ZLATKO PANGARIĆ

Rođen 4. aprila 1962. god. u Bačkom Monoštoru.
Objavljene knjige: ’’Uvod u psihoistoriju’’, Narodna knjiga, Beograd 2001., ’’Nova romantika’’, Narodna knjiga, Beograd 2003., ’’Znakovi i stilske figure’’, www.meta-fora.com 2006.
Objavljivao u časopisima: ’’Književne novine’’, ’’Rukovet’’, ’’Koraci’’, ’’Ulaznica’’, ’’Sent’’, ''Polja'', ’’Zlatna greda’’, ’’Gradina’’.
Ovo mu je prvo pojavljivanje u Balkanskom književnom glasniku.

SVEŠTENICI SMEĆA
(Drama u pola čina)

 

Scena prva

Lica:

Milan
Dejan
Dr Milatović
Milica
Jelena

Oskudno nameštena soba, sto i pet stolica. Milan i Dr Milatović sede za stolom. Milica, Dejan i Jelena ulaze.

MILICA: Dobro veče Doktore. Milane. Stigli smo ipak na vreme...Starce smo sreli dole. Upravo su izlazili.
DEJAN: (Milanu) Tu je i naša ptičica...
MILAN: Sedite...Sedite svi. Milicu znate. Jelena...i moj brat Dejan.
Dr MILATOVIĆ: Drago mi je. (Rukuju se.)
MILICA: Dr Milatoviću, kao što ste čuli, želeli smo da vas upoznamo pre nego što...
DEJAN: Ova pederčina se ukenjala? (Gura Milana po ramenu.)
MILAN: (viče) Ko je pederčina?
DEJAN: Ti! (Skaču obojica i gledaju se besno.)
MILICA: Mir! Ti Dejane sedi...(Svi sedaju.) Eto Doktore Milatoviću, to su naša dična braća! Dejane šta je tebi?
Dr MILATOVIĆ: Molim vas...
JELENA: Kako da se smirimo? Kako se to radi?
MILICA: Sada je stvarno dosta!
DEJAN: Jebe mi se!
MILICA: Marš skote! Lepo ste se pokazali!
JELENA: Nije to ništa. (Odmahuje rukom.)
MILICA: Obično je ovde pakao...Molim vas Doktore, hoćete li nam objasniti vaš...kako da kažem...zahvat, vašu metodu?
Dr. MILATOVIĆ: Vidite...
DEJAN: ...(hoće nešto da kaže).
MILICA: Kuš!
JELENA: Izvolite Doktore.
Dr MILATOVIĆ: (pauza, na kraju sleže ramenima) Ako u ovoj sobi ugasim svetlo neko može da ustane, uradi nešto, ubije nekog (Oprezno se osmehne.), što je svakako moguće kao što vidim...
DEJAN: Šta hoćete reći?
Dr MILATOVIĆ: Hoću reći da je tako i sa našom svešću. I ona je poput sijalice...Kada se ugasi moguće je mnogo toga uraditi, mislim u medicinskom smislu.
JELENA: Interesantno.
Dr MILATOVIĆ: Dakle moja je ideja da ugasim svetlo.
MILAN: (veselo) Detektiv Poirot? Dr. Moodu? Ko je ubica? Ili povratak iz mrtvih?
Dr MILATOVIĆ: (kao da nije čuo). Ideja je, kao što rekoh, da se ugasi svetlo, da se mozak odvoji od tela (Svi se trgoše.)...Mislim figurativno.
DEJAN: Mr. Frankenštajn jeste li vi već nekome odrubili glavu ili je ovaj naš junak prvi? (Svi gledaju u Milana.)
Dr MILATOVIĆ: Zahvat koji sam predložio ipak uključuje i etička pitanja...
DEJAN: Baš sam se začudio!
Dr MILATOVIĆ: Ipak, eksperimenti su dali dobre rezultate.
JELENA: Aa, majmuni. (Gleda u Milana.) Mislite li da će ovaj naš primerak odgovarati? (Smeje se.)
Dr MILATOVIĆ: Molim vas...
MILAN: (gleda Dr Milatovića) Gastarbajter? Pronalazač? Izdanak našeg nepresušnog narodnog genija? A onaj vaš doktor koji će da izvrši operaciju?
Dr MILATOVIĆ: Ja sam hemičar, trenutno profesor na Boston University, Departman of Cognitive and Neural sistems. (Pauza.) A Doktor Grossberg je cenjeni hirurg...kao što znate. Na ideju sam došao proučavajući nekoliko slučajeva spontanog izlečenja...mislim da ih u Americi ima pet. Dakle, ti ljudi su saznavši za bolest drastično promenili svoj način života. I pre, bolesni od neizlečivih kancera, postajali bi vernici, sledbenici sekti, vegetarijanci, ili su započinjali neke poslove – i to ih je izlečilo! Oni su preko noći postali drugi ljudi...naravno pre nego što se bolest razvila.
MILAN: (svi gledaju u njega) Šta je?
MILICA: Samo će da prespoje krvne žile u vratu i pomoću nekakvog magneta zaustave prenos impulsa u živcima...
MILAN: Vidi-vidi, gospođica Frankenštajn je upućena.
MILICA: Naravno mamlaze! (Pauza. Zaplače se.) Brat si mi! (Pauza.)
JELENA: (Milanu) Priznaj skote da si peder! (Milan pokriva lice šakama.) Zamislite...talenat, intelektualac...Pa to i nije tako čudno! (Histerično se nasmeje, ustaje i ponovo seda.)
MILAN: (Jeleni) Šta ti znaš o tome? Samo reprodukcija? Ja o tome ne znam ništa. Zadovoljsto i samo zadovoljstvo...I prekini molim te sa tim licemerjem.
JELENA: Pa šta! (Kroz suze.) Zašto ste vi muškarci takva govna? (Prilazi i hvata Milana za kosu.)
MILICA: Vi niste normalni...(Milica i Dejan skaču da ih razdvoje. Svi ponovo sedaju.)
JELENA: (posle pauze) Užas! Dosta! Neću više da čujem ni reči!
DEJAN: (posle pauze) Dakle, ideš na operaciju ili ne?
MILAN: Da, da, ulazim u jebenu istoriju!
JELENA: (posle pauze shvativši rečeno) Idiote!
DEJAN: Ovo ti je čak izvanredna prilika Milane!
MILAN: Kako?
DEJAN: Pa zar nisu tvoji stihovi (Ustane, raširi ruke, ali ne progovara. Milan ga gleda sa gađenjem.)
MILAN: Kretenu, tebi je do zajebancije!
DEJAN: A do čega je tebi? Krstariš Evropom. Studiraš! Malo sutra! U Londonu izlazi tvoj članak koji je prepisan ravno iz moje glave! (Lupa se šakom po čelu.)
MILAN. Ti ništa ne razumeš...
DEJAN: Kako to?
MILAN: Tako. (Izbegava pogled.)
DEJAN: (viče) Lopove!
Dr MILATOVIĆ: O čemu je zapravo reč?
MILICA: (premišljajući se, gleda u Milana pa u Dejana) Bolje da ne pričamo o tome…svejedno…Radi se o poznatoj ideji da su već ispričane sve priče, ili što je isto, da se uvek priča jedna te ista priča. Hiperprodukcija pisanja, itd. Svaki pisac, svaki pokušaj pisanja, zapravo prežvakava već napisano. Dakle, više je pisaca nego čitalaca, ili pisci zapravo pišu za druge pisce. Pisci sede u izdavačkim kućama, ustanovama, ili da li postoji laik konzument umetnosti?
Dr MILATOVIĆ: Svakako da postoje čitaoci...
DEJAN: Ali istorija, literatura, klasika, jeste ono što guši svako moderno ostvarenje.To je nešto što se uči na fakultetima. Većina populacije nema pojma o tome! Svaki roman, svaka pesma, jeste samo varijacija, uvek u nekom odnosu, kontekstu. I sada ono ključno: To je moralo da se desi! Hiperprodukcija dvadesetog veka dotukla je ideju o ''neograničenim mogućnostima''. Ismejali smo Marksovu koncepciju o bazi i nadgradnji, međutim radi se o tome da je ona ipak istinita! Nove prostore umetnosti ne može otvoriti sama umetnost. Stvarnost je konačno na potezu. Potrebno je da se desi nešto novo: kao Renesansa ili Novi svet. Razumete?
Dr MILATOVIĆ: Koja je to jedna te ista priča?
DEJAN: Pa to je priča o borbi dobra i zla, istine i laži, naivnosti i promišljenosti, lepog i ružnog, svetla i tame, ljubavi i mržnje, mladosti i starosti, itd. Dakle, te parove ili opozicije možemo kombinovati, nanizati jedne ispod drugih, i dobiti jednu lestvičastu strukturu. Npr. sa jedne strane imali bi zlo-laž-promišljenost-ružno, itd., i njihov pandam dobro-istina-naivnost-lepo. Strukture jesu svojevrni životni fakticitet i naša svest ide samo gore-dole. Svaki segment jeste sam po sebi svakako tema, priča-moguće. (Pauza.) To što svi mi imamo originalne lance pojmova, drugačije strukture, kao što je i DNK svakog čoveka različita, ne smeta ništa tvrdnji o istom načinu i istim procesima. To je dakle taj čvrsti, neotklonjivi plan ili suština svake priče. (Pauza.) To je onaj neotklonjivi koncept o kome smo pričali.
Dr MILATOVIĆ: Interesantna teorija...
DEJAN: Čitao sam nedavno knjižicu pesama jedne petnaestogodišnje devojčice. Vidite, kod dece je ona kombinatorika tek naznačena jer nedostaju elementi za kombinovanje. Deca pišu sasvim lepo o ljubavi ali je njihova ljubav nestvarna i naivna, nedorečena, bez gorčine, bez strasti...
JELENA: Eto veza ljubav-naivnost.
DEJAN: Da, ljubav je samo predigra...
JELENA: Dakle u detinstvu doživljavamo ljubav, fiksiranje libida, a ceo ostali život samo tražimo odgovarajućeg partnera?
DEJAN: Princa na konju? (Svi gledaju u Milana.) Desanka kaže: o, o nemoj mi prići...Eto to je dobar primer.
MILAN: Današnja generacija peva: ''volim da se jebem''!
MILICA: (zapanjeno) Isuse Hriste!
Dr MILATOVIĆ: Zaboravili ste datum Desankinog rođenja...
MILAN: Današnja generacija peva....
JELENA: (viče) Volim! Volim!
MILAN: Romeo i Julija su tek posle seksa shvatili da im nema života jedno bez drugog, tek je posle seksa započela drama!
JELENA: Ali da je Romeo bio nevičan penjanju, neki usranko, oni bi se ceo vek samo merkali i uzdisali. A ne, Romeo je uzeo devojci nevinost i tek tada se uhvatio za glavu. Zašto se Julija nije popela u Romeovu sobu ako ga je toliko volela? Sećaš se kada Seka u ''Maratoncima'' kaže: ''i ja tebe volim pa te ne napadam!'' (Smeje se.) Svi su muškarci pederi!
Dr MILATOVIĆ: O čemu vi to pričate?
MILAN: O jednom aspektu našeg problema...
Dr MILATOVIĆ: To što se HIV virus prenosi seksualnim opštenjem jeste slučajnost, to nije suština...
DEJAN: Čudite me Doktore. Ništa nije slučajno.
Dr MILATOVIĆ: Da, ali...
DEJAN: Onaj ko je napravio taj virus znao je ko će biti prenosilac i ko će biti žrtva.
Dr MILATOVIĆ: Ne bih da ulazim u te implikacije...
DEJAN: (Milanu) Autor vrlo zanimljivog članka (Milan odmahuje glavom, neugodna tišina.) ima nešto interesantno da doda? Ne? Dakle, dešavanje oko nas, tzv. makro-struktura, preko čula i našim fizičkim učešćem, transformiše se, da tako kažem, u mikrostrukturu, u anatomiju, u biohemiju, u život. Normalno bi bilo pretpostaviti da postoji i obratni proces koji našu biohemijsku kumulaciju, naslednu i stečenu, može izneti do makro-strukture, tj. do svesti ili kao svest. Stoga sam i tvrdio da naša svest, i dakle proizvodi te svesti, moraju biti nešto kao kopije biohemijskih struktura. Moraju imati kombinatoričku strukturu. (Pauza.) Konačno pretpostavio sam da je već izvučen maksimum, tj. da je naša struktura opozitivnih pojmova svojevrsni optimum. Bojim se da tom lancu nismo u stanju dodati više ni jedan pojam. Današnji pisci samo beznadežno tragaju, samo beznadežno kombinuju.
JELENA: Današnji slikari imaju ogromna znanja, tradiciju, komunikaciju, celovit uvid u istoriju umetnosti. Sa druge strane, stvarnost se provlači kroz nešto kao ''hir'' ili ''namera'' i iz takvog postupka rađaju se moderna dela. Slikari u prošlosti su merili, računali, posmatrali stvarnost, dok današnji slikari dobiju hiljadugodišnju tradiciju lepo serviranu: ''Izvolte pa slikajte!'' I zaista, mladi slikar mora se zapitati – A šta da slikam? Zar ponovo da precrtavam brda i doline, ledine i šumarke?
JELENA: Mnogo smo odlutali. Zašto vas Doktore zanima ta tema?
Dr MILATOVIĆ: Ništa, ništa, radi se o tome da je tema nenadano u domenu mog posla...Pacijent (Pokazuje na Milana.) mora prvo izvesno vreme biti na dijeti. Biljna ishrana jeste terapeutska. Ona nas vraća korenima i osnovnim sastojcima – nasuprot ovom bućkurišu koji sada teče našim venama. Isto tako potrebna je disciplina...
JELENA: Problem razbiti na sitne problemčiće pa zatim zavapiti za disciplinom. Eto vidite, potrebno je tako malo – kao da smo mi izgradili svu hrpu atomskih i hemijskih postrojenja!
MILICA: Znači svi u red pa na pašu!
Dr MILATOVIĆ: Naravno da ne, ali šta mislite kako to da biljke leče? Kako biljke znaju šta je nama potrebno? Ne, to je pogrešno postavljeno pitanje. Dakle, to je logično jer je sav život na ovoj planeti izgrađen iz jedinstvene ćelije.
MILAN. Interesantno doktore, međutim kao što smo govorili prethodno, sva dosadašnja nauka ipak nije odmakla ni za milimetar dalje od razumevanja sveta tzv. divljaka po pustinjama i prašumama.
Dr MILATOVIĆ: Naravno da i divljaci znaju za gravitaciju, ali znanje počinje tek sa Njutnom.
DEJAN: Dobro, da čujemo šta ga očekuje posle ''paše''?
Dr MILATOVIĆ: Kao što je rekla gospođica (Milici), mozak će imati krv, glukozu, kiseonik, sve potrebno – a iz tela ispumpavamo krv i zamenjujemo je specijalnom tečnošću. Telo hladimo, i ono će da umre praktično na pola sata, jer samo toliko imamo na raspolaganju. To će biti sasvim dovoljno da se virusi oslabe ili promene svoju energiju, nema nažalost bolji izraz za taj fenomen...
DEJAN: Zar će virusi nasesti na taj trik?
Dr. MILATOVIĆ: Da.
MILICA. Tada možeš da nazoveš svog ljubavnika...
MILAN. Zmijo!
Dr MILATOVIĆ: Ja još uvek tvrdim da to nije presudno...
DEJAN: Zar mislite da će AIDS biti iskorenjen standardom i kulturnim zaštite? Zaraženi pojedinci će da pomru a virus će jednostavno nestati sa lica Zemlje? Zašto trošiti milijarde dolara kada se sve može postići kontrolom i zaštitom?
MILAN: Zar biste me ostavili da umrem? (Svi pogledaju u njega. Pauza.)
MILICA: Šta je tebi? Samo razmatramo...
Dr MILATOVIĆ. Samo razmatramo mogućnosti...
JELENA: O! Doktore! Dobro došli u klub!
Dr MILATOVIĆ: (Milanu) Oprostite, nisam imao nameru da se priključim ovom mučenju, domaćem sportu, rekao bih...
DEJAN: Ne?
Dr MILATOVIĆ: Ne!
JELENA: Šta treba da radimo? Da ga ostavimo na miru? Da odemo da bi se on koknuo? A ne, dobićemo sve odgovore.
Dr MILATOVIĆ: Zar vi uvek ovako razgovarate?
JELENA: Da.
DEJAN: Kako?
MILAN: Doktor misli na današnju mladež, na razmažene bezosećajne lajavce...
Dr MILATOVIĆ: Ne...nisam mislio na njih. Mislio sam na vas i pitam se da li je moguće živeti u svetu citata?
DEJAN: I vi ste intelektualac – pa možete li?
Dr MILATOVIĆ: Mogu, ali to je kao kada fiksirate neki predmet a sve ostalo ispred ili iza njega biva zamućeno. A tamo u toj zamućenosti zapravo prolazi vaš život, radost, porodica, odrastanje dece. Kao kada voda prolazi kroz sito...
MILICA: Pa, je li nešto vredno ostalo u situ?
Dr MILATOVIĆ: Jeste, svakako...Ipak nećemo pričati o meni...
DEJAN: Zašto? Imamo vremena.
Dr MILATOVIĆ: O tome se radi Gospodine što vreme ističe...
MILICA: Zašto je na svetu Doktore toliko patnje? Zbog čega se ljudi neprestano grizu?
Dr MILATOVIĆ: Priznajem, to je i za mene tajna...
MILAN: Kakva provala pesimizma...
DEJAN: Ko se javlja?
MILICA: Nisi bio ovde duže ali se sećaš sigurno ''Skopljanske'' i onih kafića tamo – ''Škorpiona'', recimo. Jesi li se zapitao nekada kakvi su to tamo ljudi? Jesu li to ljudi ili zveri?
DEJAN: Zglavkari...
MILICA: Oni iz čista mira pljačkaju, tuku, siluju...
DEJAN: Kada već potežeš tu temu, tu postoji paralela...
MILICA: O ponovo paralele.
DEJAN: I onaj intelektualizam koji smo spominjali, i koji ovde demonstriramo, jeste ekstrem, i to je svojevrsna džungla. I za intelektualce moramo pitati: jesu li to ljudi? I oni kradu, ubijaju i siluju – naravno, na papiru – i oni su krvožedni, surovi i cinični. I oni žive u getima. I oni se bore za moć i vlast.
MILICA. Preteruješ jer i najgluplji se vesele i šepure kada nešto pametno smisle...
DEJAN: To je to! Zar ne vidiš? Oni se šepure zbog sebe a ne zbog znanja ili mudrosti. Treba odvojiti život, samoljublje i častoljublje od znanja. Znanje je posebna kategorija, kao što kaže Doktor. Tako je npr. i Đordano Bruno mogao da se odrekne samoljublja i živi dalje. Činjenice, znanje, videli smo, i pored žrtve više niko nije mogao eliminisati ili ignorisati. Galilej je to znao.
Dr MILATOVIĆ: U ono vreme razum i savest su bili jedno ili su se podrazumevali...
DEJAN: Molim vas, niste me slušali. Ako je to tačno kako je Galilej to mogao prekršiti? Uzmite islamske zemlje. Tamo je kazna za krađu, preljubu, itd., vrlo surova i vrlo krvava – pa ipak, stalno nekome odsecaju šake ili ga kamenuju. Dakle, oni nisu u stanju ili neće da razdvoje genetiku i veru. Prvo je mnogo starije od drugog.
Dr MILATOVIĆ: Mnogi upravo govore da je razdvajanje razuma i savesti, ili kako vi kažete, genetike i vere, pogubno za Zapadnu civilizaciju.
DEJAN: Vidite, čak i posle kvantne fizike i te silne matematike još uvek ima prostora za Boga. Nije to razlog, međutim, to je posebna tema.
JELENA: Šta je sa paralelama?
DEJAN: Rekao sam već da su na jednoj strani ljudi koji se bore sa instinktima, dok su na drugoj strani ljudi koji se bore sa razumom. I jedni i drugi nemaju šanse. Nema ništa odvratnije nego videti pametnjakovića koga svaka šuša može da raspali po nosu. Isto tako, ni šupljoglavi bokser ne izgleda ništa lepše!
JELENA: Holivudski super junaci? Astronauti? Osvajači svemira? To je sinteza?
Dr MILATOVIĆ: Mislim da vas razumem...
JELENA: Činjenica je da svako udruživanje, svaki trag društvenosti, srozava vrednost i potencijale same jedinke...
DEJAN: U tom svetlu nemojmo se čuditi SIDI. Ona je isto tako uslovljavanje i kontrola.
JELENA: Zamislite, pojedinačna pčela nema svest, ima vrlo specifična zaduženja i kratak život, pa ipak zbir tih uslovnih refleksa daje jedno inteligentno ponašanje društva. Šta mislite, u slučaju ljudi, šta daje ili šta se dobija zbirom svesnih, inteligentnih članova?
MILAN: Neka super-svest, neka čudovišna svest - i zaista nije čudno što su ljudi u prošlosti, pa i sada, poistovećivali državu i Boga, što su careve krunisali najviši crkveni poglavari. Vlast je najveći ljudski izazov!
Dr MILATOVIĆ: (zamišljeno) Neverovatno je kakvu ste vi priču sklopili...
MILICA: A mi smo ovde zaista zbog odgovora. Hajde Milane, imamo ovde filozofske odgovore ali želimo i tvoje male, sitne...
MILAN: (besno) Kakve odgovore želiš?
JELENA: Zašto si zbrisao u London? Šta sam ti ja? Poznanica iz dragstora? Zaboravio si brata i sestru, uplašio starce, a koliko čujem spiskao si i grdnu lovu…
MILICA: Zatim se pojavljuje kao duh i keže: ja sam HIV pozitivan!
JELENA: Doktore Milatoviću vi ste čekali kao zapete puška…vi ste se pojavili kao da ste čekali iza ugla?
Dr MILATOVIĆ: Znate… ne bih da budem netaktičan, ali novac čini čuda i spaja ljude... Inače, mladi gospodin (Pokazuje na Milana.) nije homoseksualac nego narkoman!
MILICA: Šta? (Pauza. Svi gledaju u Milana. On je spustio glavu.)
MILAN: U pravu je Dok, ja sam narkoman. (Tajac. Svi u nedoumici.)
JELENA: I nisi peder?
MILAN: (zabrinuto) Ne.
DEJAN: Ej Milane, Milane…
JELENA: Hoće li mi neko reći da sanjam?
MILICA: Zašto Milane?
MILAN: Zar moram ponovo proći kroz špalir razjarenih ''zašto''?
DEJAN: Doktore, koliko ja znam, Milan sada ima manje šanse?
Dr MILATOVIĆ: Da. (Prene se.) Period od infekcije do početka ispoljavanja bolesti kod narkomana je kraći…
DEJAN: Hajde ptičice cvrkući…Znate Doktore, uvek me fasciniralo to sa drogama. Čovek puši, jede cigarete a onda popuši još jednu pre spavanja, i ode da legne. Ona žilava zavisnost isto tako, poslušno, legne sa njim i spava do jutra. U našem mozgu kao da postoji prekidač…
Dr MILATOVIĆ: Naš mozak je fantastična sprava…
JELENA: Ima li i za narkomaniju parcijalno rešenje. Neki kondom na primer? (Dr Milatović je gleda oštro.)
MILICA: (Milanu) Zar ti je maca pojela jezik? (Tišina. Napeta atmosfera.)
MILAN: (premišljajući se) Upoznao sam na Fakultetu grupu ljudi, studenata i nekoliko profesora, koji su sebe u šali nazivali ''Sveštenici smeća''.
JELENA: Sveštenici čega?
MILAN: Smeća! Radi se o tzv. smeću DNK, o onom delu DNK koji ne učestvuje u nikakvim sintezama, i koga genetičari nazivaju ''smeće''.
DEJAN: (zamišljeno) Vidi, vidi...
MILAN: (Dejanu) Ti nemaš ni pojma do čega si dospeo. Tvoje paralele nisu samo gimnastika. Svaki molekul je poput nekakvog elektronskog oblaka jer je oko njega stalno oscilovanje energije, bla, bla – ja nisam fizičar – ali svaki segment tih velikih molekula jeste jedan snimak uslova njegove sinteze, snimak makro-uslova u trenutku stvaranja.
JELENA: Neverovatno! I ti svo vreme ćutiš!
DEJAN: Pošto se DNK nasleđuje, to u ''smeću'' imamo zapravo evolucionu enciklopediju.
MILAN: Tako je. Time su se bavili ''Sveštenici''. Pošto sam ja propagirao tvoje paralele, a ti si se opirao objavljivanju...
DEJAN: Kako da objavim kada je to bila tek ideja, tek nacrt?
MILAN: Znam, znam. U međuvremenu je odlučeno da sed ide u London. Tamo su bili bolji uslovi, novac, tajna laboratorija. Kao što znaš, ja sam još jednom došao, i ponovo se vratio...
DEJAN: Sećam se da si me ponovo davio sa objavljivanjem...
MILICA Čemu tolika tajanstvenost? Šta ste vi zapravo radili?
MILAN: Dobro je da je Doktor ovde i sve čuje jer za ovo se mora saznati. (Dr Milatović sedi ukočeno i odmahuje glavom ali u njega niko ne gleda.) Vidite, kada hipnotizer navodi uspavanog da se seti prošlih života ili jednostavno neke traume, ostaje još uvek govor, ili taj ostatak svesti. Sa druge strane, svest funkcioniše kao mikroskop, tj. pomoću jedne makro-strukture, mašinerije, u stanju smo videti mikro-strukturu, pa i atome od kojih je sagrađen i sam mikroskop. Svest je upravo takvo usredsređivanje na vlastito funkcionisanje. Hipnoza ukida pažnju i čulni fokus, i tada isplivavaju pred nas nesvesne koncepcije i kreacije, dakle, nešto što je još uvek strukturisano našim govorom i iskustvom. Konačno, pomoću droge, i to specijalne vrste, moguće je spustiti se još niže do svojevrsnih hologramskih slika zapisanih u energetske oblake velikih molekula. Deo koji se preslika, ''bljesne'', kako smo govorili, obrnutim postupkom usredsređivanja – čista fiziologija – pojavljuje se u svesti kao niz slika, utisaka, kao priča.
DEJAN: Fascinantni šit!
MILICA: A ta droga ima li sporednih efekata kao i svaka droga...
JELENA: Gospoda su se igrala...
MILAN: Video sam prizore naspram kojih je poznata istorija obična bajka za decu!
Dr MILATOVIĆ: Mislim da moramo biti oprezni sa ovim što smo čuli. Ko zna kakva je to droga? Možda su oni samo lepo upakovali svoje iluzije. Nije isključeno da je sve to nameštaljka da bi izvukli što više novca...
JELENA: Možda je Doktor u pravu?
MILAN: (odlučno) Ne. Zamislili smo nekoliko verifikacija...Trebalo je samo snaći se u hronologiji i topologiji...
DEJAN: Šta se desilo?
MILAN: Prilikom poslednjeg transfera video sam nešto što drugi nisu nikada videli...Posle nekoliko dana saznam da sam HIV pozitivan. To je izazvalo žučne debate, padala su pitanja. Odjednom se sve složilo, kockice su se složile. I novac, i dobra oprema, i tajanstveni članovi koje nikako da upoznamo. Došao sam u laboratoriju tajno, noću, provalio u sef, i našao ono čega sam se plašio...
MILICA: Šta to?
M ILAN: Seo sam na avion i zbrisao kući. Pre dva dana smo čitali u novinama da su članovi IBRA, tajne sekte iz Kardifa – UK, izvršili ritualno samoubistvo...
DEJAN: Da.
MILAN: To su naravno CIA i Britanci tako režirali...
JELENA: (užasnuto) CIA? (Tajac. Svi razmišljaju.)
DEJAN: Onda...onda...(Svi gledaju u Doktora Milatovića.) Ko ste vi Doktore Milatoviću?
Dr MILATOVIĆ: (ustaje, obilazi stolicu ) Molim vas da o tome ne govorilo više. Molim vas za vaše dobro. (Svi ćute užasnuti. Dejan odmahuje glavom a zatim naglo izlazi iz sobe. Vraća se posle nekoliko trenutaka. U dva koraka stiže do Doktora Milatovića. Trže revolver iza leđa i prislanja ga Doktoru na čelo.)
DEJAN: Ubiću gada!
MILICA: ...(Vrisne i otrči do prozora.)
JELENA: (panično) Stani Dejane!
DEJAN: Šta ako je operacija samo farba? Operacija uspela a pacijent umro!?
Dr MILATOVIĆ: (tiho) Ja sam ovde legalno. Medicinska javnost je upoznata...
MILAN: Istina je Dejane...Oni tako rade, oni prave scenarije i zavere. I mene su ubedili da objavim jer se spremala navodno legalizacija onoga što smo radili...
DEJAN. (trese se od napora) Ubiću gada!
Dr MILATOVIĆ: Ipak razmislite...On je narkoman...(Tajac.)
MILAN: (odlučno) Ne! Nemojte da vas pređe! (Mučni trenuci. Dejanu drhti ruka od napora. Dugo iščekivanje. Konačno Dejan spušta revolver. Svi su ukočeni i dalje.)
Dr MILATOVIĆ: A sada me izvinite, imam još obaveza. (Klimne glavom, pogleda sve u sobi i izađe. Svi ćute na svojim mestima.)
JELENA: Šta si to video Milane?
MILAN: (posle duge pauze) Video sam likove, prizore, laboratoriju, video sam ko je napravio HIV virus!
MILICA: (za sebe) Pada sneg. (Niko ne reaguje. I dalje gleda kroz prozor. Bolno zajeca i spusti se na kolena.) Sve je tako povezano, puno je niti, sve je prepleteno...(Plače.) O majko moja, oče i braco šta sada da radimo? (Spusti glavu do kolena i plače. Milan izlazi. Vraća se sa dve konzerve piva. Otvara ih i daje jednu Dejanu. Piju.)

Scena druga

Lica:

Dr Milatović
Zlatko Pangarić


Ulazim u hol hotela I...Za stolom do stuba i staklenog zida sedi Dr Milatović. Ustaje i prilazi.

Dr MILATOVIĆ: (Srdačno.) Gospodine Pangariću drago mi je što vas vidim...(Rukujemo se.)
JA: Vi ste, dakle, Doktor Milatović?
Dr MILATOVIĆ: De, de...niste valjda poverovali da razgovarate sa junakom vaše drame?
JA: Nisam znao šta da očekujem...a ne znam ni sada.
Dr MILATOVIĆ: Nije toliko važno ko sam ja. Dr Milatović je svakako prikladno, čak savršeno. Hajde da sednemo ovde i sve ću vam objasniti. (Sedamo. Konobar prilazi. Naručujemo. Konobar donosi poručeno i odlazi.)
JA: (Nestrpljivo.) Pa...da čujem.
Dr MILATOVIĆ: Pročitao sam vašu dramu...zapravo, pročitao sam sve što ste napisali do sada, i zaključio da ste idealan kandidat za ovaj razgovor...
JA: Kandidat? Radi se o nekakvom konkursu? (Šaljivo.) Rekli ste preko telefona da ćemo razgovarati o drami.
Dr MILATOVIĆ: Svakako. Da ne okolišim previše, interesuje me da li pisci lažu?
JA: (Zatečeno.) Kako to mislite?
Dr MILATOVIĆ: Nisam mislio na imaginaciju, fantaziju. Mislim na laganje koje je u vezi sa poštenjem...Pa to što pišete. Ostavimo dramu po strani. Vaše pesme na primer. Kako se piše pesma? (Pauza.) Znate...muljanja, prenemaganja, preterivanja...zvezde, nebesa, čudesa...Želim ovako karikirano da vam prikažem problem.
JA: To je teško pitanje...Sa druge stane, to bi bilo tipično pitanje nekoga ko nema pojma o poeziji.(Šaljivo. Pauza.) Postoji velika otimačina za onim što donosi tzv. dnevni život. Sve što on, taj život, ''izbaci'' biva odmah apsorbovano u ''hitove'', reklame, logove, viceve, humoreske, karikature, filmove...Sve novo biva za tili čas požderano. Postoje, naravno, pisci koji su brzi na peru. Oni ulaze u tu trku; oni su moderni, savremeni, urbani, oni pišu u slengu. Pravom piscu ne ostaje praktično ništa osim grizotina i žvakotina...Pravom piscu zapravo ovi glodari čiste teren ili vidik...Ali teško da bismo se složili ko je pravi pisac...To nije omiljena tema. Sa druge strane, to je omiljena tema za tračarenje...
Dr MILATOVIĆ: Popa npr. kaže: ''Dve kamene suze danas
na trepavici neznani''
Šta je to? O čemu se tu radi? ''Trepavica neznani''?!
JA: Ne znam. Znam samo da je to vrhunska poezija. ( I dalje održavam šaljiv ton.)
Dr MILATOVIĆ: Naravno. Hoću reći da se ono zaista lično ne iznosi ni po koju cenu. Imamo samo jednu nasleđenu, toliko puta viđenu pesničku pozu. Svaki umetnik će vam naširoko pričati o poniranju u sebe, o identitetu, o iskrenosti. Poniranje kroz jezik, kroz psihu/osećajnost/percepciju, poniranje kroz kolektivno/socijalno/arhetipno?...U našoj maloj zemlji napiše se godišnje stotine knjiga. Njihove tvorce, međutim, u devedeset devet procenata slučajeva uopšte ne zanima teorija...ne zanimaju ih nikakvi rezultati teorije...Zar poniranje u sebe ne bi trebalo da izbaci zapravo najdublju intimu? Tu nešto ne štima.
JA: Mislim da naše intime nisu preterano poetične.
Dr MILATOVIĆ: Ne bih rekao...Vidite, to je to! Kaže se da prava-istinska umetnost prevazilazi svako pojedinačno iskustvo, kaže se da je poezija nešto kao viseća bašta – ali to nije istina. Samo je intimno čitanje autentično...Između teksta i onog kolektivnog u psihi, a na koje se navodno uvek naslanja i pisanje i tumačenje, postoji jedan prostor koga pisci i kritičari namerno prećutkuju...
JA: U pravu ste. To intimno iščitavanje nećete pročitati u prikazima i kritikama, nećete ga čuti na književnim tribinama...Ono konačno nije toliko ni važno. Koga bi uopšte zanimala ta intima? Vratimo se ipak na početak. Pitali ste da li pisci lažu?
Dr MILATOVIĆ: Pa, da. Pitanje se odnosilo na istinu. Istinu kao filozofski pojam. Taj pojam je jedan-jedinstven. Ne postoje parcijalne istine. Poetska istina? Deci se pričaju bajke ne samo zabave radi nego da bi deca nešto naučila o svetu i životu...Pitao sam za ono što ljudi iznose iz sebe u ovaj prostor, u ovaj razmak do drugih ljudi. Mi znamo samo to interpersonalno, a sam čovek, pisac, skriva se iza svoje knjige.
JA: Šta je sad to?
Dr MILATOVIĆ: Šta?
JA: Zar to nije rekao Ipolit Ten?...Zar posle ruskih formalista, fenomenologa, strukturalista, itd., treba da se vratimo u devetnaesti vek dokumentaristima?
Dr MILATOVIĆ: Pazite. To je stanovište kritike. Ja sam govorio o piscu i pisanju.
JA: Ponekad se ljudi napiju, ili posvađaju, pa počnu pričati one intimne gadosti. To je zaista mučno slušati.
Dr MILATOVIĆ: Zašto?
JA: To je opasan teren zato što onaj koji sluša postaje saučesnik, onaj koji navodno razume, saučesnik...Ima, naravno, i one suviše lične poezije ali se ona izvrće u nešto banalno jer je autor zapravo površan...namerno površan. Pesnik ima nameru ali je nije realizovao...
Dr MILATOVIĆ: Prava pogođena intima izaziva neugodnost. Knjiga ili predstava nam se sviđa ali bi najradije zatvorili knjigu ili utekli? Tumačenje traži od nas da kopamo po vlastitoj intimi ili da tu intimu priznamo kao svoju, zar ne?
JA: Da. (Zbunjeno.) Evo ja uopšte ne pijem kafu...Odgovor na vaše pitanje je ponovo da. Problem koji ste spominjali jeste posledica toga što jezikom koji je kolektivan proizvod, dakle već strukturisan komunikacijom, nastojimo izraziti svoju percepciju, osećanja. Zbog toga nastaje ''trepavica neznani''. Ta sintagma, treba da izrazi onaj neizrazivi intimni doživljaj...ako pesnik nije na visini zadatka mi odmah sklapamo knjigu. Ta metafora je po definiciji, nešto neprevodivo, tj. imenuje pojam koji ne postoji u jeziku, nemamo odgovarajuću reč za označavanje. Posledica toga jeste neprevodivost pesničkog jezika uopšte na ono što zovemo normalni jezik
Dr MILATOVIĆ: Mi nikada nećemo biti sigurni u pesnika. Svako će imati svoju interpretaciju, svoj doživljaj. Mnogi će se napinjati da nešto shvate. Devedeset devet odsto čitalaca neće uopšte shvatiti o čemu pesnik peva...Da li je tada naš doživljaj tih stihova autentičan? Da li je uopšte vredan ako nije autentičan?(Pauza.) Imamo paradoksalnu situaciju: kažem da je samo intimno čitanje autentično, a sa druge strane shvatamo da mnogi, iz raznih razloga, nisu u stanju shvatiti pesnika, i savremenu poeziju! Ipak vi ste se uhvatili jednog genija, a šta je sa drugim piscima, šta je sa hiljadama i hiljadama stihova i rečenica kompromisa, obzira i laži? Njihovi tvorci imaju radno vreme, porodicu, državu – a pisanje je tek jedan segment njihovih života. Oni ne žive svoju poeziju. Čast izuzecima!
JA: Zar istinski pisac mora da poludi ili da se ubije?...Vi izgleda volite taj procenat?
Dr MILATOVIĆ: Šta vi mislite? Pre ili kasnije pisac mora da se zapita o smislu svog pisanja. Ako se ne zapita on, pitaće se njegova supruga. Pitaće se nove generacije npr. kako je mogao pisati hvalospeve Titu? Dakle, pisac mora postaviti pitanje o čudovišnoj konstrukciji svojih dela, svoje uobrazilje. I tu mora uhvatiti sebe u laži, mora priznati da zapravo nije imao pojma! Ili da nije izrazio ono o čemu je imao pojma! Mora se pitati o čemu je on to imao pojma?
JA: Istina je nepodnošljiva i ljudi je relativizuju razlozima...Zar sve mora da se zateže do tačke pucanja? Gomile tzv. zavičajnih pesnika pevaju još uvek o šumarcima, rekama, ''panonskim koralima''! Oni i ne postavljaju problem istine...Šta ima poezija sa istinom – reći će!? Za njih je problem lepog plafon.
Dr MILATOVIĆ: Evo pročitajte ovu pesmu iz ''Književnih novina''. (Otvara novine, lista i kada nađe pravu stranu pruža mi novine.) Autor priziva Cara Lazara...Cara!(Pauza.) I proklinje...(Čitam. Posle pauze.) Mislite li da je autor ozbiljan? On očito preferira i istinu pored lepote.(Pauza.) A šta mislite o onim piscima kojima dok majstorišu oko reči, figura i rima kroz glavu promiču užasne scene umiranja i sakaćenja? Šta mislite o takvom spoju artizma, lepote i realnih užasa? Kada aplaudiramo takvom delu čemu zapravo aplaudiramo? Istina ili lepota? Mislim da je u ovom slučaju lepota čak nešto nepristojno...Mislim da istina uvek izbija u prvi plan.
JA: ''Jama'' npr., Ivana Gorana Kovačića? Desankina ''Krvava bajka''?
Dr MILATOVIĆ: Ti stihovi su napisani definitivno radi istine.(Posle pauze.) Ili pogledajte šta piše...ovaj...čovek crkve. (Čitam.)
JA: Ne bih da komentarišem...Znate li da nas oni nazivaju laicima?...U ovom drugom smislu. Uvek kada je ova tema setim se Origena Aleksandrijskog iz 185-e godine, Plotinovog savremenika. On je, da bi se vežbao u askezi, sam sebe uškopio. Naravno da nije dobar primer ni za crkvu a ni za vernike. Tako je precizno locirao izvor svog problema – i zatim ga je tako precizno i radikalno rešio! Nimalo hrišćanski, pogotovo u današnje vreme. Dakle, nije dobar primer u svakom slučaju – ali je za mene savršen primer...Smatram da je um zarobljen u mantiju dao već svoj maksimum, još onda u vreme grčkih apologeta i latinskih otaca. (Pauza. Čitam dalje.) Što se tiče Velikog brata, državne ili globalne administracije koja će nadgledati svakog pojedinca na Planeti...to je zaista smešno...Zar kontrola već ne postoji barem dve hiljade godina?
Dr MILATOVIĆ: Nije tehnika ta koja će omogućiti kontrolu. Tehnička sredstva kontrole mogu da se usavrše ako već imamo ljude koji pristaju na kontrolisanje, ako su već potčinjeni i poslušni...Kakav je uopšte smisao totalne kontrole? Ako je kontrola neprestano potrebna to znači da se neće moći uspostaviti, ili ako se uspostavi – neće se moći održati, kao npr. kod Orvela. Tako opsežan stepen kontrole može se postići ako već imamo poslušne ljude, kao što rekoh...Istorija poreskog sistema jeste dobar primer..Primećujete li veliki nesklad između pojma društva, sistema, i temeljnih pitanja čoveka kao jedinke? Ljudi žive već odavno u Matriksu, u svetu programiranih iluzija...Jeste li nekada bili na sudu? Da? Jeste li se pitali kako to da taj čovek, sudija, neće da uvaži ni jednu vašu sitnu, ljudsku slabost ili okolnost? (Pauza.) Jedino ako iza svega toga, iza novog svetskog poretka, ne stoji Satana?
JA: To upravo sugerišu ovi popovi-književnici. (Pokazujem na novine.)
Dr MILATOVIĆ: Nije li to ozbiljno potcenjivanje ljudske inteligencije?
JA: Svi književnici su se opremili kompjuterima i na elektronskoj su vezi sa redakcijama. Zaista, zar se ne boje da će ih spržiti jer naveliko obznanjuju njegov plan i to upravo na sredstvima njegovog plana?
Dr MILATOVIĆ: Zaista smešan je ovaj...On proklinje ''kartezijansko razum''. Dobar su primer Kinezi. Oni se ne gade Dekarta, Lajbnica, Njutna i Ajnštajna – iako su originalni, produhovljeni istočnjaci. Po definiciji ovdašnjih bogobojažljivih pisaca, Kinezi ne bi trebalo da su uopšte u stanju da shvate ''kartezijanski razum''. Ipak, meditativni Kinezi, prihvatili su taj razum vrlo lako i vrlo lepo, i napravili rakete i atomske bombe. Stekli su konačno i dostojanstvo svetske sile...
JA: Slovenska transcedentalna, Bogu bliža duša, napravila je isto takvu kartezijansku raketu, bombu, kompjuter...(Pauza.) Hoćemo li još jednu turu? Da? (Konobar prilazi. Pauza. Konobar odlazi pošto je doneo poručeno.) Vratimo se još jednom na početak. Smatram da u kontekstu svega što je rečeno piščev posao i njegovu poziciju moramo shvatiti mnogo opreznije. Nije lako nositi se sa svim tim.
Dr MILATOVIĆ: Naravno. Međutim, mislim da se početno pitanje zbog toga ne može umekšati ili relatizovati.
JA: Zašto? To je gotovo opšte mesto?
Dr MILATOVIĆ: U temelju svekolike ljudske aktivnosti jeste neko znanje. Međutim, doći će uskoro vreme kada će znanje postati uslov opstanka. Danas je tek uslov profita. Ljudi će otresti prašinu sa zaboravljenih knjiga, zgrabiće knjige prezrenih filozofa, pa i pesnika, ne bi li pronašli spas... a spasa neće biti...
JA: Baš sam čekao kada ćete se dohvatiti Biblije!
Dr MILATOVIĆ: Ja sam ovde zapravo da vam ponudim poziciju mnogo superiorniju nego što je to ''pisac''.
JA: Dr Milatoviću da li ste vi ipak agent CIA-e – ili čega već?
Dr MILATOVIĆ: Ah, CIA, KGB, Masoni, to su samo fasade. To su ljudi koji obavljaju određene društveno korisne poslove...Ali kao što znate sve se zapravo obavlja u ovakvim neformalnim kontaktima...Mi pripadamo ljudima koji su iznad ili ispod istorije...
JA: Kako to?
Dr MILATOVIĆ: Pa nas nema u udžbenicima istorije...
JA: Mi?
Dr MILATOVIĆ: Vi ste već uveliko član samo što to niste znali.
JA: (Smejem se.) I izdaćete mi upravo sada člansku kartu?
Dr MILATOVIĆ: Ključan je vaš odnos prema istini. Veliki pisci ispričali su neke univerzalne priče. Zašto? Univerzalno nije samo ono opšteljudsko, socijalno, anacionalno, itd. Univerzalna je ona mala intimna istina. Srca lupaju jednako i na Severnom polu, i u Evropi i u Tropima...Sećate se onog američkog predsednika koji je zanemario vlastito predsednikovanje, i konačno ugled cele nacije, zarad ličnih strasti?
JA: Postoji ipak ta granica u ljudskoj psihi jer ćemo radije trpeti i najteže muke i poniženja nego da odamo svoje intimne fantazije, želje i strasti...Pa i onaj zlosrećni Predsednik otimao se i lagao dok ga nisu saterali u ćošak.
Dr MILATOVIĆ: Znači li to da su javni i priznati motivi ljudi i književnih junaka uvek lažni, ili dobrim delom lažni? Ha? Ljudi koji u predizbornim kampanjama uzdižu svoje moralne vrline do formata moralnih divova na kraju bezočno lažu...Na kraju se kaže kako je to zapravo ljudski!
JA: Ljudi su napravljeni od jedne brižljivo odabrane mešavine govana!
Dr. MILATOVIĆ: Shvatate li da...
JA: Pa mislim da postoji jedna javna-tajna, jedno prećutno razumevanje. Ljudi su u stanju da čitaju ''između redova'' i prepoznaju, ili barem naslute, prave motive. Kada se međutim motivi iznesu eksplicitno svi kažu kako je to banalno, jeftino, patološko...kada padnu moralne veličine ljudi odahnu jer je život ponovo postao podnošljiv!
Dr MILATOVIĆ: Koliko je toga u umetnosti onda izvan umetnosti, izvan dela...A umetnici su tada neki zaverenici, posednici tajni?...Niste li i sami sada doplivali do moje vodenice? (Pauza.) Inače to sa tajnama je baš čudno. Ima na svetu milijarde tajni koje nećemo nikada razotkriti. Zašto? Zato što prave tajne i kada se doznaju imaju svoj prirodni opseg širenja. Ljudi u nekom preduzeću znaju npr. tajnu o kvalitetu njihovih proizvoda – a mi naivni kupci uporno ćemo iščitavati i verovati deklaracijama. Tvrdim da dobro smišljen plan nije moguće razotkriti ili osujetiti.
JA: Ipak bitno je šta se planira...Nemoguće je…
Dr MILATOVIĆ: Svakako. Pljačka banke npr. ne može se savršeno isplanirati. Ipak mnogo drugih planova moguće je lepo iskovati...
JA: Čuli ste za entropiju?
Dr MILATOVIĆ: Entropiju?
JA: Da. Entropija zatvorenog sistema raste. Kuje li se neki plan time se zatvara određeni sistem. Što se bolje kuje to se zapravo više i bolje zatvara. Uzima se u obzir sve više okolnosti. Dakle, što je sistem potpuniji – on prirodno nastoji da se razgradi. U sistemu uvek raste haos, nered. To nije samo stvar termodinamike.
Dr MILATOVIĆ: A, vi zapravo govorite o Morfijevim zakonima! Šta ako u plan uključim i Morfijeve zakone? Šta ako računamo sa tim da će u planu nešto sigurno krenuti naopako? Šta ako za svaki međukorak imamo tri-pet-deset alternativnih koraka, i za sve njih uradimo kompletnu kombinatoričku analizu?
JA: Ali Morfijevi zakoni kažu...
Dr MILATOVIĆ: Molim vas...Ako su oni zaista zakoni tada na njih ne možemo primeniti Morfijeve zakone, oni sami ne mogu da krenu naopako. (Pauza.) Oni su zakoni prirode. (Pauza.) Gledali ste na televiziji one čuvene i manje čuvene razotkrivače tajni? CIA, Svemirci? Šta mislite, da se zaista radi o tajnama, da li bi njihovi kreatori dopustili tim genijalcima da sednu pred kamere? Ili su i oni sami deo plana? Ovaj divni čovek (Pokazujem na novine.) koji navodno želi da nam otvori oči zapravo se ispoveda Direktoru CIA-e o efektima, posledicama, uticaju, itd. njegove razrađene strategije. Direktor zapravo dobija iscrpne podatke – poput povratne veze – o efektima svojeg posla. Zamislite samo te uporne istraživače, pretraživače – dok ih vlastito dete radi!? CIA ima na stotine genijalnih marketinških stručnjaka. Ljudi inteligentnih, sposobnih, koji volontiraju u svojim sobicama širom sveta. Ko izmišlja neverovatne priče i zaplete? Ko uvećava strah ljudi od te organizacije u planetarnim razmerama? Ko ispisuje beskrajne stupce novinskih feljtona? Ko piše scenarije za filmove ili piše uzbudljive romane? Sve su to, dakle, ljudi koji nisu na njihovom platnom spisku! Ljudi koji sede u direktorskim foteljama zadovoljno trljaju ruke kada god takva naivčina sedne pred kamere. (Pauza.)
JA: A šta je sa tzv. slučajnim svedokom? Čovekom iza zavese?
Dr MILATOVIĆ: Šta da vam kažem? Čuli ste, a i uverili ste se svakako, da ljudi gledaju svoja posla. Svaki svedok primio je tajnu na svoju dušu. Ona ga muči i jede, ali ga i pleni jer je ušla u njegov život, preoblikovala ga i učinila saučesnikom, poznavaocem tajni. (Pauza.) Zar ne, i vi ste se nekoliko puta lomili da li da istupite kao svedok? Želeli ste da tužite neke ljude? Želeli ste da izazovete skandal?
JA: (Uplašeno.) Kako vi to znate?
Dr MILATOVIĆ: To sada nije bitno. Setite se šta sam vam pričao o planiranju...vi ste uključeni u neke planove. (Pauza.)
JA: (Oprezno.) Malo je ljudi, zaista, spremno da svedoči...iz raznih razloga...
Dr MILATOVIĆ: Razotkrivanje tajni polova i seksa koje smo svi doživeli u detinjstvu jesu svakako biseri. Oko takvih ''otkrića'' organizuje se čitav život. Mašta biva zahvaćena na nov i opčinjavajući način. Te tajne čak uključuju i druge tajne. Sve se čak namešta tako da očevidac bude taj i taj. Kako tek tada bukte strasti dok gledate u oči koje znaju, a one gore jer znaju, i konačno vi znate da one znaju i one znaju da vi znate...Jesu li vas nekada uhvatili u laži ili u nekom nemoralu?
JA: (Neodlučno.) Da...
Dr MILATOVIĆ: Kada danas o tome razmislite, zar ne, shvatate da ste zapravo želeli da vas uhvate? Vaša podsvest je smislila perfektan plan. Izvešćete pred svedocima taj moralni saltmortale, i toliko ćete napuniti gaće da vam to više nikada neće pasti na pamet! Oni drugi, zadovoljivši svoju radoznalost i samoljublje, jer su kao posednici tajne – čitaj: mudri ljudi koji znaju kako se stvari dešavaju i šta se dešava u vašoj glavi – prihvatiće zabludelu ovčicu u svoj zagrljaj. Ili će vas ucenjivati i manipulisati vašim strahom i stidom. Eh, kakve se sve suptilne i perfidne igre mogu tako odigrati!
JA: (Zamišljeno.) Da...kao da mi čitate iz glave. (Pauza.) Zaista, vrlo retko se slažem sa motivima koje pisci otvoreno plasiraju ili nagoveštavaju u svojim delima. Oni npr. ispričaju priču i misle kako su time otvorili jedan bezdan mogućih tumačenja – a o samom bezdanu ljudskog duha nisu rekli ništa...tek nekoliko opšte poznatih poteza...Čitalac zapravo zaokružuje i završava priču. Ali ne volim pisce koji suviše očekuju od čitaoca. Sa druge strane ne volim ni hit pisce koji čitaoca oslobađaju svakog napora.
Dr MILATOVIĆ: Moj zadatak, može se tako reći, bio je da sa vama obavim ovaj razgovor...
JA: Nećete me poterati u tom pravcu...Znam mnogo, ali o tome se ne može pisati, o tome neću napisati ni slova! Neću se mazati govnima...
Dr MILATOVIĆ: Ostavite se tajni Univerzuma! Života! Trebaju nam intime. Tu je smisao našeg Univerzuma. Tu su svi odgovori i rešenje ljudske budućnosti.
JA: Kako to? Bojim se da ne razumem do kraja.
Dr MILATOVIĆ: Pokušajte zamisliti šta će se desiti kada se saznaju sve istine i zakoni prirode. Šta će tada biti smisao života? Vidite, odjednom smo zavoleli prirodne zakone! Ljude obično nije briga za nauku ali kada im predočite ovu mogućnost oni se odjednom zabrinu. Ni sami ne znaju kako su se i zašto zabrinuli. Oni nejasno, ali ipak shvataju, da će se njihov intimni život odjednom naći u vakumu, da će ostati kao smeće jedne civilizacije na umoru. Intimni život ima vrednost samo na pozadini velikih istina - ili tajni. Naš intimni život jeste važan jer se iza njega obrću veliki zupčanici Univerzuma. I to je zaista tako.
JA: Mislite da put ka konačnim tajnama Univerzuma ne vodi kroz fiziku, hemiju, nego kroz psihologiju?
Dr MILATOVIĆ: Pa, može se i tako reći.
JA: Kako da čovek to podnese?
Dr MILATOVIĆ: Lažu li pisci onda...
JA: Lažu – ali manje...
Dr MILATOVIĆ: Manje-više, u čemu je razlika? Razmislite. Dobićete na uvid neverovatna znanja, ono o čemu drugi tek sanjaju...Posle dva eksperimenta i dva znanja sledi treće. Posle buržoaske i komunističke revolucije sledi psihološka revolucija. Treba nam dakle znanje o onom ostatku ljudskog bića koji se ne može zameniti mašinama. U tu ljudsku intimu smestio je Kosmos, ili tvorac Kosmosa, izgleda samu tajnu života.
JA: Ovo je sve ludo...moram razmišljati...moram razmisliti.
Dr MILATOVIĆ: Kao što sam već rekao potrebna su nam ta specifična znanja. Uskore će ova planeta postati vrlo negostoljubiva. Čovečanstvo će napustiti zelena polja i uzavrele gradove jer će biti zbrisani sa lica zemlje. Preseliće se u unutrašnjost planete. Istovremeno krenuće put Kosmosa u potragu za drugim planetama. Šta mislite, kako će ljudi živeti na nekoliko kvadratnih metara koji će im sledovati? Spojeni na cevi i žice sav naš univerzum premestiće se u naše glave. Verbalna i neverbalna komunikacija moraju se zameniti nečim mnogo suptilnijim i efikasnijim...inače nas neće biti...
JA: Telepatija?
Dr MILATOVIĆ: Naravno, ali to je tek aspekt onoga što je potrebno. Potrebna je jedna transpersonalna razmena iskustava i karaktera...
JA: To?! Danas većina ljudi ima strah i da se obrati psihologu, a tek psihijatru...
Dr MILATOVIĆ: Da, plašimo se i razgovora – a trebali bismo pustiti drugoga da vršlja po našoj glavi...Sa druge strane, razmislite o ovom vašem priznanju da se plašimo iskrenih razgovora u vezi sa pisanjem...Iskrenost je ključni aspekt svakog recepta za pisanje...doduše to su već mnogi rekli.
JA: To je nepodnošljiva ideja.
Dr MILATOVIĆ: Ali razmislite o psihičkim entitetima koji će apsorbovati na hiljade ličnih iskustava i talenata. Seksualna revolucija 60-70-ih godina dvadesetog veka ostvarila je isti efekat iznošenjem ogromnih količina ličnih iskustava u prostor komunikacije, tj. u prostor koji je dostupan svim ljudima. Čovečanstvo više nikada nije moglo da se vrati nazad jer je apsorbovalo svo to znanje i iskustvo u novi temelj, u novo iskustvo, u nešto normalno i prihvatljivo. (Pauza.) Zamislite ljude koji već 10-ak godina klize kroz ledeni vakum na putu do novih zvezda, zamislite usamljene koloniste na tajanstvenim planetama...oni, svi oni ne bi mogli opstati bez jedne duhovne komunikacije sa ostatkom čovečanstva. Ili bez jedne duhovne obnove. Konačno, oni sami u sebi moraju biti mnoštvo...Čitanje knjiga je već danas gotovo beskorisna aktivnost jer sami pisci...znate već šta rade, apsolvirali smo tu temu. Današnji pisci obijaju pragove crkava i manastira nadajući se da će im neki Svetac namignuti...
JA: Moji ''Sveštenici smeća'' ne mogu biti povod svega toga...
Dr MILATOVIĆ: Kako ne mogu? Tom sintagmom označili ste modernog intelektualca i njegovu životnu i civilizacijsku poziciju. Naša civilizacija proizvodi ogromna dobra koja već sutra postaju smeće, tj. bivaju zamenjena novim dobrima. I nisu li intelektualci isto tako duhovni smećari te civilizacije? Ne prebiraju li oni svake godine po ogromnoj kulturnoj produkciji tražeći nit/šemu/kod vrednosti? Sledeće godine: Ajde Jovo – nanovo! (Pauza.) Vaš zadatak, zadatak koji vam ostavljam da ga izvršite, jeste da obavite ovakav razgovor sa kandidatom koga sami odaberete.(Pauza.) Ili...(Premišlja.) Tokom ovog razgovora iskristalisala se i druga mogućnost. Evo vam diktafon. (Vadi mali uređaj iz džepa i pruža mi ga.)Vidite, bio je uključen...Ne bi bilo loše, u stvari, da objavite ovo kao dramu. Setite se šta sam vam pričao o tajnama...To što napišete pročitaće mali broj ljudi – i posle izvesnog vremena pašće u zaborav, ali ne sasvim – i konačno sve bi to moglo biti deo plana.(Ustaje i pruža mi ruku.) Bilo mije zadovoljstvo da vas upoznam. Želim vam svako dobro. Ostavljam vas sa stihovima španskog pesnika Huana Ramona Himenesa:

''Tajne imaju nos, poznavaoci su,
i tajne su konačno za druge
a ne i za nas...''

JA: (Odlazi. Ja sedim i dalje. Premotavam traku na početak. Iz diktafona se čuje: ''Gospodine Pangariću drago mi je što vas vidim...'')


Scena treća

Lica:
Baltazar Soums
Zlatko Pangarić

Na sceni je vojnički krevet. Spavam.


Scena četvrta

Krevet na kome i dalje ležim postavljen je u uglu scene. Međutim, ustao sam i stojim.

JA: Gde sam? (Osvrćem se. Ugledam sebe na krevetu. Prilazim.) Konačno sam vrisnuo! (Gledam u telo na krevetu.) Vidi, živ sam…ali…ne izgledam baš najbolje…(Posle duge pauze udaljavam se unatraške. Čuju se koraci.) Ko je ?
BALTAZAR: To sam samo ja.
JA: Ko?
BALTAZAR: Misliš na ime?
JA: Ime je poput koordinata u navigaciji…
BALTAZAR: Ja sam Baltazar Soums.
JA: Kakvo je to ime?
BALTAZAR:Tražio si ime pa sad navigaj!
JA: Dobro. Ko si ti?
BALTAZAR: Duh kao i ti…Nemaš pojma kako je odavde sve…kako je sa ove strane…hm…kako je sve providno. Video sam da ćeš ovamo pa sam došao da ti se nađem.
JA:Hoću li se vratiti? (Pokazujem glavom u pravcu postelje.)
BALTAZAR: Hoćeš…a možda i nećeš.
JA: (Sležem ramenima.) Ne bi trebalo da sam ravnodušan ali sam ravnodušan. Gde smo mi?
BALTAZAR: Ovo je tvoj san.
JA: San!...Zar san nije elektro-hemijska aktivnost mozga?
BALTAZAR: Zar sve u ovom kosmosu nije elektro-hemijska aktivnost!?
JA: Da, samo…
BALTAZAR: Nema tu ''samo''. Pitanje je šta je u toj sveopštoj elektro-hemijskoj aktivnosti zapravo svest?
JA: Čitavog život postavljam to pitanje.
BALTAZAR: Naši svetovi jesu zapravo jedan svet. Postoje isti fizički zakoni, ista priroda. Ali postoji i granica – granica u vašoj svesti. Vi gledate ali niste u stanju videti granicu. Možete je samo shvatiti poređenjem sa jednostavnijom situacijom.
JA: Znači ja i ti ipak nismo isto.
BALTAZAR: Ne. Ja sam mrtav…mislim posmatrano iz tvoj sveta. To ko je živ a ko je mrtav jeste ipak samo stvar hronologije! Samo je stvar vremena. To nije suštinsko pitanje.
JA: Hoćeš reći da što je ovde elektro-hemijska aktivnost to je i tamo elektro-hemijska aktivnost?
BALTAZAR: Samo što su to ipak različiti nivoi stvarnosti. Vidiš kako neprestano prepravljam sliku. To radim da bi ti shvatio. To je tako i nema pomoći…Recimo C vitamin u limunu , zatim C vitamin u tvom telu kao potrebna materija koja se unosi, recimo tabletom, i konačno, znanje o C vitaminu. To su tri nivoa. Limun zna, na određeni način, šta stvara ali ne zna šta vitamin predstavlja u ljudskom telu, i nije u stanju preći tu granicu iako delite iste zakone, istu prirodu.
JA: Čekaj, čekaj…hoćeš reći da svest…da vi…odavde…Ne znam šta sam mislio!Za trenutak mi je bljesnulo!
BALTAZAR: Nemoj misliti da ja ovako izgledam. U snu moj lik čoveka samo je jedino rešenje za koje je sposoban tvoj mozak. Kada se približiš stablu limuna sa namerom da odsečeš jedan njegov list, ono će reagovati – čak će reagovati na samu nameru – ali ''vrištanje'', kako vi tumačite njegovu reakciju, biće samo jonska struja, promena potencijala.
JA: Drvo je shvatilo na neki način da će biti povređeno ali nije u stanju reagovati drugačije nego kao drvo…da, da…
BALTAZAR: Frojd je smatrao da se u snu id oslobađa ega. Međutim to je idejna praistorija. Kao što sam rekao sve je zapravo isto, san je gledanje dok spavamo, dok su nam oči zatvorene, gledanje preko granice…Ipak vi retko shvatate ono što vidite.
JA: Zar su mogući i ovakvi ''obrazovni'' snovi…da tako kažem?
BALTAZAR: Oduvek ih je bilo. Seti se, rekao sam ti da nam je fizika ista – i ne želimo da nam vi odande opaljujete atomske bombe pod nosom…Inače, ljudi oduvek znaju za dva sveta, o životu i smrti, raju i paklu, paralelnim svetovima… Ipak anđeli ne sede na oblacima kako vi to crtate!
JA: Ta posebna dinamika i struktura snova jeste, dakle, zbog toga što mi ''vidimo'' taj drugi svet?
BALTAZAR: Ali sve zavisi gde se usmeri to ''unutrašnje oko'', u kakvoj su trenutno poziciji dva sveta. Na primer pored onog limunovog drveta mogu da se igraju deca, zatim može neko da prilegne, može da naiđe gazda da bi pogledao kako napreduju plodovi, a može neko i da ga obori sekirom. Hoću reći da postoji jedna dinamika svetova/nivoa, plus što drvo ima i svoju vlastitu životnu dinamiku…
JA: Naša čula određuju kako vidimo ovaj svet…Svet ovako ne izgleda?
BALTAZAR: Tačnije, ljudi vide samo neke aspekte, kao što biljke vide neke druge aspekte…Uvek ima istog i različitog, ali uvek je to samo deo.
JA: Ti vidiš sve?
BALTAZAR: Da. Ali…mi smo svesni i jednog…duhovnog upliva…koji je…izvan kontrole…Problem gotovo da se ne može postaviti.
JA: Znači…
BALTAZAR: Taj problem nije vaša briga!
JA: Šta je naš problem?
BALTAZAR: Kao što rekoh, postali ste opasnost za naš zajednički svet. Ali to je trenutno manji problem…
JA: Zašto ne intervenišete?
BALTAZAR: Moguće je, ali razmisli…razmisli do čega bi to dovelo…Život bi izgubio na ceni, a ''ludaci'' bi se preselili ovamo pre vremena…pre pokajanja. Zamisli da drveću ukineš granicu i daš mu noge. Ono bi odmah krenulo u šetnju, itd., itd. – sve bi postalo strahovito komplikovano.
JA: Znači smrt nije samo prelazak…
BALTAZAR: Ne. Malo pre sam ti dao poređenje, grubo ali dobro. Radi se o transformaciji pri kojoj ljudi dobijaju nešto što nisu imali…kao kada bi drveće dobilo noge…eto ga opet…
JA: Kojim jezikom to govorimo? Je li to srpski?
BALTAZAR: To se tebi samo čini…svi su jezici tako slični. Ti voliš eksperimente...Zamisli da imaš nekakav automat kome govoriš. Svaka zvučna sekvenca neka se veže sa slikom, nasumično iz jednog generatora slika. Nova sekvenca za novu sliku. Drugi automat, pokrenut kasnije i u drugoj situaciji imao bi drugačiji sadržaj memorije. Ali pošto se automati kreću unutar istog prostora, i pošto su im unutrašnje konstrukcije identične, posle izvesnog vremena u memorijama oba automata nalazili bi se nizovi istih sekvenci. Isto tako, broj slika bi se ograničio jer bi se iscrpeo broj novih situacija…To je proverljiva činjenica.
JA: Zašto si se obratio meni?
BALTAZAR: Pa imamo problem…Imamo problem sa čovekom koji dolaze uskoro ovamo a nije se pokajao, čovekom nespremnim za duhovnu dimenziju. Život na Zemlji tako je ''udešen'' (pokazuje navodnike u vazduhu)…
JA: To gestikuliranje je sada vrlo popularno kod nas. Sigurno gledaš našu TV?
BALTAZAR: Dakle, život je ''udešen'' da ovamo ne mogu doći buntovnički duhovi. Smrtni strah slama svakog, naprosto mu ''iščupa kičmu''! Ako ne dok je čovek živ onda tokom ''prelaza''. Međutim, odnedavno imamo duha koji se nije smirio, imamo duha koji preti da zagospodari našim svetovima. Izgleda da ga neće slomiti vaša smrt – a ni naša ljubav. Naravno, takva mogućnost postoji, predviđena je u totalnoj kombinatorici Univerzuma. I evo sada je aktuelna. Pod njegovim uticajem ubrzano se dešava spajanje naših svetova. Sa druge strane, vaši fizičari i matematičari, poslednjih decenija toliko su odmakli da ih već teško sledi ostatak čovečanstva. Ipak još uvek ne znaju u kom grmu leži zec – za razliku od njega...i…nekolicine drugih…Napravićemo presedan…pustićemo te u naš svet, podići ćemo zvono…Treba da otkriješ zašto njegov ego nije prsnuo, treba da ga…pobediš njegovim oružjem!Ego protiv ega!
JA: Bolje da si me ostavio da sanjam majmune…
BALTAZAR: Pa u određenom smislu ti si se sam gurao ovamo, ti nisi običan samoubica…
JA: Dobro…Čekaj! Kažeš samoubica?!
BALTAZAR: Već si ušao. Unutra si otkad razgovaramo…Inače svi su ljudi samoubice na ovaj ili onaj način – ne cenite život ni najmanje – a pred kraj života besramno cvilite: Bože uzmi me sebi! Uzmi me sebi!...Ali razgovoru je izgleda došao kraj…


Scena peta

(Suočavanje)

JA: Brzo sam te pronašao.
JA: Pa nisam ni bežao.
JA: Zašto izgledaš kao ja?
JA: Zato što sam ja zapravo ti! Ili obratno.
JA: (Pauza. Zapanjeno.) Da li je to neki trik?
JA: Ne, samo su malo produžili tvoju agoniju. Ovde smo na ničijoj zemlji, između života i smrti…Inače, mogao si da sediš lepo u svom glupom dvorištu. Mogao si da držiš nos u nekom cvetu – i da se zapišavaš od potresenosti i lepote – ali ne!Ti odmah pomisliš kako je ta lepota iluzija, kako lepota nije za tebe nego za oprašivače. Sva ta zavrzlama oko lepog, ljupkog, dopadljivog, zapravo je zbog oprašivanja, žderanja i produženja vrste. Pitaš odmah: Šta hoće ova pčela? Šta hoće ova pčela već 100 miliona godina? Mogao si da obaraš lepojke u tom cveću, ali ne, ti…
JA: Dosta!
JA: Šta dosta? Zar ne, ljudi su neverovatno naivni, neverovatno romantični. Svaka generacija jednako je sentimentalna. Mogao bi sasvim lako da prodaš nekom prolazniku pesmu Branka Radičevića. Ljudi nemaju pojma. Za njih je pesma lepa, rimovana, vešto napisana. Oni neće da shvate da se svet za proteklih 200 godina promenio. U jednoj jedinoj sekundi taj prelepi svet može da nestane, da se poravna u prah i pepeo kao da nikada nije ni postojao! Govorim o globalnoj kataklizmi koju može izazvati jedan jedini čovek! To je istorijski presedan! Ta situacija je u određenom smislu graničnik istorije. Gete i romantičari o kojima govorimo nisu ni sanjali o takvoj mogućnosti. Danas su sve sociološke teorije, filozofski sistemi, religije, umetnost, i umetnička dela – iluzije, sve je bezvredno, sve je manje važno u odnosu na paranoični strah od stranca, strah od ''drugog'' čoveka, gubitka vlasti i gubitka svetske kontrole. Svo zlo, nekada zapretano i raspoređeno u Kosmosu, preselilo se u ''drugog čoveka''. Savremeni se čovek pita: kako to da danas Japanci ili Arapi kupuju američka preduzeća ili rusi engleske fudbalske klubove – zar je svet potpuno šenuo? Zar je čitava dosadašnja istorija bila pogrešna? Kada je to počela nova istorija? Zašto nismo obavešteni?
JA: …
Ja: Sa druge strane, pesnici govore: mene svet ne zanima! Povlačim se iz njega, iz njegove buke-huke! Onaj drugi peva o carevima i kraljevima od pre 1000 godina. Jedna Desanka Maksimović je zavapila: ''Zar više neće biti velikih dana?'' ili ''Zar ne možete opet biti čisti i snažni/kao u doba velikih dela'', itd. Zar to ona tvrdi da su nekada kraljevi i raja drugovali? Za mene je daleko važnije pisati o onome što se nalazi u glavama ljudi koji drže obarač…
JA: Nedavno sam imao raspravu o tome da li pisci lažu…
Ja: Nisi se dao? Ha? A znaš i sam da je većina reči umrla. Pisci pišu praistorijskim rečnikom. Oni jauču o ljubavi a psiholozi i hemičari slute da takva ljubav ne postoji – zapravo nikada nije ni postojala. Postoji samo istorija ljudskog neznanja, ljudskih zabluda. Uskoro ćete odgonetnuti i poslednje karike tih hemijskih procesa i moći ćete ih izazivati i kontrolisati po volji. Konačno, moći ćete odbaciti te iluzije kao praistoriju!Lažu li pisci onda ako znaju ono što znaju?
JA: Pa…
JA: Ako je to očigledno za tzv. hit pisce, za pisce scenarija u kojima glavni lik, junak, posle niza prepreka ipak pobedi loše momke, i dobije još devojku pride – zar to ne važi i za pisce od formata? Iako znaju da je sve već napisano žele ispisati još jednu knjižicu. Oni žive u zamišljenom svetu tzv. neprolaznih vrednosti i temeljnih pitanja. Žive u akademskoj slikovnici! Oni uporno neguju žanr bajke za odrasle! Zar ne znaš da gotovo polovina rečnika ne odgovara saznanoj stvarnosti. Za nas Sunce još uvek izlazi i zalazi! Pesnici nadalje taj neadekvatni rečnik bogate novim rečima ili rečima ''otrgnutim'' od zaborava. Paralelno se gomilaju tomovi stručne terminologije. Umetnost je prastara forma artikulacije – to bi trebao biti govor o onome što još nije iskazano, slika onoga što još nije viđeno ili opipano, to bi trebalo biti neko ''izvlačenje'' onog nesaznatog u saznato. Istovremeno nauka je odjezdila u neuhvatljivi horizont…
JA: Bravo!
JA: Umetnost je mrtva! Ismevanje tu neće pomoći!Uostalom, to nisam ja prvi rekao. Eto i ja se služim tako slikovitim/primitivnim rečima. Umetnici danas rade ono što su oduvek radili – ali neće da priznaju da sada zapravo u svom mističnom umetničkom poslu izvlače nauku, da izvlače znanje iz fizike i hemije. Kopajući u svojoj duši pronalaze matematičke formule!
Ja: Ali i oni govore da je svet otišao dovraga…
JA: Tačno, ali oni ne vide da je svet oduvek takav. Priroda je oduvek priroda. Postoji samo istorija našeg saznavanja. Ne vide da je predistorija završila i da počinje prava istorija. Kuknjava ljudi je besmislena... Ali da nastavim pređašnju argumentaciju. LJudi navodno vole akcione filmove, kupuju plejere i diskove – ali ako sami budi povređeni na ulici ili opljačkani, pitaju se gde to ide ovaj svet! Misliš li da će se ljudi zabrinuti ako se zatvore umetničke galerije? Milijarde ljudi ionako nije bilo na izložbi – niti će ikada biti. Većina nikada neće shvatiti kako se to svet može slikati geometrijskim oblicima. Sa koje je to planete došao Pikaso?Većina tvojih poznanika nije u životu kupila knjigu. Briga je njih za Bećkovića! On njih zanima samo kao prestolonaslednikov pod…hm…Dakle, ljudi se razumeju u kraljeve i dinastije – a o prinčevima jezika nemaju pojma. Na reč stilistika blenu. Gramatiku preziru…
JA: Taj novi svet deluje kao pustinja, strašno mesto…
JA: On je oduvek takav – a mi smo samo našli bolje cvikere…Ah, uplašeno derište! Emocije! Samo emocije! Treba da pohrlite u taj novi svet i otkrijete nove emocije, da pronađete nova uzbuđenja – a ne da hrlite smrti! To nije razlog za smrt. Hoćeš da pobediš smrt? Šta li?
JA: Zar ne znaš da se ''duhovni svet'' zabrinuo…Zar me nisu poslali ovamo?
JA: Pa?...Nisi shvatio? Taj ''duhovni svet'' stara je i uporna kreacija života. Vapaj duha zemlje. To je onaj iskonski otpor svake forme života. Nagon za opstanak. To se život bori za svoj opstanak, to je konačno karakteristika svake materijalne forme…
JA: Ha, ha…stvarno si me uhvatio…
JA: Ja sam u stvari ti…Zar nisi shvatio da se ovo ne može odložiti ili završiti kompromisom?…
JA: Čekaj, zar Baltazar nije rekao da sam ja samoubica?
JA: Jeste. Zar se ne sećaš da si noćas izrezao vene na rukama? Hoćeš da umreš – pa onda nećeš da umreš! Konačno i ne znaš da umireš!Tvoja glavurda se zaglavila između dva sveta. Našao si stvarno pravo mesto da se nećkaš! Našao si stvarno mesto za građenje kompromisa! I zašto se neprestano predstavljaš kao Zlatko kad si u stvari Milan i umireš od AIDS-a? Koliko vidim, iskrvarićeš ipak na smrt…ali pomoć hita stepenicama…kasni…zakasniće…možda i neće…hoće…neće…hoće…

(zavesa)

 

Copyright © by Zlatko Pangarić & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad