađujuće dobro držalo. Odjednom, kad je postalo jasno da stojadin nema više nikakvih šansi, Vlada skrete u zaustavnu traku i nagazi kočnicu. On i ja smo bili vezani pojasevima ali
Kinezi – potpuno nepripremljeni za ovaj manevar – razletoše se svud po kombiju.
Vriska i tumbanje. Pa negodovanje.
Sve to sad nije važno...Pored nas prozuja audi, u oštrom luku pređe u zaustavnu, »našu«, traku i stade pedesetak metara ispred nas.
Zatim nas mimoiđe i pandurski kec i parkira se između audija i »našeg« kombija.
»Vlado...vojne tablice. Na audiju.«
»Video sam.«

Na stojadinu se otvoriše vozačeva vrata, pandur izađe, pa polako stavljajući kapu krete prema nama. Drugi je, poštujući proceduru, ostao u kolima.
»Dobro veče. Vaše isprave.« Glas mu je drhtao od prigušenog besa. Sem toga, dobro se držao. Ovolika količina samokontrole nije baš svojstvena našim pandurima. Pandurima uopšte. Ovaj će nas rasturati natenane.
»Lična karta mi je u hotelu. Je l’ može ovo?«, iskezi se Vlada pružajući vojnu knjižicu.
Pandur mu, umesto odgovora, uperi baterijsku lampu pravo u lice. Zatim sam ja prošao isti tretman. Onda je počeo da proverava ostatak kombija... i jasno, snop svetlosti se ubrzo vrati na Vladinu glavu.
»Ko su lica?«
»Lica su Kinezi. Kineska lica.«
»Neka kineska lica spreme pasoše.«
Stvarno hladnokrvan tip.
Ali, Vlada mu je parirao:
»Ne mogu da spreme pasoše, pasoši su im istekli.«
Pandur na to ništa ne odgovori već poče da lista knjižicu.
Nije mi se svidela Vladina taktika. U redu, da bi izbegli predstavnike oružanih snaga naše zemlje kojima smo, izgleda, ugazili u tanjir, praktično smo se predali organima gonjenja. Razumeo sam njegovo nezadovoljstvo zbog toga, štaviše, saosećao sam sa njim, ali nisam video nijedan razlog zbog kojeg bi sada dodatno provocirali pandure.
A ni on, pandur, mi nije bio jasan. Poslednje što sam očekivao od njega, nakon ove jurnjave, su suzdržanost i službeni ton. Mada je bilo logike u tome. Izgleda da je bio dovoljno iskusan i obazriv da se u nejasnim, sumnjivim situacijama drži rezervisano. A situacija je sumnjiva da sumnjivija ne može biti. Jer, ko želi da prošvercuje određeni broj Kineza kroz Srbiju sigurno se neće ponašati nerazumno poput Vlade i neće provocirati pandure na način na koji je on to radio. Znači, mimo očekivanja, i ustaljene prakse, organ je odlučio da deli batine tek nakon što utvrdi činjenično stanje. A možda ga je i ta knjižica zbunila...
Pomerio se dva-tri koraka napred, stao ispred kombija i pogledao tablicu. Zatim se, stavljajući knjižicu u džep, vratio na teren, spreman za nastavak igre.
»A zašto ne produže pasoše, poručniče Predarski?«
Vlada i naš poslednji klijent nisu imali nikakvih fizičkih sličnosti.
»Ma, nemoj da me zajebavaš...Kako da ih produže? Kao da ne znaš da su im skenjali ambasadu...Je l’ ti čitaš Žemin Žibao?«
Mislim da je moje kikotanje bilo presudno.
»SVI NAPOLJE. RUKE NA VOZILO I RAŠIRITE NOGE.«
U trenutku kad je iz kombija iskočio poslednji Kinez panduru je stiglo pojačanje. Njegov kolega i gospoda iz audija. SMB trojka je, u formaciji u kojoj je nastupala, delovala prilično groteskno. Zakržljali pukovnik, sa obaveznim brkovima, kočoperio se između dve gromade u maskirnim uniformama bez oznaka.
Novopridošli pandur se obrati kolegi: »Jovo, gospoda su iz vojske. Kažu da su ovo njihovi ljudi i da nismo imali prava da ih zaustavljamo. Neka specijalna operacija...«
Jova, na našu sreću, nije bio impresioniran.
»Ma kakva specijalna operacija...Evo ti njihove specijalne operacije – šverc Kineza.« Poslednju rečenicu Jova je propratio odmahivanjem rukom prema našem stroju.
Pukovnik je procenio da su stvoreni uslovi za njegov nastup. U koji će uneti sav svoj vojnički autoritet. Istupi korak napred, stade pred Jovu i gledajući ga u oči poče svoje izlaganje: »Dozvolite gospodine. Pukovnik Petrović. Vidite, ovi ljudi su pod našom ingerencijom. Njihovim zaustavljanjem ste ugrozili veoma važnu operaciju. Molim vas, mi nemamo vremena za gubljenje...Nemojte dalje komplikovati situaciju. Zaboravimo sve ovo i krenimo svako svojim putem.«
Poslednje reči je izgovorio gledajući Vladu i mene. Opasan pogled. Verovatno je celu karijeru izgradio zahvaljujući njemu; pretpostavljam da ga je negovao, vežbajući svako jutro, pred vojničkim ogledalcem...
Vlada se, naravno, oseti prozvanim.
Istupio je korak napred iz našeg jadnog stroja i obratio se zbunjenom Jovi: »Dozvolite, gospodine. Major Jovanović. Ja i moj kolega, kapetan Nikolić, nemamo pojma ko je ovaj čovek. Nastavite sa svojim redovnim aktivnostima.«
Nakon ovih reči nastala je tišina. Kinezi su, već dovoljno zbunjeni, gledali ispred sebe, svi uniformisani likovi su buljili u Vladu, a »kapetan Nikolić« nije dizao pogled sa svojih starki još od onog trenutka kada je pomenut.
Mali Zmaj je, verovatno ispravno, procenio da će iz ove zbrke, potpuno nerazumljive njemu i njegovim sunarodnicima, najdeblji kraj izvući upravo oni. Trenutno zatišje mu se učinilo kao dobra prilika. Napravio je korak napred i obratio se Jovi: »Gospodin...«
Bio je to običan šamar. Rutinski pandurski. I ovde i u Kini. Ali Mali Zmaj nije mislio tako. Leptir nož je sevnuo kroz vazduh i završio negde iznad Jovine kragne. I dok se on raširenih očiju držao za vrat i polako spuštao na zemlju, a njegov kolega, uplašen i zbunjen, nemoćno obigravao oko njega, odjeknula su četiri hica.
Telo Malog Zmaja se naslonilo na stranicu kombija. Onda je skliznulo dole.
Mislim da je pukovnikova pratnja uspela da pogodi još dvojicu ili trojicu Kineza (između ostalih i »bacača šešira«) iz prvog ešalona pre nego što se obruč stegao. Čim sam video da je jednom od pukovnikovih momaka otet pištolj znao sam da će sve, vrlo brzo, biti gotovo.
Manja grupa Kineza, trojica-četvorica njih, krenula je ka klečećem policajcu i njegovom kolegi.
Dalje ne znam šta je bilo.
Vlada je ubacivao u drugu a mene je mrzelo da buljim u retrovizor. A i pandurska radio stanica mi se činila mnogo interesantnijom od scene koju smo ostavljali iza nas...

 

Copyright © by Vjekoslav Vidaković & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad