2007.

ADRIANA KUČI

Rođena sam u Sarajevu, prije trideset godina. Po zanimanju sam novinar. Radila i na teveu i na radiju, ali pisanje je jedino u čemu istinski uživam, tako da sebe doživljavam kao novinarku koja piše. I koja je pisala, i pisaće, za brojne magazine. Širom svijeta.


 
I SLUŠAM VAN GOGHA...


- 'Ej, znaš šta sam ti zaboravila reći kada si bila ovdje, Ferida me je zvala, kaže, Samra je našla posao u nekoj novoj firmi. – rekla je moja mama.
Ja sam gledala naprijed, kroz prozor, u jasnu goru, kao opčinjena svaki put kada je vidim, pokušavala sam pri tom slušati mamu, a ne Van Gogha, i osjetila sam kako mi otpada dugme s hlača, uzela ga u ruku i spustila na sto.
Do sada sam ga tri puta ušivala. Uopće ne razumijem. Normalne hlače, još poširoke, normalno dugme, prihvatljivo šivanje, nadam se, i evo ga opet…
Što li?!
Nasmijala sam se.
Više zato što sam već nekoliko dana slušala priče o Samri, iako nikada i nikoga nisam pitala za nju, nego što me je zanimalo nešto naročito o tom novom poslu.
Ali mama je znala da je iz banke gdje joj nije bilo loše otišla u neku stabilnu firmu koja se bavi prodajom računara i opreme za iste i čiji je vlasnik nenormalno bogat, i iz Srbije, i da je Samra u moru drugih dobrih kandidata bila najbolja…
Nisam sumnjala da jeste.
Ona je najodgovornije biće na svijetu kada je posao u pitanju.
Pa, i organizacija joj je jača strana. I pouzdana je. Onako, tip čovjeka koji poštuje autoritet i nema sujetne potrebe da koristi svoj um za ono za šta ju se ne pita.
Njena je porodica uticajna i gdje bi joj god zatrebala veza mogli bi je naći, i nije da nisu skloni ići tim putem, ali Samra, ruku na srce, ne bi trebala njihovu pomoć, u to sam sigurna.

Nekoliko dana prije ovog telefonskog razgovora sa mojom mamom, u Sarajevu, kada sam se našla sa Sanelom, takođe je pričala o Samri.


Rekla je da ju je vidjela u »Mercatoru« prije par mjeseci i da je mršava. Čudno.
Samra nikada nije bila mršava.
A onda je rekla i ovo:
- Ušla sam sa Emirom u »Oskar« i Emira se pozdravlja sa Izom, jednim svojim poznanikom. On pozove da sjednemo s njima, ja sjednem i tek onda skontam da je Jasmin s njim. Uopće nisam obraćala pažnju prije. Nisam ni znala da su raja. I Izo hoće da nas upozna, ja kažem da se znamo, iako se Jasmin ne pozdravlja samnom, on kaže da su se sva tvoja raja prestala pozdravljati sa njim kada ste prekinuli. Rekla sam mu da što se mene tiče nije istina…-
- Je li pitao šta? – pitam. Znam da zna šta me zanima. Glupa radoznalost. Trešti muzika. Ja u svojoj glavi slušam Van Gogha.
- Samo čujem li se s tobom. Rekla sam mu da ponekad, jer nisi više tu. Ali, sve je već znao. I gdje si, i s kim si, i šta radiš… Kaže, sjedio je sa Samrom. Sve mu je ispričala. I počeo je nešto o tome kako si ti pričala jednu priču, a onda su neki ljudi, poput Samre, shvatili da je on bio na pravoj strani, a ne ti i oni su ostali dobri sa njim, a ne sa tobom… Ja sam mu rekla da je bolje da ne počinjemo tu priču i u to se umješao Izo i pitao o kome mi to. Nije po imenu skontao. Onda mu je Jasmin rekao: »Stopala« i ovaj je odmah klimnuo glavom. Začuđeno sam ga pogledala. »Na stranu sve što je bilo«, rekao je, »ona je djevojka sa najljepšim stopalima na svijetu.«- Gledala sam u Sanelu, nakon dugo, dugo vremena prvi put. Ovo sa stopalima mi je onako, jadno zagodilo sujeti. Tek usputno… Svakako veze s mozgom nema…

„…Da možda negdje I ugledam
Te stope tvoje čekam čitav vek
Zaveden mirisom sna koji krade mi dušu
A znam da nemam pravo…“

To što Jasmin i nakon toliko godina ima potrebu da me otrača i, kako će se petnaestak minuta kasnije ispostaviti kada je u isti kafić ušao s Denisom, još uvijek, nakon toliko godina, ne želi da me pozdravi, i tim pozdravom kaže da ni njega ne boli više, i da smo dali sve od sebe, trenutno me je ojadilo, ali slika Samre kako sjedi sa njim i ne čuva mi leđa nekako mi se je ugnjezdila negdje u stomak…
I stajala je tu. I ne znam šta sam mislila o tome, ako sam uopće mislila…
I ne znam niti opisati taj osjećaj…
Iako, ne znam zašto sam i mislila da bi trebalo biti drugačije….

”....Klati se klatno, Zlato je zlatno.
Bleda je senka, Lepa i slepa.
Spava li bajna? Da li je tajna?
Klati se klatno, Zlato je zlatno...”

- Neću se nikada udati zato što neću uspjeti naći muža. – rekla je. Zaplićući jezikom po zubima ljubičastim od vina. Čudno je to s njenim zubima: nekako su skriveni, i obično ih se ne vidi. Osim kada poljubičaste. Onda odjednom postanu najupadljivija tačka njena lica.
- Boli te briga. – rekla sam ja, jer mi ništa pametnije nije palo na pamet, i jer o tome da li će ko uspjeti naći muža ili ne, uglavnom nisam razmišljala.
Nisam znala ni da Samra razmišlja o tome. Jedino Amela. Ona je često bila u potrazi za mužem.
Muzika je bila izdržljivo glasna i neupadna.
Dim se je mogao sjeći nožem, ali navika je čudo…
Gužva.
E, na gužvu se nisam sposobna navići. Tu ni čuda ne pomažu… Ni sada ni prije… Nikada nisam uživala u noćima sa brojnim ljudima oko mene. Neznanim.
Previše ljudi na jednom mjestu. Previše… Od kvantiteta na značaju gube.
Na kauču sam ostavila nepročitanu knjigu.
Ma, mnoge sam ja knjige ostavila nepročitanima, ali ovu sam ostavila s čežnjom.
Nevoljko.
Onako kako ujutro ostavljam san.
S tugom…
Rekla sam joj da mi se ne ide…
Opet…
Ona je rekla da svakako nemam pametnijeg posla i da ću, ostanem li kući, opet pisati svoje tužne stvari i…

- Ne, ne… Ne razumiješ! Slušaj! –
Pogledala sam je, uozbiljivši se.
Kao da sada taj moj blago pripiti pokušaj od ozbiljnog pogleda daje težinu njenoj otežalo pijanoj misli koju hoće podijeliti sa mnom.
- Ja ne volim dosadne muškarce. Sve trpim, ali dosadne muškarce ne podnosim. Znaš?! – Klimunula sam glavom.
To je očekivala, kao potvrdu bljeskovitosti vlastite misli. Iako prije nisam o njenim muškarcima razmišljala kroz ovu prizmu. Ma, nisam ni razmišljala o njima. Tu se nismo susretale. Ja jednostavno nisam razumjela pojam seksi nosa i ušiju, ona nije shvatala moje opise…
Njoj su se opasni momci činili zabavnima, a meni glupima.
Likovi koji su znali recitovati Jesenjina i pričati, i primjećivati naizgled beznačajne sitnice, mene su fascinirali, a nju davili…
Ali svejedno smo se vrlo dobro tolerisale.
Kada sad pogledam unazad, mi smo bile sjajan primjer demokratskog funkcionisanja društva, ako izuzmemo moj vjerovatno netačan osjećaj da sam prisiljena na te izlaske.
- A pošto ne volim dosadne muškarce, to znači da volim zabavne muškarce. – nastavila je. Postajalo je smiješno. – A pošto sam ja prilično obična, oni muškarci koji su meni zabavni, zabavni su i drugim ženama, kontaš?! – ponovila sam očekivanu radnju glavom. – A zabavni muškarci su okruženi zainteresovanim ženama i nisu od onih koji misle da je nemoralno popustiti pred izazovom i varati… - Ništa nisam razumjela. – E, sada.... Ja ne mogu podnijeti pomisao da sam udata za muškarca koji me vara na svakom koraku. A isto tako ne mogu biti udata za dosadnog muškarca… Zato se ja nikada neću udati. – završila je.
Ili mi se je činilo da je završila. I da sam skontala o čemu priča.
- K'o da se moraš udat'. – rekla sam ja.
Valjda jedino što sam stvarno mislila.
Onda nam je prišao neki momak.
- Izvini, - rekao je, obraćajući se meni. – prije kada si malo plesala i kada si digla ruke, učinilo mi se da sam vidio da imaš pirsing u pupku, pa sam mislio… ako mogu vidjeti… –
Nije zvučao bezobrazno. Naprotiv. Ali, valjda me je ta spontanost iznervirala. Čudno. Obično sam je odobravala. Spontanost, mislim.
- Izvini, meni se čini da ti imaš prljave uši. Mogu li pogledati? – rekla sam mirno, ali drsko. Veoma drsko.
Na moju sreću, nije bio agresivan.
Samra se grohotom zasmijala, a on se je unezgođeno okrenuo i probijao kroz gužvu, čim dalje od nas.
Samra se je i dalje smijala.
- O, bože, kako si ti zabavna! – rekla je.
- Ma, jok. Samo sam bezobrazna. - rekla sam ja.
I mislila sam to.
Pomislila sam da bih ga možda mogla potražiti i izviniti mu se.
On na kraju krajeva i na početku početaka nije kriv za moju lošu volju.
Ali nisam to uredila. Jer sam zaista bila bezobrazna. I to me ni najmanje nije uznemiravalo. Zaustavila sam konobara, naručila još dva bambusa i kutiju cigareta, a Samra je odmah platila.
- Sjećaš li se ti šta si radila na današnji dan prije deset godina? – pitala me je.
- Plela štucne. – odgovorila sam. Opet se je zasmijala.
Uopće ne znam od kuda je to pokupila, ali vrlo često, za, u to vrijeme nerijetkih popijanih noći, kada nije bilo nikoga drugog da nas zabavlja, što je njoj, inače, bilo posebno drago, i kada bismo u kakvoj gužvi, poput te večeri, stajale ili plesuckale same, postavljala je to sumanuto pitanje, na koje joj nikada nisam znala dati odgovor, a potom bi slijedilo obrazloženje: Rekla bi da je to veoma važno. Pamtiti te takve trenutke, skupa sa datumom.
Da možeš porediti.
Jednom sam je pitala s čim.
Nije znala odgovoriti.
Nisam ni mislila da će znati.
Maliciozno sam predpostavila da je za tu foru čula od nekog ili ju vidjela u nekom filmu.
Drugačije bi znala.
- Ja ću se za deset godina sjetiti da smo mi stajale ovdje i dobro se zabavljale. – rekla je sjetno.
Opletena emocijama.
Prigrlila sam je.
- Nećeš se ti ni ujutro sjetiti, a ne za deset godina. – rekla sam.
- Hoću, hoću… Sjetiću se… Da smo nas dvije dernečile, i da smo prvo bile u… Gdje smo prvo bile?! Dobro, ne moram se sjećati gdje smo bile… Sjetiću se da je to bio dan kada sam izašla vani puna entuzijazma, i da nas je onda Muris nazvao da dođemo u Kinemu i da smo onda letjele, jer sam mislila da je konačno to to, da si se ti umalo sudarila s onim tipom na Breki, a ja, bile smo u meksičkom, i prošla kroz crveno, da ćemo si večeras bar malo otkriti karte, a onda, kada smo stigle, onda nam je on predstavio svoju novu djevojku koja je medicinska sestra i koja lijepo pleše i ima božanstven osmijeh… I da smo onda otišle na Grbavicu, u Curry, i srele Jasmina i Denisa, i da se Jasmin nije htio pozdraviti sa tobom, iako smo stajale udaljene svega pola metra, i da je svima nama drugima bilo neugodno zbog vašeg nepričanja… I da je onda Amela rekla da ide kući, i da je nama laknulo, jer nam je čitavo veče dosađivala ponavljajući da je njoj dosadno, samo zato što joj se niko nije šlep'o… I da su onda i oni negdje otišli, i da smo se onda i nas dvije pokupile i došle 'vamo…I da je ovdje bio onaj slatki ćelo… - nabrajala je.
- Ja ti uspomena, u pičku materinu! – rekla sam.
Bilo bi mi draže da nije ovako lijepo opisala još jedan mizerni petak uveče.
Koji po redu?! Od petka do petka, od kada smo Jasmin i ja prekinuli i od kada je ona priznala svoju zaljubljenost u Murisa, ponavljale smo isti scenarij: poslije posla frizeru. Onda meni. Da se našminkamo i popijemo koje piće. Onda izađemo. Pune planova…
I onda dođemo kući. Opet meni. U sitne sate. Popijemo još jedno mizerno piće. Ili možda kafu. Obično, ona piće. Ja kafu. I onda se meni razveže jezik i ubijam je svojim pričama, analizma… Jer znam da ne sluša… I onda zaspimo.
I prespavamo pola subote… A drugu polovicu provedemo jadne i umorne.
I možda uveče odemo negdje na kafu. I eto.
- I sjetiću se da sam ja na današnji dan shvatila da neću i zašto neću naći muža. Nikada. – nastavila je. Kao da ja nisam ništa rekla.
- A možda ćeš tada imati muža?! I možda ćeš stvarno biti budna u ova doba, zato što ti vlastiti potomak neće dati mira?! –
Mi smo se poznavale oduvijek.
Zapravo, ne oduvijek, ali poznavala sam je od kada sam se i sebe sjećala.
No, oduvijek su naši razgovori bili ovakvi.
Nekakvi prozaični.
I u trijeznom i u pijanom i u svakom drugom stanju. Već dugo sam toga bila svjesna. Uglavnom si nisam htjela priznati. Jer sam je nekako voljela. I jer sam znala da ljubavi imaju malo veze sa stvarnim razlozima.
- Bog te čuo. – rekla je. I uzdahnula.
I meni se učinilo kao da me više ne nosi vino. Kao da sam sasvim trijezna. Šteta para. I bilo mi je nekako žao Samre. Odjednom.
Do sada nisam primijetila da joj tražimo muža.
- Hej! – rekla sam. – Šta ti je?! Imamo po 26 godina!- šta god mi je to trebalo značiti.
- Moja je mama u mojim godinama imala dijete. – rekla je spremno.
Brzo sam bacila računicu u glavi. Moja nije.
Bila je žalosna. I oči su joj sjajile još više.
Možda zato tako uporno insistira na ovim iscrpljujućim izlascima, a ja pristajem jer ne znam ne pristati i jer nemam šta pametnije da radim u životu, kako ona kaže, pa se poslije, pospana i jadna, praznim na svim ni za šta krivim nesretnicima koji mi se obrate?!
- Zar misliš da bi Muris mogao biti muž? – pitala sam.
- Meni? – pitala je.
Slegnula sam ramenima.
- Bilo kome. –
Malo je pošutila.
- … Pa zato sam ti ono prije rekla… Ono zašto neću naći muža… - rekla je bojažljivo.
- Misliš, ne može?! –
- Svako može… Ali kakav?! –
- Ma, nemoj skakati na zaključke… Vidi nas… Šta misliš, misli li Muris, ili bilo ko drugi ko nas sada gleda da mi možemo biti nekome žene?! Mislim, ono, tradicionalne žene koje rade, kuhaju, peru, peglaju, bave se dječicom, čine muža sretnim i nikada se ne žale, i nikada ne troše mnogo para na to, a uvijek izgledaju svježe, osmjehnuto, zadovoljno…– nasmijala se je.
Kada smo bile male, dogovorile smo se da ćemo si naći jednog muža. Da bismo ostale skupa. To nam se je tada činilo odličnim riješenjem. Nismo pomenule, da ne skrenemo s teme, valjda, ali znam da je i ona na to pomislila. –
- Ma, šta on zna. – rekla je buntovno.
- Budala… - rekla sam ja.
Više da bih je utješila, nego što sam to mislila. Svako ima svoje razloge. I on i ona. Svi ih imaju. Razumijem ih oboje i ne razumijem nijedno, istovremeno.
- Šta misliš, zašto nas je večeras tamo zvao? –
Znala sam da ćemo doći na ovo prije ili kasnije. Ali, nisam imala spremljen odgovor. Ni mišljenje. Slegnula sam ramenima.
- Zato što mu je bilo ludo zanimljivo sa njegovom novom djevojkom, pa su mu trebala još tri prijateljice, da preživi jedan od prvih izlazaka. Valjda to znači da je zaljubljen. – pribjegla sam ironiji. Nasmijala sam je i to je bilo dosta.
- Ma, ne zezaj se! Stvarno?! –
- Ma, pojma nemam. – rekla sam.
Nije mi se dalo pričati. Prepijana je da bih se trudila. Već se ne sjeća.
U biti, ja bih voljela da se njihova igra završi kao u bajci: … I živjeli su sretno i zadovoljno do kraja života… Ali nekako sam znala da neće ići. Jedino nisam znala što igraju tu igru. Odnosno, što je on igra?! Šta bi htio dobiti?! Zašto?! Znam da nije pakostan i da, i pored izražene taštine, ne bi našao zadovoljstvo u kršenju njenog nejakog ega… Ma, pojma nemam…
Salila je svoj bambus. Onda moj bambus. To je ponavljala zadnjih sati. Sada se činilo da je previše.
- Idemo. – rekla sam i izvela je vani.
Odlučila sam ostaviti auto. Nisam popila mnogo, ali petak uveče izmami na cestu nebrojene policajce koji radije zaustavljaju žene. Pješačile smo do kuće u tišini. Visila je na meni, ali već sam imala iskustva.
- Zašto si ti tužna?! – pitala je. – Zato što te Jasmin nije pozdravio? – predpostavila je.
- Ma, jebeš Jasmina. – rekla sam, iako tada još uvijek nisam mislila tako i to, ta njegova šutnja, bila je jedan od mojih razloga za tugu. – …Zato što ovo nešto petkom uveče nisam ja. Zato što ne volim ovako biti budna noću. –
- Kako voliš biti budna?! – rekla je žalosno. Konačno me sluša, pomislila sam.
- Drugačije… Ako mi je do izlaska, volim piti u nekoj potamnoj kafani gdje ljudi dolaze da pričaju, jedni s drugima, a ne da bi ih drugi vidjeli. Gdje dolaziš odjeven kako ti je ćeif i gdje nisu neophodne cipele koje bole… Volim ići kući kada mi se ide, a ne kada to zavisi od likova koji su prisutni u istom objektu, odnosno, od njihove putanje kretanja… Ili volim ostati kući i čitati. Ili gledati film… Ili pisati cijelu noć… Ili tek razmišljati…
I onda sam se zaustavila.
Nisam joj htjela dokrajčiti noć svojom iskrenošću.
Nije dalje pitala.
A ja nikada nisam saznala da li je moj stvarni razlog koji je uslijedio u narednoj sedmici – regularno radne subote, ili moja misao za koju sam se nadala da je se ne sjeća, učinio da polako prestane od mene očekivati izlaske petkom.
Nas smo se dvije uskoro ugasile. Ni sada ne znam zašto. Ali to se, valjda, obično nikada ni ne sazna.
Naše su mame nastavile da traju i obavještajna služba je uvijek djelovala besprijekorno. Moja je mama jednom prilikom rekla da joj je Samrina mama rekla da ja Samri preuzimam momke, pa da smo se zato prestale družiti. Bilo mi je smješno. Nekako k'o priča s teferiča. Pomislila sam da je to Samra izmislila kao razlog svojoj ljubopitivoj i ne posebno bistroj majci. Rekla sam mami da se nadam da će ga sada lakše naći, bez mene. I nisam komentarisala. Ako se smijeh ne računa.
A, osim toga, nikoga joj nisam preuzela.
Nikada…
Osim…
Ona je Jasmina vidjela prva te noći u »Boemima« i rekla je da ima seksi nos.
Ali, Jasmin je vidio mene…
I ja nisam znala da je TO-TAJ-SA-SEXY-NOSOM…
Ali sam znala da hoću da ga gledam…
Ne znam…
Valjda ne misli da sam joj preuzela njega?!
Zaboga milog, pa šta ona misli, čiji je on tada mogao biti na ovom svijetu, ako ne moj?! I šta bi sada Fromm rekao na sve upotrijebljene posesive…
“…a sta ako ti ja
sapnem sad neke reči koje nikad nisi ti čula pre
koje te probude i podsete
da možda mi poneki put
šapnemo sve one reči
koje nikad nismo pre govorili…”

- A je li se udala? – pitala sam mamu, prekinuvši je. Još uvijek je pričala o Samrinoj porodici. Prekinuti je, bio je jedini način da dođeš do riječi u razgovoru s njom. To nam je, izgleda, porodična karakteristika.
- Ko? – pitala je zbunjeno i onda skontala. – Samra, misliš?-
- Ja. –
- Aha! Nije… Ne znam ništa. Sigurno bi mi rekla Ferida da se s kim zabavlja. – rekla je. – Rekla sam ti da je kupila stan. Negdje na Vojničkom i sredila ga… Znam da se je zabavljala s nekim Tuzlakom, ali ništa od toga na kraju nije bilo. - nastavila je.
To o stanu mi je nekada prije rekla, sjećam se. Nisam više pozorno slušala. Mama je ispričala što ima i onda mi rekla da idem, da ne trošim. Da je bolje da je nazovem češće, a da pričamo kraće. Ja sam rekla da važi i odsutno vratila slušalicu na mjesto.

»… Ako ti jave nekad
Da više nema me
Ako ti jave nekad
Možda mene ni bilo nije
Zamisli me…«

Jadna Samra, pomislila sam. U ovim godinama njena je mama već imala dijete za školu…
Nadam se samo da je promijenila ambicije. Svojevoljno.
I, osim toga, još nije ni blizu deset godina od one noći. Još nije kasno. Ako požuri, još uvijek može stići brzinski naći muža i dobiti bebu i biti budna na desetogodišnjicu našeg posljednjeg izlaska…I lijepo se, baš kako voli, prisjećati…
Stajala sam ispred prozora. Dole se parkirala stara plava škoda…
Ma, ne znam. Pričam gluposti…
Nadam se da je sretna…
Iz auta je izašao dimnjačar.
Prepoznala sam ga tek po onoj četki i brzo zgrabila ono dugme sa stola, potrebno, po svim pravilima sujevjerja, da zaželim tri želje.
»… I kažu puštaš brodove rekom papirne…«

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad