2007.

JASMINA TEŠANOVIĆ

Jasmina Tešanović je feministkinja, politički aktivista, prevodilac, spisateljica i režiserka. Autor je Dnevnika političkog idiota, ratnog dnevnika napisanog tokom rata 1999. godine koji je distribuiran putem interneta. Piše za BoingBoing, a poznata je po članku "The Long Goodbye" (Dugi rastanak), u kojem opisuje Miloševićevu sahranu.
Bibliografija:
Matrimony (Planeta Publisher, Barcelona, Spain, 2003, Feminist Publisher 94, Belgrade, Serbia, 2004); Me and My Multicultural Street (Feminist Publisher 94, Belgrade, Serbia, 2001); The Diary of the Political Idiot (Cleis Press, San Francisco, California, 2000) - published in 12 languages; The Suitcase: Refugee Voices from Bosnia and Croatia (University of California Press, Berkley, San Francisco, California, 1997); They just do it (play, Feminist Notebooks, Belgrade, Serbia 1998); The Mermaids (Publisher 94, Belgrade, Serbia 1997) - Borislav Pekic Award recipient; A Women’s Book (Publisher 94, Belgrade, Serbia 1996); In Exile (Publisher 94, Belgrade, Serbia 1994); The Invisible Book (KOV, Vrsac, Yugoslavia 1992).
Uredjuje i blog na B92.
 

 

LJUDSKI PAKET

 

Dozivam taksi. Pada sneg, mračno je. Petak 23. decembar, 2005. Sve je histerično u Beogradu zbog novogodišnjih praznika. “Molim vas, požurite u Specijalni sud, bivši vojni. Jel' znate gde se to nalazi?” - “Naravno gospođo da znam, to je veoma poznato mesto ovih dana, odmah je tu iza ćoška, nije vam zapravo ni potreban taksi.”

Tačno, Vojni sud je staro renovirano zdanje, spomenik poslednjim ratovima. Sudnice su luksuznije nego u Hagu, kaže moja prijateljica Staša. U mojoj ulici stanuje nekoliko ratnih zločinaca, nije ni čudo da je sud tako blizu.

Mi, Žene u crnom smo zvanično nevladini posmatrači. Ulazimo u zdanje posle Nataše Kandić, najomraženije žene u Srbiji od strane nacionalista. Nataša predstavlja oštećena lica, rodbinu žrtava, ispred Fonda za humantarno pravo. Sa nama su i rodbina i prijatelji žrtava: petnaest žena, sve u svemu.

Danas je poslednji dan prvog dela glavnog pretresa u suđenju Škorpionima, specijalnoj vojnoj jedinici koja je pogubila šest ratnih zarobljenika muslimana u danima srebreničkog genocida. U vreme tog masakra, Škorpioni su nesmotreno snimili svoj zločin. Prošlog juna, taj film je pušten u Hagu na sudjenju za ratne zločine Slobodanu Miloševiću, a potom na mnogim srpskim i internacionalnim medijima. Neki su po prvi put videli lica svojih nestalih.

Mi sada vidimo lica uhapšenih ubica. Mlada žena, rođaka žrtve kaže: veliko je olakšanje da se vidi lice onoga ko je ubio tvog voljenog, da vidim da li je ljudsko biće, da čujem šta ima da kaže. Jako je važno da pravimo razliku između onih koji su počinili zločin i onih koji nisu.

To je poenta u ovom suđenju: od svih optuženih samo je jedan priznao krivicu: on je povukao obarač, i tvrdi da je izvršavao naređenja. Optuženi međusobno liče, veliki su, obučeni u crno, ćelavi ili ošišani, sa tetovažom na vratu, simbolom škorpiona. Kada ih Nataša Kandić pita o tetovaži, odbijaju da odgovore, tvrde da je to lična stvar.

Aleksandar Vukov, danas poslednji ispitivan iz grupe, ne priznaje krivicu. Tvrdi da ništa nije znao o egzekuciji: on je došao u tu neodođiju samo da bi primio "Paket" kako su šifrovano nazivali municiju. “Paket” nije stigao ali su zato neki zarobljenici dovedeni tim kamionom za municiju a onda ubijeni. Vukov laže, sudija, inteligentna plavuša ga ljubazno vivisecira.

Optuženi je došao na crvenim štakama, nema jednu nogu. Mlad je, bistar i obrazovan: kaže, ja sam dvostruka žrtva, prvo starog režima, koji je od mene napravio invalida, a sada i ovog novog, kojem sam žrtveni jarac.
Ostali optuženici pokazuju simpatije prema mladom invalidu koji i mene potresa nekim mešanim osećanjima; ljutim se na svoja osećanja.
Onda shvatam da izgleda i govori kao jedan meni veoma drag drug, koji je umesto da postane ratni zločinac bio ratni dezerter, koji umesto sve da zna o ratnim igrama i disciplini poznaje kompjutere. Da li svi imamo svoje dvojnike koji su učnili suprotni izbor u mračnim vremenima bez izbora? Da li Hajd Jasmina sedi i u ovoj sudnici? Ovaj čovek nije kriv za zločin, kaže mi advokat žrtava, već štiti svoje nadređene.

Sedim iza porodice i prijatelja optuženih: deluju mi svi agresivno i uplašeno u isto vreme. Glasno se smeju i mašu optuženima kroz staklo koje nas od njih razdvaja. Pet advokata optuženih deluju mračno i prepotentno. Ponašaju se kao ratni heroji, nije čudo da Mladić i Karadžić nisu još uhapšeni već ih s poštovanjem citiraju u istorijskim knjigama.

”Imali smo odličnu disciplinu i visoke moralne standarde: niko nije sumnjao u naređenja. Mi smo zapravo čuvali naftna polja u regionu, i bili smo dobro plaćeni od strane naftne kompanije za taj odgovorni posao. Ja sam se pridruzio Škorpionima pošto se raspala Arkanova jedinica. Ova formacija je bila deo vukovarskog korpusa. I Legija je bio u njoj.”

Za one koji ne znaju: Vukovar je mesto jednog od najvećih srpskih zločina u Hrvatskoj, Arkan je ratni zločinac i kriminalac čuven po ubijanju nesrpskog stanovništva, Legija stoji iza ubistva našeg premijera Zorana Đinđića. A ovo je sve deo čuvenog Srebreničkog genocida kada je osam hiljada muslimana ubijeno od strane vojske koju je predvodio Ratko Mladić.

Moje žene sede iza mene jako ozbiljne; jedna kaže – “ja sam nepismena, ali razumem sve što ovaj govori: laže.”

Jednonogi optuženi se hvali lepim uniformama koje su nosili i NATO kapama. Šifrovano su za "sve je u redu" govorili "viski 55"...

Mi, doduše nemamo hijerahiju: oni imaju komandnu odgovornost i sistem mafijaške solidarnosti, kao u zatvorima. čak i kad pričaju različite priče pred sudom, izbegavaju da optužuju jedan drugog koliko je to moguće. Sećam se kako je nekada reč mafija u originalnom smislu značila solidarnost, prijateljstvo, podrska, visoki ideali i moralnost. Sada predstavlja ovaj Užas.

Prvooptuženi u komandnom lancu, koji negira krivicu za bilo koji ratni zločin kaže: skidam kapu ovom mladom čoveku koji je bio moj zamenik i sused. Gledao sam ga kako raste.
Njegova naređenja bila su da se skinu glave muslimanskim zatvorenicima a ne njihove kape. Ta muslimanska deca takođe su bila njegovi susedi koje je gledao kako rastu, ali šifrovana reč za njih bila je "Paket". Paket od krvi i mesa, pretvoren u filmske statiste.

Nacisti su takođe snimali svoje genocide i poduhvate kao umetnost ili ratne pobede. Sada kada svi ovi sede i dišu na samo nekoliko metara od mene, bolno osećam razliku između virtuelnog i stvarnog. Tišina mrtvih me savladava; mi koji podržavamo žrtve i njihove porodice gušimo se u poslednjim redovima iza staklenog zida.
Ima deset godina od kad je uspešno izvršen genocid. Kako da se izdvoje loši od dobrih momaka sada? Ko je Džekil, a ko je Hajd: ratni invalid i ratni zločinac ne mogu više da kontrolišu svoje preobražaje? U istom su telu?

Predsednik Srbije, posle suđenja rukuje se sa porodicama žrtava zbog njihove hrabrosti da dođu u Beograd na suđenje. Da nema i neke Hajd Jasmine tu u sudnici? Da pomogne da se napravi razlika, da virtuelno postane stvarno?

Ko je izdao naređenje?


Prvi dan, 23. januar 2006.

Petooptuženi škorpion govori. Ništa se ne razume, u maloj sudnici gde se nastavlja suđenje Škorpionima danas. Minus jedanaest stepeni je u Beogradu, još uvek imamo ruski gas ali se pitamo dokle. Optuženi mumla, uzdiše i odmahuje glavom dok ga stroga sudija ispituje, otpozadi mu vidim debeli vrat i iskrivljeno telo u grču. Samo je nekoliko metara udaljen od mene. Zahteva se od njega da govori glasnije, ali on zaista nema šta da kaže; tvrdi da nije kriv. Do skora se branio ćutanjem. Danas onih nekoliko reči koje je nestrpljiva sudija izvukla iz njega su NE SEĆAM SE, NE ZNAM... Uvrće noge a oči su mu uprte u pod ispred sebe. On je bio vozač koji je odvezao šest muslimanskih zarobljenika na livadu gde su ubijeni. Imao je kalašnjikov, pištolj i tvrdi da nije pucao. Video je kako su ubijeni ali kaže: iznenada mi je pao mrak na oči, ničega se ne sećam. Pet sati on priča svoju priču. Kao šofer, trebalo je da donese hleb svojim vojnicima iz čete ali je dovezao zarobljenike a njima potom smrt. Isprva su ubili samo njih četvoricu a onda su preostalu dvojicu naterali da prenesu tela do obližnje vikendice, gde su i njih ubili. Advokati i sudije ga ispituju. On nema sta da kaže.

Konačno jedan drugi član specijalne vojne formacije komentariše da je upravo on bio taj koji je pucao u poslednja dva zarobljenika u kući. Tada vrišti optuženik: naravno da sam pucao, svi smo pucali... Opet je izgubio nerve. "Pao mu je mrak na oči". Sudija je ljuta. Kaže: sve ovo vreme pričate nesto drugo! On se povlači... komentari u sudnici.

"Video sam film prvi put na televiziji i mislim da je film sečen, nema nekih ljudi..."
"Koga nema? Žrtava, bosanskih oficira, njegovih vojnih drugova... opet se ništa ne zna. Suđenje se nastavlja sutra. Ćutimo, mi, Žene u crnom, zajedno sa prijateljima žrtava koje su opet došle u Beograd. Brutalnost i banalnost ubičinog ispada isisala je iz nas svako osećanje moralnosti. Ako on nema za čim da žali, bilo šta da kaže, da li uopšte ima nešto da se kaže na ovom svetu?


Drugi dan, 24. januar

Dan mapa i suočavanja. Jedva da se pominju puške i tela. Dan vojnog žargona i igara. Kad čovek ne bi znao da je suđenje Škorpionima, moglo bi da bude i zanimljivo. Svi imaju veliki ego i mišljenje o sebi: sada sede jedni spram drugog, i prepiru se pred sudijama sa svojim različitim verzijama o tome šta je ko rekao, ko je odgovoran za šta, ko je bio gde... Pre deset godina, tog istog dana kada su nevini civili hladnokrvno ubijeni.

To nije njihovo ključno pitanje. Oni govore o lojalnosti, o mafijaškom zavetu ćutanja, kako su poštovali hijerahiju i svete vojne dužnosti. Međusobno su u srodstvu, kumovi su jedan drugom i deci. Jedan je oženjen sestrom drugog. Sudija mu traži da objasni stepen tog srodstva. On odgovara: zašto mislite da me to što sam sa ženom u krevetu čini bližim njoj nego njenom bratu?

On je prvooptuženi, očigledno odgovoran za egzekuciju, ali izigrava nevinašce, sve odbija, maše dugačkom kosom arogantno i pokazuje svoje nabildovano telo kao da je neki maneken. Prezire sud, sudije i publiku. Samo odgovara sebi i srpskoj časti - i laže.
Laže sve vreme, sve negirajući. Njegovi podređeni su razočarani. I tužni. Razotkrivaju se, sve otkrivaju od onoga što misle da znaju ali izlazi neka dublja istina. Čak ni arogantni
glavni tip nije izdao naređenje. I on je dobio naređenje od nekog drugog, od nekoga iz Srbije, od tajne policije, od režima? "Kaži sudu ko je izdao nareðenje!" "TI kaži sudu, ako znaš." Svađaju se. Ime visi u vazduhu. Niko ga ne izgovara. Apel na saučešće i nevinost nemaju nikakve veze sa razumom ili politikom.

Svi se nalazimo na kafi. Buljimo jedni u druge za vreme pauza. Jedan mračan tip iz susedne sudnice gde se sudi za ubistvo Zorana Đinđića šišti na nas: Žene u crnom! Kad radikali dođu na vlast, gotove ste! Čula sam da su neke sudije koji su čvrsto i pravedno sudili klanovima kasnije bili sklonjeni. Ko vlada u Srbiji danas? Ko vuče konce i izdaje naređenja, šest godina posto je Milošević isporučen u Hag?


Dan 3, 25. januar 2006.

Posle dana ratnih zločinaca i njihovih advokata, pojavljuju se žrtve na sceni. Preživeli u žalosti. Nema ubijenih, ne samo što su mrtvi, već po nalazima DNK-a njihovi ostaci su razbacani u nekoliko masovnih grobnica. Neki delovi još uvek nedostaju. Ima li nade da se identiteti nestalih rekonstruišu.

Sest članova porodice ulazi danas u sudnicu. Majke, sestre, deca i ostala rodbina, došli su u Beograd iz Srebrenice i okoline da bi svedočili i identifikovali svoje najbliže i najdraže. Imaju muslimanska imena i uglavnom seosku odeću, oni su stranci u ovom gradu gde ratni zločinci šetaju na sve strane, i u ovom čistom lepom sudu gde pravda pokušava da se izvrši.

Svaki dan televizija B92 emituje dokumentarni materijal o Škorpionima. Čujem da su čak i u zatvoru oni još uvek najbogatiji ratni zločinci u Srbiji. Čak i ako dobiju najveću kaznu, pošto su ljudi u srednjim godinama, nakon dvadeset godina, kad izađu, biće opet bogati moćnici.

Sudija kaže u sudnici: međunarodni sud je iznad nacionalnog. Zato moramo da poštujemo odluku ostalih članova porodica ubijenih koji se plaše da dođu i koji
će svedočiti preko interneta. Teška uvreda za ratne zločince i njihove advokate koju moraju da progutaju.

Prva svedokinja govori, vise očajna nego u suzama. Ova majka prepoznaje svog nestalog sina od šesnaest godina gledajući film o ubijanju. Publika drhti.

Jutros sam se pomešala sa rođacima optuženih. Uvek su glasniji i sede u prvim redovima. Probila sam se kroz njihove čvrste redove i sama sela u prvi red. Sada njihove žene i sestre sa mnom zajedno plaču. Sestra jednog dečka mora da prekine svedočenje jer ne može da govori. Uspeva da kaže: ne možete da zamislite situaciju tog 11. jula 1995. UN trupe ništa nisu radile. Srpska vojska je napadala na sve strane. Narod je bombardovan, teran sa jednog kraja na drugi, ubijan... Devojke su izdvajane i silovane. U kampu gde smo tu noć proveli nas 15.000, ludački vrisci su nas budili i svi smo drhtali. Čekali smo da nas ubiju, ljudi su izvrsavali samoubistva, ili bi jednostavno poludeli. Niko nije znao šta se dešava, ali smo svi osetili smrt, i bili smo u pravu.

Danas osamnaestogodisnji sin jednog ubijenog kaže: imao sam osam godina. Video sam ga kako odlazi. Znao sam da ga više nikad neću videti. Video sam film letos, prikazan posle deset godina pošto su ubijeni. Imao je istu košulju, isto lice koje sam toliko voleo. Nikad neću zaboraviti. Ne trebaju mi DNK dokazi. Znam da je to moj otac. Otac je sniman kako ga ubijaju. Ali i dečko od osam godina je snimljen kako mu Ratko Mladić deli slatkiše u trenutku kad mu ubija oca.

Još jedna majka ne može da nastavi sa identifikacijom na fotografijama. Ona ni ne plače: samo se gubi. Ovu ženu najbolje razumem. Kad nam kažu: ne možete da shvatite ako niste bili tamo, znam da je tako: znam da ne mogu. Ovih šestoro ljudi preda mnom izgubili su skoro sve svoje drage u tih nekoliko dana ubijanja. Svi imaju jedno iskreno pitanje: ZAŠTO. Oni koji su ubijeni nisu bili vojnici. Svi su hteli da pobegnu iz UN enklave i nastave da žive. Svako od njih posle svedočenja okreće se da pogleda u čudu lica ljudi koji su to uradili. Gledaju dugo. Ubice im uzvraćaju pogled. Niko ne izgovara reč: genocid.

Jedan od optuženih se čak i izvinjava. Svedok čuje: moje saučesće, ali ja sam izvršavao naređenje. Jedno pitanje je ključna stvar na ovom suđenju. Ko je ovo naredio? Nataša Kandić, aktivistkinja ljudskih prava hoće da dokaže da je u pitanju državni zločin. Kriminalci sebe predstavljaju časnim vojnicima građanskog rata. Sedimo to veče sa našim novim bosanskim prijateljima. Oni samo traže pravdu, čak i veruju da će je dobiti u Specijalnom sudu u Beogradu. Pletemo naše živote opet zajedno. Govorimo isti jezik iako se sada drugačije nazivaju. Imamo zajedničku istoriju ali sa suprotnih strana. Verujemo u iste stvari. Nazovi to pravdom, istinom ili ljubavlju prema svetu.

U drugoj rundi suđenja Škorpionima, banalnost zla se pokazala kroz ovih šest nepatvorenih glasova razuma.


21. februar, 2006.

Neću da govorim u ime Lošeg momka koji je postao Dobar. Kada je Milosević bio na vlasti, godinama, njegove reči i lice su svuda bili, i to samo njegove, dok su naše, političkih idiota, ili zrtava - bile ugušene. Tada sam se zarekla: reč je Moć. Nikad neću pomenuti njegovo ime, javno ili privatno. Ovaj Loš momak koji je postao Dobar zato što sada tvrdi da je kriv pred Bogom, traži pažnju. Drži duge govore, pun je sebe i svog novog načina da izađe iz zatvora, da pobegne od samog sebe. Ubio sam šest muslimana, kriv sam pred bogom ali vi ćete da odlučite iz specijalnog suda za ratne zločine, da li sam i za vas kriv. Izvršavao sam naređenja... Do sada se branio ćutanjem ali danas je priznao. Svi ostali optuženi osim njega tvrde da su nevini. U jednom trenutku se okreće prema rodbini žrtava iza stakla, dugo ih gleda, pauza, tišina. Zatim kaže: - “Majke, izgovoriću ovu istorijsku rečenicu, zbog koje je možda bolje da sam tamo ostao da ležim na livadi sa njima. Samo da znate, vasa deca ničim nisu izazvala niti zaslužila ovu smrt. Ubili smo ih zato što su bili muslimani.”

Loš momak koji je postao dobar traži naše simpatije, naše sažaljenje kao da će to da mu umanji krivicu. Rođaci žrtava su zgroženi. Kao i njegov šef, prvooptuzeni, koji je izdao naređenje, koji je preneo to naređenje od nekoga drugog... Ovog časa B92 televizija i neki drugi mediji objavljuju nezvanično da je u toku hapšenje generala Ratka Mladića, čoveka koji je naredio masakr u Srebrenici, ali zvanična vlada Srbije to poriče. Samo pre nekoliko sati, specijalni savetnik predsednika vlade, Vojislava Koštunice izjavio je da ništa ne zna, ali da je hapšenje vrlo blizu.

Upravo sam stigla sa Divčibara, tamo je nekoliko puta viđen Ratko Mladić, navodno ga jataci i vojska kriju tu, negde oko Valjeva, gde su vojne baze, Mladić je svuda viđan po malo Do 2002. otvoreno se krio u Beogradu. Pazario je hleb u istoj pekari gde i moj drug, ali od 2002, glasine ili nešto jače ubiše niz navodnih očevidaca koji su bili upoznati sa njegovim prebivalištem. U ovom trenutku vode se teški pregovori u Beču vezani za budući status Kosova, de facto izgubljenog još 1999., a de iure svakim danom ove post-Djinđićeve vlade. Dobra prilika da se opet pritisnu vlasti u Beogradu da uhapse Mladića.
Mladić, koji je do skora imao neku narodnu podršku da se ne preda, kao da je dosta toga izgubio poslednjih dana. Da, svi znamo ko je izdao naređenje. Osam sati uveče: kontradiktorne vesti na B92, da li je uhapšen, samo što nije uhapšen, već je u Hagu...
Po koji već put gledamo ovaj film. Opet kao kad su hapsili Milosevića za Hag 2002. godine, više smo se oslanjali na glasine i strane vesti... Televizija B92 sada emituje fudbalsku utakmicu, obećavaju u pauzama da će sve prekinuti ako najveći gol za Srbiju bude postignut.


Manje od ljudskog bića
(Pička, Puška i Država)
22. februar 2006
.

On, Komandant koji izigrava velike junake iz sprske istorije u poslednjim vekovima, iskazuje svoju veličinu bukvalno govoreći: “Volim samo tri stvari u zivotu: pičku, pušku i državu”. Ko zna koliko je njih silovao, kaže žena koja sedi pored mene... Pitam se da li je i njegova supruga u sudnici... Danas su glasni i smeju se. Dok Loš momak koji je postao Dobar opisuje kako je pogubio prvu žrtvu naređujući mučeniku da iskorači iz reda i zatim pucajući u njega. Sestra jedne žrtve počinje da jeca. Dobar momak je izabrao slučajno svoju prvu žrtvu, i ne zna da li je njegov brz pogodak usmrtio čoveka. Kaže: hteo sam to brzo i čisto da obavim, da im prekratim muke. Odgovarajuć na pitanje svog advokata, da li su imali elemente vojniče odeće na sebi, nastavlja: prekratke pantalone, debele čarape. I udarali su u neke šerpe da uznemiravaju. Neobuzdan žagor iz publike. Verujem da čak ni njihove žene nisu mogle da se zaustave. Mi nismo Cigani, dodaje: govorimo istinu ovde dok se suočavamo. Nismo proleteri, kaze njegov vođa kome se suprotstavlja što ne govori istinu i ne prizna da je izdao naređenje. Kaze vođa: imamo još uvek naše ljude napolju, izvan sudnica, zatvora, radimo ovo za našu zemlju, za našu decu. Ja sam Srbin i ovo je moja zemlja. Dok svi tiho jecamo, mučeći se da ne vrištimo, jedan od junakove svite okreće se nervozno i ponosno skiči na devojku: « Prestani da cmizdris, mala ! »

Škorpioni su dobili ime po puškama koje su nosili, potom po redu zbog kojeg su ubijali. To im je bila druga vrednost. Treća vrednost im je bila što su puške koristili na svakom komadu zemlje koji su smatrali svojim.

Pristrasna sam. Ne mogu da verujem da mogu da veruju ama i jedan sekund u te gluposti. Rodbina im je u najskupljem perju, od glave do pete, ružna i velelepno vulgarna, ali puna sebe.Loš momak koji je postao Dobar na svoj uobražen način tvrdi da deset godina nije mogao da spava - ne zbog užasa samog čina - već zbog filma. Da nije bilo filma, možda bi i mogao da zaboravi epizodu egzekucije šestoro mladih ljudi s licem u bari, ali činjenica da je film postojao učinila je da prizna. I ostali tvrde da su pristali da budu uhapšeni iz raznih uzvišenih razloga.

Da ne sanjamo mozda svi? Ni jedan od ovih optuzenih kriminalaca se nije sam predao, svi su bili uhvaćeni i priterani uza zid. Kao što duh još uvek neuhvaćenog njihovog najvećeg heroja Mladića lebdi u sali... Danas, kad se histerija oko njegovog hapšenja smakla u pasivni očaj. Znači, osećate se krivim zbog filma, pita Natasa Kandić. Dobar momak koji trvdi da će Bog da ga osudi, nije u stanju to da opovrgne. Film je božja batina koja je iz raja izašla. Reditelj ovog filma strahote sutra svedoči lično - izgleda da je trazio od žrtava i egzekutora da se lepo nameste da bi snimak ispao kako valja. Pomoćnik je morao da otrči po rezervne baterije. Loš momak koji je postao dobar, koji je prvi povukao obarač, tvrdi da je komandant hteo ovaj video snimak da bi se dodvorio nekome vrlo važnom. To je bio cilj umetničkog poduhvata. U svom besu zbog izgubljenih iluzija u vezi sa velikim vođom i dalje ne govori sve do kraja...

Njihove žene u publici danas se svađaju sa nama, Ženama u crnom i porodicama žrtava. Jedna majka žrtve kroz suze uzvikuje, « U Hag, u Hag svi neka idu... ovo je previše... » Ućutkuje je policajac u sali, ja šištim na histeričan smeh njihovih žena. Ne bi zapravo trebalo da sedimo zajedno, ponavljamo prvobitnu scenu od pre deset godina, sada sa advokatima umesto puškama. Dobar momak govori o humorističkom žargonu koji su koristili, "paketima" koji su bili ljudska bića, o potražnji goriva koje nije bilo za vozila već za spaljivanje leševa. Zarobljenike su nazivali jale, stoka, manje od ljudskih bića. Reč jale nikad nisam čula ranije. Sedim sa majkama baš kao što sam i ja, ženama koje su rodile jale decu koja su ubijena jer su bili manje od ljudskih bića. Dobar momak kaže, bili smo obučeni da ubijamo ali ne i da se nosimo sa posledicama, nikad nisam očekivao tako
jasnu naredbu, nikad pre ni kasnije nisam imao naređenje da ubijam ljude. Teško je u to poverovati, tih dana je osam hiljada ljudi ubijeno - putem insinuacija i nagoveštaja možda. Božje oko nije registrovalo.

Niko nije hteo da bude pička, ponavlja dobar momak, hoće reći kukavica koja neće da ubija. Hoće reći... šta? Objašnjava genocid. Niko se nije normalno ponašao, dodaje, bili smo nervozni, napeti i smejali smo se, pretvarali smo se... Jedan advokat ukazuje da ako vojnik ne zna da može da odbije naređenje, onda se tretira kao da se borio za svoj život.
Naš junak trvdi da nikad nije čuo za Ženevsku konvenciju, kako se ophoditi prema civilima ratnim zarobljenicima... pa ipak sve vreme govori o vojnom ponosu i časti...
Produžava se u beskraj. Kumovi počinju da se vređaju u suočavanju. Gotovo su u suzama dok im se razbucava ljubav... Pitam se zasto sudija dopušta ovu nepriličnu porodičnu scenu u beskraj.
Jutros jedna pankerka iz Žena u crnom nije mogla da uđe jer nije bila « dolično obučena ».
Advokati se žale da im je zabranjeno da koriste sudski restoran, po zakonu, iako profesionalno moraju da sede u sudu po ceo dan.

Jesi li rekao ili nisi da sam sve izdao kao PIČKA?
Da, rekao sam to, kaže ponosno ovaj drugi
Jesi li rekao da jedan od Škorpiona nije pucao jer je bio PIČKA?
Da, rekao sam.

To je moja filozofija, kaže komandant. Ova traka je incident, Čak i da sam ja izdao naređenje da se ubija, i da sam ubijao, nikad se ne bih izvinjavao kasnije. Sudbina je bila na mojoj strani. I jednoga dana biće opet, nemam šta da žalim niti da se izvinjavam.
Možda je dobro videti kako Loš momak postaje Dobar jer onda možeš da vidiš šta zna? I kad Loš ostaje Loš i tvrdi da će sudbina da ga iskupi. Taj Bog, ta sudbina koju su delili više od kreveta, od ljubavi... Te reči koje mi, Žene u crnom čujemo, beležimo, proveravamo jedna s drugom, sapućmo u sudnici, obećvajući jedna drugoj, tresući se, kao da nas je silovala ova neokrenjena kriminalna etika, da nikad nećemo izgovoriti. Jer reč je moć, ali moć je i u rečima.
Zato ovo i pišemo.

 
 

DODATAK:
Presuda Škorpionima za Trnovo
10. april 2007. 07:29 Izvor: B92, FoNet, Beta

Beograd, Sarajevo - Dvojica pripadnika Škorpiona osuđena za zločine kod Srebrenice na 20 godina zatvora, jedan na 13, a četvrti na pet godina.
Sprovođenje žrtava na mesto zločina

Pred Većem za ratne zločine izrečena presuda petorici pripadnika formacije Škorpioni za ubistvo šestorice Muslimana u Trnovu u BiH 1995. Porodice ubijenih ljudi, koje su prisustvovale izricanju presude, nezadovoljne su tim kaznama. Na suđenju komandant jedinice Slobodan Medić, kao i Branislav Medić, osuđeni su na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora.
Pero Petrašević, koji je priznao zločin, dobio je 13 godina, dok je Aleksandar Medić osuđen na pet godina. Aleksandar Vukov oslobođen je optužbe jer prema odluci sudskog veća nije bilo dokaza da je sa umišljajem izvršio zločin.
Optuženi Pero Petrašević jedini je priznao zločin, a pred sudom je rekao da se "najdublje kaje" i tražio pravednu presudu.
Priča o tom zločinu otvorena je neposredno pred desetogodišnjicu genocida u Srebrenici, u leto 2005, kada je na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom emitovan snimak egzekucije koji su načinili pripadnici te jedinice.
Suđenje je počelo 20. novembra 2005, a tokom dokaznog postupka saslušan je 21 svedok. Izricanju presude Škorpionima pratilo je dvadesetak domaćih i stranih TV ekipa, između ostalih i katarska televizija Al Džazira.
TV B92 danas je emitovaoi film Fonda za humanitarno pravo, u kome o tom zločinu svedoče i pripadnici jedinice Škorpioni, kao i neposredni očevidac zločina.
U filmu je jasno pokazan razlog formiranja jedinice Škorpioni, način na koji je finansirana ta jedinica, veza sa Srbijom i tadašnjim režimom u Srbiji i činjenice da su neki od pripadnika komandnog kadra te jedinice iz rata izašli kao bogati ljudi. Film je potresne sadržine i sadrži snimke eksplicitnog nasilja.

Obrazloženje presude

Porodice ubijenih pred sudom (Beta)
Predsedavajuća sudskom veću Gordana Božilović-Petrović rekla je, obrazlažući presudu, da su Slobodan Medić, Pera Petrašević, Branislav Medić i Aleksandar Medić krivi zato što su neodređenog dana tokom jula 1995. u blizini Trnova, kao pripadnici paravojne formacije Škorpioni, lišili života šest zarobljenih osoba muslimanske nacionalnosti.
Gordana Božilović-Petrović je navela da su ova četvorica sa više NN pripadnika jedinice, od kojih su neki poznati pod nadimcima Miša Turčin i Đole Šiptar, izvršili krivčno delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
Ona je zatim rekla da sud nije mogao pouzdano da utvrdi da li su šestorica ubijenih muslimanskih civila Srebreničani i da li se događaj u Trnovu dogodio između 15. i 16. jula 1995, kako je u optužnici navedeno.
Ona je rekla da sud nije došao ni do pouzdanih dokaza da je Slobodan Medić dobio naredbu od N.N. lica iz Vojske Republike Srpske da izvrši ubistvo šest civila.
Gordana Božilović-Petrović iznela je stav da je jedinica Škorpioni paravojna formacija jer je, iako je imala svoju vojnu poštu, bila podređena Vukovarskom korpusu u Republici Srpskoj Krajini, a RSK je bila samoproglašena i nikada međunarodno priznata država. Pripadnici te jedinice primali su platu od naftne industrije RSK, rekla je ona.

Porodice: Sramotna presuda

Porodice šestorice ubijenih ljudi u sudu u Beogradu (Beta)
Majka ubijenog Admira Alispahića, Nura, izjavila je novinarima da je ova presuda sramotna i da će se na nju žaliti. I tri žene, najbliži rod drugih žrtava, koje su prisustvovale izricanju presude u Beogradu, kažu da nisu zadovoljne presudom:
"Nisam zadovoljna presudom nikako, niti ću kad biti. Doveli su vojsku da ubijaju decu, jednog oslobodili, jednog na pet godina osudili. To nema nigde, to da se ubija, a da ništa ne bude kriv."
"Sramotno! Doći u ovu državu da tražimo pravdu, od države koja je izvršila agresiju na nas, ali pravde nema, sramota, velika sramota."
"Neka se srami Srbija. Pobila je po Bosni, slala je naoružanje i avione i sve je slala, pobila je narod, ne samo njih šest. A evo šta smo dobili. Ja ne ulazim u to koliko je ko osuđen, mene to ne zanima, mene zanima samo ono 'paravojna jedinica'."
I Nataša Kandić, zastupnica porodica oštećenih, kaže da sud nije, u odnosu na težinu krivičnog dela, doneo pravdu za optužene niti za žrtve. Ona je presudu ocenila sramotnom.
Nataša Kandić je, komentarišući presudu, podsetila na reči kojima se Aleksandar Medić obratio jednoj žrtvi, dodavši da "prvi put izgovara taj deo".
"Kada se pažljivo pogleda snimak egzekucije, vidi se da Aleksandar Medić stoji sa puškom iznad jednog mladića i pita ga: 'Jesi li prcao u životu?'. Ovaj kaže ‘ne’, a Medić odgovara 'E, nikad i nećeš'", rekla je Kandićeva.
S druge strane, advokat oslobođenog Aleksandra Vukova rekao je da presudom nije pobedio ni sud ni branilac, ali da ni tužilac nije izgubio. "U slučaju Aleksandra Vukova pobedila je istina i pravda jer je on nevin čovek", rekao je njegov advokat.
Zoran Levajac, koji je bio branilac i Pere Petraševića, kazao je da ne može da komentariše presudu dok ne dobije detaljno obrazloženje, dodavši da je trebalo da sud, prilikom odmeravanja kazne, više da ceni Petraševićevo priznanje.

Vukčević delimično zadovoljan

Specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao je danas da je delimično zadovoljan presudom, ali da je zadovoljan "zbog efikasnosti postupka", navodeći da nije lako doći do presude za takav ratni zločin.
On očekuje da su i porodice žrtava delimično zadovoljne presudom i istakao da Tužilaštvo nije zadovoljno presudama izrečenim za Aleksandra Medića, koji je osuđen na pet godina zatvora, i Aleksandra Vukova, koji je oslobođen.
Prema Vukčevićevim rečima, slučaj nije završen i postoje tri osobe koje su osumnjičene za zločin u Trnovu. Jedna od njih je Milorad Momić, koji se nalazi u inostranstvu, rekao je Vukčević.

Tadić: Primerena samo najstroža kazna

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je, povodom presude pripadnicima paravojne formacije "Škorpion" za likvidaciju šestorice srebreničkih Bošnjaka u Trnovu 1995. godine, da je za takav zločin jedina primerena kazna najstroža kazna.
"Smatram da je za takvu vrstu zločina jedina primerena kazna najduža kazna. Za takvo streljanje ljudi sa takvim posledicama po jedno društvo naše, bosansko, koje god hoćete, jedina primerena kazna je najstroža kazna. To je moj jedini komentar", rekao je Tadić agenciji Asošijeted pres, a prenosi Radio-televizija Srbije.

Suzdržanost u Sarajevu

Presude su u Bosni i Hercegovini dočekane suzdržano. Različita udruženja u Federaciji BiH smatraju da je priroda zločina kod Trnova nesrazmerna izrečenim kaznama.
Predsednica udruženja Majke enklava Srebrenica i Žepa Munira Subašić smatra da je zločin bio zverski i brutalan i počinjen sa očiglednim uživanjem, pa kazne nisu adekvatne.
"Nismo zadovoljni presudom, sud je ponovo pokazao da u njihovom pravu ne postoji pravda. Zar zločinac može da bude nagrađen? Umesto da se borimpo za istinu i pravdu, za ljudska prava, presude su poniženje žrtava", kaže ona.
Pravni eksperti u Sarajevu su tokom suđenja ukazivali na još jedan aspekt, a to je da su pripadnici Škorpiona tretirani kao pripadnici paravojne jedinice, pa se stiče utisak da je jedan od ciljeva bio u drugi plan gurnuti odnos te jedinice s tadašnjim režimom u Beogradu i način njenog finansiranja.
Predsednik Komisije FBiH za traženje nestalih Amor Mašović je bio svedok na suđenju. "U Beogradu, u javnosti, se zna da su škorpioni i posle Srebrenice postrojavani i odlikovani, pa je teško oteti se utisku da je suđenje organizovano tako da se isključi krivica Srbije", kaže on.
U Sarajevu se ocenjuje i da činjenica da nije ispitano poreklo bogatstva nekih komandanata Škorpiona ukazuje na još jedan aspekt neosetljivosti vlade u Beogradu za zločine u Srebrenici.

Snimak pokrenuo postupak

Snimak je Haško tužilaštvo prikazalo 1. juna 2005. na tokom unakrsnog ispitivanja policijskog generala Obrada Stevanovića, na suđenju Slobodanu Miloševiću. Obrad Stevanović tada je rekao da je to jedan od najmonstruoznijih snimaka koje je video.
"Zaista sam uzbuđen i moram da kažem da je to jedan od najmonstruoznijih snimaka koje sam ja video na televiziji. Uživo naravno nisam video ništa ni približno slično, niti jedno ubistvo, i ja sam zaista zapanjen da ste ovaj snimak pustili u vezi s mojim svedočenjem", rekao je on.
Snimak je izazvao burne rekacije srpske javnosti, političara i MUP-a. Policija je već sledećeg dana u Šidu uhapsila komandanta Slobodana Medića i još nekoliko pripadnika te jedinice. To je javnosti izneo premijer Vojislav Koštunica.
"Više ljudi je privedeno i pritvoreno. Onog časa kada nadležni organi budu smatrali da imaju dovoljno podataka s kojima će izaći u javnost oni će to i učiniti", rekao je tada Koštunica.
"Ali mislim da je za našu javnost u ovom trenutku veoma važno zaista da se reagovalo odmah i da se već polazeći od tog zaista za sve nas šokantnog, užasnog snimka, da je više onih koji su umešani u taj zločin privedeno i pritvoreno i naravno da će biti privedeno pravdi", rekao je on.
Istog dana u Beogradu je bila i glavna haška tužiteljka Karla del Ponte. Ona je bila vrlo zadovoljna, kako je rekla, brilijantnom akcijom srpske policije.
"Za samo nekoliko sati počinioci su identifikovani, ja sam videla snimak tako da nema sumnje da je to počinjeno. Ja sam na tome zahvalna. Još sam takođe zamolila za sledeću reakciju, da moji begunci koji su još na slobodi, da budu uhvaćeni", rekla je ona.
I predsednik Srbije Boris Tadić tražio je hitne poteze pravosudnih organa. "Oni koji su viđeni na tim snimcima kao ubice jesu do juče bili slobodni. Šetali su po našim ulicama, ponašali se kao poštovani građani, sretali se s našim ukućanima i našom decom možda kupujući u trafikama i samoposlugama. To stanje nije normalno stanje. To stanje mora da se prekine", rekao je on.
Odmah posle snimka Beogradski centar za ljudska prava tražio je da Skupština Srbije donese rezoluciju kojom će osuditi zločin u Srebrenici. Posle višenedeljnog stranačkog prepucavanja i raznih verzija rezolucija nikada nije doneta.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad