HANA OKLAPI

Hana Oklapi rođena je 24. aprila 1983. godine u Prištini. Završila Fakultet političkih nauka u Beogradu, odsek žurnalistika. U pripremi joj je zbirka kratkih priča. Živi i radi u Novom Pazaru.
 
SNAHA

“Najdraži mi je kad psuje! A, to uvek radi kad stigne s puta. Vadi torbe iz gepeka, upetlja se sa kaiševima, iznervira se i krene. Zacrveni se i sve. I, tako, dok ga gledam, ja mislim kako je sladak.“
„Izabrala si čoveka koji ti je najdraži kad psuje da provedeš život s njim? Super. Bolje nisi mogla!“
„Hej, draga, nemoj pogrešno da shvatiš. On je jako dobar momak. Znaš već, sve što se računa u to. Iz dobre kuće je, pošten, radan, obrazovan, ne pije, ne drogira se, klanja džumu. Samo, ponekad psuje, kad misli da ga niko ne gleda.“
„I šta je tu tebi dobro? Mislim, pitaš li se ti katkad jesi li dobro izabrala?
Ne znam, meni zvuči kao da ti je jako dosadno.“

„Pa, jeste. Dosadno mi je. Udobno dosadno. Ali, on je tako dobar, ne mogu da ti opišem. I ima ta jedna stvar...“
„Stani, a kako ti prolaze dani?“
„Imam posao od 8 do 2. Posle kuvam rucak. Idem sa svekrvom kod rodbine, ili nam neko dođe. Muž mi je često na putu. I tako. Ne izlazimo često. Svuda je dosadno. Tako mi bar on kaže kad se vrati iz grada.“

„Ne mogu da verujem. Pa, jesi li ti bljuvala vatru svaki put kad bi se pomenulo da neko tako živi? Citiram: „Meni da muž izlazi, a ja da mu čuvam majku? I da me u pola noći probudi, kao da sam ja na gotovs? Nikad!“ Čemu se smeješ da mi je da znam.“
„Mnoge sam gluposti ja tada pričala. Da se neću udati po običajima. A, znaš li koliko sam pakovala miraz? Dva meseca! Možeš li da veruješ?“
„Nemoj da zezaš! I bila svadba sa svim zezancijama? Čekaj, nisi valjda oblačila ono vaše, onu nošnju?“
„I ljubila ruke, i dvorila. I imala svadbu za petsto zvanica u hotelu.“
„Što? Nisi mi jasna. Izgleda da se mnogo stvari promenilo otkad si se vratila tamo. Dve godine te nema i druga si osoba!“
„To je bilo zbog njegovih. On je sin jedinac, pa... Ne možeš tek tako...da teraš po svome. Moraš da radiš nešto što ne bi. Tako da ja sad pažljivo poslužujem slatko, nosim papuče kad idem „na posedak“, znam sve o ćišćenju tepiha, namirivanju...To su ti, uglavnom, moje teme.“
„A, što, što si ti s njim? Ne mogu da shvatim zbog čega pristaješ na taj život.Voliš li ga? Šta te to zadržava? “
„Mnogo je dobar. Baš je dobar. I pažljiv. I moji ga vole. Baš je omiljen lik. I nije rasipnik, nije ženskaroš. Pouzdan je. Ne laže.“
„Ne diše...A šta radi? Šta te to drži uz njega? Sem što je dobar? To sam čula dovoljno puta.“
„Ima ta jedna stvar.“
„Koja stvar? Mora da je...“
„Stvarno si...Nije to. Nego, kad izađem na terasu da zapalim cigaretu...“
„Što izlaziš na terasu?“
„Moja svekrva ne voli da se puši u sobi, zbog zavesa, da se ne umirišu. I sramota je da ona zna da pušim “
„Ne mogu da verujem. Ti od oca nisi krila, a...“
„Stani,da ti ispričam.Tako, dok sedim na terasi, on me posmatra iz sobe. Dugo. I donese mi svoj ogromni duks. Moj omiljeni. Ogrne me, ugreje i kaže : „Jednoga dana, kupiću ti kuću, negde gde nikog nema kilometrima okolo. I palićemo logorsku vatru.I pevaćemo koliko nas grlo nosi. Samo ti i ja.“
Upali. Svaki put.


MRLJA NA PLAFONU

Jedna. Druga. Dve. Dve linije.
Nije primetila. Nije pazila, i sad je već uzelo maha. Sad je nemoguće ne videti.
Plafon je pozuteo. Što od cigara, što od dima iz furune. Ona zuri u plafon i pita se: „Šta li bi mama rekla na ovo? Na sve ovo?“.

- „Sada stvarno, ali stvarno, nema povratka. Ja sam odlučio. Odlazim zauvek. Jednostavno, ne mogu više, ne volim te, gušiš me. Treba mi prostora. Hoćeš li da se okreneš i čuješ šta ti pričam!?“.
Ona sedi mirno na drugom kraju stola. Desnom šakom vrti pramen kose i razmišlja šta bi bilo najpametnije uraditi. “Da li da probam da očistim? Ne znam,možda nešto kao Cif, Pompa, Ajax? Ali, to možda samo zamaže fleke i šta sam uradila?“
- „Ženska glavo, reci nešto. Tri godine smo živeli zajedno! Ovog puta ti se neću vratiti, nikako! Znaš, ja neću da se družim sa tobom ili nešto.Ništa, kafa, pozivi, ćaskanja. Sve što imaš, sad mi reci. Opsuj, vrisni, izmeni taj tupi izraz lica više!“
Setila se! Pa,da. Kupiće kantu polikolora i prefarbati. Jedno prepodne, to je dovoljno, da se stvar reši. Mada, možda je bolje da pozove nekog da joj pomogne. Ne bi bilo pametno pentrati se sada. Biće kao novo. Kao da nikad nije ni bilo fleka na njenom divnom plafonu, u njenom divnom iznajmljenom stanu. I gazdarica ništa neće primetiti kad dođe.
-„Znaš šta, dosta mi te je. Ako hoćeš ovako da završiš, molim lepo. Nemoj samo posle da se žališ da sam te ostavio bez objašnjenja!“.
Ustaje, hvata se za kvaku, u besu se okreće da još nešto kaže. U tom vidi da je ona zaustila. Konačno.
-„Obuci jaknu.“
-„Molim?“
-„Jaknu obuci. Duva vetar. Ti si već prehlađen.“
-„Jebeš mi mater ako si ti normalna!“, uzima jaknu i izlazi.
Ona ustaje i odlazi do frižidera. Uzima sok i banane. Seda u fotelju. Sada mora samo da se odmara.
Sklapa oči i zamišlja šta se dešava nakon što su se vrata zalupila.Vidi ga kako trči niz stepenice, prelazi ulicu da kupi cigare. Zavlači ruke u džepove. Napipava nešto. Plastični štapić. Okreće ga u čudu. Shvata. Drhti. Test.
Jedna. Druga. Dve. Dve linije.


PRINCEZA KOJA UBIJA BUBE


I

Razgledaš gomilu odbačene odeće na krevetu. Prestala si da brojiš kombinacije koje si isprobala. Zuriš u ogledalo. Ništa te neće učiniti nimalo lepšom. Gde ti je marama?
Nema smisla ići bez srećne marame. Ne. Nema smisla što ti još uvek veruješ u srećne i nesrećne stvari.
Ali, jedno je sigurno. Kako da izađeš sa onakvim dečkom? Šta ako on utvrdi da si ti baš ružnjikava, da imaš bubuljicu na sred čela, da ti se kosa i pored sve muke tako ružno prelama. Ili- još gore kad krene sa pitanjima.
Ako shvati da nikad nisi gledala „Lorensa od Arabije“, da nisi pročitala sve te knjige o kojima se priča, da ne znaš koji je glavni grad, recimo, Zimbabvea, da ne znaš da li je Dejvis Majls trubač ili saksofonista. Ne,ne,ne! Definitivno ne smeš izaći sa onakvim dečkom ako ne znaš te stvari. Kako sad. Još sat vremena. Ništa. Jednostavno, nećeš se ni pojaviti. Neka ga on, nek čeka. Shvatiće. Baš te briga.
Zvono. Telefon. Fiksni. On je. Otkazuje. Neko mu je rekao da ti ne znaš ko je Dejvis Majls, ni šta on svira, i on uopšte neće ni da bude sa takvom devojkom. Šta ga briga. Nećeš da se javiš.
Drugo zvono.Treće. Četvro. Uzdah. Javljaš se.
„Halo“, bojažljivo.
„E,ludačo. Čekam te tri sata da se javiš!!! E,e,e. Kakvo je vreme došlo!“
Hvala Bogu, to je samo tvoj najbolji drug. Potpuno si zaboravila da mu javiš šta si odlučila za kamp.
„Izvini, molim te. U strašnoj sam gužvi. Nazvaću te kad se...“
Prekida te.
„Znaš šta sam ja mislio? Da mi,ipak pozovemo i Maju. Šta misliš? Ja ću sve to da sredim, a ti da dođeš sutra u pet da pravimo one prezentacije, pa ćemo...“
Znaš da će sve biti po njegovom. Ni ne slušaš ga. Povremeno „važi“,“jeste,jeste“, sve je što on želi da čuje.
Razmišljaš kako da središ sobu. Počećeš od kreveta, složiti stvari. Preturaš ih. Šta je ovo? Marama. Ne možeš da veruješ. Znak? Nedovoljan, svakako.
Šta još, šta još?
Znaš! Ako tvoj najbolji drug, koji ne priznaje da je muzika postojala pre elektro zvuka, bude znao šta svira Dejvis Majls- izaziš.
Poslednje sujeverje.
„Da ne znaš šta svira Majls?“
„Svašta. Pa,trubu. Je li ti to neko trik pitanje?“


II

Trg je prepun Gomila ljudi zuji.U metežu, stoji momak u drečavo žutoj majici i sivim pantalonama.Teško je ne primetiti ga. Raščupana kosica, crne, gotovo nestvarno lepe oči.Gricka usnicu. Desnom rukom udara ritam po stomaku i pogledom nervozno nekog traži u gomili.
Napokon se osmehuje. Kreće ka nekom. Gotovo poskakuje.U susret mu ide devojka u isprranoj teksas suknji i crnoj majci. Duga plava kosa, gotovo bez imalo šminke. I, uopšte, sve je na njoj neprimetno. Osim marame. Ogromna, crvena marama. Teška svila, nemarno vezana oko vrata i puštena tako da pada do kolena. Staju jedno ispred drugog. On i dalje gricka ruku, drži ruke u džepovima i izvija obrve.
-„Idemo?“
-„Aha.“,ogovara, progutavši reč pre nego izgovori „kako ti hoćeš“.
Šetaju i pričaju o neovabeznim stvarima. Vreme.Vesti. Serije. Ko je gde pio kafu. Ona razmišlja kako ljudi u ovakvim situacijama verovatno uvek govore iste stvari.
I gleda ga krajičkom oka. Jeste,prelep je. I ima preslatke gestove, i prelepo se smeje. I sve ga curice gledaju. I pitaju se šta će on s njom. I,u pravu su. Jer on je tako...a ona je skroz...

-„Kiša će. Hajmo na kafu.“, uzima je za ruku i pretrčavaju ulicu. Ona misli- „Pa, možda ipak?“.
U kafiću ga svi znaju. Dugo se pozdravlja sa svima. Ona stoji u iza njega, silom se smeška. Niko je ni ne primećuje. Nezgodno. Napokon joj prilazi.
-„Izvini, to mi je drug još iz osnovne. Hoćeš li ovde da sednemo?“
Dok sedaju, posmatra odraz u ogledalu. Pa, i nisu neki par. On je tako visok. Ili je ona tako mala?
Superiorni i neprimetna. Princ i žaba.

-„Brate, gde si ti, nema te. A,a,a,a! Šta ćeš da piješ?“, naprosto se dere konobar.
-„Kafu. Duplu.“
-„A, šta će princeza?“, okreće se njoj.
-„Ja ću đus.“
-„Dobro. Oprosti“, smeje se i odlazi.
Izvijajući obrve umesto pitanja, naginje se ka njoj.
-„Misliš ovo za princezu. Ne volim ja to nikako. Mislim, da mi se tako obraćaju. Nisam ja nikakva princeza“.
On se smeje.
-“A,što kao nisi?“
-„Pa, na primer, ja ubijam bube. Stvarno.Ne smej se. Svim curama je gadno. A, ja uzmem malo papira i izbacim je. A, koliko princeza znaš da ubijaju bube?“
-„Nije to merilo za biti ili ne biti princeza.“
-„A, šta je?“
-„Na primer, način na koji neko nosi maramu.To sam prvo primetio.“

III

Ležim na gomili garderobe razbacane po krevetu. Neka je fina muzika na radiju. Zaspaću ovako obučena. A, kako je sve lepo. I kako je divan, i kako ima lepe gestove. I kad gricka usnu, i kad izvija obrve. I šta svašta zna. I uopšte nije uobražen kao što pricaju. Super mi je moje novo indijansko ime. Princeza koja ubija bube.
-„Nećeš valjda tako da zaspeš?“
-„Neću mama, svašta. Ti stvarno misliš da sam ja neka...“
-„Ne mislim ja ništa, nego raspremi, presvuci se i legni kao čovek.“
-„Hoću, ne brini.“
Ustajem, ljubim je, izvijam maramu u ritmu sa radija. Ceo je svet moj noćas, a šta će biti sutra...ne znam.
-„Nemoj da zaboraviš da ugasiš radio.Uvek ti ostane uključen. I ujutru te bude narodnjaci, pa si nervozna. Ko li ovo pusto Majlsa,baš me čudi.“
-„Šta si rekla? Ti znaš ko je ovo.“
-„Majls. Dejvis Majls.“

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik - BKG, 2007.