2007.

DEJAN ŽIVKOVIĆ

Dejan Živković rođen je u Osijeku 30. 5. 1979.
Srednju školu-gimnaziju opšteg smera završio je u Herceg – Novom.
Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek psihologija.
Do sada nije objavljivao.
   

BABINA SAHRANA



Nisam je poznavao. Mogao bih da kažem da je imala ogromne ruke i da je volela ruže koje je sadila gde god je mogla. Mogao bih da kažem kako mi je, da bolesno škrti đed ne bi saznao, potajno skupljala za sladoled gvozdenjake ili kako mi je pržila krompiriće, uvek kada bih gladan došao kod nje. Mislim da bih čak možda mogao i da kažem da je bila dobra osoba. Ko zna šta bih sve mogao o njoj da kažem, ali sada mi jedino na pamet pada to da je imala ogromne ruke, ne onako muški ogromne, nego jednostavno, bile su prevelike za ženu njene konstitucije. Tako su barem meni, uvek izgledale.

Sećam se da je bila ljubomorna na đeda, čak i kada je ušla u šezdesetu i dobila unuke, iako ne znam kakve veze sa ljubomorom imaju godine i unuci, samo mi je nekako prirodno došlo to da napomenem. Ne znam da li je i đed mislio da ona ima ogromne ruke. Možda ju je zbog toga celog života varao. Niko ne voli žene sa velikim rukama. Doduše, možda nisam u pravu, šta ja znam o muškarcima i ženama sa velikim rukama. Nemam ništa protiv tih jadnica, nisu one same odabrale takvu sudbinu.

Bila je sigurna da je đed vara, i uvek ga je posmatrala sa prozora dok bi on negde odlazio. Sumnjala je u sve komšinice. Mislim da je čak sumnjala i u moju majku. Stalno joj je pričala kako se đed nikada ne kupa, i da smrdi kao futavac, što je po majčinom mišljenju, bilo u cilju da se ona nikada ne bi zainteresovala za njega. Ne znam da li je moja majka potajno bila zaljubljena u njega. Nadam se da nije. Onda bi moj otac postao moj brat, a baba bi mi postala majka, a majka valjda baba, što bi je činilo majkom moga oca i dodatno zakomplikovalo naše već uveliko komplikovane, i dodao bih, iskompleksirane odnose.

Imala je običaj da me tuče oklagijom, ali samo kada bih to stvarno zaslužio.Učila me je raznim stvarima. Učila me je, kada sam imao pet godina, da svašta vičem našoj prvoj komšinici. Između ostalog vikao sam joj:
''Ej ti bezobrazna komšinice, nemoj zvati, nemoj ljubiti moga đeda, ti prljava babo neoprana. Tvoj dedo je u grobu, moga ne diraj, idi ti u grob kod tvoga''.
Da, dragi moji, tako sam se na sav glas drao, i bio ponosan jer sam mislio da činim dobro delo, sve dok se komšinica nije žalila mojoj majci a ja zatim dobio batine koje su mi u narednih nekoliko godina sve psovke iz glave isterale.

Moja baba je imala ogromne ruke i nije znala šta da radi sa njima, pa ih je zato, stalno držala prekrštene na grudima. Imala je ogormne ruke, i đed bi sigurno dodao, nikada ništa korisno sa njima nije uradila. Jednom je jednu od tih ruku nožem posekla, što se desilo baš tada kada je kod mene na kafu došla moja potencijalna devojka i videla taj babin smešni zavoj i sa mnogo pažnje i nežnosti stavila novi. Usput je pomazila babinu veliku ruku, i toplo je pogledala. Babu, ne ruku. Sreća je da se stara nije zbog toga čina rasplakala pred mojom potencijalna devojkom. Jadnica nije navikla da je neko tako gleda, a kamoli dodiruje. To je zadnji događaj koga se u vezi nje sećam. Njena povređena ruka i moja potencijalna devojka.

Da li sam je voleo? Ne znam. Da li sam mogao voleti nekoga koga nisam poznavao? Kako bi izgledalo, ako bih rekao, da sam voleo svoju babu zato što je imala velike ruke? Šta bi čovek koji me ne zna, mogao na osnovu toga da misli o meni? Da sam neki čudak, ili ne daj bože, perverznjak. Možda bi sama baba iz groba izašla, da me oklagijom privede pameti.To mi se ne bi dopalo. Oklagija je nezgodno oružje u tako velikim rukama. Radije ću da ne pričam o emocijama.

Dolazim u staru kuću, u četri popodne gde je već sve spremno za sahranu. Narikače su stigle. Tu su i stari prijatelji i još stariji rođaci, onemoćala braća i sestre. Imala je veliku porodicu. Na stolu je suvo cveće, baš onakvo kakvo je uvek, dok je živa bila i ona sama na stol stavljala. Ispred kuće cvetaju ruže, a đed je i dalje katatoničan. Ovde u masi prijatelja i rođaka imam priliku da zaboravim na sebe, i pričam o nekome drugome, koji živi umesto mene, u velikom gradu.

''Da, uspešan sam, imam svoj posao i odlično zarađujem. Da, oženjen sam, imam divnu ženi i dva sina. Da, zdrav sam, nisam bio kod doktora već pet godina, osim zbog polipa, što mi raste usred mozga''.

Besomučno lažem sve te ljude, kidam parčiće od raznih ljudi, i ugrađujem ih u postojanje moje. Nisam ovo, nisam ni ono, ni to. Nisam ova fleka na zidu, nisam ova neželjena erekcija. Nisam kamen, niti ptica. Ja sam doktor, ja bolesne lečim. Ja nisam sve ono do sada uradio. Ja sam muško i imam ogroman penis među nogama. Ja sam muško i moja žena je zadovoljna. Moja žena je zadovoljena. Moja žena nema ljubavnika, moja žena nema briga.

''Da , život mi je baš dobar, od kako sam otišao odavde, pravo u veliki grad, eto već pet punih godina''.

Pokopali su babu u pet popodne. Tražili su od mene da kažem nešto lepo o njoj, nešto prigodno za ovaj trenutak. Da im dam utehu, da izrazim njihove emocije i njihov oproštaj, svi ti ucviljeni rođaci i prijatelji.

Rekao sam samo,''Imala je prevelike ruke, za ženu njene konstitucije''.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad