2007.

GEORG JOHANNESEN

Georg Johannesen (1931-2005) Debitovao 1957. romanom »Žetva u martu« da bi kasnije stekao ime jednog od najvećih posleratnih pesnika. Pisao i eseje a bavio se i prevođenjem sa nemačkog (prepevao Brehta; takođe pisao pod njegovim uticajem). Jedini pozorišni komad, »Kasandra«, koji je – opet pod uticajem Brehta – napisao sredinom šezdesetih, odmah po izvođenju u nacionalnom pozorištu izazvao je skandal; posledica je bila višegodišnje odsustvo iz književnog života. Prvi norveški profesor retorike (na univerzitetu u Bergenu). Dobio nagradu Haldisa Morena Vesosa za poeziju (1999), i nagradu norveške akademije godinu dana kasnije

  NE

Nisam igračka za mrtve
Ne gradim vešala ili crkve

Ne gradim kavez za laste
jer sam ne umem da letim

Ne bacam kamen na sunce
zato što ne mogu da izdržim njegov pogled

Ne gađam kamenom ogledalo
da bih se osećao korisnim

Ne gazim po samom sebi
da bih se osećao veliki

Ne ubijam prijatelja
da bih ga bliže upoznao

ali neprijatelja ću da ubijem
da ga ne bih gledao

Srušiću ti kuću
zato što je zatvor



PRIPREMA ZA BEG

Komode s otvorenim fijokama:
Beg iz nesreća ograničenog obima
Pad u rov i bujicu u buretu

Kožu nismo našli, a ni odeću
Gomile početaka su potonule
Lampe su odnete, sijalice su ostavljene

Sve što smo našli strpali smo u kapute
i ono između kore i drveta
belu memmbranu između jajeta i ljuske


PANIKA GLUPIH

Oni koji su pucali na munju
Prosuli su sačmu po celom obodu
Munje su postale samo još veće

To što je rečeno rečeno je uz kašalj
Došao je zemljotres na centimetru zemlje
45-minutni rat i Mesec je zasečen

Ožalošćeni su čekali ispred prozora
Procesija s bakljom je prošla u malom prstenu
Nisu im dozvolili da vide ono čemu su odavali poštu


PRAZNA KUĆA

Kuća je prazna: prazni se kroz vrata
Vrt je prazan: cveće je otišlo kroz korenje
Naučio sam da je nekorisno živeti

Šta je geografija bez granica?
Brojevi silaze brojčanim nizom
Istorija je predmet za časovničare: sat zadaje domaći zadatak

Svet je prazan: prazni se kroz svet
Naučio sam da budem nekoristan nedelju dana
Reči su sišle sa usana: to rekoh


ZNAČKA U BLOKU STAMBENE ZADRUGE

Lomim vrat na svakom stepeniku
Trujem se u svakoj kuhinji
Visim s plafona

Visim na čiviluku u hodniku
Utapam se u kadi, ali kada povučem gajtan
čujem promukao glas: ne možeš da izađeš

Ali ja pitam: Zašto
cure dva tanka mlaza krvi
iz utikača?
Udavinokib


PRSTEN

Vidim mnogo žena u krugu
Sakrivaju ono što mi nije dozvoljeno da ga se sećam
Od prstiju pravim jednostavan čvor

Nesigurni prsti pokazuju tako netačno na mene
da još uvek moram da se osvrćem i pitam
da li to misle na mene

umoran od toga što sam svuda prisutan:
Idemo sami u krugu
i čekamo na jednog od nas


NA SUNCU

Gasim sveću i odvrćem sijalice
Moja senka i ja menjamo uloge
Grlim skelet u ženi

Tada ona kaže: Dođi u moju senku
Ali kuda god se okrene
uvek su tu svetlo i njene oči

Pogledala si na dole, u crni pod
I divlje zadrhtala
Bili smo u samom Suncu i mučili jedno drugog


PUTOKAZ

Širim ruke od juga do severa
Lice mi je na istoku a vrat na zapadu
Ja sam raskršće koje stoji na raskršću

Stojim u žutoj svetlosti ispod žutog drveća
U srodstvu sam s krstačama i vešalima
Moj sin štap može da kaže jednim prstom:

U tvojoj istoriji ja sam kratka istorija
U našoj istoriji ja sam jedva stoleće
U mojoj istoriji ja sam sve vreme koje postoji

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Prevod s norveškog Predrag Crnkovic

Nazad