2007.

IVANA MILAKOVIĆ

Rođena u Beogradu 1976. Diplomirala dramaturgiju na FDU 2000. Povremeno dramaturg i scenarista emisija za decu, povremeno pisac kratkih priča na srpskom i engleskom jeziku, prikaza knjiga i filmova, magazinskih članaka...
Bibliografija: Priče (neke): "The Mother's Tale: Cockroaches", "Horrorfind", 2001. "Vetar iz Hamala", Screaming Planet, 2003, fanzin "Emitor" 2004, webzine Helly Cherry, 2006. "O detelini i krilima", Art-Anima, 2006. "Povratak", LUDUS, oktobar 2006.
Pedesetak prikaza knjiga i filmova na sajtu Epinions. Preko tri hiljade članaka u Magazinu Internet Krstarice.
Scenarista televizijske serije "Kocka, kocka, kockica", dramaturg serije "Čuvari osmeha", saradnik na emisijama "Globus autobus" i "Piši briši".

 

 

 

PETORO LJUDI U RADIO BEOGRADU, A O PSU DA I NE PRIČAMO
Radio-drama


LICA:
MILICA, 16 godina
NENAD, 16 godina
TAMARA, 15 godina
HEFE, 17 godina
ČIKITA, 16 godina
DOBRILA, pas
MUŠKI GLAS1, MUŠKI GLAS2, DI-DŽEJ

Mesto i vreme: Beograd, 1999.


MUŠKI GLAS1: Kao što ste čuli, dragi slušaoci, iz Instituta za tropske bolesti javljaju da je epidemija P7 ograničenog karaktera. Osim toga, očekuje se pošiljka vakcina iz Amerike. Na molbu naših brojnih slušalaca, još jednom ponavljamo da glasine izvesnih radio-stanica kako je u poslednjih sedam dana samo u Beogradu od P7 umrlo preko 300.000 ljudi nisu tačne. Od P7 je do sada na teritoriji cele SR Jugoslavije umrlo 2.143 ljudi. Nadležni tvrde da nema mesta panici. Savetujemo vam da ostanete kod kuće ako ne morate da izlazite, da pijete dosta tečnosti i uzimate vitamin C. Danas nas očekuje sunčano vreme, najviša dnevna temperatura do 26 stepeni Celzijusa. Još 215 dana do dvehiljadite godine. Ostanite na talasima Prvog programa Radio Beograda. (LOMLJAVA STAKLA)
HEFE: Pozdravi svima, ovde su Čikita i Hefe. I dalje vas izveštavamo o tajanstvenoj P7, kako je zvanično zovu, a koja po simptomima prilično liči na kugu. Do sada, samo u Beogradu je od kuge umrlo preko 400.000 ljudi, ostatak sirote Jugoslavije da se i ne spominje.
ČIKITA: I da je samo Jugoslavija u pitanju, pa da pričamo o nekoj zaveri. Ali, kako preko svojih poznanika, radio-amatera širom sveta saznajemo, od kuge, P7 ili kako već hoćete je pomrlo oko pola Severne Amerike, Južna je, sa njihovom zdravstvenom zaštitom, skoro zbrisana, a sirotu Afriku da ne pominjemo. I još su nam podaci zastareli, pošto smo ih dobili preko Interneta, dok je još funkcionisao. Iz Azije ne znamo nikog, pošto nam je jedini poznanik mrtav-
HEFE: A da ne bismo bili mrtvi i mi, pošto nas lajave pirate baš i ne vole, za sada se isključujemo. Ćao svima, i ako vam se smučio vitamin C, slobodno ga batalite; ništa vam neće pomoći.
KORACI. ŠUŠTANJE PAPIRA.
MILICA: Spalite me, da se bolest ne širi. (VRISNE)
NENAD: Izvini, nisam hteo da te uplašim.
MILICA: Ništa, samo si mi prišao tako ne~ujno.
NENAD: Šta je to?
MILICA: Leš, {ta bi bilo? Sa žlezdama koje su natekle pa pukle, pun popucalih čireva, izbečenih zakrvavljenih očiju. I smrdi, naravno.
NENAD: Ukratko, izgleda kao i ostali, a, sreća moja, nemam pojma kako smrdi, čulo mirisa mi ne radi najbolje.
MILICA: Zašto to?
NENAD: Polenska kijavica.
MILICA: A. Pa, smrdi gore nego pokvareno meso i pokvarena jaja zajedno.
NENAD: Hvala na toj neprocenjivoj informaciji. Ali ja sam pitao za papir. (ŠMRKNE)
MILICA: Pogledaj. (ŠUŠTANJE PAPIRA)
NENAD: Kakva glupost. Kao da će spaljivanje njega jednog zaustaviti kugu.
MILICA: P7.
NENAD: Jezikom koji svi razumeju, kuga.
MILICA: Zvanično, to se zove-kakav je to zvuk?
NENAD: Nisam siguran.
ZVUK ROLERKI KOJI SE PRIBLIŽAVA.
TAMARA: Ćao svima, ja sam Tamara. Tamara Na Točkovima, kako me je jedan jadnik nazvao.
MILICA: Je li još živ?
TAMARA: Zar bih ga nazvala jadnikom da jeste?
MILICA: Pa, valjda ne bi. Samo sam se ponadala. Ja sam Milica.
NENAD: Nenad. (KINE)
TAMARA: Nazdravlje.
NENAD: Hvala. Polenska kijavica.
MILICA: Zar se ne bojiš da si na rolerkama?
TAMARA: Pokazale su se jako korisnim na Mirijevu i Bežaniji, kada je trebalo bežati od čopora gladnih pasa.
MILICA: Čula sam da je na Mirijevu i Bežaniji najgore.
TAMARA: Po četiri čopora. Zatim idu Voždovac i Karaburma, sa po tri čopora.
NENAD: Šta si uopšte tražila tamo?
TAMARA: Neke prijatelje. I našla sam ih, u različitim stadijumima raspadanja ili pojedenosti. Nego, kad smo kod traženja, šta vi tražite kod ovog veselnika ovde? Veselničića, moglo bi se reći po njegovoj dužini.
MILICA: Visini.
TAMARA: Mrtav je, dakle dužini.
NENAD: Pogledaj poruku koju je ostavio. (ŠUŠTANJE PAPIRA)
TAMARA: Spalite me, da se bolest ne širi. Vidi, ostavio i kantu benzina. Baš lepo od njega. Pa, da mu učinimo?
NENAD: Besmisleno je.
TAMARA: Apsolutno. Hoćemo li?
MILICA: Smemo li?
TAMARA: Zašto ne?
MILICA: Možda bi trebalo da ga sahranimo.
TAMARA: Hoćeš ti da kopaš?
MILICA: Nisam tako mislila.
TAMARA: Momčino, hoćemo li?
NENAD: Šteta za benzin.
TAMARA: Sad ga imaš besplatno na svakoj pumpi. Hoćemo li?
NENAD: Nemam upaljač.
TAMARA: Imam ja. Ostavljam pušenje, ali još vučem upaljač sa sobom.
NENAD (UZDAHNE): U redu.
PLJUSKANJE. ŠKLJOCANJE. PUCKETANJE.
TAMARA: Lepa vatrica. Verovatno je jeo puno ugljenih hidrata, kada ovako lepo gori.
NENAD (KINE): Ili puno masti.
TAMARA: Ne, mršav je.
MILICA: Odvratno.
TAMARA: Apsolutno.
NENAD: Bolje da se odmaknemo, da Tamara ne bi procenjivala kako smo se mi hranili.
TAMARA: Možemo tamo. (ZAKIKOĆE SE) Do Pobednika.
KORACI. ROLERKE.
MILICA: Koja ironija. Mi kod Pobednika.
TAMARA: Zašto ironija? Preživeli smo. Mi jesmo pobednici.
MILICA: Jesmo živi, ali ne možemo opstati sami.
TAMARA: Zašto ne?
MILICA: Čovek je društvena životinja.
TAMARA: Kako ko, malecka.
MILICA: Tebi kao da se sviđa sve ovo.
TAMARA: Pa, više prostora, plus će taj prostor postati čistiji...Šalim se, naravno. Ne mogu da kažem da mi se sviđa, ali nisam u panici da nađem druge. Htela sam da vidim ima li koga živog u Beogradu, pa da bežim odavde.
NENAD: Kuda?
TAMARA: Nemam pojma. Beč, možda. Uvek sam htela da vidim Beč. A vi? Šta ste vi planirali?
NENAD: Da nađem žive. Da sve ponovo organizujemo.
TAMARA: Zamašan plan. Ti, malecka?
MILICA: Zašto me zoveš malecka?
TAMARA: Pa, najmlađa si ovde.
MILICA: Imam šesnaest godina.
TAMARA: Šesnaest? Nikad ne bih rekla. Tako sitna i plava, u toj roze haljinici, mislila sam da si još u osnovnoj.
MILICA: Peta beogradska, druga godina. A ti?
TAMARA: Šesta, prva godina. Nenade?
NENAD: Osma, druga godina.
TAMARA: Sve sami gimnazijalci. Osma i Peta? Žalili su mi se na hemičarku iz Osme, Micu Trovačicu, i na Micu Kiselinu iz Pete.
NENAD: Tamara, okreni se, da ti vidim profil. Izgledaš mi poznato. Čekaj...Znaš li Mariju iz Šeste? Marija Pavlović, druga godina. Ona je jedina koju ja znam iz Šeste.
TAMARA: Znam je iz viđenja.
NENAD: Jesi li bila na njenoj žurci?
TAMARA: Onoj gde nas je bilo dvestotinak?
NENAD: Baš toj. Sećaš li se, možda, da ti je prišao jedan crn momak, plave oči, za glavu niži od mene?
TAMARA: Da, sa nekim kretenskim tekstom, nešto kao Kosa boje vatre, oči boje vode.
NENAD: Rekao je da si bila gruba.
TAMARA: Bio ti je dobar ortak?
NENAD: Jeste. Bili smo zajedno na svakoj žurci.
TAMARA: Onda ću samo reći da mi se nije dopao njegov pristup. Recimo da je mogao da bude, ovaj, učtiviji. Kulturniji.
NENAD: Jao, izvini. Miloš je sjajan momak, inače je vrlo fin, ali kad popije...
TAMARA: Nema veze.
NENAD: Posle je hteo da ti se izvini, pitao je Mariju, ali je ispalo da Marija ne zna ko si.
TAMARA: To liči na Mariju. Dve nedelje nije htela da priča sa Sandrom, ortakinjom koja me je dovela, jer je dovela prvakinju. Marija je htela žurku punu starijih ljudi, čak joj je i njeno godište bilo premlado. Minimum treća godina, mislim da je tako htela.
MILICA: To je glupo.
TAMARA: Naravno da je glupo. Dobra fora, ne seća me se. A gnjavila me da pevam dok onaj tip svira gitaru, ne sećam se kako se zvao.
NENAD: To si bila ti? Čekaj, pevala si Living on my own.
TAMARA: I Born to be wild.
NENAD: Imaš dobar glas.
TAMARA: Hvala. Šta pokušavaš s tim vokmenom, malecka?
MILICA: To je i radio. Pokušavam da saznam emituje li neko nešto, ali se, izgleda, pokvario.
NENAD: Dodaj mi samo da pogledam. (ČAČKANJE PO VOKMENU) Da pogađam, ispao ti je.
MILICA: Da, kako znaš? Je li sve u redu?
NENAD: Jeste, samo mu je trebalo pritisnuti baterije.
TAMARA: Nećeš da ga isprobaš?
MILICA: Hoću, naravno. (ZVUK PRETRAŽIVANJA ETRA. NIKAKAV SIGNAL. POJAVI SE SIGNAL KOJI POSTAJE SVE JASNIJI)
HEFE: Ako sam vam dosadan, šta da vam radim, ponavljam poruku. Vrlo kratku, po{to se Čikiti pušta muzika. Ako tražite preživele, ima nas dvoje u prostorijama Radio-Beograda, Hilendarska 2. Ćao. (MUZIKA. ŠKLJOCANJE. PRESTANAK MUZIKE)
MILICA: Da ne trošim baterije bezveze. Idemo.
TAMARA: Čikita i Hefe? Zar su oni još živi?
MILICA: Ko su Čikita i Hefe?
NENAD: Čikita i Hefe, Čikita i Hefe...Ono dvoje srednjoškolaca koji su držali piratsku radio-stanicu u vreme kuge?
TAMARA: Aha. Ona je bila druga godina Dvanaeste.
NENAD: A on treća godina Tesle. Tako sam ga zapamtio, pošto sam ja hteo da upišem ETF. Pa, hoćemo li? (ŠMRKNE. KINE)
MILICA: Naravno. Šta ćemo ako naiđemo na kučiće?
TAMARA: Ne brinem se za njih. Ko bi se bojao pored ovakvog grmalja? Da nisi ti trenirao košarku?
NENAD: Jesam. Već u sedmom razredu sam bio skoro dva metra visok.
TAMARA: Vau. Bolje da krenemo pre nego što mi se ukoči vrat dok razgovaram s tobom.
MILICA: Da, trebalo bi da krenemo.
TAMARA: Zbogom, čovečuljku. Nadam se da si dobio ono što si želeo. (PEVA)
We’re off to see the wizard
The wonderful wizard of Oz
Because, because, because, because, because
Because of the wonderful things he does.
(MILICA JOJ SE PRIDRUŽUJE)
We’re off to see the wizard
The wonderful wizard of Oz
Because, because, because, because, because
Because of the wonderfull things he does.
MUZIČKI PRELAZ.
HEFE: Ćao svima, ja sam Hefe, a ljupka mlada dama pored mene je Čikita.
ČIKITA: Ćao.
HEFE: Kao što možda znate, a možda i ne, nas su jurili, pucali su na nas, ukratko, pokušavali su da nas ubiju jer smo govorili isitnu o kugi.
ČIKITA: Ne da je ta istina bila od neke pomoći.
HEFE: Pa, njih više nema, a mi smo još tu. Ako vas ima, svratite do nas. Mi smo u prostorijama Radio Beograda, Hilandarska 2.
ČIKITA: I ponesite nešto čipsa, mi imamo samo kafu i kolačiće.
HEFE: A sad nešto korisnih informacija. Sada je tri sata i petnaest minuta, vreme u gradu je prijatno. Nemam pojma koja je temperatura, ali nije hladno. Saobraćaj je u kolapsu, odnosno, svi putevi su zakrčeni kolima sa leševima. Dakle, ni ne pokušavajte da dođete ovamo kolima.
ČIKITA: Ukoliko šetate po gradu, ne idite na Mirijevo, Bežaniju, Voždovac ili Karaburmu; tamo je najviše ovih ljudožderskih džukaca. Zvezde postaju za nijansu vidljivije nego ranije, ili se meni tako čini, ali ako zurite u njih, pazite da se ne spotaknete preko nekog leša.
HEFE: E, da, ako dolazite, ili kad budete dolazili, tako lepše zvuči, nemojte ići Kondinom. Neki kreten je tamo naslagao leševe-
ČIKITA: -to jest, napravio piramidu od leševa, ili, ako vam se više sviđa, prosto ostavio hrpu leševa-
HEFE: -tako da je prolaz potpuno zakrčen. Ne znam, možda je neko hteo da zaštiti prolaz do Radio Beograda? U svakom slučaju, tuda je nemoguće proći, osim ako ćete da se pentrate preko piramide, hrpe ili kako vam drago. A ima jedna piramida i u Nušićevoj. Da li je to nekom bilo baš dosadno?
ČIKITA: Okej, da vas ne gnjavimo više, mi vas čekamo, a u međuvremenu, slušajte malo muzike.
MUZIČKI PRELAZ. KORACI. ROLERKE.
NENAD: Nikako da se naviknem na prazan početak Kalemegdana.
PAUZA
TAMARA: Kad se već šećkamo zajedno, mogli bismo malo da se upoznamo. Evo, grmalju, šta si ti radio?
NENAD: Trenirao basket, išao na svaku žurku na koju sam mogao da stignem, planirao upis na ETF. I patio se sa polenskom kijavicom. ŠMRKNE
MILICA: Ja sam završila nižu muzičku i nižu baletsku, trenirala sam gimnastiku, išla sam na kurseve francuskog i nemačkog i počinjala sam da spremam prijemni za medicinu.
TAMARA: Zašto medicinu?
MILICA: Moji su hteli da upišem medicinu.
TAMARA: Hteli su i moji da upišem prava, pa mi ne bi palo na pamet da to učinim.
NENAD: Meni nešto drugo nije jasno. Kako si u sve te zanimacije uklapala žurke, izlaske i slično?
MILICA: Moji su smatrali da takve stvari nisu dobre za mene, da su samo gubljenje vremena.
TAMARA: E blago tebi.
MILICA: Šta si ti radila?
TAMARA: Čitala sve što mi padne šaka i trudila se da što manje budem kod kuće.
NENAD: Jedino ti ništa nisi trenirala.
TAMARA: Nisam, mada sam večito bila u školskoj ekipi za basket.
NENAD: Ti u školskoj ekipi za basket? Ti, metar i želja da porasteš?
TAMARA: Nepostojeća želja. Zašto ne? Mogu da ubacim loptu u koš ako baš moram, a u međuvremenu ću se izmigoljiti svima i dodati kome treba. Redovno se dešavalo da niko iz protivničke ekipe ne želi mene da čuva, osim jedne, kao od brega odvaljene. Ni njoj nije uspevalo, pa mi je jednom slomila ruku.
NENAD: Ženstveno, nema šta. ŠMRKNE
MILICA: Basket? Peta i Šesta su imale prijateljsku utakmicu, u vreme takmičenja iz gimnastike.
TAMARA: Znam, bila sam u ekipi.
MILICA: I pomislila sam sad da si to bila ti. Sećam se da sam se pitala gde su našli tako malu košarkašicu, a onda sam videla kako igraš. Super si bila.
TAMARA: Hvala. Čekaj, da li mi se čini ili je ona koja je pobedila na gimnastici ličila na tebe?
MILICA: To sam bila ja.
TAMARA: Čestitam.
MILICA: Hvala-šta se ono kreće?
TAMARA: Ko god da je, neka izađe! Niko ovde ne ujeda.
MILICA: Joj. Nenade, šta da radimo?
KIJANJE
NENAD: Pa neće valjda da napadne na nas troje.
TAMARA: Neće da napadne uopšte. Dođi, kuc, kuc. Kuco lepa.
MILICA: Nemoj, bojim se.
TAMARA: Ne boj se, pitoma je.
MILICA: Zašto se kreće tako sporo?
NENAD: Otkud znaš da je ona?
TAMARA: Po građi i načinu na koji se kreće. A što se brzine tiče, i ona je oprezna. Ne boj se. Kuco lepa.
MILICA: Ne prilazi joj!
TAMARA: Ne deri se, uplašićeš je. Prepadnuti mešanac šarplaninca i ko zna čega bi mogao da bude nezgodan.
MILICA: Kako smeš da joj prilaziš?
TAMARA: Kuco lepa. Ne boj se.
NENAD: Pusti je, izgleda da ume s psima.
DAHTANJE.
TAMARA: Kuco lepa. Tako je. Dobra kuca. Vidite? Liže mi ruku, ne pokušava da je pojede.
MILICA: Ja se još bojim.
TAMARA: Hajde, momčino, pokaži maleckoj da nema čega da se plaši.
KIJANJE
MILICA: Ne idi. Bojim se.
NENAD: A ti dođi sa mnom.
MILICA: Maše repom.
NENAD: Vidiš? Mazim je, i ništa se ne dešava.
TAMARA: Češkaš je, i dalje se ništa ne dešava. Osim što bi mogla nekog da obori tom repinom.
MILICA: Stvarno, pitoma je. Kako to?
TAMARA: Nisu svi podivljali. Videla sam jednog foksterijera kako pokušava da od čopora odbrani neko truplo, valjda mu je to bio gazda.
NENAD: Foksterijer? Malo, belo, čupavo, prgave naravi?
TAMARA: Baš to.
MILICA: Je li uspeo?
TAMARA: Imaš pravo triput da pogađaš. Specijalni bonus ako pogodiš da su prvo smazali to blesavo kuče.
MILICA: Grozna si.
TAMARA: Da, znam. To su mi i pre kuge govorili.
MILICA: Možemo li da je povedemo sa nama?
TAMARA: Zašto ne?
MILICA: Ne znam. Mislila sam...Dobro, valjda neće biti problem da je ostavimo da nas čeka ispred Radio Beograda.
TAMARA: Zašto bi čekala?
MILICA: Mislim da psi ne smeju tamo da uđu.
TAMARA: Ko će da te spreči da je uvedeš? Ne verujem da će Čikitu i Hefea biti briga.
MILICA: Ne radi se o tome.
NENAD: Proglasićemo je za službenog psa i onda ćemo moći da je uvedemo.
MILICA: Jesi li siguran?
NENAD: Sto posto.
MILICA: Da, možda bismo mogli.
TAMARA: Naravno. Službeni psi mogu da uđu. Znam, tetka mi je radila tamo.
MILICA: Dobro. (pauza) A kako se zove?
TAMARA: Ko, moja tetka?
MILICA: Ne, ona. Kuca.
TAMARA: Otkud ja znam?
MILICA: Volela bih da znam kako da je zovem.
NENAD: Možemo da joj damo ime.
MILICA: Super ideja! Mora da bude neko lepo, i da joj se sviđa.
TAMARA: Kako misliš da saznaš ovo drugo?
MILICA: Znaćemo. Videćemo po njoj.
TAMARA (smeje se): Dobro. Ima li neko ideju?
NENAD: Ja nemam.
TAMARA: Moja baba je imala blesave ideje za kučeća imena. Jednom je psa nazvala Ankica.
MILICA: Zašto, baš lepo ime.
TAMARA: Za psa?
MILICA: Zašto ne? Lepo, domaće ime.
TAMARA: Dobro, to joj je joč i bila bolja varijanta. Našeg poslednjeg psa je nazvala Milan, po svom trećem mužu, blaženopočivšem.
MILICA: I šta je bilo sa Milanom?
TAMARA: Kad smo sahranili Peđu, mog mlađeg brata, ostao je na grobu. Nije hteo da se makne.
MILICA: Užasno.
NENAD: Dobro da ste uspeli da ga sahranite.
TAMARA: Nije bio problem. Bio je jedan od prvih koji su umrli. Dobio je kugu od konja koga je mazio na hipodromu, kad smo otišli da pitamo koliko bi koštalo da Peđa uči da jaše.
PAUZA
MILICA: Hajde, smislite joj neko ime.
NENAD (kine): Fifi?
TAMARA: Nazdravlje.
MILICA: Budi ozbiljan. Šta je, kuco? Šta je?
TAMARA: Hoće da je maziš. Dosadno joj je, mi samo stojimo ovde i ne obraćamo mnogo pažnje na nju.
MILICA: Evo, kuco, ja obraćam pažnju na tebe. Dobra kuca. Pogledajte, baš joj se po očima vidi da je dobra.
TAMARA: Većina tih velikih kučića ima dobroćudan pogled. Barem iz našeg ugla. Nismo pitali pse.
MILICA: Za nju se baš vidi da je dobra. Dobra kuca. Dobra kuca.
TAMARA: Još ćeš i Dobrila da je nazoveš.
MILICA: Super ideja.
TAMARA: Nećeš valjda! Nisam ozbiljno mislila.
MILICA: Nema veze, super si se setila. Dobrila. Baš lepo ime. Dobrila. PAS LANE Eto, vidiš da joj se svi|a. I maše repom.
TAMARA: Nije prestala da maše repom od kad nas je srela.
MILICA: Da, ali sad maše repom jer joj se svi|a ime. Šta ti kažeš, Nenade?
NENAD: Nije loše ime. Bolje od mog, u svakom slučaju.
TAMARA: Šta fali tvom imenu?
NENAD8 Glupo je. Jedinac sam i čitava gomila ljudi me je očekivala. Kad sam se rodio, kuća je već bila napunjena sa dovoljno stvari da mi potraju do druge godine. Ko mi se to nije nadao?
TAMARA: Barem lepše zvuči nego Dobrila.
DOBRILA LANE.
MILICA: Njoj se svi|a kako zvuči. Hoćemo li dalje?
TAMARA: E, da. Dug je put do Radio Beograda. PEVUŠI
We’re of to see the wizard
The wonderfull wizard of Oz...
MUZIČKI PRELAZ.
ČIKITA: Ćao, ćao, ponovo su sa vama Čikita i Hefe.
HEFE: Hefe i Čikita.
ČIKITA: Dame imaju prednost.
HEFE: Da, ali je kulturno da sebe staviš na poslednje mesto.
ČIKITA: Okej, okej, ne moramo u etru da se raspravljamo. Dakle, narode, gnjave vas Čikita i Hefe ili Hefe i Čikita, kako vam drago. Sada je tri sata i pedeset tri minuta, ako mi je sat tačan. Vreme i dalje prijatno, a mi i dalje ne znamo ima li koga živog.
HEFE: Znamo jedino za izvesnog Hansa, radio-amatera iz Holandije. Mator čovek od dvadeset osam godina. On drži radio-stanicu u Amsterdamu i tako|e traži preživele.
ČIKITA: Koliko znamo, ni on još nije našao nikog.
HEFE: Osim nas.
ČIKITA: To se podrazumeva. Evo, mi već ne znam koliko dana-
HEFE: Pet.
ČIKITA: Hvala. Dakle, već pet dana emitujemo naš program i zivkamo sve da nas obi|u, a ono ništa. Počinjem da se pitam da li je ova kuga koja je pokosila ljude i konje-
HEFE: -i ovog puta ispustila pse-
ČIKITA: -u životu, od ljudi, ostavila samo radio-amatere. Za konje ne znamo.
HEFE: Mislim da je u blizini prokasao beli konj pre tri dana, ali ne mogu da budem siguran.
ČIKITA: Ja ga nisam videla.
HEFE: Spavala si kao klada.
ČIKITA: Baš ti hvala. Šta još da vam kažemo, a da vam je ma na koji način korisno? Ulice su zatrpane leševima, leševi plutaju po reci, barem oni koji se nisu nasukali do sada, neki su i otplutali dalje niz Dunav, neki su tek doplutali. Ako su vam knjige životna ljubav, ne gubite vreme tražeći ih u Gradskoj biblioteci, spaljena je.
HEFE: Čuvajte se pasa. U blizini Radio Beograda ih nema, ali inače divljaju po raznim delovima grada. Hrane se leševima, ali ne propuštaju priliku da dođu do svežeg mesa.
ČIKITA: I, da, obavezno svratite do nas, da napravimo žurku. Imamo kolačiće i kafu, donesite još nešto za grickanje. Može i neki sok, pošto smo ovde iskopali samo šumeće tablete vitamina C i kalcijuma. Ako je neko alergičan, može da svrati po kalcijum.
HEFE: Pored Čikite, ni ti kolačići nam neće dugo ostati. Dakle, požurite do Radio Beograda, Hilandarska 2, mi smo u prostorijama Prvog programa.
ČIKITA: Ostajte nam zdravo-
HEFE: -mada to ne mora ništa da znači, Hans je u vreme kuge imao mononukleozu-
ČIKITA: -sve vas vole i puno vas pozdravljaju Hefe i Čikita.
MUZIČKI PRELAZ. KORACI. ROLERKE. PSEĆE DAHTANJE.
MILICA: Šta se desilo sa Bibliotekom?
NENAD: Izgleda kao da je izgorela.
MILICA: Toliko vidim i ja, a i čuli smo to od Hefea i Čikite. Mada ja nisam mogla da verujem kad smo čuli.
TAMARA: Ludak koji je mislio da su knjige krive za sve je podmetnuo požar.
MILICA: Otkud znaš?
TAMARA: Bila sam unutra kad se to desilo.
NENAD: Dobro da nije spaljivao i ljude.
TAMARA: Ne znam da li je spaljivao ljude, ali mene jeste pokušao da spali. Kao vešticu koja čita knjige, ili tako nešto.
MILICA: Ispričaj nam, ali nemoj mnogo strašno da pričaš.
TAMARA: Pa, kad su poumirali svi do kojih mi je bilo stalo, a Stara gospa još nije završila svoj pohod, krenula sam malo po radnjama. Znate već, isprobavanje odeće do koje nikad ne bih mogla da dođem i slično. Nisam morala da se zanimam provaljivanjem, pošto je u to vreme već sve bilo razbijeno. Ubrzo mi je to dosadilo, mada je, naravno, odeća koju vidite na meni iz tog perioda.
NENAD: Naravno. Odeća se isprlja, a ko bi se sad gnjavio pranjem ili odlaskom kući po drugu? PAUZA Crne Beneton-ove farmerke, crna majca, plava karirana košulja. Nije loše, ali ja sam ipak za vedrije boje.
TAMARA: Vidi se, sav si u pastelno plavom. Mada ti uz tu smeđu kosu baš i ne ide. Malecka je ovde definitivno najslađa.
MILICA: Hvala. Molim te, nastavi.
TAMARA: Pa, kad mi je to dosadilo, strpala sam u ranac nešto grickalica i pića i otišla do Biblioteke. Pravo u magacin, gde inače nikad nisu mogli da mi nađu knjigu koju tražim. Nedelju dana nisam izlazila odatle. Onda sam čula neke korake na hodniku i taman se obradovala, evo još jednog ludaka koji obožava knjige...
KORACI.
MUŠKI GLAS2: Đavolja rabota. Sve je to delo Nečastivog. Sve grešno. Sve prljavo. Da je Bog hteo da čitamo, rađali bismo se sa knjigom u rukama. I onda se pitaju odakle kuga. Kao da ne znaju. Kao da ne znaju PLJUSKANJE ko nas to kažnjava za grehe. TIHI KORACI. PAD KNJIGA NA POD. Ko si ti? Ti, grešnice sa kosom veštice, sa kosom kakvu je Juda imao? Kako se zoveš? Nije bitno, dođi ovamo i pomozi mi.
TAMARA: Ovaj, šta radite?
MUŠKI GLAS2: Šta misliš da radim? (PLJUSKANJE) Uništavam leglo greha. Greha kome si i ti podlegla, ženo. Pomozi mi i pokaj se, pa će ti biti oprošteno. Vatra će demona iz tebe isterati. PLJUSKANJE Dolazi ovamo, kad kažem! TRČANJE Dolazi ovamo, veštice! (TRČANJE) Vraćaj se! (zadihano) Vraćaj se! KARAKTERISTIČAN ZVUK PALJENJA ŠIBICE. PUCKETANJE.
PAUZA
MILICA: I šta je bilo s njim?
TAMARA: Ostao je unutra. Čula sam ga kako vrišti. Ne znam da li bi mu lakše palo da je umro od kuge. Vremenski, i ne bi bila neka razlika. Sav je bio u čirevima.
NENAD: A knjige? Jesi li uspela da spaseš neku?
TAMARA: Ne. Ispale su mi, kao što sam vam rekla, i nisam imala vremena da ih pokupim.
MILICA: Ja bih se ukočila od straha.
TAMARA: Nisam imala kad da se uplašim. Od kad sam mu čula korake, sve se desilo suviše brzo, ili je bar meni tako izgledalo.
MILICA: Ja bih se ipak ukočila.
TAMARA: I bila spaljena. Ali nećemo više o tome. Šta si ti uradila kad je postalo besmisleno da se motaš po kući?
MILICA: Ja se dugo nisam usudila da izađem iz kuće. Svi su mi bili tu, i mama, i tata, i dve bake i deda i ujak. Imala sam i sestru nekada, ali ona je umrla od leukemije kad sam imala četiri godine.
TAMARA: Srećnica.
MILICA: Nisam htela da ih ostavim. U to vreme više nije bilo sahrana, čak ih više nisu ni spaljivali, nije imao ko. Onda sam ipak izašla iz kuće. I ja sam prvo išla po radnjama i isprobavala odeću.
NENAD: Devojke. Ja sam razgledao tehničku robu.
ZAVIJANJE. DOBRILA LANE.
MILICA: Joj.
TAMARA: Sudeći po zvuku, to je dorćolski čopor. Onaj koji predvodi haski, a ne onaj koji vodi doberman. Ne brini, oni ne dolaze ovamo.
NENAD: Ti ih baš znaš.
TAMARA: Bolje nego ljude. Zapravo, ni jednom me nisu jurili, samo nisam znala koliko je pametno da to pričam. Rolerke nosim jer mi se sviđaju i zato što sam zbog Peđe naučila da ih vozim. Prolazila sam pored tih ljudožderskih kučića, i nisu obratili pažnju na mene. Eventualno neki nakratko mahne repom. (PAUZA) Pričaj dalje, malecka.
MILICA: Pa, onda sam razmišljala gde bih mogla da odem. I, setila sam se kako mi je uvek bilo žao što me nisu puštali u KST. Stalno sam u odeljenju slušala dogovore o izlascima, i često su išli u KST, ali moji me nikad nisu pustili. Tražili su da budem kod kuće u deset, a KST se tada otvara.
TAMARA: I nikog nema pre jedanaest. Nisi ništa propustila, KST je rupčaga.
MILICA: Znam, ali želela sam bar jednom da izađem tamo. I tako sam otišla, bar da vidim kako izgleda. Nije bilo nikog, naravno. I videla sam da je prostor mali i da je sve skučeno, ali sigurno je bilo lepo kad ima puno ljudi unutra i svi se zabavljaju.
TAMARA: Većina se gubi, a neki se dosađuju.
MILICA: A onda sam videla da ipak ima nekog, u onoj sobici za di-džeja. Imao je dvadeset godina, otprilike, tamnu kosu i zelene oči. Neki od čireva su počeli da mu pucaju...
DI-DžEJ: Zdravo.
MILICA: Zdravo.
DI-DžEJ: Ja sam Marko.
MILICA: Milica.
DI-DžEJ: Ne boj se, ne ujedam. (PAUZA) Još nemaš čireve?
MILICA: Ne.
DI-DžEJ: Pazi onda kome to pokazuješ. Video sam neke ljude koji su rastrgli dete koje nije imalo čireve. Dete od pet godina, ili tako nešto.
MILICA: Zašto?
DI-DžEJ: Zato što je, izgleda, bilo imuno. Kao ti. Zato što će oni umreti, a ono bi moglo da preživi. (PAUZA) Često si dolazila ovamo? Ne sećam se da sam te video.
MILICA: Nikad.
DI-DžEJ: Nikad? Koliko godina imaš?
MILICA: Šesnaest.
DI-DžEJ: Imaš šesnest godina i nikad nisi bila u KST-u?
MILICA: Da.
DI-DžEJ: Pa, sad si malo zakasnila. Nema više žurki. Osim ako vi preživeli ne napravite nešto.
MILICA: A ti? Jesi li ti često dolazio?
DI-DžEJ: Radio sam ovde.
MILICA: Šta si radio?
DI-DžEJ: Bio sam di-džej. Uvek je bilo puno kada sam ja radio. (PAUZA) Dobro, lažem. Nisam bio di-džej. Hteo sam, ali nisu me primili. Mislio sam da će me primiti pre tri godine, ali posle onog protesta su u Padrino primljeni Pop i Lesa. Posle je Lesa otišao u vojsku, a Pop je prešao ovamo. U stvari, uvek je neko drugi bio primljen kad sam mislio da ću najzad uspeti.
MILICA: Onda nisi radio ovde?
DI-DžEJ: Jesam. Tamo, za šankom. A sad više nema ko da me primi. Ubrzo neće biti ni ljudi koji bi dolazili. (PAUZA) Idi. Uvek sam voleo da je gužva oko mene, ali sad hoću da budem sam. Idi. PAUZA
TAMARA: I otišla si.
MILICA: Da.
TAMARA: A ti, Nenade? Tvoje upečatljivo iskustvo?
NENAD: Nikakvo. Niko me nije napao, osim što sam dva puta bežao od kučića. DOBRILA LANE Dobro, ne od takvih kao ti. Razgledao sam tehničku robu, slušao muziku, obilazio sve apoteke u potrazi za nekim efikasnim lekom protiv polenske kijavice i nisam našao nikakav, tako da i dalje vučem sa sobom inhalator. I uvek nosim nekoliko paketića Dirol-a sa sobom.
TAMARA: A. Dirol sa ksilitolom i karbamidom, šta god to značilo.
NENAD: Da. Dovoljno je jak da delimično priguši polen. KINE
TAMARA: Delimično.
NENAD: To sam i rekao.
MILICA: Šta je ovo?
TAMARA: Spomenuta piramida u Nušićevoj. Trebalo je da krenemo drugim putem.
MILICA: Užasno je.
TAMARA: Moderna umetnost, šta ćeš. Ona u Kondinoj je gora. Unutar nje su se nastanili pacovi. Već su veći od kanalizacijsih, i znatno krvožedniji. Mislim da je to jedan od razloga zašto u blizini Radio-Beograda nema kučića.
MILICA: Šta ćemo sad?
NENAD: Možemo kroz Moše Pijade do Vlajkovićeve, pa da se spustimo, ili kroz Moše Pijade do Doma omladine, pa Makedonskom.
TAMARA: Druga varijanta je brža.
MILICA: Idemo onda tuda. Samo da se sklonimo od ove grozne piramide. DOBRILA LANE Evo, i ona se slaže.
TAMARA (nasmeje se): Meni se čini da je zalajala na onu mačku tamo.
NENAD: Koju mačku?
TAMARA: Sad je nestala u onoj zgradi sa začuđujuće očuvanim prozorima. Mislim da je žuta, ali suviše brzo se kretala.
MILICA: Uvek sam htela žutu macu. I psa. Moji mi nikad nisu dali. Držali su samo kanarince.
TAMARA: Kanarinci su dosadni. I mnogo plašljivi. Eto, sad možeš da imaš šta hoćeš.
MILICA: Ali nemam s kim. Mislim, imam, ali ti si rekla da hoćeš da ideš. Ostaće nas samo dvoje.
TAMARA: Plus Dobrila. A ja ne idem pre nego što vidim Čikitu i Hefea. A onda ćeš imati i njih. Četvoro, to je već društvance. Četvoro ljudi u Radio Beogradu, a o psu da i ne pričamo.
MILICA: Bolje petoro.
NENAD: Bolje da se ne raspravljamo dok ne moramo. Za maksimum deset minuta smo stigli. Videćemo posle.
TAMARA: Meni odgovara. (pevuši) We’re of to see the wizard...
MUZIČKI PRELAZ
HEFE: Ćao, i opet vam ja ne dam da uživate u muzici, nego je nevaspitano prekidam. A psovao sam voditelje koji to rade. Pa, barem vas ne maltretiram reklamama. U Radiju ništa novo, osim što Čikita stoji na prozoru i gleda hoće li neko naići. Pojela je sve kolačiće, a nada se da neće morati da izađe i traži nove. Vidi, nisam ni znao da može tako brzo da se kreće!
ČIKITA: Zar se tako govori o jednoj dami?
HEFE: Bucmastoj dami.
ČIKITA: Dama je dama. Ali oprostiću ti, pošto je prošlo četiri, a znam da si uvek mrzeo da budeš budan u ovo doba.
HEFE: Da sam vampir, išao bih unaokolo i pio krv.
ČIKITA: Kad bi imao kome. A, zato se ti nadaš da će nam neko doći!
HEFE: Okej, okej, ovo postaje glupo. Dakle, nemamo nikakve korisne informacije za vas. Vreme prijatno, super za šetnjicu ako vam se ne spava, a ako vam se spava, ipak dođite, naći ćemo vam i ovde nešto.
ČIKITA: I ponesite nešto hrane. Neke grickalice, slane ili slatke, ili oboje. Ma, ne morate ništa da donesete, samo dođite.
HEFE: Reče ona i hrabro se vrati na svoju osmatračnicu. Ozbiljno, ako vas ima, dogegajte se do nas. Prostorije Prvog programa Radio Beograda, Hilandarska 2. Okačili smo putokaze od ulaza do nas, ne možete da nas promašite. Čak smo razmišljali i da li da sklonimo bar deo leševa iz neposredne okoline, ali Čikita je gadljiva, a mene je mrzelo. E, da, nemojte da se uplašite kad vidite razbijeno staklo. Jeste da izgleda gore nego većina izloga, što će reći stvarno gadno, ali to su samo ljudi pred kraj hteli da kamenjem sruše Radio Beograd. Nije im uspelo, kao što ćete videti. Okej, da vas ne gnjavim više-
ČIKITA: Malo ću vas gnjaviti ja. Troje ljudi, tinejdžeri, u pratnji pitomog džukca, stižu ovamo! Ne izgledaju kao da nose hranu, ali nema veze. Pravićemo žurku, pridružite nam se! (PAUZA) Hefe, jesmo li mi okačili ona upozorenja za liftove?
HEFE: Ona de im je bolje da ih ne koriste, pošto je jedan već crkao, a drugi je na izdisaju?
ČIKITA: A koja druga?
HEFE: Zar nisi ti to uradila?
ČIKITA: Mislila sam da si rekao...Sranje! TRČANJE
HEFE: Čiki! Čekaj! TRČANJE
PAUZA. KORACI. ROLERKE. DAHTANJE PSA.
MILICA: Gde bi mogli da budu?
NENAD: Verovatno piše na ovim putokazima.
TAMARA: Prvi program je na drugom spratu, ako se dobro sećam.
MILICA: A gde su liftovi?
TAMARA: Pravo uz ovo stepenište, onda levo stepenište, desno pa desno. Šta će ti lift za drugi sprat?
MILICA: Dok još rade. Hajdemo!
TAMARA: Pokazaću vam gde su, ako ste zapeli, ali ja ne idem liftom.
NENAD: Zašto?
TAMARA: Ne podnosim ih. Naročito ne ove radijske, izdrndane. Kad su me dovlačili ovde, da me tetka pokazuje kolegama, uvek sam očekivala da pukne sajla.
MILICA: Ovo je ipak Radio Beograd. Liftovi ne mogu da budu toliko loši.
TAMARA: Da se kladimo? Evo nas. A evo i lifta. OTVARANJE VRATA LIFTA.
NENAD: Sigurna si da nećeš s nama?
TAMARA: Apsolutno. A i Dobrili se izgleda ne sviđa.
MILICA: Nema veze, hajdemo. Odmah ćemo ih dovesti dole. ZATVARANJE VRATA LIFTA.
NENAD: Pritisnula si dugme za četvrti sprat.
MILICA: Jao, izvini. Izvini.
NENAD: Nije toliko bitno.
MILICA: Bezveze nas zadržavam.
PAUZA. TRČANJE.
ČIKITA (viče): Hej! Vi dole! Ne idite liftom!
HEFE (viče): Lakše malo! Pazi na taj tepih-Čikita!!! TUP UDARAC. UDARAC O STAKLO. TIŠINA. TRESAK.
TAMARA: Ovo je zvučalo kao lift. (DRMANJE VRATA.) Naravno, vrata ne mogu da se otvore. (VIČE) Nenade! Milice! Ima li živih dole? (DOBRILA CVILI. PAUZA) Hajdemo, lepotice. Da vidimo gde su Čikita i Hefe. Ne gledaj me tako. Nisam znala da su liftovi u toliko lošem stanju. (ROLERKE.) Šta je, lepotice? Šta si nanjušila? Okej, idem! (TRČANJE NA ROLERKAMA. DUGA PAUZA.) Šta ti misliš, lepotice? Ona pala, on pokušao da je zadrži i udario o ram lifta. Da vidimo daju li znaka života, a? (PAUZA) Ništa. (DOBRILA ZAVIJA. IZ DALJINE DOPIRE ZAVIJANJE. PAUZA.) Pa, hajdemo, lepotice. Dobrila. I dalje mislim da je to glupo ime. Dajete li vi kucovi imena? (PAUZA) Da ne tražimo više ljude, šta kažeš? Izgleda da svi koje nađemo ginu. Možda i da ne idemo u Beč. Nego da se pridružimo nekom čoporu, šta kažeš? Naravno, nećemo jesti ljude. Ima konzervirane hrane u prodavnicama. A psi barem ne ginu kad ih sretnem. (drhtavo pevanje)
I’m off to see the wizard
The wonderful wizard of Oz...
SA PEVANJEM SE MEŠA DOBRILINO ZAVIJANJE. ZAVIJANJE ČOPORA DOPIRE IZ DALJINE. TAMARINO PEVANJE POLAKO POSTAJE ZAVIJANJE.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad