2007.

DIVNA ĐORĐEVIĆ

 
 

 

RAVAN

Zakoračila sam u prostoriju čiji je izlizani linoleum, iscrtan tragovima odvlačenih tela odjekivao ludilom. Iza mene su se plačno zatvorila vrata koja su ostale svakodnevno delila od napada suludih vizija poremećenih umova, ne kvareći rasprostranjeni sistem spoznaje u poodmakloj fazi beskompromisnog logiciranja.
Pomorandže koje sam nosila mirisale su na spoljni svet radosti, i to me je deprimiralo. Nije trebalo da ih donosim. Koliko sam poznavala Miu, isti utisak ostaviće i na nju. S tom razlikom što ja odavde mogu izaći na osnovu rasnog matičnog broja pored koga je stajala specifikacija o društvenoj korisnosti. Mia nije bila te sreće. Njen se matični broj negde usput izvitoperio u mnoštvo pobesnelih cifara čiji je niz pevao himnu izmeštenosti i pretnje.
Sedela je pored prozora, na uleglom kauču preko čijih je federa bilo prebačeno odvratno dronjavo ćebe, i ulepljena i prljava, cvilela je odsutno. Učinilo mi se da plače. Ali nije. Mislim da je pevala.
Osetila sam odjednom izdajničku potrebu za momentalnim povlačenjem, i mrzela nepregledan broj zidova čija su me betonska tela karantinirala, ledila iskrene odnose pretvarajući ih u racionalne pristupe, i koji su sami od sebe nicali, svojim kostrukcijama kvareći mi pravi, istinski pogled na to, nekada veoma drago biće. Spustila sam pomorandže na sto umazan nekom ljigavom smesom, nadajući se da ih Mia nije primetila, i prišla dovoljno blizu da jasno čujem melodiju koju sam veoma dobro znala. Yesterdays. Tonovi su se rastapali u vazduhu, i ponovo oblikovali pod mojom kožom u milion šiljaka, menjajući mi reljef.
Privukla sam neudobnu stolicu zaštićenih ivica, i sela naspram njenog slomljenog uma, boreći se sa sopstvenim.
„O, zdravo...“, rekla je jednostavno.
„Zdravo Mia.“
„Došla si po mene?“
Mogla sam da se zakunem da je odgovor i sama unapred znala.
„Volela bih da jesam. Ali nisam.“
„Donela si mi pomorandže.“
Jednom kratkom konstatacijom uspela je da me smesti na ulubljeni kauč, i finim vezivanjem čvorova učvrsti svoju košulju na mojim leđima.
„Jesam. Ostavila sam ih tamo. Da ne zaboraviš da ih poneseš kada kreneš.“, rekoh, povraćajući u sebi od hrabrosti.
„Kreneš...“, ponovila je sa uzdahom, bičujući moj leš.
Ćutala sam. Mia je nastavila da cvili.
„Kako si?“, pitala je odjednom, premeštajući iz grudi u pogled očaj pomešan sa detinjom radoznalošu. Nije me pustila da odgovorim.
„Znaš, danas sam skroz nevaljala. Borim se sa savešću ceo dan, i gubim.Gubim! Ali nikako mi nije jasan taj jebeni rezultat!“, sa naporom je proječala, rukama bolno prevlačeći preko desne strane glave. „Šta ako moja savest svoju pobedničku plaketu okači na zid moje duše, razumeš? Šta onda?“, isprekidanim pokretima šake davala je dodatnu snagu svojoj dilemi. Gledala me je izgubljeno, reflektujući izraz moga lica koji se nimalo nije razlikovao od njenog, i zatim se ponovo okrenula ka prozoru, ućutavši.
Samo me je jedna opasna racionalizacija delila od toga da njene reči po inerciji protumačim kao nekoherentne. Odlučila sam se na rizik koji sa sobom nosi skok u prazno. Spustila sam ruke preko njenih, osećajući kako se iz mene izlivaju reke zbrkanih misli, ostavljajući za sobom samo jednu, ludačku. Zagledala sam se u profil koji mi je okrenula, unapred se braneći od moje potrebe za normalnim.
„Onda ćeš morati da ubiješ Boga u njoj.“, katapultirajući se iz sopstvene tvrđave, prostrla sam se po mekanoj travi njene šizofrenije.
Okrenula se prema meni gledajući me zbunjeno, i zatim smehom raznela svet. I ja sam se smejala, pokrivajući pizdarijske tragove svog uobičajeno distanciranog pristupa ludacima.
Dugo je raspršivala smeh, puštajući ga da lagano umre od starosti.
Smirila se, potom me iščašeno pogledala u dušu, i tonom zimskog dana rekla: „Mirišem spoljni svet radosti. To me deprimira. Idi donesi one pomorandže, moram da ih ubijem.“
Ustala sam i prišla stolu na kom je, umazana ljigavom smesom, stajala kesa puna beskorisnih vitamina.
Pružajući ruke ka okruglo narandžastoj ogradi, podignutoj da spreči najezdu bacila mahnitosti, osetila sam vlagu. Pogledala sam na dole, u potrazi za izvorom svežine koji me je plavio. Svežina je bila crvene boje, i protezala se od vrata do stomaka, užurbano se šireći ka butinama koje su vapile za hlađenjem, jer dan je zaista bio vreo. Neprirodno iskrivljene glave jurila sam ka linoleumu po kom su se ocrtavali tragovi ranije odvlačenih tela, i u tišini se sa njim stopila. Sklapajući oči od nečega za šta sam poverovala da je umor prouzrokovan stresom normalno brzog života, gledala sam Miu kako savija kolena, spušta se u baru koju sam pravila, odlaže krvavi nož, i crvenom rukom me hvata za obraze. Sporo mi se unosila u lice. Već pomalo rastočena slika njenog tela kroz zube je procedila:“Nećeš ti više nikome nikada donositi pomorandže.“

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad