2007.

LENA ANDERSSON

Lena Andersson je rođena 1970. Pisac i novinar. Trenutno je televizijski kritičar u listu Svenska Dagbladet. Magistar nemačkog, političkih nauka i engleskog. Debitovala godine 1999. romanom “Je l’ bilo dobro?” (Var det bra så?), a zatim je napisala i romane “Dakle, ti si Šveđanka?” (Du är alltså svensk?) 2004, odakle je odlomak, a 2006. je objavljen “Duck City”.

 


DAKLE, TI SI ŠVEĐANKA

Napravili su pauzu i Fatima je otišla kroz hodnik da bi se prošetala ulicom. Kada je već došlo vreme da se vrati da bi nastavila razgovor sa socijalnom radnicom, ona još nije uspela da pronađe izlaz. Sretala je ljude koji rade u zgradi. Videla ih je kako bestežinski klize hodnicima dok su im dokumenti šuštali u rukama. Kada bi došli do prostorije u kojoj bi papiri trebalo da se ostave, nikakvo vreme ne bi proteklo, jer ovde vreme ne postoji. Ovde postoje pravila i papiri koji mnogo vrede. Ne može da izađe a ne može ni da se vrati.
Odjednom je na drugom spratu a da se nije popela nikakvim stepenicama. Nije joj jasno kako je to zgrada sagrađena. Pokušava da se vrati istim putem kojim je došla, ali ne seća se kako je put izgledao. Na kraju dolazi do kraja prostorije za saslušanje, i samo nastavlja da hoda; kud god da hoda, svi putevi kao da vode nazad. Kakva ingeniozna konstrukcija, pomisli ona, kako sposoban arhitekta.

- Možda se čudiš zašto postavljam sva ova pitanja?
- Da.
- I kuda ovo ovde treba da vodi?
- Da.
- Možda se pitaš šta sve ovo ima s tvojim mestom na tržištu rada?
- Da.
- Onda treba da ti kažem. Već sam rekla gospodinu T.-u. Sada ću ti dati malo više informacija. Naš zadatak danas jeste da utvrdimo tvoju kvotu. Tvoju multiplikovanu kvotu. Eto zato sedimo i pričamo o svemu i svačemu, ti i ja. Kvota je formula koju su izračunali naši naučnici. U svim ljudima postoji jezgro u obliku kruga. Jezgro je identitet, kod nekih sinonim s razlikom, seksualnom različitošću. Svaki krug ima prostor. Svaki prostor može da se izračuna iz površine. U naše vreme sve je važnije imati identitet u smislu seksualne različitosti.
Socijalna radnica nacrta uz pomoć šestara krug na parčetu papira.
- To je tvoj krug.
Kada je Fatima pokazala na krug, osetila je kako su joj prsti zgrčeni i trapavi u blizini savršene obline kruga. Stavila je vrh kažiprsta na liniju kruga, ali oseća samo papir.
- Prilično je okrugao, reče ona. Potpuno.
Savetodavka klimnu.
- Da, ne može biti okrugliji. Šestar to uspeva.
Fatima gladi papir i krug kao da su koža.
- Ali ja sam u romboidna.
Savetodavka ju je ispitivački pogledala pre nego što je rekla:
- Mislim da nisi. Ali u tom slučaju, stavićemo jedan krug u tvoj romb.
- To će da bude neprecizno. Zar ne možete umesto toga da izračunate površinu iz romba?
- Ne. Nemamo formulu za rombove.
Fatima uze olovku i nacrta romb, ali bez lenjira on je ispao iskrivljen i deformisan i uopšte nije bio lep u poređenju sa krugom.
- Nešto si pričala o kvoti.
- Multiplikovana kvota.
- Ali nije li kvota rezultat nečeg podeljeenog?
- Naša kvota je površina. Sada je tako odlučeno. Metode su naučno proverene.
Savetodavka se pomeri uz trzaj, otpi malo vode, ispusti olovku na pod.
Fatima razmišlja o krugu.
- Onaj tamo cvet je bolestan, kaže malo kasnije i pokaza prema biljci koa se nalazila u okviru prozora.
- Biljka je mrtva je već mnogo godina, reče savetodavka.
- A tako je zelena.
- Farbaju joj lišće. Imamo zaposlenog Sika koji se time bavi. Kad zaposliš jednog Sika, po novim pravilima ne moraš da zaposliš mnogo drugačijih. On odgovara dvojici Turaka, trojici Jugoslovena, i Grka, petorici Francuza, osmorici Nemaca, devetorici Finaca, desetorici Amerikanaca i Engleza, trinaestorici Danaca i četrnaestorici Norvežana. Postoje tabele za to, ali pamtim proporciju za svaku zemlju. Testiraju nas svakog meseca. Sik se bavio prodajom noževa. Vodio je računa da ljudi kupe prave noževe. Imamo sasvim zabavnog Sika; jedne večeri kada smo napravili žurku on je izračunao koliko mnogo sati tokom života je uštedeo time što nije išao frizeru ili što se nije brijao. To oseća kao da ima duži život od ostalih. Dobio je vreme za nešto drugo. Za šta, tome se možemo čuditi, ali poštujem njegov proračun.
- Dobio je vreme da obavija turban.
- Da, na primer. To mora da dugo traje. I onda se može odlično shvatiti da ne ide frizeru ali umesto toga može da posveti to vreme obmotavanju turbana. Sve je pametno uređeno, kad se bolje razmisli.

- Da ti objasnim dalje taj kružni projekt kojim naša agencija, naša vlast, upravlja. Zove se Sveža krv. To se zasniva na ideji savremenih mislilaca koji se zovu, sada ćemo da vidimo kako se zovu, ovde sam imala papirić s imenima. Spivak, Baba, I.M. Jang – kako je to lepo, žena među misliocima, Aristotel (dakle ne Aristotel Onazis, samo onaj pravi) – ali projekt nosi ime po Frenklinu Ruzveltu. Svežom krvlju dobićemo živopisniji rast. Gospodin T je opsednut Ruzveltom. On zna napamet sve njegove reforme i govor povodom napada na Perl Harbur. Na obaveznom skupu stranih studenata sa razmene, u avgustu svake godine, zaposleni to pevaju u horu. ”This day will live in infamy” - cela grupa skandira. Ono na šta mislim jeste da danas za predsednika nikako ne treba birati čoveka u kolicima. Hendikepiranima je svakako bolje od 1930-ih, ali za predsednika ih ne treba birati. Moram da priznam da ja sama ne bih glasala za nekog u kolicima kada bi se kandidovao protiv jednog Roberta Kenedija ili jednog Bilija Klintona. I sada dolazimo do pitanja: da li je svet postao manje tolerantan urpkos svemu što se dogodilo? Da li je Holokaust nešto što samo tako otresamo kao perut s ramena umesto da se suočimo s njim kao što treba? Holokaust mora da bude jedan od najsnažnijih registrovanih brendova svih vremena. Ali nije fer prema žrtvama da koristimo reč brend. Ono što želim da ti kažem je samo to da Holokaust na jedan genijalan način uspeva da plasira svoju poruku. I to tako da se poruka nikada ne ponovi, jer bi to bilo nepoželjno. A to se ionako ne može ponoviti s istim ljudima, zbog toga što su oni mrtvi. Gotovo da se tu može govoriti o putu bez povratka, putu s lošim krajem. Izgledaš začuđeno.
Ne, Fatima se ničemu ne čudi, već je tako žedna da joj se usne lepe, a počinje i da oseća glad. Ali na vidiku nema nikakvog ručka.
- Hoćeš li da kažeš nešto o Holokaustu?
Fatima zavrte glavom.
- Ne. Hvala.
- Ali imamo vremena.
Savetodavka se duboko zavali u stolici da bi pokazala koliko mnogo vremena imaju.
- Za to mi fali jezik.
- Doći će i jezik, doći će. Koliko si već u Švedskoj?
Muk.
- To je tako užasno. Mnogo ih piše to piše s malim “h” da bi još više umanjili, reče savetodavka ubrzo nakon što se ponovo nagnula nad dokumentima: - Moramo da nastavimo. Slušaj ovo: ”Let us go forth to lead the land we love, asking His blessing and His help, but knowing that here on earth God’s work must truly be our own”. Ovo je završna reč u inauguracionom govoru Džona F. Kenedija. To sam zapamtila zbog sebe, ne zato što je gospodin T. to želeo. Vrlo lepo rečeno. Moglo bi se pomisliti da zvuči kao da je to rekao predsednik Irana, ali to bio bio površan utisak. Kada Kenedi priča o Bogu, on misli na prirodu. To je razumljivo ako si rođen u toj kulturi. Reč je o suptilnoj jezičkoj i kulturološkoj kompetenciji. Prljavi Hari na primer ne zove se tako zato što je kaljav. To je jedna jezička finesa, uobičajena u jeziku zapadnih zemalja; to je preneseno značenje reči.
- Valjda je Dirty Harry bio i stvarno prljav?
- Ima prljave metode, to da! Ali nije prljav u smislu da se ne kupa! To sam pokušala da ilustrujem, kako jezik može da se primeni na mnogo ravni.
Fatima reče:
- Mada, kada pojuri na ulicu i krene da puca u nekog tipa dok istovremeno jede kobasicu, iznenadilo bi me da barem malo ne uprlja sako kečapom i senfom. Čak ni on ne može da ostane hladnokrvan u takvoj situaciji.
- Da li je jeo kobasicu?
- Nešto s hlebom.
- Većina je pomalo smešna s hranom u ustima, ali Hari je samo očvrsnuo od toga. Njegova vilica je postala čvrsta kao kamen. Hari kao ime inače ne nosi neku težinu, ali na njemu ono nešto znači, verovatno zato što je u kombinaciji s pridevom. Najodvratnije ubice u filmovima Klinta Istvuda su često, to si možda i primetila, njegove suprotnosti što se tiče fizičkog izgleda. Oni su dati samo u naznakama, oklembešene vilice, spuštenih usana i brade, pretežno mlitavi - dok je on sam kao od brega odvaljen. Kod protivnika uvek nedostaje fizička čvrstina. To bi neko trebalo da istraži što se tiče diskriminacije. Jedan lobi nenabildovanih momaka. To ti je frenologija našeg doba. Vidim po tebi da u svakom slučaju misliš da je on jeo kobasicu s hlebom. Ne mogu da se zakunem šta je to bilo, ali sam sigurna da to nije bila obična kobasica, u ovom slučaju hot dog.
Fatima masira noge. Nije oduševljena ovako dugotrajnim sedenjem. Stolica je neudobna i pritiska joj butine. Ona upita:
- Kada će mi javiti?
- Ne danas i ne sutra. To je komplikovan postupak. Sakupiće geometrijske podatke, zatim ja šaljem informacije analitičkoj grupi koja se bavi eliminacijom.
- Šta se eliminiše?
- Korov se eliminiše. Raste pored železničkih šina.
- Kojeg voza?
- Onog koji sada ide.
- Kuda ide voz?
- Napred. Nijedna inteligentna biljka ne raste na pruzi i ne čezne da je neko pregazi. U tom slučaju mora da se promeni. Tako kako je stvorena, previše čvrsto sedi na jednom mestu, a nikada ne bi trebalo iščupati biljku s korenjem.

Fatima stavi ruke na svoj gladni stomak. On zavija i krči. Ona reče:
- Ja sam korov. Čvrsto sedim a voz prolazi pored mene. Rastem čak i kada me poprskaju. Ako me poprskaju, meni počne da treba prskanje, cvetam zbog njega.
- Korov preti da prekrije šine tako da voz ne može da napreduje. A voz mora napred, inače će da zarđa i korov će opet da poraste. Da li si videla stari voz koji stoji na šinama? Nije lep prizor. Voz mora da se kreće ili umire.
- Zašto ne vozimo taj voz, ako želimo da ide?
- Koji mi? Voz ne može da ide bez šina. Šine čine voz vozom. Inače bi to bilo neko drugo vozilo. A šine se ne postavljau bilo gde. Vozimo tamo gde je prohodno.

Napraviše novu pauzu. Ovog puta Fatima je uspela da se snađe i izašla je na ulicu.
Vruće je i vetar je topao. Vrti joj se u glavi, misli su joj uskovitlane. Trebalo je da kupi nešto za jelo ali nema dovoljno para. Glad je sada veoma muči. Koncentriše se da ne bi ništa osećala. Njena zelena bluza joj se lepi za leđa. Vidi se u staklenim vratima kafea i klima glavom, a osoba u staklu joj uzvraća klimoglav. Kada Fatima napravi korak udesno, osoba u vratima korakne ulevo. Kada neko uđe u kafe, ona se skloni i ostane sama sa sobom. Kada se vrata za tren zanjišu, opet ih je dvoje i gledaju jedno drugo; ona gleda sebe. Tada jedan par zastade ispred staklenih vrata i ponovo je izbrisaše. On je imao trenčkot na ovoj vrućini, a ona cipele s visokom potpeticama, sa kojih su njene gole pete svakim korakom isklizavale. Čovek izvuče mapu. Oni su turisti, on je čitač mape, a ona je odavno prestala da se čudi tome gde su i kuda će. Da su zamolili Fatimu mogla je da im pomogne. Grad poznaje dobro. Bilo bi to jednom da je neko pita za put u ovoj zemlji čiji je građanin postala.
Ruž za usne u ruci turistkinje iščekuje usnu. Ona gleda usne u vratima kafea. Muškarac sada zna kuda će i presavija mapu, presavija je pogrešno kao što ljudi rade s mapama onda kada neće nikog da pitaju za pravac već se prave da su pronašli pravi put; i on trpa grudvastu hrpu papira u unutrašnji džep mantila. To bi mogao da bude i novorođeni krokodil, i njega bi mogao da nagura u svoj džep jednakom samorazmljivošću. Od mape mu je nabrekao čitav grudni koš, ali sve je normalno, niko neće da priđe i da kaže da se mapa ne savija tako.

Fatima žedna sedi u svojoj stolici. Socijalna radnica je svoju bocu napunila vodom.
- Šta si ti zaista?, pita ona kao da je mislila o tome tokom cele pauze.
- Gladna i žedna.
- Ne, mislim na ovo Berberka, šta je to?
- Ja sam prosto ona koja sam.
Savetodavka izgleda zamišljeno. Onda reče:
- Hoćeš li kolač?
- Rado. Mogla bih čak da uzmem dva.
Savetodavka prelistava Fatimina dokumenta. Posle nekoliko minuta tišine ona reče:
- Da li si kao profesionalna pekarka snob kada se radi o kvalitetu kolača i misliš li da naši kolači nisu odgovarajući?
- Rekla sam ‘da’ svaki put kada si me pitala da li hoću kolač.
Savetodavka klimnu.
Čitav praznik Fatima je sedela i pisala sastav koji sada socijalna radnica oblikuje pred sobom. Dvadeset puta je pisala ispočetka, sto puta je otvarala rečnik da bi svi predlozi, članovi i oblici imenica bili kako treba. Tu se nalazi njen život. Ona misli: da sam sama sebi tako nevažna kao što sam ovoj plavoj i zdravoj osobi u uštirkanoj svetloplavoj bluzi srce bi mi stalo.
Savetodavka brzo pogleda Fatimu.
- Dakle htela bi kolač?
- Hvala, rado bih uzela. Užasno sam gladna.
- Ali samo ako je dobar ili šta? Bolje je da dobiješ kolač koji nije tako dobar nego uopšte ne dobiješ kolač. Tako mi radimo u Švedskoj.
- Pa gde su ti kolači?
- Dobićeš onaj kolač koji uzmeš. Ako bih ja preuzela na sebe da skoknem po činiju s kolačima, time bih osnažila tradicionalnu ulogu polova.
- Da odem ja da donesem kolače?
Savetodavka je izgledala zbunjeno suočena s novom situacijom. Kada je intenzivno razmišljala, napućila bi usne. Rekla je:
- Mogle bismo da zamolimo Sika da donese kolače, on je muško. Ako naša interna radio-veza nije pukla zbog vrućine. Kolači inače nisu stvarno korisni. Da li si mislila na to da, kada pečeš kolače, time doprinosiš skraćivanju života ljudi, da ih činih gojaznim, da im daješ dijabetes, povećavaš nivo masnoća u krvi, uzrokuješ infarkt?
- Ne.
- Pa o čemu si onda mislila?
- Da ljudima treba da se sviđa moje pecivo i da treba da dobijem platu.
- Možeš li danas da stekneš makar približnu perspektivu o tome kako je to bilo kratkovido? Kratkovidost i hedonizam daju pečat našem vremenu. U svakom slučaju na Zapadu. Ali možda je drukčije tamo odakle dolaziš?
- Da, uopšte ne posedujemo pojam o vremenu.
Savetodavka se neočekivano zagrcnu od smeha; bio je to gotovo živahan smeh.
- Ne treba da se šališ sa mnom. Ponekad pomislim, da li ti razumeš da je korisno biti sa Zapada sa svom krivicom koju to podrazumeva. Ništa tako ne opušta kao večiti status žrtve, kao to da uvek kriviš nekog drugog. Vi treba da zahtevate da i sami odrastete. I da zahtevate od nas da vam dopustimo da odrastete..
Fatima se obradovala smehu, promeni načina razmišljanja, otporu. U sloju šljunka po rastresitoj zemlji sijaju obluci po kojima njena stopala i ruke klize unazad pokušavajući da se uspnu. Čitavo popodne čeznula je natera savetodavku da je uzme za ozbiljno. Ali bliskost nije dugo trajala. Socijalna radnica je imala da se pridržava svog formulara, imala je svoj večiti formular a misli je kupila na institutu; nerado se oslanjala na samu sebe malo duže. Upitala je:
- Zašto si napustila svoju zemlju? Fatima odgovori:
- Bila sam ateista.
Savetodavkino iznenađenje je funkcionisalo kao širenje lica, kao slučajna mekoća u svemu što je bilo strogo. Njene oči su se sužavale i širile kao da je nešto svrbelo iza njih.
- Biti ateista u naše prosvetljeno izgleda mi čudno.
- Bilo kako bilo, tako je bilo.
- Prilično su ti suha usta.
Savetodavka podiže prste da pokaže gde su usta.
- Bele pločice. Treba da namažeš to nečim. Nemaš nikakav balzam?
- To je zato što sam tako žedna.
- Odmah smo gotovi. Ali tvoj poluprečnik je još uvek nejasan. A to je rupa u tvom spisku kvalifikacija. Nedostaje više godina. Zbog čega je ta rupa?
- To mora da je bilo onda kada nisam postojala.
- Kako to misliš?
- Trebalo je vremena dok sam došla u taj mali naprstak. Nakon što sam dugo bila apatična, to je onda ispalo kao rupa u životu.
- Pretpostavljam da je to od čega si napravila rupu u tvom poslu tvoja najbolja kvalifikacija u našim očima. Nemoj tamjanom da kadiš lucidnost, Fatima.
Savetodavka napisa nekoliko reči u beležnicu, pa reče:
- Vratila bih se na ovo Berberka i “Serberka”, jer niko neće moći da čuje razliku između te dve reči. To može da ti donese probleme.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Preveo Predrag Crnkovic

Nazad