2007.

IVAN TOBIĆ

Rođen u Beogradu početkom poslednjeg kvartala 20. veka, 166. dana od početka godine (a 199. brojano od pozadi) - prvog dana meseca Tota, u vreme helijackog dizanja najsjajnije zvezde Sirijus (egipatski Sepedeta) koja je najavljivala početak poplave Nila, što se u starom Egiptu slavilo kao Nova godina. Detinjstvo proveo u Smederevu, a deo tinejdžerskih dana u švedskom gradiću Ridarhitan, gde mu roditelji sarađuju sa teatrom "Teatermaskinen" bliskim anarho i alterglobalističkim idejama.
Objavio copy-left internet zbirku priča "Građen sam ko sveti lonci" (2002.). Od 2003. do 2006. svakodnevno objavljuje nadrealistički horoskop u, kako kažu, tiražnom beogradskom tabloidu "Kurir". Upravo mu je objavljen roman "Tobiđenja dušo moja" iz kojeg Balkanski književni glasnik objavljuje odlomak. Jedan od najzapaženijih domaćih andergraund kant-autora, slem poeta i jedan od čitanijih blogera. Pretrčao 4 polumaratona. Trenutno član obešenjačke trupe "Ilegalni poslastičari" i jedan od urednika izdavačke kučke "Kornet".
Bolesno egocentričan, ekscentričan i nepredvidiv.
Poznat i kao tobić tobić idol mladih.
 

 

 

TOBIĐENJA DUŠO MOJA




– ?♫ – predivna nepoznata melodija koju je emitovala neka daleka kratkotalasna radijska postaja čula se sa hiljada starinskih radio-aparata koji su žovijalno primali taj daleki analogni signal. Krčanje i šum bili su idealan začin predivnoj, a opet ni na trenutak presladunjavoj kompoziciji, čiji opis prevazilazi mogućnosti ove i svih ostalih pisanih celina ovoga sveta.

Pred Ivanom i njegovim pajtašem, crncem Kinezom Mihajlom, ukazalo se samo jezgro Crno-belog grada koji je bio sve samo ne crn i beo. Boje im se ukazaše jasnije nego ikad ranije. Bile su čak i previše jarke, fluoroscentne! Naša dva junaka se istog momenta stopiše sa hiljadama nepoznatih ljudi na ogromnom proplanku i okolnim šumarcima na padinama Košutnjaka. Neki su đuskali, neki se mazili, bilo je onih koji su opušteno sedeli na narandžastim fluoroscentnim zidićima, ali i onih koji su igrali odbojku zelenim fluoroscentnim loptama. Igrao se i alurs, babine janine ili igra koju su ovde zvali „Čija vojska (apredonska)“, a koju su Ivan i Kinez znali kao „Ajračkinje barjačkinje“. Bilo je alter-egoista svih generacija. Čak i trogodišnje dece koja nisu spavala ovako kasno, već su jahala ogromne fluoroscentno plave mačore. A bilo je i vitalnih staraca sa smešnim trubicama koji su grickali pinjole i ispijali traubi-sodu. Mnogi su igrali tapke ili razmenjivali sličice iz albuma sa Mundijala Mexico 1970. Bilo je i nekoliko autodroma sa automobilima na sudaranje:

– Idemo, idemo, nova tura nova garnitura! – odjekivao je preko predivnih kratkotalasnih kompozicija glas autodromskog MC-a – Ljubi, zavoli, da mržnja ne postoji! Ajmo, ajmo! Nova tura!...

Dakle to je taj raj u kome možete sresti Đavola lično. Znači to je to uređenje o kojem su alter-egoisti toliko pripovedali u gradu, a demonstranci ginuli u nameri da pomognu.

Zapahnuti svežim talasom lakoće i neumora počeše da hodaju ubrzano od osobe do osobe, svima bi na brzaka bacili po koji kompliment, zagrlili ih čvrsto, pa čak ih i dizali u znak ljubavi, poštovanja, prijateljstva i neizmerne, naizgled ničim izazvane zahvalnosti. Ostali prihvatiše euforiju novopridošlih. Ova euforična energija bila je povezana i sa divljačkim osećanjem ljubavi. Sasvim su zaboravili na onu odvratnu milde-sorte patnju i komplikacije koje je zahtevalo njeno stalno podgrevanje. Ma, kakva patnja! Neka ga la’murkanski kerovi puše. Kršenje prohibicije ljubavi je prava stvar! Ovo je divno! Aaah, da, da... jeste...

Ali ova euforija nije dolazila od neke vrste opijenosti. Svi su bili i više nego svesni. Istina je da su se alkohol, lake i srednje droge služili na šankovima, ali ih skoro niko nije kupovao, nisu im bili potrebni. Pijuckali su vodu sa čuvenog tobdžiderskog izvora, ispijali sok od zove, klakere i traubi-sodu. Kao što su kod tobdžiderske kasarne i kod stražarskog šanka videli sve crno-belo sa sve onim dlačicama i iskrzotinama filmske trake, tako im se ovde čitava pojavnost vidnog polja na trenutke usporavala i ubrzavala, taman da ih nekako rolerkosterski uljuljka u ovu uživanciju, koju su do skora nazivali primitivnim linearnim hedonizmom. A tek te fluoroscentne boje i svetlost uličnih svetiljki koje su bacale dnevnu svetlost. Sve je izgledalo kao neki predobro montiran četvorodimenzioni spot, crtani film na čije čekanje ste potrošili osamdeset detinjstava, kao ona vrsta snova u kojima letite ili se srećete sa starim ljubavima koje su vas davno napustile, kao... ma, ne vredi da pokušavam da objasnim. Samo bi mi se smejali oni koji su tamo bili. Predajem se!

U nekom trenutku, Kinez od siline ozarenosti čak sede na pod i poče da se valja. Nekoliko trenutaka kasnije svi se nađoše na podu u znak podrške. Ali Ivan je još dugo ostao da se valja, pošto ga je spopala gomila nekih devojaka koje su ga mazile, golicale, štipale, mesile mu obraze, skakale po njemu, dok se on valjao po toj ljubičastoj prašini kao neki ludi konj, blesavi pas ili nosorog šalabajzer. Tek sad shvati da život ima potpuni smisao, imao je sve što želi, sve se uklapalo, sve je vredelo. Osetio je samopouzdanje kao nikad do sad, njegovi ciljevi su bili jasniji nego ikad, a rešenost da se ponudi duša Đavolu nikad jače izražena.

Nakon tog ludačkog maženja na podu, Ivan ostade sa jednom devojkom.

– E – reče mu ona.

– E – odgovori on.

Bila je to Trula Višnja, devojka koja je ličila pomalo na Johnnyja Rottena, a malo i na Sida Viciousa, zbog čega su je i nazvali baš Trula Višnja. Znali su se iz viđenja iz Prestonice. I ona je ovde prešla nedavno. Dok su šetuckali kraj Košutnjačkog vodopada šumicom punom šuškavih koala i pandamudamidijana, Ivan prvi put oseti da mu se neko dopada. I to nekalkulisano i sasvim linearno hedonistički dopada! Učini mu se mnogo bolje nego drkanje na splavu ili napaljivanje poppersom na neko kao ultra-jebozovno fihi-fihi biće. Bolje čak i od prevaziđene ljubavi zbog patnje izazvane ljubomorom ili seksa sa onim biljkama za odnose nalik na kupuse koji rastu u dubinu (za mužjake) i šargarepe (za ženke i pedere), a koji su se nedavno pojavili kao hit dole u gradu.

Poljubili su se, pa su pričali nešto šašavo, inspiracija samo vrca, pa su pričali o nekim smešnim događajima iz detinjstva, pa su se gađali klobucima pandamudijaninog perja, kroz kikot iz sveg glasa pevali starinske melodije „Ja vragolan i moj deda, kud krenemo svet nas gleda, pandamudamidijana, on nekada, a ja sada“. I nije ih bilo briga koliko je sati, koja modna revija se danas služi u hramovima i crkvama ili koliki je današnji kurs jedne kapi zelenog ili plavog novca.

Ivan oseti ludačku navalu seksualne energije i tek što poče malo slobodnije da se ponaša, Trulina ruka mu dade do znanja da to ipak neće biti tek tako prosto kao kad u milde-sorte paćeničkom svetu jednostavno izvadiš i izdrkaš na fihi-fihija ili nešto slično. Ali Kinez Mihailo kao da je imao posve drugačijih problema.

– Di si, frend? – iznenada se pojavi držeći za ruku vozačicu tramvaja, koja ih je i dovezla do Crno-belog grada – Tražim te svuda. Nisam se došao ovdje gubit, nego, nego... nego dušu da ti prodamo, ne...

Tramvajka i Trula se nasmešiše jedna drugoj, te odmah zapričaše o omiljenim bojama tramvaja.

– Ćuj, kompa, imam problem – šapnu crnac Ivanu diskretno – Gle kakav komad. Završila smjenu. ’Oće se poševit? Ful sam nabrijan...

– Pa ševi, ti si ionako navikao da se seksaš.

– Ma, nije bed. Nego ne mogu zbog Lucprde, znaš ne mogu je varat tek tak’. Ne mogu...

– Ha, ha, ona se tamo kreše sa onim tobićtobićem idolommladih i ko zna s kim još, možda i sa kengurima, hahahaha... Pa, gledaju je sad milioni ljudi u tom Porno Big Brotheru! Ej, jesi li lud?!

– Ma, nije to. To ona što me voli. Hoće me ljubomornim napravit. Ne može me varat kad mogu pratit prek’ TV-a kak’ se ševi po cijeli dan. Dok ona nema veze s vanjskim svijetom, ja otišao tražit Vraga po Crno-bijelom gradu. Frapirala bi se kad bi uspjela saznat. Umjesto da sjedim doma i pratim kak’ se ševi među onim klokanima, ja ovdje... – zamisli se Kinez pogledom prateći jednog ogromnog stogodišnjeg leptira čiji raspon krila beše veći od metar – Ali ovdje je predivno. I ova je takav komad. Što sad da učinim, osim... što... imam ideju!

– Ajde, kaži!

– Ševit ćemo se uz tvoju pomoć. Ti ćeš je tehnićki ševiti, odnosno ja ću, ali tvojim tijelom. Maziću je, ljubiti i gurati te u nju!

– Hoćeš da kažeš da ću ja da je jebem, a ti ćeš da je napališ, da mi ga staviš, da mi ritmički pomeraš bokove i usmeravaš me šta da radim i tako ostaneš veran Lucprdi? Rahahahaha... ha... ha... ha... Uf! Hm, pa vidiš, nije ti loša ideja. Ajde kad si navalio, učiniću ti!

– Ali da žmiriš, ne smiješ škicati, pliz!

I tako, 19 minuta kasnije:

– Ah, kakav jebeni seks. Jedan od najljepših u mom životu. Draga, ti si ćisti eros. Kak’ ti samo krasno mirišiš kad se navlažiš. Kakvi su to neparni ciganski ritmovi, pa to je... To je prosto nevjerojatno za ispratiti...

– Nisi ni ti za bacanje. Ti verna crnačka muška kurvo – zaprede ova tramvajdžijka, čijeg imena nikako da se setim.

Druga devojka, Ivanova večerašnja izabranica Trula Višnja, strpljivo je čekala da Ivan učini uslugu prijatelju.

– E, pravi si drugar, sve za ortaka – gugutnu zaljubljeno i nežno ga poljubi onako zadihanog u postorgazmičnu orošenu čelenku.

– Jao, koliki leptir! – pojuri Ivan u dubinu šume jureći leptira kondorskog raspona krila.

– Ne, ne tamo! – zaskiči tramvajdžijka.

– Ma, što, ajmo svi... vidi kako je lepo. Osećate li ovu svežinu? Uh, pa ovde je mrkli mrak, a ja sve odlično vidim. Je, ovo je totalno ludilo, ljudi, ajde ovamo!

– Ne, vrati se, vrati, molim te! – zavapi i Višnja.

– Ma kaj vam je djevojke, ajmo se gibat tam’ kroz šumu.

– Ne, Kinez, tamo je Đavo... Vrati se, Ivane! Vrati se! Đavo je tamooo... Niko se još nije vratiooo!!! – odgovarala ih je prestravljena tramvajdžijka.

„Đavo, hem, hem, hem... Đavo! Dobro da su me podsetile zašto sam uopšte i došao ovde!“, pomisli okuraženo Ivan i mahnu Kinezu.

 

Copyright © by Ivan Tobić, Ilegalni poslastičari & Balkanski književni glasnik - BKG, 2007.

Nazad