VLADAN RADOMAN

Rođen 1936. u Novom Sadu. Objavljeni romani u Francuskoj: Greška, 1975, Zemlja u izgnastvu, 1982, Jaruga, 1984. (Nagrada Sainte-Beuve i nagrada Biguet Francuske akademije), Obespravljeni, 1986, Beogradske devojke me nikad nisu volele, 1991, (preveden i objavljen kod Galaksije Gutenberg), Harmonikašev osmeh, 1993. (preveden kod Stubova kulture), Ledeni svitac, 1995, (preveden kod Galaksije Gutenberg, dramatizovan i igran 2005. u Madlenijanumu - adaptacija Jovan Ćirilov, režija Tanja Mandić Rigonat, gluma Goran Jevtić), Plavo mistral, Siroče od mora, Ulica Bonaparta, 2000, Ima li seksualnog života posle smrti, 2003, Predajem se, 2003, (preveden kod Zepter Word book), Trojno pravilo, 2005.

DVE PRIČE

 

SLIKA SKITNICA

Teško, sa tugom, oprostio se sa poslednjom slikom. Već zasićen svim
izloženim crtežima i slikama, misleći da ce brzo završiti posetu muzeju, dugo je stajao, začaran, pred ovim čarobnim pejzažom. Kao da se rastaje sa dragim prijateljem, osmehnuo se, digao ruku u znak pozdrava, naglo se okrenuo i, kao da je bežao, brzo istrčao niz kameno stepenište. Napolju, na trgu ispred Musée De Stal, oči mu behu zablještene žutim odsjajem vrelog podnevnog sunca Antiba. Nije mogao da vidi da slika koja ga je opčinila dugih pola sata, slika - ukroćena - zatim uramljena nebeska duga. Naizgled grubo obrađena površina na čijoj azurnoj pučini se, između zlatnih i krvavih romboida nazirala silueta broda. To platno, mrtvo platno (pozlaćen ram), oživelo je, možda uzbuđeno njegovim osećanjem, ili dosađujući se onim drugim, blaziranim, užurbanim posetiocima, i krenulo njegovim stopama.
Ono, ili njena senka? U svakom slučaju, niko nije primetio njen nestanak: alarm se nije oglasio. Ili su čuvari, već navikli, prećutno odobravali njene podnevne šetnje. A možda je i kustos, mudar čovek, znao da kao i poeme pesnika samoubica, slike umetnika kao što je De Stal mogu da imaju samoubilačke nagone. Sa zebnjom, ne usuđujući se da digne pogled prema prozoru, odakle se slikar bacio na pločnik, sad lakšim korakom, pošao je prema dvorištu.
Oklevao je. Imao je izbor: vratiti se u svoj sumorni stan u Nici gde ga niko nije čekao, prošetati se po pijaci Antiba ili otići do luke. Možda će ga na keju pored neke luksuzne jahte sačekati avantura. Avantura sanjana prethodne noći. Nije bio sposoban da se seti svih detalja tog sna. U maglovitoj uspomeni, ostala je samo silueta jedne jedrilice crnog korita, raširena jedra koja su se sušila na suncu i nejasan lik mlade žene, pravilnih i strogih crta.
Odlučio se za kompromis, to nije bilo njegovo umeće, ali sve je bilo dobro da se odloži povratak u samoću. Prvo pijaca, posle luka... Tako će lepoj plavuši dati vremena da se pripremi (i to je odlučio: nepoznata, željena, očekivana - biće plavuša) obuče i našminka pre nego sto siđe sa "Crnog gusara", velike jedrilice sa tri jarbola koju je video u novinama pre neki dan.
Ostavio je motocikl ispred muzeja, dao, ne brojeći, nekoliko novčića malom Arapinu da ga pričuva, i vođen grajom turista i nedeljnih kupaca, prešao stotinak metara do trga. Tezga do tezge, sirevi, desetina vrsti sireva, pršute, kobasice, voće, povrće, masline i ulje, mirisi jaki, opojni, zgusnuti u od vrućine lepršavom vazduhu, toliko zgusnuti da postaju ukusi…Želeo je da sve proba, da sve kupi, da se vrati rukama punim blagostanja…Zašto? Za koga ? U prolazu uze jednu maslinku. Pojede je.
Prodavac sa servilnim osmehom je čekao narudžbinu. "Juste un grain", Kao Syrano de Bergerac u trećem činu, reče namerno otezavajuci svoj slovenski naglasak. I ču, dok se udaljavao, kiselu primedbu povodom njegovog stranog porekla i tvrdičluka.
Sva čula zasićena. Zaglušen bukom sa olakšanjem napusti pijacu. Našao je motocikl bez malog Arapina i bez retrovizora. Dečko je verovatno našao da je napojnica bila nedovoljna, pa se poslužio. Na sreću, nije uzeo i svećice; motor se upali bez oklevanja.
Luka i avantura su ga čekale. U obe je bio siguran. Sve može da se desi jednog ovakvog dana. Vozeći po starim zidinama tvrđave gledao je blistavu krljušt mora, nekoliko jedara na pučini i daleko na horizontu jedan oblak, imitator siluete Korzike. Ušao je na široki kej zvani "Kej Milijardera". Sa sigurnošću iskusnog pokeraša uputio se prema "Crnom Gusaru", zaustavio motocikl, skinuo kacigu. Stvarno, gore na palubi, između dva preplanula sredovečna muskarca sedela je jedna mlada žena.
Plavuša? Nemoguće odrediti. Plivačka kapa joj je skrivala kosu, njen kostim je još bio poprašen kapljicama vode.
Gore se pio šampanjac. Smejalo se. Učini mu se da govore engleski.

- Gospodine, molim vas... Zakasniću... Možete li me brzo odvesti do broda... Do mog broda...
Okrenuo se. Punačka, lepuškasta žena tridesetih godina, crne kose umotane u punđu, laka haljina duga do članaka, putna torba, prepoznatljiv ruski naglasak.
- Penjite se. Gde idemo?
- Tamo. Na kraj keja.
Stigavši do same obale, zaustavio je motor. Nikakvog broda nije bilo na tom mestu. U mutnoj vodi plutale su boce od plastike, alge i jedna mrtva riba. Motocikl se nagnu na levu stranu, kao olakšan podiže se nekoliko santimetara. Čovek pogleda pozadi. Ruskinja je nestala. Nigde na pustom keju nije bilo ni traga nekog ljudskog prisustva. Tišina. Želeo je da bar čuje zvuk njenih koraka. Ništa. Samo jedan galeb se podrugljivo nasmeja. I tako nije primetio da se njegov tajni saputnik, duh De Stala uramljen u slici, zahvalno osmehnuo.
- Znao sam da ne treba prekinuti sa pićem. Nikada ne može da se zna koja žena i koji brod nas čekaju u luci. Često se radi o pogrešnim adresama... pogotovo ako su nađene u snu. Ajde Rosinanto, u našu kafanu... .
I mamuznu svoj verni motocikl. Pravac - stari grad Nice kod Le Café de tous les délires gde će ga, umesto plavih nimfi i fantomskih Ruskinja sačekati drugari pijanci.


PRESTO

Rešetke, šipke od mrkog grubog gvožđa. Dva golubija govanceta, još sveža, vise, oklevaju nad ambisom. I bleda zora, proliv zamorne, neprospavane noći, curi na prljavom prozoru. Gola sijalica, žuto svetlo, komarci zalepljeni na vrelom staklu.
Moja poslednja noć u znaku smrtonosnih boja. I samo naslućenom smradu izmeta.
Ko ce prvi ući? Stražari? Tužilac? Advokat? Ili sveštenik kome sam se ispovedio? Njemu, još više njegovom gazdi, dugujem ove poslednje reči. Sa nekoliko dodataka. Tom bezazlenom službeniku Bezgrešnog nisam mogao poveriti sve detalje moje tako obične ljudske priče. Sa advokatom je sasvim druga stvar. Njemu sam sve, sasvim sve, otkrio, opisao u detaljima svoju prošlost, objasnio pobude čina za koji sam optužen - i on, budala, nista pametnije nije našao od pledoajea sa kojim se nisam mogao složiti. Za njega ja sam psihijatriski slučaj koji treba lečiti u specijalizovanoj ustanovi. Ukratko, lud.

Hvala bogu, porota nije delila njegovo mišljenje.

Eto, ovo je poslednji pokušaj da sam sebi objasnim izvesne istine.
Počinjem od početka. Za sve je kriva tetka Ana. Ustvari, ta žena nije bila moja tetka, a i u to vreme nije mogla da zna da će njena kruškolika zadnjica i ta mala stolica (okruglo sedište pokriveno crvenim somotom, sa osovinom na šraf, koja se vrtela u skladu sa njihanjem njenih bedra i tonovima Šopenovpg nokturna u b-molu) biti presudne za moj čitav budući život). Mojih osam godina. Stan, prašnjav, neuređen, negde u predgrađu. Kog grada? U kojoj zemlji? Nije važno. Recimo, mesto rođenja: Nigde.
Ili svuda...
Na policama, dve knjige, jedna ikona i fotografije dede i babe sa majčine strane, osobe nikad viđene.
Roditelji pred razvodom. Rano ujutro svako je kretao prema svom poslu.
Otac, brkat, prgav čovek, jurio je već u sedam, u banku. Kao da će mu banka pobeći. A ja sam se budio gladan. I željan njegove ruke na mom čelu.
Mama je, pola sata kasnije odlazila na posao u "Kancelariju". Nikad nisam saznao o kakvoj se kancelariji radi. U svakom slucaju, pre polaska provodila je sat vremena u kupatilu pred ogledalom. Pranje kose, fen, šminka, ruž... Lepo je mirisala mama kad me je vodila kod komšinice Ane, na čuvanje, dok se ona ne vrati iz tajanstvene kancelarije.
Ana mi je redovno posluživala doručak, (keks sa marmeladom, toplo mleko, i sa lepim osmehom, greh... dva čvarka izvađena iz tegle pune masti). Zatim, obučena u svilenu spavaćicu, okretala se, plutala, stvarno plutala kroz oblake uvek upaljenog tamjana i sedala pred klavir. Za nju ja više nisam postojao, niko i ništa nisu bili više dobrodošli u tom polumračnom stanu, samo su se zvuci, kao usplahirene ptice, sudarali sa zidovima, sa nekim slikama pejzaža, mrtvih priroda, sa portretima veoma ozbiljnih i verovatno odavno umrlih ljudi.
Senka Šopena, njegove melodije, okružene tim sumornim slikama, suočene sa bibliotekom gde su se Dostojevski, Tolstoj i Zola verovatno dosađivali i nastavljali svoje vecite rasprave, pobegla je kroz poluotvoren prozor. Ja ne. Greška. Tada, baš u to vreme, trebalo je da se odreknem iskušenja života. Opčaran pogledom na poluprovidnu svilu, i samo naslućenim oblinama Ane, jos više ošamućen tihim melodičnim škripanjem njene klavirske stolice, u mojoj glavi sve se pomešalo. Zaljubio sam se, sa strašću, željom, kako se samo u tim godinama može, u jednu običnu stolicu. U redu. Shvatiće me samo ljubitelji stvari kojima jedino mašta može da dâ dušu. Zaljubio sam se u malu, okruglu, pokrivenu crvenim somotom, ali ipak obicnu stvar sastavljenu od drveta, nekog metalnog šrafa i krpica. Dok sam uživao u pogledu na tu divnu mesnatu krušku, kao kapelu sazdanu na somotnoj livadi, istovremeno sam osećao da se moja fotelja saglašava samnom. Duboka, stara, izlizana, ponegde očerupana koža brundala je od zadovoljstva. Moja prva erekcija: Stolica. Somot i stara koža. Ejakulacija.
Svoju strast nisam nikad izjavio tetka Ani.
I nikome drugom.
Osim brojnim drugaricama mog zivota. Stolicama, foteljama, klupama - školskim ili onim izanđalim, iz parkova. Parkovske klupe znaju svašta. Sećam se jedne zelene (jedina koja je nekim čudom sačuvala svoju boju; njene sestre oguljene, ostarele, su je ogovarale), ona mi je prepričala smrt neke skitnice, penzionerska blebetanja i mnoge ljubavne sastanke na njenim daskama. Možda je baš to i sačuvalo njenu mladost. Dok mi je prenosila svoje zelene uspomene, u leđima sam osećao drveni drhtaj prošlih ljubavi. Gledajući koprcanje oblaka - šarana upecanog u krošnji lipe, uživao sam između butina samo meni pristupačnog sna.

Detinjstvo je prošlo, ne i moja strast. Retki drugovi su se zaljubljivali, izlazili sa devojkama, vodili ih na igranke, na plažu, na skijanje…ja sam se družio sa njihovim stolicama. I, u mašti, sa jednom sočnom kruškom - kapelom dignutoj na rubinskoj mekoj poljani. Klupe gimnazije i fakulteta behu dosadne. Uvek iste priče. Uopšte me nije zanimalo ko i kad je pre mene sedeo na tom glupavom izlizanom parcetu drveta. Moje ljubavne teznje su bile mnogo vise. Sanjao sam o lepim , vitkim nogama fotelja Luj XIII, o sarmantnim krivonogim
stolicama Queen Ann i o Davidovoj slici madame Rekamie i njenom kanapeu sa ljupkim, oblim listovima snazne seljanke. Znam pisce koji , ostareli , na kraju karijere, pisu romane, sastavljaju bilans svojih osvajackih poduhvata. Stotine, hiljade zena, za skromnije samo desetak, su likovi tih knjiga, spomencima podignutom njihovom sad nepokretnom palom junaku. Aferim ! Licno, kad bih zeleo da opisem moje prosle ljubavi umesto da prebiram brojanice mojih uspomena u nekoj biblioteci , trebao bi da odsednem u jednu antikvarnicu. Parisku, ako je moguce. U tom gradu, u kvartu Luvra, sam imao najuzbudljivije avanture. Zasicen skolskim i parkovskim klupama, tu sam provodio sate sedeci, za prodavce «probajuci » vise od tih uzbudljivih sedista koja su ozivljavala snove moje mladosti.

Ima ljudi koji rizikuju zivot baveci se takozvanim ekstremnim sportovima. Pentranje po planinama, padobrani, kojekakve letilice, prekookeanske plovidbe na orahovim ljuskama me nikad nisu privlacile. Cilj mog zivota bila je ekstremna ljubav. I znao sam gde i kako cu je naci. Ta misao me je proganjala vec nekoliko godina. Tamo , na zapadu, daleko preko okeana, u obecanoj zemlji me je cekala vatrena ljubavnica. Jedina koja treba, koja mora da
se osvoji necim sto ljudski zakoni ne odobravaju. Cak strogo kaznjavaju. Tu ljubav sam zeleo da zaradim po svaku cenu. Koliko noci sam proveo u snovima, grcen bolnom, smrtonosnom , ekstazom u njenom zagrljaju.

Kad se nesto zeli, stvarno zeli, sve je moguce. Izbor drzave gde ce me cekati moja dragana, pasos, viza, jednosmerna avio karta…Uciniti nesto dovoljno tesko za tamosnje zakone , sve uraditi da budem brzo uhvacen…odmah posle iskrcavanja naci taksi , zatim pravo u prvi bar sa prostitutkama…Sofer , sa potsmehom , me je pitao da li je stvarno hitno. Da, da veoma…odogovorio sam…Kao vrapci na telefoskoj zici zene su sedele na visokim barskim stolicama…izabrao sam jednu , ne tek tako, ne nasumice, bilo je nesto zajednicko izmedju nas…vrpoljila se na meni poznat nacin, sraf njenog sedista me je podsetio na nesto, u ustima sam osetio ukus kruske A Elvis iz dju boksa je pevusio nokturnu u b molu…Zatim u njenoj garsonjeri : « Sta cekas darling ? Sta ti je… ? » I bese krvi, mnogo krvi…u zivotu nisam video toliko krvi…Ja sam telefonirao policiji. Posle je trebalo istrpeti dugo cekanje, zatvorsko matretiranje, samo sudjenje, slusati gluposti tuzioca i mog advokata, gledati hermeticno zatvorena lica clanova zirija ,cekati sa nestrpljenjem moj poslednji ljubavni sastanak.

Advokat je usao prvi u moju celiju. Iza njega su stajala dva cuvara, svestenik i tuzilac. « Dragi moj, nazalost molba za pomilovanje je odbijena…Ipak, jedna dobra vest. Guverner je odlucio da ukine izvrsenje smrtne kazne elektricnom stolicom. Injekcije su stvarno bezbolne… »

 

 

Copyright © by Vladan Radoman & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad