DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS

Rođena u Beogradu 1971. godine.
Pesnik, književni kritičar, prevodilac, novinar, i, kad god se ukaže prilika, jazz vokal, a zvanično doktorant univerziteta Macquarie u Sydneyju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Diplomirala je (1994.) i magistrirala (2000.) na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg (Beograd), Diwan (Gradačac-Tuzla), Album (Sarajevo), Kolaps (Mostar), Litkon (Zagreb, stvaralaštvo zemalja bivše Jugoslavije), New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford).
Sredinom juna 2006. objavila svoju prvu zbirku poezije Atlantida.
Regionalni urednik Balkanskog književnog glasnika za Australiju.

Beogradske priče (drugi deo)
© by Geoffrey Chaucer (c. 1343-1400), Canterbury Tales
 
Priča postdiplomke


Jednoga dana, iz čista mira, javlja mi se jedna mlađa koleginica, Vida. Znam devojku sa faksa, viđam je po hodnicima, ali nismo baš bliske; nemam pojma odakle joj moj broj telefona. Kaže da hoće da se vidimo, da je u pitanju posao. Radoznala, pozivam je na kafu.
Vida ulazi u moju garsonjeru u roku od sat vremena, zadihana. Nema šta, pomislih, devojka baš ima stila: kratka smeđa frizurica i vragolasto lice u savršenom su kontrastu sa bokastom italijanskom tašnom i krupnom narukvicom od tirkiznog akrilika. Čula je, kaže, da ja radim privatno šta god treba: i prevode, i časove, i pisanje. Njoj je došlo vreme da piše diplomski, raspitala se okolo, čula da sam ja car, i došla da pita da li bih ja htela da joj ga napišem. A ona će dobro da mi plati. Ja samo treba da kažem šta košta, i nema problema.
Ne verujem svojim ušima. O njoj ne znam mnogo, ali znam otprilike onoliko koliko svako ko se muva po faksu zna o ostalima: da je dobar student, da je redovna, da je cool, kulturna i urbana, kao, uostalom, i većina studenata uspešno presađenih u Beograd iz unutrašnjosti, gde su odrastali pod pritiskom intelektualnih ideala strasnijih i beznadežnijih od onih beogradske dece.
„Molim? Ja da ti pišem? Šta ću ti ja?“ – pitam je zapanjeno. „Nije baš da si ti od onih koji ne mogu sami da napišu svoj diplomski.“
„Znala sam da ćeš to da kažeš“, odgovara Vida i pali čudnu, dugu cigaretu sa roze filterom. „I mogu sama da ga napišem, naravno. Ali pazi, razmišljala sam ovako. Prvo, ja hoću da to sigurno bude odličan diplomski, a nisam sigurna da bih sama to umela da ocenim. A drugo, mrzi me da radim sama. Mislim da bi bilo najbolje da radimo zajedno. Ja kao izvor sopstvenih ideja; ti kao kontrola kvaliteta. Ja bih uradila veliki deo posla, ali plaćam te kao da radiš sama, i to koju god cenu kažeš. A? Kako ti se čini?“
I pored raznovrsnosti mog radnog iskustva, još nikad nisam prihvatanjem nekog posla prekršila ni pravilnik fakulteta, ni zakon, kako bih sada učinila. S druge strane, u tom trenutku bila sam baš pravi beogradski intelektualac, dakle potpuno bez para. Vidin predlog je došao baš dok sam plesala kišni ples, moleći velikog Manitua da baci neku tezgu. Lomim se. Veoma mi je neprijatno. Ali posao bih mogla da odradim brzo i lako, a još bih i uživala. Za koliko poslova to mogu da kažem?
Odlučujem se da odrapim visoku cenu i tako joj omogućim da dostojanstveno odustane. Zacepljujem iznos koji mi se, iz perspektive sopstvene nemaštine, čini nestvarno visokim. Ali Vida odmahuje rukom i odmah vadi par novčanica iz tašne. Srce mi preskače.
„Ej, super cena! Jesi ti sigurna da bi ti se za to isplatilo? Mada, neću da se bunim. Važi. Evo ti pola, a pola kad završimo. Počinjemo sutra!“
Nisam stigla ni da pisnem, a već sam se suočila sa svršenim činom.

Tako je počelo naše čudno druženje. Više od mesec dana, Vida je donosila knjige, a onda bismo veći deo dana zajedno sedele za kompjuterom i radile na njenom diplomskom radu o poetici jednog nemačkog pesnika Romantičara. Romantičarima se nikad do tada nisam pobliže bavila, pa shvatih da mi ovaj posao širi i znanje, a ne samo novčanik. Kako je vreme prolazilo, sve sam više uživala.
Uživala sam i zato, što smo se Vida i ja poprilično našle. Sličnog temperamenta, interesovanja i smisla za humor, slagale smo se odlično. Inteligentna, prilježna i zagrižena za „svog“ pesnika, Vida je radila pošteno. Tu i tamo pravila je manje greške u koracima, sasvim normalne za dodiplomskog studenta, i ja sam se ustezala da je ispravim, ali ona je to odlično podnosila: štaviše, uz smeh me ohrabrivala da joj pošteno kažem kad vidim mesta za poboljšanje, jer me „za to plaća“. A kad bi joj došlo da provaljuje, to je bilo nezaustavljivo, kao vodena stihija. Ozbiljan rad tako se neprekidno smenjivao sa naletima smeha, na uživanje obema.
Kako je vreme odmicalo, sve mi je više prijao i Vidin stil oblačenja. Njene kombinacije nisu bile upadljive ali su obarale, uvek na drugi pogled. Kao osnovu, nosila je uglavnom kvalitetnu odeću u boji čokolade ili crnu, čiji je jednostavni kroj isticao njenu vitku liniju. A tek tu i tamo, kao akcenat, ubacivala bi u kombinaciju kakav džemper od meke, jabuka-zelene vune vezan oko struka, čudan komad umetničkog nakita, narandžaste čizmice ili šal krupno tkan u milion boja. Kao živu lutku, jedva sam je čekala da dođe, da vidim šta je tog dana smislila. Kao okorelom nepušaču, smetalo mi je pomalo jedino njeno pušenje. Ali to se dalo podneti zarad viših ciljeva, i rad je odlično napredovao. Vremenom smo se poprilično zbližile. Tako je polako, mic po mic i u prijatnoj atmosferi, završen Vidin diplomski.

Poslednje večeri, ja smandrljah neku brzinsku večericu, pa sedosmo s tanjirima na balkon da proslavimo uz čašu vina. U toj opuštenoj atmosferi, ja ne izdržah:
--„Je li, Vido, odakle tebi lova za ovo naše?“
Ona se trže, pa me pogleda krupnim crnim očima.
--„Otkud ti sad to?“
-- „Pa ne znam. Zanimalo me. Ti si studentkinja iz unutrašnjosti, a koliko znam, ne radiš nigde. To znači da ti roditelji plaćaju studije. A onda tu ne bi bilo baš previše love za ovakve projekte.“
Pogledah je još jednom.
-- „A i garderoba....“ počeh da zamuckujem od neprijatnosti. „Mislim,...nadam se da se nećeš naljutiti. Mislila sam u početku -- ooo, vidi kako se dobro snalazi. Par osnovnih jednobojnih stvari, koje razbija detaljima. Super fora da se odlično izgleda, a da se ne potroši mnogo para. Ali kad si juče otišla u WC, htela sam da probam kako mi stoji tvoj šal, pa sam našla etiketu. Missoni.“
Vida je ćutala. Opet izvadi tanku, dugačku cigaretu, ovoga puta sa rezedo zelenim filterom. Usmerava na mene svoje velike oči, koje se na trenutak pune suzama.
--„A ako ja tebi kažem, hoćeš ti nekome da kažeš?“
Iznenađena sam koliko me pogađa njena nepoverljivost.
--„Neću“, odgovaram jetko. „A ti, molim te, nemoj ništa da mi govoriš, ako ne želiš. Zaboravi uopšte da sam te pitala.“
--„Ej, nemoj sad da se ljutiš“, Vida će mazno. „I hoću tebi da kažem“. Uzima me za ruku i dodaje tiho: „Baš mi i treba, da nekom kažem.“
Ja ćutim. Ona me gleda. Tišina traje.
Nakon izvesnog vremena, Vida će opet:
--„Kako da ti to sad najlakše objasnim. Hmmm“. Nakašljava se. „Pa evo, na primer. Ja sam ti ono, što neupućeni zovu sponzoruša.“
Vlada tajac od nekoliko sekundi. Toliko sam zaprepašćena da ne mogu da dođem do reči. Misli mi se roje. Sponzoruša? Vida? Ali to je jednostavno nemoguće. Ja u to odbijam da verujem.
--„Ma šta pričaš? Kako sponzoruša? “ sikćem.
-- „Tako, lepo“, Vida će mirno.
--„Zar sponzoruše nisu one visoke po sto osamdeset centimetara, oblajhane, kvarcovane? One okupane Diorovim parfemima, što na samom kraju prekrštenih nogu klackaju svetloplave italijanske cipele sa visokim štiklama?“ Zapenila sam. „One, što tapkaju sjaj na debele usne dok gledaju tvog muža preko ogledalca u kutiji sa leopardovim uzorkom? Sećam se jedne takve“.
Vida me ne prekida. Ja i dalje divljam.
--„A druga se toliko zanela, jadna, zavrćući zavodljivo jedan od gomile zlatnih privezaka o pojasu, da se polila absintom po preplanuloj Wonderbra-nabreklini.“ Sad već režim. „Već deset godina se takve roje po gradu, po klubovima, po kafićima. Ruglo. Niču kao biljke posle kiše. Ne može čovek od njih da dane dušom. Taman jedna tura omatori, izraste druga. Užas. I sad ja treba da poverujem, da si ti jedna od njih?
--„Nisam“, odgovara ona mirno. „To su kurve. Ja sam nešto sasvim drugo.“
Da li se ona to šali, mislim ja? Da li se ovo zaista dešava?
--„Šta si sad razrogačila oči“, nastavlja Vida, i pušta moju ruku. „Ti bar znaš da ta institucija postoji otkad je sveta i veka. Nekada se to zvalo „izdržavana žena“, „metresa“, ili „kraljica srca“, kako god hoćeš. Imali su ih mnogi plemići, kraljevi i imućni ljudi. Bile su članice visokog društva, neretko izuzetno obrazovane, inteligentne i duhovite žene, arbitri elegancije. Onivači čitalačkih salona i kulturnih kružoka. Postoji jedna ključna razlika po kojoj se mi razlikujemo prostitutki“, objašnjava ona ozbiljno, gotovo ponosno.
--„Ma nemoj? A šta je to, majke ti?“
--„Isključivost.“
--„Kako to misliš?“ šapućem.
--„Pa tako. Za razliku od odnosa sa kurvom, odnos muškarca i izdržavane žene zasniva se na isključivosti. On meni daje sredstva za udoban život, a za uzvrat dobija moju bespogovornu i isključivu vernost. On od mene ne kupuje seks, nego nešto mnogo veće: moje isključenje svih ostalih muškaraca. Kupuje svest o tome da telo jedne inteligentne i obrazovane žene koju on želi ostaje samo njegovo, a njeno seksualno otvaranje neukaljano. Naš je odnos neoblaćen prisustvom drugih u mom životu. I to, dokle god on to želi. Eto, to je razlika.“
--„Ali to je brak!“
--„Ne, to nije brak. To bi, možda, bio idealan brak. A realan brak, nažalost, veoma retko uspeva da dostigne taj ideal. Pogotovo danas, kada se u njemu sve zasniva na tiraniji emocija. Pa pogledaj oko sebe. Muškarac pokušava nešto ženi da pruži, a njoj treba nešto drugo. Ona pokušava njemu nešto da pruži, a njemu treba nešto drugo. On očekuje od nje jedno, ona od njega drugo. Ne razumeju se.“
Gleda me značajno.
Naravno, Vida zna da sam razvedena.
--„A onda, stvari polako počinju da se menjaju. Trude se, a onda odustaju. Jedno pati, drugo se okreće na drugu stranu. U brak se uvlače strahovi i nezadovoljstva, koji neminovno vode ka prevari. Više ili manje izvesnoj, više ili manje prisutnoj, više ili manje važnoj. Ali bračni drugovi, i kada su srećni, žive u strahu od nje. E, tu je poenta. Ono što moj muškarac dobija od mene je život bez straha.“
--„Ali to je nepravedno! A ti od njega? Šta ti od njega dobijaš?“ – ogorčeno ću ja.
-- „Mnogo toga. Prvo, ni ja se ne bojim prevare. Samim ulaskom u ovako nešto prihvatam status quo, dakle da je on oženjen, da ima dvoje dece i porodične obaveze. A pošto je on mene izabrao i predložio mi celu stvar, ja znam koja je priroda njegove potrebe za mnom. A samo se po sebi podrazumeva da, osim ovoga, on neće imati drugih obaveza.“ Vida se ljupko smeši preko ruba čaše, i nastavlja. „Pored toga, on plaća za moj život. To su moja jedina sredstva. Tako osećam i izvesnu obavezu prema njemu, kao prema bilo kom poslodavcu. Osećam potrebu da on za svoj novac od mene dobije neki kvalitet. Zna se koje su njegove obaveze a koje moje. Nema iznenađenja.“
Ja i dalje ćutim. Vida razmišlja na trenutak.
--„A naravno, kad među ljudima nema strahova i iznenađenja, stvari postaju mnogo prijatnije. On dobija smiren i vedar kutak u koji beži od besne žene. Ja dobijam udobno uhljebljenje, miran život i zaštitnika koji je prema meni nežan i drag. Nama je dobro. I nismo jedini. Koliko čujem, ne uvek, ali veoma često, veze između sponzora i dame zasnivaju se na miru i ljubavi.
Dok mi adrenalin još uvek bubnja u ušima, gledam u dno svoje čaše.
-- „A šta ako ti jednog dana poželiš da budeš u nekoj normalnoj vezi, s nekim koga stvarno voliš? S nekim ko te voli, ko želi decu s tobom, ko će biti samo tvoj? Šta ćeš onda?“ –vapim.
--„Tebi je, naravno, sve ovo sada novo“, sa osmehom će Vida. „Zaprepašćena si. Razumem ja to. Pa stvari deliš na „normalne“ i „nenormalne“. Posmatraš ih iz većinske perspektive. Izbacuješ licemerna ubeđenja kojima ti društvo godinama ispira mozak.“ Vida ispija vino, ne skidajući oka s mene. „Okreni se oko sebe! Kolike žene su sa oženjenim, ili čak razvedenim muškarcima s decom i po deset godina, iz čiste ljubavi, a da od toga ne samo da ne vide nijednu paru, nego istroše i ono malo što su imale? I na kraju, čekajući, ostanu bez ičega. I bez dece, naravno. A muškarac, zasićen, nakon svega prekida vezu, govoreći nešto, tipa, „nemoj da se ljutiš – ali za mene je ovo bilo beg i odmor, a sad već previše počinje da liči na brak“.
Ježim se, jer sam baš neki dan čula jednu ovakvu priču.
Kao da mi čita misli, Vida me gleda pravo u oči i smeši se. Gasi cigaretu elegantnim pokretom.
-- „A moj muškarac i jeste samo moj. Ima ženu, ali sigurno nije njen. Upravo za to, da bi bio samo moj, bogato plaća. Nije valjda lud da prokocka investiciju?“
--„Ne znam, Vido. Zato te i pitam. Brinem se za tebe“, tiho ću ja.
--„Ma nemoj ništa da se brineš. On je dvadeset godina stariji od mene. Glupo je reći, ali lud je za mnom. Meni sve to prija. A iskreno, ni on meni nije mi mrzak. Dobar je čovek. Moj meda. Dobro izgleda za svoje godine. Otakako je sa mnom, i u teretanu je krenuo. Omogućava mi udoban život bez kućnih obaveza tipa kuvanje, čišćenje i spremanje. Naravno, kad on dođe, ja ponekad nešto spremim, onako iz zadovoljstva. A njemu milo.“ Ona uvlači još jedan dim. „Ali ti i sama vidiš da studiram, da izlazim uveče, da se družim s ljudima. Mogla bih i da radim, kad bih htela. Ali sad sam se fokusirala na studije.“
Ja i dalje ćutim. Ona nastavlja:
--„On zna da sam ja intelektualac. I ne bi ni zucnuo, samo ako bi smatrao da je posao koji sam našla dostojan mene. Plaća mi jednosoban stan na tri minuta od fakulteta, „da imam gde da svratim između predavanja“, kako on kaže. Njemu je strašno krivo što njegova ćerka, koja je tri godine mlađa od mene, neće da studira. Stan je, inače, samo za mene. On smatra da treba da imam svoj prostor, svoj dom. On, kad je u Beogradu, živi u Hotelu Slavija, gde ga ja ponekad posetim, a ponekad poseti on mene u mom stanu. Pored stana, plaća mi i velikodušno izdržavanje, kao i džeparac. Od džeparca živim, a izdržavanje štedim. A daje mi i poklone. Voli da me pita: „A, je li, jesam ti pogodio ukus?“ Taj Missonijev šal što se tebi sviđa, na primer, to je poklon od njega“.
--„Ali, Vido, zar se ne bojiš? Zar ti ne nedostaje strast? Zar ti ne nedostaje ono da se s nekim boriš za zajedničku budućnost? A deca? Zar te baš ništa ne muči? Šta on u stvari hoće od tebe?“ pitam tiho, zgranuta.
--„Ništa naročito. Eh, strast. Jeste, gubim strast. Strast je naravno čudo.Ali ti i sama znaš i koliko ona boli.“ Ona udiše dim i upire u mene vlažne oči. „A znaš i koliko traje.“ Obe ćutimo neko vreme, a zatim Vida nastavlja: „ Ne, nije to velika cena. Deca me trenutno još uvek ne zanimaju. Što se obaveza tiče, ja sam slobodna da radim šta god želim, pod par uslova. Da sam uglavnom tu, sređena i raspoložena, kad on dođe, što je otprilike dvaput mesečno po par dana. Da hoću da izađem s njim kad on to predloži. I da ne ostvarujem veze sa drugima. Znaš, draga moja – sve to baš i nije tako strašno.“
Razmišljam o tome.
--„A šta on to radi, kad ima toliko para da može na taj način da te plaća, a da još izdržava i porodicu?“
--„E, to nemoj da me pitaš.“
--„Što da te ne pitam?“
--„Vojna tajna.“
--„Ma daj.“
--„Ne, stvarno. Ne volim da pričam o njegovom poslu. Verovatno zato što u stvari ne znam tačne podatke. Osetila sam da ne voli da se previše raspitujem.“
--„Vido, čoveče, to mora da je neki kriminal. Sve drugo je nemoguće. Jesi ti luda, s čim si se uhvatila u kolo?!“
--„Možda. Ne kažem. Ali šta se to mene tiče? Pažljiva sam. Ne viđam nikoga od njegovog društva ili kolega, samo njega. Za mene po imenu zna samo jedan njegov saradnik, za koga mi je rekao da je od poverenja. Stan je iznajmljen na moje ime. Izdržavanje dobijam u kešu svakog prvog. Račun u banci je na moje ime. S njim nikad ne pričam ni o poslu, ni o parama.“
--„Pa o čemu pričate?“
--„Eh, o čemu. Ni o čemu. Kad dođe, voli da se šalimo, da mu pričam o fakultetu, o tome šta čitam, šta mislim, šta mi se događa. On uglavnom sluša. Ponekad se požali na familiju. Odspava na kauču. Hoće, kaže, da se odmori od svega. Idemo u šetnje po Ušću i Kalemegdanu. Izlazimo na večere. Ponekad u bioskop. Jednom i na piknik.“ Tu Vidi preko usana prelete zagonetan osmeh. „I tako. Volimo se.“
--„Volite se?“ Zagrcnuh se. „ A...a seks?“ pitam sa zebnjom, gledajući Vidu ispod oka. Ona vragolasto ispija poslednji gutljaj vina.
-- „E, samo sam te čekala kad ćeš to da me pitaš. He, he.“ Ona popravlja ruž, zatim me gleda iskosa. „Ih, seks. Ništa naročito. Ponekad. Ne uvek. Kad on hoće. I kako on hoće. Što je uglavnom brzo. Nije da se bunim.“ Vidin zvonki smeh odjekuje mojom malom garsonjerom. „Mada se on, jadan, trudi da smisli nove stvari. Uvek ga pohvalim. I to je to. Brzo prođe.“
Vida spušta čašu na stočić i dugo gleda u nju. Čujem kako u daljini guguče golub. Naglo diže pogled.
--„ I na kraju, znaš – a to je najbolje od svega— mogu sebi da priuštim zadovoljstva kakav je ovaj naš diplomski, a da ujedno pomognem nekom ko zaslužuje više nego što ima. Nekom kao što si ti.“
Pre nego sam stigla usta da otvorim, Vida skače sa stolice, kratko me ljubi, baca u tašnu ključeve i USB sa diplomskim, i uz poklič „Hej, mnogo ti hvala! Srce si! Super smo ovo odradile! Jurim sada!“ istrčava u toplo beogradsko predvečerje.
Kad je kasnije te večeri došao moj Uške, onako mršav, bez para i s onom njegovom gitarom, gledala sam ga drugim očima. Bila sam besna na njega i išao mi je na živce, a da ni sama nisam znala zašto. Trebalo mu je dugo da mi se približi. Ali potrudio se: mazio me, sve trpeo i odsvirao mi Stairway to Heaven. Pa sam se malo smirila.
Onda smo gledali neki glupi američki film, u kome su se ključni dijalozi odigravali ili u prostranoj malograđanskoj kuhinji, ili na plaži. Kad sam mu se oko ponoći živa isplakala na ramenu, nije ništa pitao. A meni bi lakše.
I tek sutradan ujutro, kad smo se probudili, Uške je ispod jedne od knjiga na stolu našao zeleni prugasti koverat, i u njemu ostatak novca. Pojma nemam kad ga je tamo ubacila.
Mislila sam da će me Vida ubuduće često zvati da se viđamo, ali nije. Nekoliko puta sam htela da okrenem njen broj mobilnog, ali nisam.
I čujem juče na faksu da je diplomirala, da je diplomski odlično prošao i da joj je na osnovu njega profesor predložio da kod njega preuzme asistenturu.
Pa sam poželela nekome da ispričam. Eto, to kod mene ima novo.
Čekam narednu tezgu.


Priča srednjoškolske profesorke književnosti


Imam jednog đaka. Ponavljao ko zna koliko razreda, vukao se po popravnim. Mišići nabildovani, nosi Nike potkošulju i zlatne kajle od pola kila, mumlja kao Orangutan. Kad ga nešto pitaš, obriše nos nadlanicom, protrlja kratko ostriganu kosu, isturi nožurdu u prostor između klupa i nasmeje se muklo, kao da si luda što ga pitaš. Što stariji, to strašniji.
Kad, jednog dana, on poče da se javlja. Isprva stidljivo, onda sve više. Postepeno uviđam da je pročitao i razumeo veći deo lektire.
Poeziju, kaže, ne voli baš, ali da li bih mogla da mu objasnim poentu „Večeri na školju“. A u Ani Karenjini je, kaže, uživao. Jeste da je dobro što se ubila, jer bi je inače trebalo ubiti, kurvu, ali je baš uživao u čitanju. Tihi Don ima dosadnu radnju, ali zanimljive likove. A Andrić je, kaže, mnogo bolji pisac kad piše priče, nego romane. Romani su mu udav, a priče super.
Nakon izvesnog vremena, radoznala, upitah ga otkud takva promena.
„Zbog Kristijana“, odgovara on.
„Kristijana? Kog Kristijana?“ zbunjena sam.
U tom trenutku zvoni. On, lica ispunjenog prezirom prema mom neznanju, bez reči ustaje i odlazi.
Očajna što sam izneverila svog učenika usred pozitivne metamorfoze ordinarnim nepoznavanjem kulturoloških ikona njegove generacije, počinjem da se raspitujem o Kristijanu.Trebalo mi je nedelju dana da saznam.
Kristijan, mlad čovek i okoreli kriminalac zemunskog lobija, nakon duge hajke konačno je osuđen i smešten u zatvor. Tamo pomno koristi zatvorsku biblioteku kao i međubibliotečku razmenu, piše memoare i propoveda vrline ličnog obrazovanja ostalim zatvorenicima. O njegovoj strasti prema književnosti kolaju urbane legende.


Slikareva priča

Šta je umetnost? Šta je umetnost? Svi nešto bulazne, raspredaju neke filozofije. I ja sam razmišljao dugo, postavljao teorije, gnjavio. A onda sam, dao Bog, prošlog meseca zaradio pare i otišao u Rim. I tamo konačno shvatio.
Dogodilo se to onog jutra kad sam rešio da posetim Sistinsku kapelu. U bedekeru je pisalo da se otvara u devet. I ustanem ja lepo rano, oko pola devet, doručkujem, istuširam se, tamo-ovamo, i dok dam došao do Vatikana, bilo je tek oko deset, što se meni činilo kao sasvim pristojno vreme za dolazak. Međutim, da biste shvatili šta sam tamo našao, treba prvo da zamislite Vatikan kao veliki kvadrat od zidina, sa stranicama dugačkim oko kilometar i ulazom na kraju jedne stranice. E u deset ujutro, od tog ulaza se red ljudi, širok najmanje pet, a često i više osoba, protezao duž tri stranice kvadrata pa sve do polovine četvrte, gde sam mu se i ja pridružio.
Vrućina je već bila nesnosna. Neki od ljudi oko mene pametno su poneli stoličice, jedino što je svako toliko trebalo ustajati, pa ih pomerati. Vadili su iz tašni nebrojene sendviče, kekse, kese čipsa, flaše, konzerve. Neprekidno jeli i pili. Čitali knjige i novine. A ja nisam poneo ni kapu. Mislio sam, gde po Rimu da nosim bejzbol kapu, to je blam. Tako mi i treba. Red se, naravno, nije mogao napuštati, a sunce je peklo.
Gužva je bila neopisiva. Zabavljao sam se posmatrajući prisutne. Oko sebe sam video mrzovoljne, crnomanjaste muškarce u pratnji punačkih gospođa. Visoke, kovrdžave plavušane sa najnovijim digitalnim foto-aparatima i alpskim sandalama. Mlađe parove sa podočnjacima i decom u kolicima, koja su se naravno drala od vrućine i dosade. Mlade devojke u zategnutim farmerkama. Jedna je imala dupence baš ko bombonica, ali kad se okrenula, video sam da je vrlo mlada, jedva tinejdžerka, pa sam batalio. (Doduše, matori Arapin ispred mene nije prestao da je šacuje.) Pratilja jednog sredovečnog čoveka sa zlatnim Roleksom neprekidno je okretala svoj slamnati šešir tamo-amo. Punačke Amerikance sam odmah prepoznao po pastelnim bojama odeće i glasnom govoru. Nekoliko dekica i bakica puzali su kao kornjače na svojim stoličicama. Grupa japanskih tinejdžera zabavljala se razmenjujući vizuelni materijal putem mobilnih telefona, zatim igranjem sa nečijom bebom, onda gledanjem u nebo i diskusijom o oblacima, a zatim ponovo mobilnim telefonima. Ni na trenutak nisu izgubili vedrinu i odlično raspoloženje. Pitao sam se šta li uzimaju.
Tako je proteklo četrdeset minuta, za koje vreme smo prešli oko četvrtine puta do ulaza. Jedinu utehu nalazio sam u redu iza sebe, koji je sve više rastao: nisam poslednji i neću najduže čekati.
Uskoro se, po očito dobro uhodanom rasporedu, pojaviše Cigani da prodaju flaše dopola zaleđene vode i sokova. Iako je cena koja su tražili bila bezočna (za taj se novac mogla dobiti pizza za četvoro na štandu kod mog pansiona), zahvalno sam kupio jednu flašu od litar ipo i popio sve što je bilo odleđeno, a onda, čim bi se dalje nešto malo odledilo, i to cevčio. Vreme je polako prolazilo. Ljudi u redu upoznavali su se sa svojim najbližim susedima, ćaskali i razmenjivali mišljenja i časopise. Jedan drugom hvatali neposlušnu decu i vraćali ih u red. Pušili, ispunjavali ukrštene reči, klimali glavama. Ja sam se držao po strani.
Odjednom, odnekud se pojaviše mladić i devojka, zgodni i doterani. Zaustavili su Vespu na desetak metara ispred mene i počeli nonšalantno da hodaju duž reda, ne gledajući ni u koga. Korak im je bio namešteno svrsishodan, brz, kao da nekuda žure. Ali prilazili su sve bliže redu, mic po mic. Odmah sam znao da im je namera da se ubace preko reda. Nismo mi za džabe iz Srbije. Imamo mi oko za te stvari.
Iznenadio sm se koliko me to iznerviralo. Ćutao sam i gledao kako će da izvedu svoj upad, dok mi je krv ključala. Njih dvoje se uputiše ka jednom mestu gde je bilo četvoro dece, i gotovo neprimetno, klisnuše u red ispred njih. Strategija zamalo da im uspe, jer su roditelji bili zauzeti ćaskanjem sa ljudima iza sebe, a ljudi ispred dece, naravno, leđima okrenuti čitavoj stvari.
Međutim, video ih je jedan niski muškarac na nekoliko mesta odatle, i odmah počeo da viče na italijanskom, agresivno gestikulirajući prema mladom paru.
Tome su se priključile i dve vremešne gospođe u cvetnim haljinama, čija je vika na američkom engleskom bila praćena još gorim gestikulacijama.
Uto se prenuše i roditelji i ugledaše ispred svoje dece ljude koji nisu bili tu prethodnih sat vremena, pa se i oni uključiše u halabuku, ovog puta na nemačkom.
Moram priznati da ni ja nisam odoleo da ne dobacim jedno: „Ma de ćeš bre, ee?“ , tek da ne umrem od dosade.
I dok bi dlanom o dlan, red se pretvori u kreštavi Vavilon, u hor-kovitlac razljućenih čekača.
Mladić i devojka su se pravili ludi i ignorisali tu buku kao da se ona njih nimalo ne tiče. Nadali su se, valjda, da će se ljudi isprazniti, pa prestati. Ali to je čekače samo dodatno razjarilo. Dvojica kršnih, kao od brega odvaljenih Skandinavaca koji su se dotada docilno držali za ruke, kočoperno priđoše mladom paru i unesoše se mladiću u lice. Njihov sam engleski razumeo dobro. Pitali su ga, režeći, da li on misli da smo svi mi glupi što čekamo. (Sećam se, prolete mi kroz glavu kako je fascinantno kako sat vremena patnje ima moć da u nečijoj glavi objedini grupu potpunih stranaca iz najrazličitijih zemalja u zajednicu, u ono magično „mi“— „mi“ unutra, a „vi“ spolja).
Mladić i devojka uvukoše glave u ramena, i niti šta odgovaraju, niti napuštaju red. Komešanje ljudi postajalo je sve snažnije, vika sve glasnija. Alfa-Skandinavac se sve više nadvijao i sve jače crveneo. I na kraju je zgrabio mladića-uljeza za ispeglanu košulju i, jednim naglim potezom izbacio ga iz reda. Cimnuo ga je očito jako, jer ovaj se odteturao par koraka, i, sve čuvajući ravnotežu, ipak se skljokao na tur svojih svetlih pantalona usred neke gomile turističkih otpadaka.
Napustivši red (Ura! Pobeda!), devojka mu skrbnički pritrča, elegantno čučnu u mini suknji i, sklanjajući dugu zlatnu kosu iza uva, pomože mu da se digne. Nakon jednog poslednjeg, prezirnog pogleda upućenog čekačima, mladi par se, sa onoliko dostojanstva koliko je dozvoljavao ukaljani tur, udalji ka svojoj Vespi.
Ponovo fini i tihi, izduvani kao balon, dva Skandinavca se vratiše na svoje mesto u redu i uhvatiše za ruke.
Moje čekanje u ovom redu trajalo je još dobra dva sata, ako ne i više. Za to vreme, ćela mi je strašno izgorela od sunca i neprekidno me pekla. Oko mene su zujale muve, znojio sam se, premeštao sam se s bolne noge na nogu, a zatim ostavio još para bezobraznim Ciganima, koji su se (tačno sat ipo nakon zaleđenih pića) pojavili sa hot-dogovima. Bilo mi je žao male dece oko mene, sad već sasvim izbezumljene od vrućine i umora. Ipak, ni njihovi roditelji, a ni ja nismo napustili red.
Kad sam konačno stigao na impozantni, senoviti ulaz u Vatikan i prošao ispod klesanog kamena i kroz tri aerodromske sigurnosne rampe, bio sam pregladneo, žedan, iscrpljen, otečen i ispečen. Na biletarnici me dočeka nasmešena devojka.
--„Ovo mora da je neki posebno posećen dan?“ upitah je, brišući znojavo čelo.
--„Ne, danas je sasvim normalan dan“, odgovori ona ljubazno. „Onako. Ni previše, ni premalo posećen.“ Pogleda me bolje. U njenim očima video sam saosećanje.
--„Ovako vam je, dragi moj gospodine, ovde svaki bogovetni dan. Radnim danom, praznikom, zimi, leti, čitave godine. Izuzev ona dva dana u godini koja ne radimo. I tako od 1800. godine, otkako je Sistina otvorena za publiku.“ Ona baci pogled na red iza mene, pa prekide ćaskanje. „Želite kartu?“

Pred očima mi bljesnu nepregledna reka ljudi u odeći iz različitih perioda, kako čeka, čeka, čeka.
Korak po korak, po suncu, ide kroz vreme.
Čučala je uz ove zidove 1800. godine. Biće tu na dan kad ja budem leteo natrag za Beograd. Biće tu kad budem sutra muvao neku žensku. Biće tu kad za pedeset godina budem na samrti.
Kolona iscrpljenih turista korača, iz godine u godinu, trpi, teši decu, šacuje, svađa se, gura i gunđa. Ali čeka. I svi došli kod Mikelanđela.
Šta je umetnost? Eto, to je.


Filozofova priča



Pre neki dan, odem ja na biro rada. Čekaonica je bila prazna, ali i šalter. Sednem ja i čekam.
Uto dođoše dve žene. Kako sam iz njihovog međusobnog razgovora ubrzo shvatila, obe čistačice, trenutno bez posla. Prva, ne baš u prvoj mladosti, ali napirlitana, utegnuta, jarko našminkana, i, što bi rekli dečaci u srednjoj školi, „dobro građena“, gurnu drugoj štos papira pod nos.
--„Evo, vidiš“, reče poučnim tonom. „Ovo su lekarska uverenja o lošem zdravstvenom stanju. Kad imaš uverenja, onda ti biro plaća bolovanje“. Nakovrdžana griva joj se zatrese. „Otišli su mi živci načisto. I čir na želucu sam dobila. Mada, ja bih u svari rado radila, ako bi mi našli neko pristojno mesto. Neki fini posao bez stresa. Na pola radnog vremena. Po mogućnosti dobro plaćen.“
Druga žena, ćutljivija, malo je starija od prve, i, iako kršnija i mišićavija, nekako je jadna, vidno napaćena i umorna. Tek nakon izvesnog vremena hvata trenutak da dođe do reči.
--„Ja ceo život radim kao konj“, cedi kroz zube. „A nemam ni dana radnog staža. Privatnici neće da mi plaćaju ni staž, ni osiguranje.“
--„Šta!“ iskolači prva oči. „Pa nije valjda da ćeš to da trpiš!! Pod hitno treba da se javiš medijima, pa nek oni raspale po tvojim poslodavcima. Nek sve objave. Imena, sve podatke. To bi promenilo tvoju situaciju, znaš“, vrisnu ona ogorčenim tonom i prekrsti noge pred nevidljivim neprijateljem.
Druga malo poćuta pa reče:
--„Ma znaš kako je. Nema uterivanja pravde, kad su tanjiri prazni“, reče tiho. „Mislila sam, ako radim pošteno, videće neko. Biće bolje. Ali nikako. Nas niko ni ne vidi, osim kad prestanemo da čistimo.“ Pogled joj odluta kroz prozor. Opet poćuta, pa nastavi:
-- „Iskreno da ti kažem, i premorena sam. Nemam, bre, snage. Po čitav dan radim. Sad ću još baš sa medijima da se bakćem“.
Prva zausti nešto da kaže, a onda slegnu ramenima, izvadi dvostruko ogledalce, u njemu proveri šminku i bučno ga zaklopi, a zatim poče da govori.
Šta je pričala dalje ne znam, jer sam se isključila, jedva plivajući u neprekidnoj bujici njenih reči.
Gledala sam kako se namazane usne pokreću. Islušala kako reči odjekuju svetloplavo okrečenom čekaonicom, kao visoke potpetice. Ali bez razumevanja.
Kad je njihov razgovor istrošio sve očigledne teme i došao do prirodne stanke, okrenuše se meni.
--„A ti, mala, šta si ti po struci?“ – upita me prva.
--„Diplomirani filozof“, odgovorih, trudeći se da im dam do znanja da nisam raspoložena za ćaskanje.
U tišini koja je zavladala nakon mojih reči, njihov odjek je i meni samoj delovao bizarno.
„--Šta? Filozof? Tako mlada?“ na to će druga.
--„Žensko? Pa filozof? “ uglas će prva.
--„Pa eto“, tiho ću ja.
Prva me pomno odmeri od glave do pete, sve od kratke kose do crnih Starki i ranca na podu.
--„I ti si, sad, ono, kao, pravi filozof?“ - pita ona još jednom, u neverici.
Razmišljam o ovome. Jesam li ja, u stvari, pravi filozof? Koliko je filozofa, za čiji rad smatram da je „pravi?“ Hoću li ikada doći do tog nivoa? Da li sam spremna da budem pravi filozof?
Uviđam da će biti da me nisu to pitale.
--„Da“, odgovaram.
--„Ih“ prva će mudro.
Čekaonicom nakratko zavlada tišina. Dok je prva kopala po tašni, druga je gledala u svoje ruke. Nakon toga, njih dve se okretoše jedna drugoj i počeše da razgovaraju kao da mene nema.
--„Sve, sve, ali ja nikada ne bih menjala svoj život“, reče prva. „Ono moje dvoje dece mi je vrednije od svih diploma,“ dodade, gledajući kroz prozor.
--„Moja ćerka hoće da uči, da ide na fakultet“, na to će druga tiho. „Ja sam joj rekla da ne može. Pusti ti te priče. Sad još i studiranje da plaćam. Nema se.“ Ona poćuta, pa dodade. „To je ionako gubljenje vremena. Ništa nema od toga.“ Ona diže glavu i trznu bradom prema meni. „Evo, vidi nju. Sedi ovde i čeka, isto kao i mi.“
Oba para očiju okreću se na tren prema meni, a zatim se vraćaju jedan drugom.
Razmišljam o tome da je to najduža rečenica koju je do sada izgovorila.
--„I šta će joj fakultet, da bi sedela ovde?“ pita opet prva.
Druga klima glavom. --„Da može da filozofira dok čeka.“
Smeju se.
--„Učiš, učiš,“, na to će prva, „pa umisliš da nešto znaš.“
--„Pa onda na šalter“, reče druga. Prva znalački klimnu glavom.
--„A život brzo prođe“.

 

Copyright © by Danijela Kambasković Sawers & Balkanski književni glasnik – BKG, 2006.

Nazad