2007.

JOVICA AĆIN

Jovica Aćin (1946), autor je nekoliko knjiga eseja (među kojima su najpoznatije Poetike krivotvorenja i Gatanja po pepelu) i nekoliko kniga priča (među kojima su dve skorašnje Mali erotski rečnik srpskog jezika i Dnevnik izgnane duše). Za knjigu priča Pročitano u tvojim očima Vitalovu nagradu "Zlatni suncokret" - podelivši je sa Markom Vidojkovićem, koji je ovo prestižno priznanje osvojio za roman Sve crvenkape su iste.
U žiriju su bili Jovan Zivlak, Nikola Strajnić i Tomislav Bekić.

 

 

ZAŠTO VOLIMO


Zašto volimo?

Lakše je voleti nego odgovoriti na to pitanje. Voleti je prirodno, teče samo od sebe, a ozbiljno i odgovorno odgovarati na pitanja iziskuje pripremu i razmišljanje.

Ljubav biva, naravno, utoliko dragocenija kad je nalazimo u situacijama u kojima nam izgleda da je sve onemogućava. U ekstremnim situacijama čovekove egzistencije, u kojima i sam život biva obezvređen, otkrivao sam makar nagoveštaje ljubavi. Često o tome pričam, i to su ekstremne priče. Ne stidim se blata, ne bojim se smrti, i ekstremno se opirem ekstremnom nasilju na koje nailazimo i kad to najmanje očekujemo. Tada se ne smemo predavati sentimentalnosti niti strepeti da prizivamo oporu i crnu magiju jezika. Ne odvraćajmo pogled. Tu se iskazuje vitalizam pripovedanja, a ono nikad ne pati od lažnog morala niti zazire da prelazi zadate granice. Ne očekujte od mog pripovedanja dobre manire. Nema njih u umetnosti, kao što nema ni ućutkivanja. Pripovedanje ne samo da ume nego i mora da zapeče. Otuda ekstremne priče ponekad volimo ekstremno, mada smo to retko spremni da priznamo javno. Ako nas neka priča ponese, svojom munjevitom maštom razotkrije nam mnoge skrovite odgovore, kao i čudesna, dalekosežna i još neizrečena pitanja, samo nastavimo i slobodno izjavljujmo ljubav koju priča budi. Prihvatam onda i da je priča skandal, kao što je imaginacija skandal za svaku stvarnost koju bismo da ugladimo i konzerviramo, oduzimajući joj životnost. Na strani imaginacije, koja je protivotrov mržnji i zlu i koja nas oslobađa utamničenosti navodnim činjenicama, ja lutam, tražim, pričam, budan sanjam, i to je podjednako istinito kao svet koji jeste sa svim onim u šta se može pretvoriti. Prepoznavanje tog sveta, stvarnog i nestvarnog u isti mah, pogon je pripovedanja kao krvotoka našeg opstanka.

Imaginacija, koju pripovedanje iziskuje i uvećava, podmazuje naše svakodnevno trajanje. Priče nas teše ili pale. U njima je svetlost koja nas vodi kroz snove ili budi. One su reči koje stalno huje oko nas. Kako god, život mi je nezamisliv bez priča. Bez njih, propuštamo nešto suštinsko. Suština stvarnosti je zapravo u našim snovima, u onome što ne bismo da znamo, i stoga se istina stvarnosti događa jedino u pripovedanju koje je sposobno da podnese snove, njihovu divljinu, i da im čak neprestano pruža jezičku, stvaralačku priliku da nam se obraćaju. Hiljadu puta nam se već pokazalo da se sve što je bitno u događanju odigrava u našoj priči o njemu. Onaj ko ne može da izdrži snove, beži u takozvanu stvarnost.

Ako volimo dobre priče, onda nam više nije potrebna nikakva priprema i možemo čak i bez razmišljanja da sebi smesta kažemo da znamo odgovor na pitanje zašto volimo. I uživajući u čitanju da uživamo u tome što volimo i koga volimo. Priče štite našu ljubav, ne manje kad su priče žestoke i pune rizika. Ako ipak ne biste da volite, ja vas neću prekidati u toj grešci da se ustežete od pripovedanja koje je, kao i voleti, prirodna energija čijoj sam se alhemiji takoreći obećao. Međutim, ta alhemija će nastaviti da vam poručuje, jer ste mi potrebni: ne dižite ruke od svog života, neka teče dalje. A ja ću nastaviti da ga čitam iz vaših očiju.

Verujem da svi imamo, čak i kad toga nismo svesni, neki odgovor na pitanje koje me je povuklo. Moj dolazi od radosti u čitanju. Naučivši slova, krenuo sam da čitam, sve. Shvativši da baš sve na svetu ne mogu da pročitam, počeo sam da se prepuštam biranju, nudeći se pričama da me same izaberu. Većina bi, ne sumnjam, mogla iz svog sećanja da prizove neko slično iskustvo.

Zašto počinjemo da čitamo u detinjstvu upravo i pretežno u trenucima kad smo bolesni? Zato što naslućujemo ne samo da je čitanje kadro da se nosi sa vremenom nego i zato što nas čitanje oporavlja. Iako se može dogoditi najdivnija stvar da postanemo zavisni od čitanja, kao od nekog opojnog sredstva, nemojmo strepeti, jer to je jedina zavisnost koja nam krepi duh i koja može da nam zaceli rane u životu, ponekad smrtonosne. Istovremeno, ne strahujmo preterano ni da će ta zaraza da osvoji i obogati ovu zemlju. Malo nas je koji bolujemo od nje, bez obzira što je od svih strasti koje bi da gospodare nama čitanje najvelikodušnija, jer nas voli, daje nam i ništa ne zahteva zauzvrat. Mada svako može da joj se preda, izgleda da je ona ovde samo za izabrane, koji istinski hoće najbolje, život kao kosmički izum koji je putem imaginacije začela haotična materija. A pripovedač samo više ili manje uredno prepisuje to začeće
.


Beograd, 6. mart 2007, podne

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad