2007.

LIDIJA BEATOVIĆ

Lidija Beatović, rođena 29/10/1966 u Senju, Hrvatska. U kratkotrajnoj karijeri objavila nekolicinu priča u Alefu, Siriusu, Znaku Sagite i Tamnom Vilajetu. Od 1992. živi i radi u Južnoafričkoj republici.
 
GA-RANKUVA

1.

Žoao de Kanja deli ljude u dve grupe: u prvu stavlja gladne, ambiciozne ljude koji se neumitno uspinju unapred definisanom lestvicom uspeha, bilo gde, bilo kako, pod bilo kakvim okolnostima. U drugu grupu stavlja opoziciju kod koje je taj proces naprosto obrnut - stavlja onu nesrazmernu većinu koja se ili zatiče u silaznoj putanji ili naprosto stagnira na platou koji za njih označava i polaznu tačku i krajnji domet.
Žoao veruje da na ničijoj zemlji između te dve krajnosti opstaju isključivo marginalci.
Neprilagođeni.
Boemi i hipiji, sitni kriminalci i paraziti, glumci privremeno zaposleni kao kelneri, neshvaćeni umetnici i neprihvaćena piskarala, romantičari, filozofi, pragmatični ateisti i svekoliki osobenjaci okupirani traženjem onoga što ionako ne postoji. U svim njihovim varijacijama spaja ih zajednički nazivnik jeftinog alkohola konzumiranog u zabačenim mestima bez neonske reklame - skrovitim barovima čija su ulazna vrata dizajnirana da odbiju na prvi pogled a istinski uplaše na drugi. U takvim barovima zatiču se uglavnom ljudi koji ne mare za posledice današnjeg dana, baš kao što i ne brinu odviše zbog posledica jučerašnjeg.
Duboko Plavetnilo je jedno od takvih mesta.
Duboko Plavetnilo je džez klub iz vremena u kom je bend uživo podrazumevao obavezan sešn a svaki bitnik sa osećajem za trend bio u stanju da iz klavira izvuče spor bugi-vugi. Džez klub sa obaveznim inventarom crno ofarbanih prozora, visokih barskih stolica, tapaciranih kožnih sofa i lenjih plafonskih ventilatora čije trome elise stvaraju vorteks duvanskog dima. Džez klub sa obaveznom galerijom crno-belih fotografija, asimetrično načičkanih oko malih vitrina sa staklenim vratima. Ključevi tih vrata po pravilu su ili polomljeni ili izgubljeni; dobrodošla slučajnost koja dopušta retkom vinilu, trubama i saksofonima da u relativnoj sigurnosti navlače patinu i znatiželju. U jednoj od tih vitrina, pored klarineta i autografisane fotografije Ele Ficdžerald nalazi se ljudska lobanja bez donje vilice. Na desnom očnjaku mutno svetluca zlatna navlaka a sa obe strane čela, iznad arkada, naziru se dva kružna zadebljanja.
Sećam se prvog u nizu onih sasvim nasumičnih pitanja koji su obično posledica rezignacije ili naprosto dosade; da li je prava? Da li je to zaista tek replika izvajana u poroznom kamenu? Kakvu zapravo ima svrhu taj ornament - zašto bi iko uložio trud da vajarsko savršenstvo skrnavi labavo pričvršćenom zlatnom navlakom na desnom očnjaku? I čemu uopšte lobanja u kabinetu sa staklenim vratima, pored klarineta i Eline slike, u džez klubu sa vratarom koji nepoznata lica dočekuje izrazom iskrenog zaprepaštenja, nakalemljenog na brižljivo negovanu veštinu da naplati ulaznicu pre no što skloni nogu sa vrata?
Redovni gosti Dubokog Plavetnila se mešaju sa strancima onako kako se ulje meša sa vodom - bez intenziteta, bez namere, bez ikakve posledice. Mimoilaze strance sa istom bezvoljnom lakoćom sa kojom mimoilaze senke kroz čije trodimenzionalne privide posežu za rumom na krhotinama leda, šrafcigerom odvaljenim od rubova komercijalne sante skrivene u plastičnoj kofi pod šankom.
No ipak, upornošću i vremenom čak i senke poput mene uspevaju da dokažu kako u tom stoičkom ignorisanju vide ništa manje od detinjastog izazova. U čast priznanja tako potvrđene izdržljivosti, starosedeoci Dubokog Plavetnila ležerno razmene sažete biografije: mrzovoljni vratar se predstavlja kao Manuel Žoze de Nova Alberto Pereira de Kanja a njegov stariji brat - barmen Žoao Fernando de Nova Alvinjimo Pereira de Kanja.
Mani je vratar.
Žoao je barmen.
Od tog trena na dalje, Duboko Plavetnilo poseduje samo onoliko tajni koliko je čovek spor da ih sve sasluša.
Ja prilično brzo slušam.
Ljudi koji traže ono što se ionako ne nalazi pre ili kasnije završe u Dubokom Plavetnilu. Za njih naprosto nema mesta u bi-polarnom svetu mobilnih telefona, mikrotalasnih pećnica, orbitalnih stanica, interneta ili kvaita. Sasvim je moguće da se takvii ljudi naprosto rasplinu pod udarom dnevnog svetla istog momenta kada kroče na ulicu.
Ali među zaštitničkim zidovima Dubokog Plavetnila oni opstaju koliko i vorteks duvanskog dima pod lenjim elisama plafonskog ventilatora dok uvek isti bend svira za boeme i marginalce, za neshvaćene umetnike i neprihvaćena piskarala, za uvek iste ljude zaokupirane traženjem onoga što ne postoji.
Jedan od tih ljudi je Stanislav Slav Jeržev, čovek koji je ćutke prešao ceo put do kraja sveta.


2.

Žoao de Kanja tvrdi da je Stanislav Slav Jeržev zapravo crna ovca Akermanovih - klana čije ime je sinonim za trgovinu dijamantima isto koliko i de Birs. Istina, sa malom razlikom što partrijarh Moše Akerman i dan danas ima glavnu reč u svojoj dijamantskoj imperiji, dok je ime de Birs tek sentimentalna uspomena na dvojicu brzoplete braće bez trunke poslovnog ekumena.
Žoao tvrdi da je Slav Jeržev zapravo jedinac Moše Akermana i njegove prve žene Hane, koja je sredinom 50-tih aktivno pomagala Moši u švercu dijamanta iz Angole. Ne zna se tačno kako je Hana završila; Žoao se seća kako je krajem 50-tih bilo govora o Haninom kidnapovanju od strane angolske Junite ali to je bilo haotično vreme pre izbijanja civilnog rata i glasine su često bile prilično neverovatne.
Naravno, sasvim je moguće da je priča istinita i da je Unita zaista kidnapovala najpoznatiju ženu Afrike i Mošinu najuspešniju mulu angolskih dijamanata. Prilično je verovatno da su gerilci zaista tražili od Akermana veću otkupninu nego što je ovaj bio u stanju da plati. Sasvim je prihvatljiv trač kako je umesto ucenjivačkog pisma Moši Akermanu poslat famozni paket sa Hanina dva manikirana prsta i uvetom na kom je bila okačena biserna minđuša.
U ono vreme je bilo više nego dovoljno takvih slučajeva. Poštanske usluge su tada bile neka vrst ruskog ruleta - braon papir, uvezan kanapom i pečatiran crvenim voskom, mogao je da sakriva bilo šta - od satrulih delova surovo amputirane ljudske anatomije pa sve do minijaturnih ekspolozivnih naprava aktiviranih nečujnim sistemom opruge. Kolonijalizam je istovremeno bio u zenitu i na izdisaju a nagoveštaj obličja budućih stvari na horizontu bio je više nego rasplinut. Gorila-gerili je trebalo oružje a najlakši način da se do oružja dođe bile su otkupnine za kidnapovane.
Angolska Unita je naprosto sedela na dijamantima koje nisu znali ni kako da iskopaju niti kome da prodaju. S vremena na vreme Unita je lečila besparicu i frustraciju otmicom i ucenom.
Bilo kako bilo, neosporna je činjenica da je Hana Akerman sredinom 50-tih bila živa i zdrava supruga najmoćnijeg čoveka pod-Sahare i neosporno centralni deo svake konjske trke ikada zabeležene u novinama.
Druga neosporna činjenica precizira da je Moše Akerman u oktobru 1959-te oženio mladu poljsku imigrantkinju imenom Rut Mazicki.
Očigledna kontradikcija tih dvaju dokazivih tvrdnji uzrokovana je neobjašnjivim odsustvom relevantnih javnih podataka. Kolonijalističke novine, inače uvek gladne socijalnih senzacija, iz nekog čudnog razloga nisu našle za shodno da objave niti jednu fotografiju sa Mošinog drugog venčanja. Žoao se seća kako je u ono vreme pročitao tek jedno jedino zabačeno novinsko obaveštenje o sklapanju bračne zajednice između gospođice Mazicki i udovca gospodina Akermana.
Reč “udovac” bila je prva i jedina štampana potvrda smrti Hane Akerman.
Ali glasine o smrti Hane Akerman su bile neuporedivo detaljnije i putovale su savanom brzinom požara. Glasine su tvrdile da je Unita kidnapovala Hanu Akerman jednog vrelog decembarskog dana na Etoša graničnom prelazu u Namibiju. Glasine su također tvrdile kako je Hana taj put putovala bez svog jedinca Slava kojeg su u blumfontejnskoj bolnici sestre Hristovog milosrdnog srca predano negovale kroz opako bunilo malarične groznice. Hana je tog decembra putovala u pratnji trojice Bantu sluga, štiteći se od vreline afričkog sunca klasičnim safari kompletom kolonijalnih afrikaner-madams: tri-četvrt kaki suknjom do gležnjeva, belom košuljom od sirove afričke svile i malim slamnatim pilboks šeširom. Glasine su dalje tvrdile da crnci u Haninoj pratnji nisu pružili ama baš nikakav otpor Junitinim gerilcima na čija lica je Hana Akerman uzaludno kidisala svojim manikiranim noktima - nije bilo čak ni otvorenog sukoba, niti jednog jedinog ispaljenog metka.
To je bio poslednji put da je Hana Akerman viđena.
U idućih pet meseci, Moše Akerman je poštom primio dovoljno amputiranih delova tela svoje supruge da sa njima legalno izdejstvuje upisivanje njenog imena u knjigu mrtvih.
E sad.
Devojačko prezime Hane Akerman bilo je Jeržicki. Samo po sebi to i ne znači bog zna šta ali Žoao smatra kako je to sasvim dovoljan dokaz da argumentovano poveže Stanislava Slava Jerževa sa nekadašnjom najpoznatijom socijalnom leptiricom kolonijalističke sub-Sahare.
Naravno, Žoao nikada nije tražio argumentovano dokazivanje, njemu je uvek bila dovoljna Slavova reč.
Taj konkretno “dokaz” Žoao je ponudio meni.
-Zašto Jeržev a ne Jeržicki?
-Kakvo je sad pa to pitanje?
-Validno. Ako je hteo da se reši imena Akerman, ako je već hteo da uzme Hanino devojačko prezime, zašto onda nije uzeo originalno ‘Jeržicki’?
-Šta ja znam… verovatno je zvučalo pomalo… Budi fer, kako tebi zvuči Jeržicki? Jer-žiii-cki! Šta prvo pomisliš kada čuješ takvo ime? Prvo se zacerekaš, to obavezno. A onda, šta onda pomisliš? Icki - micki - picki… bah! Seti se sebe sa osamnaest godina - stvarno misliš da bi ti bilo prihvatljivije ime Jeržicki?
-Ne.
-Nego?
-Armstrong.
(Žoao de Kanja čašom ovlaš dodiruje moju i smeši se dok bend na bini svira It don’t mean a thing if you ain’t got that swing.)

***
Postoji dovoljno dokaza za pretpostavku kako Slav Jeržev danonoćno obitava iza paravana jednog od separea u kom miris prašnjavih knjiga sa lakoćom uspeva da nadvlada čak i duvanski dim, tamo negde u dva sata po ponoći. Slav je deo inventara Dubokog Plavetnila koliko i masivan bar od uglačane ebanovine, optočen mesingom i sa godinom proizvodnje izrezbarenom u dno centralnog reljefa besnih viperida.
AD 1928, tačno između razjapljenih čeljusti Bitis arietans i Causus rhombeatus. Za većinu ljudi to su naprosto zmije ali Mani de Kanja u toku inicijacije uvek iznađe načina da skrene pažnju na trouglaste glave na debelim, čvrstim telima koja završavaju kratkim repovima. Tokom moje inicijacije, Mani je našao za shodno da napomene kako se viperide razlikuju od ostalih zmija koliko se ove potonje razlikuju od guštera a ja se više čak ni ne trudim da se u potpunosti setim svih razloga.
Viperide navodno imaju bezbroj rezervnih embrio-zuba, uredno poređanih iza kompleta koji trenutno koriste. Mali koščati zglob na vilici dopušta zubima da se sklope kada zmija zatvori usta ili kada rasklopi čeljusti da proguta pacova pa čak i kokošku. Spore su ali opet, takve su naravi da im ne treba bog zna kakva brzina; dok većina gmizavaca bira da se skloni od čoveka, viperide zasikću, preteći naduvaju vratove i jednostavno zagrizu malo ispod dostupnog kolena.
Svejedno, Mani de Kanja kategorično tvrdi kako viperide imaju u sebi daleko manje prirodne malicioznosti nego većina ljudi koje on lično poznaje. Po tom pitanju treba mu verovati na reč, tim više što sledi priča kako je sredinom 60-tih bio upleten u šverc zmijskog protiv-otrova za medicinske zalihe američke vojske, uvek voljne da švrlja po džunglama o čijim gmizavcima ama baš ništa ne zna.
Manijeva priča o viperidama je dobra, tu nema sumnje; ta sumanuta, intrigantna, nepresušna lavina egzotičnih autobiografskih detalja ume da traje satima a ponekad čak i danima.
Što samo po sebi uopšte nije loše, naprotiv.
Ali u Manijevoj priči o viperidama nema mesta za Slava Jerževa koji je ćutke otišao na sam kraj bi-polarnog sveta te ja stoga nemam drugog izbora no da Manijevu priču naprosto ignorišem.


3.


Žoao kaže: “Te knjižurine što ih večito iznova iščitava, to ti je istorija.”
“Istorija čega?” pitam.
“Istorija svega,” smeje se on dok uvek isti bend svira Round Midnight.
Žoao pomalo liči na Brajena Denehjua - široko, markantno lice sa jasno definisanim jagodicama, potpuno seda tršava kosa i moćan torzo na nesrazmerno uzanim kukovima. Kad govori o nečemu istinski ozbiljnom, Žoao ima običaj da noktom palca grebe po izrezbarenom mesingu okruglih barskih pepeljara.
Svaki put kada razgovaramo o Slavu Jerževu, Žoao noktom mahinalno odiže plitke mesingane tanjriće iz njihovih ležišta u uglačanoj ebanovini.
“Istorija sveta...” Žoao ponavlja, značajno naglasivši ono ‘sveta’ “...celog božjeg sveta celcata božja istorija!! Shvati, Slav nije siguran šta će od svega toga da mu zatreba, tako da se u principu trudi da zna što može više. O svemu. Kaže da je vorteks pomalo kao poređane domino kocke; vidiš prvu dominu u nizu i vidiš kako se iza te prve nastavlja beskonačan niz njoj sličnih domina ali nisi u stanju da ih pojedinačno sagledaš. Što dalje znači: prepoznaješ jedino prvence u nizu i ako nemaš dovoljno znanja o istoriji, šanse su da ćeš ih protumačiti sasvim pogrešno a onda je gotovo i tu više nema pomoći.”
“Nema?”
“Nema.” Žoao kategorično odmahuje glavom. “Istog trena kada se zagledaš u bilo kog prvenca, prevališ ga na dominu iza i tako se ceo taj red linearno zaključa. Takva su pravila, to ne može da se izbegne i upravo zbog toga Slav ima samo jednu šansu. Jednu jedinu. Pazi, to je još uvek jedna šansa više nego što imaju ostali ljudi na svetu, tako da nema potrebe da mi sad njega nešto sažaljevamo. Mislim, ja lično nisam uspeo ništa da vidim! Ama baš ništa; niti vorteks, niti maglu, niti istoriju…ništa!”
“Znači, nisi video domine u pećini?”
Žoao de Kanja/Denehju se smeje jednom stranom usta. “Ne veruješ u ovu priču?”
“Naravno da verujem, samo…”
(...samo mi izmiče učtiv način da mu dam na znanje kako zapravo nisam u stanju da poverujem niti u jednu jedinu izgovorenu reč i zato oprezno nastavljam...)
“...samo, prilično je teško zamisliti svu istoriju sveta poređanu uokolo kao domino kocke.”
“U redu, probaj onda sa snežnom mećavom. Ti bar dolaziš iz zemlje sa opakim zimama, zar ne? eto, zamisli sebe u centru takve mećave: svaka pojedinačna pahulja je zapravo prepoznatljiva optička stvarnost - jasan i precizan vizuelni snimak konkretnog trenutka, nešto kao trodimenzionalna fotografija. Ali treba da u pahulje gledaš tek krajičkom oka, da ti uvek budu pomalo van fokusa, nekako na samom rubu vidnog polja. Ako se direktno zagledaš u pojedinačni snimak, ući ćeš u lanac koji ga posledično sledi i onda je gotovo - nećeš više biti u stanju da vidiš ostale pahulje, videćeš samo one koje čine lanac povezanih događaja sa tom prvom. A onda si naprosto prisiljen da slediš tu izabranu singularnost. To ti je pravilo.”
“U redu, ali ako vidim da sam u pogrešnom lancu, uvek mogu naprosto da zažmurim, okrenem se, izađem iz pećine i kasnije pokušam iz početka, zar ne?”
“Možeš, naravno,” Žoao saglasno klima glavom. “možeš da jednostavno odustaneš, zažmuriš i izađeš iz pećine. Ali niko ti ne garantuje vreme prosto zato što vreme u vorteksu nije isto kao u našem svetu; recimo, izađeš iz pećine i otkriješ da ti je tek dvadeset godina, otkriješ da nemaš pojma gde se nalaziš i nemaš pojma o čemu se zapravo radi, kao jebeni Rip van Vinkl! Ili, još gora mogućnost - izađeš iz pećine i otkriješ kako imaš punih stotinu i osam godina, sve zajedno sa trombozom svakog pojedinačno kapilara i paf! - izvališ se na mestu od možanog udara! To su ti sasvim realne mogućnosti i sa njima treba unapred da se računa. Mislim, to što se onda desilo Slavu, to ti je jedna neverovatna slučajnost i on to dobro zna! Nema šanse da on tako nešto rizikuje još jednom, apsolutno nema šanse! Idući put Slav Jeržev će biti spreman za vorteks onoliko koliko Slav Jeržev uopšte može biti spreman za vorteks.”
“Znači, ispada da je Slav već dobio dva pokušaja a ti nisi čak ni jedan jedini. Nepravedno.”
Žoao sleže ramenima. “Verovatno jeste. Ali opet, ja baš i nemam mnogo stvari vrednih traženja. Slav je drugačiji, Slav traži ono što je izgubljeno i uvek je bio spreman da zbog toga ode na sam kraj sveta. Mogu to da razumem. Ne osećam se tako, ali mogu da razumem. Drugačiji sam čovek, to je sve; kada sve zbrojim i oduzmem, meni je sasvim fino da svoju prošlost ostavim tamo gde joj je mesto. U prošlosti. Bar imam sve klikere na broju, ako znaš šta hoću time da kažem.”
(Žoao de Kanja desnim kažiprstom pravi značajne kružne pokrete oko desne slepoočice dok uvek isti bend svira Mr. Lucky.)


4.

Slav Jeržev je bio krijumčar pre no što su mu izbili mlečni zubi.
Hana Akerman je iznašla načina da nebrušene dijamante ušije u Slavove pamučne pelene tako zavidnom veštinom da su redovito ostajali neotkriveni, čak i pri relativno detaljnom pretresu. Dok je Hana na graničnim prelazima bila pažljivo i temeljito pregledavana - od njenih dizajnerskih talijanskih cipela sa mogućim lažnim potpeticama pa sve do ginekološke pretrage svih intimnih telesnih šupljina - Slav bi se drao i koprcao u nesviklim rukama carinika koji su po pravilu iznalazili dovoljno razloga da izbegnu podrobno čeprkanje po smrdljivoj sadržini pelena. Hana je imala običaj da šokira kolonijalne madams pri nedeljnom doručku u golf klubu izjavom kako Slavova govna vrede koliko i žezlo engleske kraljice. Bez preterivanja, tvrdila bi Hana, baš koliko i Lizino žezlo.
Slav Jeržev je naučio da čita upravo u kupeima Trans-Afrike, lomeći jezik na obaveznoj afrikaans Bibliji i Railways and Harbours Administration Act. Bio je u stanju da razlikuje obe verzije Baldvinove lokomotive od dvostrukih bojlera Votsonove klase 14 isključivo po finoj razlici u tonu pistona i popet valvi, daleko pre no što je savladao dovoljan rečnik da tu razliku zapravo verbalizuje. Bio je uveren kako su polumračni kupei Trans-Afričkog ekspresa jedina legitimna prebivališta ljudske vrste kao takve, a to je dalje objašnjavalo njegovu obaveznu mučninu pri silasku na peron.
Hana je smatrala da je Slavova mučnina ekvivalent mornarske kopnene bolesti; istog momenta kada bi Slav kročio sa zadnjeg stepenika kupea prve klase, Hana Akerman bi spremno otvorila papirnu kesu za povraćanje.
Siroto dete, govorile bi u pola glasa neprijateljski raspoložene dačmenske madams, zlurado gledajući kako Slav izbacuje koštanu srž u papirnu kesu. To je tako okrutno, mučiti siroto, boležljivo dete tolikim putovanjima. Neki ljudi zaista zloupotrebljavaju Božje darove, istinski ih zloupotrebljavaju. Siroto, siroto dete.
Opsednuta naporom da brižljivo manikiranim noktima ne zapara nežno čelo svog obožavanog jedinca presamićenog nad plastificiranim kesama peronskih kanti za đubre, Hana Akerman bi naprosto ignorisala sve te maliciozne opaske letargičnih i gojaznih luteranskih šiksi. Za Hanu Akerman svet je bio tek školjka u kojoj je Slav bio jedino njoj shvatljiva sedafasta anomalija, biser koji nudi razlog i smisao inače apsolutno besmislenom i bezrazložnom životu. Svaki put po silasku na peron, Hana bi to Slavu iznova izjavljivala na sakatim ostacima poluzaboravljenog jidiša impregniranog u sve njene refleksne izjave. I dok bi ga tako smrdljivog čvrsto stezala na nežnu svilu njene namirisane košulje, Slav bi pospano tugovao što od sve te melodične bujice materinskog obožavanja on nije u stanju da razume niti jedne jedine reči.
Ali opet, na neki neobjašnjiv i krajnje neshvatljiv način, razumeo je ama baš sve.

***

Prvi jasno definisan detinji strah kojega je Slav postao svestan bio je strah od tišine i nepomičnosti.
Kada mu je bilo šest godina, improvizovao je malu diverzantsku strategiju koja je čak i Hanu ostavila zadivljenom. Pri redovnom pretresu na graničnom prelazu Orandž Fristejta, Slav je neprimetno zavukao dva prsta sve do krajnika i ispovraćao žuč po mramornom podu carinskog ureda sekund pre no što su stigli da mu provere ortopedske cipele sa dvostrukim potplatom.
Glasom punim gnevnog materinskog autoriteta, Hana Akerman je redom izvređala svo prisutno uniformisano osoblje zbog nečovečnog mrcvarenja boležljivog deteta, preturivši im pri tom rodoslovlje sve do Jana van Ribeka i jebenog, upacovljenog broda na kom je kurvin sin doplovio. Preteći svakom ponaosob kopanjem očiju i sudskim postupkom naizmence, Hana Akerman je u naručju iznela svog jedinca iz zagušljivog carinskog ureda, umila ga na fontani ispred ulaza, obrisala mu lice svilenom maramom i sasvim ozbiljno priznala gledajući ga pravo u oči: “Mati misli da si ti naprosto genije i jedno čudo od deteta”.
Šest godina kasnije, taj genije i čudo od deteta dočekaće svoj dvanaesti rođendan u pritvoru mesinske carinske stanice, tresući se u bunilu malarične groznice, trudeći se da ne razmišlja šta bi Hana rekla da ga vidi tako bednog, iza rešetaka.
Dešava se, Hana, jebiga.
Ne samo malaričnom klincu nepun dan kratkom od dvanaest dugih godinica, koji po impulsu ukrade automobil sa benzinske pumpe, nameren da pređe ceo svet u potrazi za onim što je izgubljeno; dešava se svakome da se zatekne nespreman. Dešava se da čovek dugi niz godina strepi i očekuje prelomni moment za koji zna da sledi, da je neminovan i da vreba u zasedi relativno bliske budućnosti.
I čovek ne razmišlja odviše da li će ga prepoznati; nekako se podrazumeva da će to zapravo biti tektonski poremećaj, vidljiv iz orbite. Čovek naprosto prihvati zdravo za gotovo da će taj moment biti ispraćen obaveznim vatrometom i Jerihonskih trubama - baš kao što prihvati zdravo za gotovo da će obavezno i bez dileme biti ravan tom izazovu. Da će instinktivno uspeti da uradi pravu stvar u pravo vreme.
Pogrešno.
Sasvim pogrešno.
Prelomni trenutak po pravilu dođe i prođe bez fanfara. Tek kasnije, mnogo kasnije, okrene se čisto da isplazi jezik i utrlja so u ranu pre no što odopleriše na nepremostivu razdaljinu: jeste, tačno, to sam bio ja - tvoj prelomni tren. A sad beži kući i roni suze u bunar!
Mora da je istinski tegobno doživeti i proživeti svoj prvi tektonski poremećaj dan pre dvanaestog rođendana. Mora da je zaista ubitačno suočiti se sa tim trenutkom unutar četiri zida najsigurnije zgrade u Mesini u kojoj su čak i banke imale rezervisane podrumske ćelije za čuvanje zlatnih šipki između dva redovna mesečna tranzita Trans-Afrikom do Rand Rafinerije u Džerminstonu.
Na podrugljivo pitanje carinika kuda je on to namerio, Slav Jeržev je odgovorio krajnje detinjastom iskrenošću: u Angolu.
To zato što je čvrsto i krajnje detinjasto verovao da Hana Akerman još uvek čeka na svog jedinca da je izbavi iz zatočeništva, tamo negde u džuglama Angole.

Moše Akerman zaista nije želeo takvu vrst publiciteta. Moše Akerman je želeo da sedi u centru svoje brižljivo satkane paučine koja je već tada funkcionisala sa takvim savršenstvom da samom Moši nije ni trebalo kroči van tog univerzuma koji je zvao svojim dvorcem. Po uzoru na američke mobstere, Moše je tada bio obiteljski čovek sa drugom ženom i drugim detetom na putu, sračunato povučen iz centra novinske pažnje.
Hteo je da tako i ostane.
Moši više nije trebala Hana čije je lice obavezno ukrašavalo prve strane senzacionalističkih novina. Nije mu trebala Hana od čijeg su jezika ljudi bežali kao đavo od krsta, Hana na čijim su tvid-kolonijalnim suknjama i svilenim šeširima novinari-pripravnici lomili plajvaze uvežbavajući svoje mlitave esejističke prvence. A pogotovo mu nije trebao buntovnički neprilagođen dvanaestogodišnji maloletnik-kriminalac, nesposoban da prihvati očigledne dokaze kako je smrt proizvoljna koliko i život.
Zbog tih i takvih razloga, Moše se postarao da se epizoda sa ukradenim automobilom propisno zataška a sve glasine oprezno sterilišu pre no što se otmu kontroli. Slav je pravo iz mesinskog zatvora izručen u sposobne ruke doktora Jakoba Martinijusa de Vilijersa i njegovog tima koji je iz sanatorijuma Tara sa intenzivnom pažnjom proučavao dijagnostičke izveštaje američkih doktora o lečenju Francis Farmer i Rozmari Kenedi.
Onog istog Jakoba Martinijusa de Vilijersa čiji je istraživački rad bio sponozorisan od strane medicinskog odseka univerziteta u Stelenbošu baš kao i Krijstijan Bernardovi napori pri transplantaciji srca.
Finansijska žongliranja istraživačkog fonda Univerziteta u Stelenbošu omogućila su da na stotine svinja prođe kroz bolan, traumatičan i milosrdno kratkotrajan život sa transplantovanim srcem.
S druge strane, na de Vilijersovom području istraživanja bilo je neophodno obezbediti isključivo ljudske zamorce. Po uzoru na Ameriku, naravno. Na kraju krajeva, amerikanci su dobili Veliki Rat, poklonili svetu telefon i teflon i zastavom prisvojili zemljin jedini prirodni satelit pa kako da ne savladaju i kojekakvu tričavu mentalnu neuravnoteženost?
Jakob Martinijus de Vilijers je smatrao da u Americi ludilo kao takvo više ne postoji. Uopšte. Naravno, de Vilijers je priznavao da postoje i štaviše, neguju se specifični individualni ekcentrizmi ali ne i ludilo. Ameri su individualni ekcentrizam odavno zaštitili patentom, još tamo negde za vreme Tomasa Džefersona, američkog advokata, pronalazača, arhitekte i političara koji je, iako nesumnjivo genijalan čovek i predsednik najmoćnije sile na svetu, ipak neosporno bio pomalo i mentol, gužvajući čaršave sa kafirom iz kuhinjske posluge.
Sasvim bespotrebna trivija: Jakob Martinijus de Vilijers je bio izdanak stare i bogate amsterdamske loze, aktivan igrač kriketa, vatren obožavalac ragbija, reformator, karijerista i nepokolebljivi supremacista - ukratko, trezven i sposoban čovek sa pozamašnim financijskim interesima u rudarenju i poslovni prijatelj Moše Akermana. Umro je od raka prostate mesec dana pre svog osamdesetog rođendana, igrom slučaja na isti decembarski dan u kom je Slav Jeržev otkrio vorteks.
Ali čak i Žoao de Kanja spremno dopušta mogućnost da su ta dva događaja po svoj prilici apsolutno nepovezana pa time gotovo i ne zaslužuju da ih se spaja u ovom konkretno nizu fiksiranih domina.
Ovaj niz pripada isključivo Stanislavu Slavu Jerževu, čoveku koji je ćutke otišao na sam kraj bi-polarnog sveta.


5.


“Šta mu se tačno desilo u Tari?”
“Ponekad je manje više, ako shvataš šta time hoću da kažem.
Slava su otpustili iz Tare na dan osamnaestog rođendana. Prva i jedina stvar koju je nakon toga legalno uradio bila je - zvanična promena prezimena.
Nikada više nije video Mošu Akermana.
Ako je za verovati de Kanjama, ima vrlo malo tema o kojima Slav Jeržev izbegava da priča ali Moše Akerman je definitivno prva od takvih.
Druga tabu tema Slava Jerževa je sanatorijum.
Bilo kakav sanatorijum, pa čak i onaj za tuberane rekonvalescente; Žoao de Kanja tvrdi da pominjanje bilo kakvih medicinskih institucija iz Slava izvlači obaveznu i relativno kratku digresiju o Versajskom ugovoru.
Dakle, samoodbrambena digresija Slava Jerževa ide otprilike ovako: jedan od potpisnika Versajskog ugovora bio je izvesni Antonio Egaz Moniz, Ministar vanjskih poslova i portugalski ambasador u Španiji. Impresivna ličnost sa impresivnom karijerom.
1949 godine, uz američkog pisca Vilijama Folknera i japanskog fizičara Hideki Jukavu, Antonio Egaz Moniz je bio slavljen i priznat dobitnik Nobelove nagrade.
Ne zbog Versajskog ugovora, da se razumemo - taj vrlo produktivan političar i diplomata je primio Nobelovu nagradu za svoj doprinos na području medicine.
Medicine.
Dalja trivija - Antonio Egaz Moniz se relativno rano povukao iz javnog života, odustavši od dalje karijere nakon što ga je bivši pacijent paralizovao metkom u leđa.
Pacijent.
Metkom.
U leđa.
Žoao de Kanja tvrdi kako Slav Jeržev redovito izbegava verbalizaciju poente te versajske digresije. Umesto toga, Slav Jeržev značajnim ćutanjem dopušta svojim dominama da proizvoljno legnu na svoja mesta a to je daleko efektnije od direktnog cinizma.
Nemerljivo efektnije.
Doduše, takva suptilnost je potraćena na većini sagovornika, tako da je redovan gost Dubokog Plavetnila ponekad naprosto prisiljen da krene od nule, mukotrpno sričući arhaične besmislice Knjige Postanka iz obavezne Biblije.
Što se uglavnom svodi na sledeće: u bi-polarnom svetu sa bi-polarnim pravilima, Nobelova nagrada za lobotomiju našla je svoj ekvivalent u srdačnoj zahvalnosti bar jednog bivšeg pacijenta.

Tačka.

***
“To bar donekle objašnjava zašto je Slav u stanju da vidi vorteks a Mani i ja nismo - kli-ke-ri...” Žoao kažiprstom pravi kružne pokrete oko desne slepoočice; bend na bini svira Watermelon Men; Žoao de Kanja se naginje preko bara trudeći se da nadglasa saksofone dok Mani izgleda potpuno konzumiran pokretima koji se najpreciznije mogu definisati kao usporena varijanta Navajo kišnog plesa.
“Manjak klikera ili višak klikera?” pitam.
“Ah, to su već fine i bespotrebne nijanse.” Žoao se smeši dok tonikom davi moj bombajski safir. “Ponekad je manje više, ako shvataš što hoću time da kažem. Sem toga, ko može da negira vezu nepobitnu vezu između na-parove-razbrojs’ klikera i genijalnosti? Mislim, ko je slao pisma iz ludnice i potpisivao ih Dionizije, a? ko je sebi cepnuo uvo, a? a?”
(Pauza je sračunata da mi ostavi dovoljno vremena za odgovor. U takvim pauzama ja uglavnom posežem za najlogičnijim i najočiglednijim odgovorom koji Žoao koristi tek kao šlagvort za dalje digresije.)
“Na svaki takav primer mogu da ti ponudim najmanje deset genija koji su do kraja života sačuvali oba uveta i potpisivali sva svoja pisma isključivo krsnim imenom.”
Žoao se smeje. “Pih! To bi naprosto bila lista genija koji su bili malo veštiji u foliranju i to je sve. Sedi jednog dana sa Manijem pa raspravljaj da li je ludilo zapravo uzrok ili posledica genijalnosti; zatražiće od benda da sviraju bilo šta od Parkera i to će biti tačka na konverzaciju. Njemu možeš do sutra da pričaš o stvarima koje su ti poznate iz druge i treće ruke ali to ne menja činjenicu da je Slav njega i mene odveo u pećinu 18-tog decembra 2000. Gledali smo Slava tog 18-tog decembra dvehiljadite kako sa obe ruke pokazuje uokolo - tamo je bitka kod Sardisa, poraz Kartagine, rušenje Tarkvinija Superba, ovde je Mardonijeva ekspedicija na Atinu, tamo levo je Maratonska bitka, punski ratovi, Hanibal i Filip i Aleksandar Makedonski a ovde desno San-narod pleše oko pećinske vatre dok oko njih traje gradnja kineskog zida, Cezar i Antonije i Oktavijan Avgust i sve tako pam! - pam! - pam! tamo negde do početka nove ere! Tu je stao. Nije se usudio dalje. Kasnije nam je priznao kako je na svakih par hiljada domina uspevao da prepozna tek jednu ili dve. Sve ostalo su bila zbivanja koja nije bio u stanju da shvati, predeli koje nije bio u stanju da locira i lica čija mu fizionomija ništa nije značila. Ali nije stao zbog toga. Stao je zato što je osetio da gubi kontrolu zbog nezdrave znatiželje. Stao je kada je osetio potrebu da se zagleda upravo u stvari koje nije u stanju da shvati.”
“A kako je onda uspeo da prepozna Hanibala ili recimo, Oktavijana?”
“Verovatno situacije.” Žoao sleže ramenima u kratkoj tišini između Take The A Train i One O'Clock Jump. “Mislim, ne verujem da je stvarno uspeo da prepozna ljude kao takve. Verovatno je video Cezara dok ga bodu u senatu ili Hanibala na slonovima ili šta ti ja znam... Slav izbegava priču o detaljima istorije koju je video u vorteksu. U svakom slučaju, danas bi sigurno više toga prepoznao. Mislim hej! tri pune godine, svaki bogovetni dan, svo bogovetno budno vreme on non-stop pretura po tim knjižurinama! Stvarno ne znam da li je više išta ostalo da se pročita! Ali Slav se danas daleko više plaši gubljena koncentracije; recimo da trepne na gradnju kineskog zida i završi u bogu iza bogu Mančuriji ili kako li se već to tamo zove! Zamisli tako nešto!? To je ono čega se Slav Jeržev danas najviše plaši.”
“Znači, ti i Mani ste bili u toj pećini?”
“Mani, ja i Slav.”
“Osamnaestog decembra?”
“Osamnaestog decembra dve hiljadite. Tri sata popodne. Paklena vrućina toga dana, paklena.”
“Ali vas dvojica niste uspeli da vidite vorteks?”
“Ni V od vorteksa. Niti Mani niti ja.”
“Znači, Slav je u istoj pećini u istom tom trenutku video ne samo vorteks nego u njemu i bitku kod Sardisa, poraz Kartagine, rušenje Tarkvinija Superba, Mardonijevu ekspediciju na Atinu, Maratonsku bitku, punske ratove, Hanibala i Filipa i Aleksandara Makedonskog i Cezara i Oktavijana Avgusta i gradnju kineskog zida, pored i povrh San-naroda okupljenog oko pećinske vatre?!”
U potvrdu, Žoao sa oba kažiprsta ubada vorteks duvanskog dima iznad naših glava: pam! - pam! - pam!
“I ni Maniju niti tebi nije palo na pamet da posumnjate kako je zapravo Slav taj kome fali par klikera a ne vas dvojica?”
Žoao de Kanja/Denehju se smeje samo jednom stranom usta. “Ti stvarno ne veruješ ni u jednu jedinu reč od svega ovoga, zar ne? Priznaj! Ti smatraš kako ja prihvatam zdravo za gotovo kada mi neko kaže da je u stanju da vidi svaki pojedinačni trenutak od nastanka sveta naovamo, zar ne? Mislim zaista, ti smatraš da sam ja tip čoveka koji glatko veruje u tuđa lupetanja o prizivanju duhova, bacanju čini, vudu lutkicama, egzorcizmu, medijumima, veštičarenju, telepatskoj komunikaciji sa trafalmadorcima ili u bilo koju od osam tačaka meskalito stvarnosti? Stvarno misliš da sam ja Slavu Jerževu poverovao na reč??”
“U šta si onda poverovao?”
“U karbon-datiranje, naravno.


6.

Po izlasku iz Tare, Slav Jeržev je zauvek odustao od dijamanata, udomivši svoju krijumčarsku aktivnost isključivo na terenu arheologije. Obilazio je uglavnom periferni deo Drakensburga poznat kao Ga-Rankuva region, oduvek na glasu zbog arheoloških nalazišta. Suva klima i podesno tlo iznedrili su fosile u tolikim količinama da su čak i školske ekspedicije krunisale svoje dnevne “prirodnjačke izlete” sanducima punim drevnog alata i relativno bezvrednih fosilizovanih kostiju.
Slav Jeržev se posvetio pećinskim crtežima koji su krajem sedamdesetih bili nadasve cenjeni. Kako to već obično biva kada bezvredna stvar odjednom nađe svoju cenu, pećinski crteži San-naroda su kasnih šezdesetih postali glavna meta trans-kontinentalnih kolekcionara, a Slav je ispekao zanat u vreme kada je potražnja bila na samom vrhuncu. Umeo je da skine ceo spoljašnji sloj granitne stene a da ne ošteti crteže, i uskoro je postao nezaobilazna stavka u telefonskim knjižicama svih uglednih evropskih i američkih kolekcionara.
Van krijumčarskog sveta omeđenog visokim zidom specijalizovane posvećenosti traganju za onim što se ionako ne nalazi, Slav Jeržev gotovo da i nije imao privatnog života. Od izlaska iz Tare na svoj osamnaesti rođendan pa sve do ulaska u izvesnu Ga-Rankuva pećinu dve decenije kasnije, Slav je opstajao u čauri satkanoj po meri jednog čoveka. Tu naprosto nije bilo dovoljno mesta ni za kakve znaĐajne događaje- svaki dan bio je blizanački nalik prethodnom, sačinjen od serije proračunatih aktivnosti koje su lagano vodile nikuda. U toj čauri naprosto nije bilo dovoljno mesta čak ni za povremene goste iz bi-polarnog sveta i Slav se sa fizičkim univerzom mešao onako kako se ulje meša sa vodom - bez namere, bez inteziteta, bez ikakvih posledica.
Sve do dana u kom je nabasao na jednu zabačenu Ga-Rankuva pećinu.
Nemoguće je sa sigurnošću ustvrditi da li je po ulasku u tu pećinu Slavov život postao vredniji ili ne. Neizvesno je da li je Slav u toj pećini video ono što je zaista postojalo ili je naprosto prizvao u postojanje ono što je video. Otvoreno je za diskusiju i koliko zapravo vredi spoznaja koja ne donosi sreće svome vlasniku jer nije nikakva tajna da je istina poprilično bezvredan teret ukoliko ne donese kakvu praktičnu korist.
I mada je Slav Jeržev celog svog odraslog života bio u sasvim intimnom, gotovo prijateljskom odnosu sa svekolikim halucinacijama, zbivanja koja su usledila po prolasku kroz granitno grotlo prevazišla su sve njegove senzorne kapacitete. Za nemerljiv delić sekunde, Slav je otkrio da stoji ili možda lebdi u centru bešumnog orkana, u cevastom vakuumu nedefinisanog sivila satkanog od stvari koje definitivno ne smeju biti stvarnost. Pećina je nestala ili bolje rečeno, okolina je iscurela u ništavilo, ostavivši Slava nasukanog na sprud masivnog kovitlaca satkanog od trodimenzionalih, providnih vizija koje su preklapale, delile i nadopunjavale jedna drugu. Za svaku pojedinačnu viziju ugao gledanja bio je apsolutno proizvoljan i krajnje neprepoznatljiv. Nije bilo nikakvog zvuka i nikakvog pomeranja vazduha; nije bilo gotovo ničega opipljivog u praznini koja je sadržavala apsolutno sve.
Slav će kasnije priznati de Kanjama kako je u tom bezvremenom sivilu osetio nesavladiv strah od tišine i usamljenosti. Žoao de Kanja će u toj Slavovoj izjavi pronaći više suštinske informacije o samom vorteksu nego u svim drugim opisivanjima koje je Slav bio voljan da ponudi. Žoao i danas veruje da je Slav opisao vorteks tako što je prvenstveno opisao sebe; čovek koji je potrošio nebrojene trenutke života aktivno destilišući samoću iz sveta u kom je bio prisiljen da istrajava, suočio je usamljnost u tako rafinisanoj formi da je mogao da reaguje isključivo primarnim instinktom.
Emotivnim instinktom.
Strahom.
Strahom od mogućnosti trajanja u vremenu što neprekidno curi iz opipljive svarnosti, vremenu koje tek svedoči o sopstvenom postojanju onako kako fosilizovani skeleton svedoči o davnom postojanju mesa koje se pomeralo, delovalo i planiralo i koje očigledno spada u prostor kakav odavno više ne postoji, bar otkako postoji samo to vreme.
Istinskim, detinjim, primordijalnim strahom od tišine i nepomičnosti.
A onda.
Onda je Slavov strah prizvao u sećanje upravo ono što je celog svog odraslog života svesno pokušavao da zaboravi: Hanu Akerman.
Hanu Akerman, koja je još u ranom detinjstvu provedenom u Aušvicu došla do zaključka kako se čovek ponajviše plaši straha kao takvog, uglavnom zato što je strah infektivna i smrtonosna bolest. Hanu Akerman, koja je ceo život provela balansirajući na finoj liniji što deli bezakonje od trenutačnih zakona kakvi već postoje u bi-polarnom svetu, uglavnom zato što je bila svesna da ne spada niti u jednu od prepoznatljivih egzistencijalnih sfera. Hanu Akerman rođenu Jeržicki, koja je iz ludila 40-tih izašla tek sa tetoviranim brojem na podlaktici da bi tokom 50-tih na istoj toj ruci nosila dovoljno kojekakvih brušenih geoloških taloga da se istinski smori pri podizanju kineskog porcelana sa cejlonskim čajem i koja bi taj isti vorteks sazdan od zastrašujućeg van-vremenskog sivila bez oklevanja zaparala svojim manikiranim noktima psujući mu rodoslovlje sve do jebenog, upacovljenog bigbenga na kom se kurvin sin formirao.
Zbog toga Slavu Jerževu nije preostalo drugo sem da uperi pogled u zastrašujuću viziju.
Da je vidi.
Definiše.
Savlada.
Možda čak i imenuje.
I dok je Slav Jeržev gledao u vorteks, vorteks je gledao u Slava Jerževa.
Jeepers Creepers, where did ya get those eyes?
U odgovor, košmar je poprimio razumljiv i donekle logičan sled zbivanja. Jedrenjaci i konjičke bitke ustupile su mesto preistorijskoj ljudskosti okupljenoj oko rasplamsalih vatri; rimske toge su se povukle da naprave mesta grubo štavljenim ogrtačima od sirove životinjske kože; mačevi i bronzani štitovi su uzmakli pred toljagama, kopljima i kamenim sekirama.
U srcu vorteksa, oko rasplamsale vatre, drevni San narod je prizvan u postojanje; individue sitne i graciozne, zaokupljene mešanjem životinjskog loja i mineralne prašine u plitkim činijama od raspolućenih ponga tikvica. Okolno sivilo je bledelo i nestajalo, ustupajući mesto granitnoj steni po čijoj su površini naprasno izranjala obličja stilizovanog lova u svakoj zamislivoj zemljanoj nijansi crvenog, žutog i braon. !Ksam narod je bojama vaskrsavao svet čiji su bili centralni deo, svet mamuta i bivola, nojeva i pavijana i plesali su bosonogi po granitnom tlu pećine zveckajući suvim semenjem džakarande na tankim kožnim trakama oko gležnjeva dok se ostatak istorije sveta uokolo raspadao u bezvrednim snežnim pahuljama.
Slav je shvatio da sam utiče na tu reorganizaciju; što se više trudio da prepozna crteže to su oni postajali vidljiviji. Čak i u tom bezvremenom trenutku Slav je shvatio da čovek sa lakoćom pronađe samo ono što istinski traži. Zatekao je sebe kako instinktivno traži i prepoznaje crteže, prosto zato što su ti isti crteži već godinama bili centralni deo života u čauri satkanoj po meri jednog čoveka.
Slav Jeržev je postao suv list u srcu orkana. Što se više trudio da shvati vorteks, to je vorteks zauzvrat postajao razumljivi.
Bilo je neizmerno lako prepustiti se sivilu i dozvoliti toj viziji da postane legitimna stvarnost. Nije trebalo ama baš ništa aktivno da se uradi; trebalo je jednostavno da se dopusti.
Da se dopusti odustajanje od stvari koje ionako ne postoje, od bi-polarnog sveta mikrotalasnih pećnica i orbitalnih stanica, od polovične rezignacije i tri-četvrtinskog ispunjavanja besmislenih planova, od vezivanja za bezvredne, kratkotrajne naklonosti što ionako ili izvetre ili iscure u ništavilo, kao da je neko negde izvukao čep.
Ali vorteks ili ne, neke stvari čovek naprosto ne sme ostaviti nedovršenima.
Pa je Slav Jeržev u tom momentu čvrsto zatvorio oči…
Jeepers Creepers, where did ya get those eyes?
... i uzmaknuo natraške, slepački se uzdajući u granitnu stenu da ga odvede do izlaza iz pećine, sve dok na licu nije osetio nepodnošljivu vrelinu decembarskog sunca. Onda je seo u džip i nije sklonio nogu sa gasa sve dok nije stigao do motela u Vindhuku. Zatvorio je vrata i zaključao je brave i pažljivo je navukao zavese ne bi li spečio užas dnevnog sveta da zauvek ucrta nedefinisano sivilo na unutrašnju stranu njegovih kapaka.
Naravno, sve se to moglo sa lakoćom otpisati kao bunilo ili vizija ili prost manjak klikera. Sve.
Tražeći odgovore na neshvatljiva pitanja, Slav je izbegavao trežnjenje puna tri dana, rvući se isključivo sa milosrdno prepoznatljivim halucinacijama sa kojima je celog života bio u intimnom, gotovo prijateljskom odnosu.
Vorteks ili ne, neke stvari čovek prosto ne sme ostaviti nedovršenima. Od nečega se ipak mora odustati, a Slavu je bilo najlakše odustati od samog sebe.
Za Hanu, Slav je oduvek bio voljan da ode na sam kraj sveta. Sada, kada je znao gde se taj kraj sveta nalazi, nije bilo više nikoga i ama baš ničega da ga u tome spreči.


7.

Slavova digresija o Versajskom ugovoru nastavlja se otprilike ovako:
Istorija tvrdi da je Volter Friman, zajedno sa svojim kolegom Džejms Votsom rešio da usavrši i pojednostavi komplikovanu i relativno zahtevnu hiruršku intervenciju koja je Monizu donela Nobelovu nagradu.
Doduše, tim naporima Volter Friman nije ušao čak ni u uži izbor za Nobelovu nagradu ali se ipak izborio za adekvatnu istorijsku fusnotu u analima medicinskih istraživača.
Volter Friman je usavršio izvođenje lobotomije po uzoru na Čaplinova Moderna Vremena - na “pokretnoj traci”, koristeći pri tome tek jedan jedini sofisticirani medicinski instrument, inače korišten za razbijanje komercijalnih blokova leda u kuhinjskim frižiderima širokih narodnih masa.
Neobično nalik pozlaćenom šrafcigeru, taj sofisticirani instrument je guran u očne duplje pacijenata, odmerenim udarcem gumiranog čekića nateran da probije mekanu kost iza arkada a onda živahno pomeran levo-desno, baš kao brisač stakla šoferšajbne. To živahno levo-desno pomeranje šrafcigera zauvek bi odseklo prifrontalni korteks od talamusa, a pacijent bi, ukoliko preživi, proveo ostatak života u pasivnom stanju rezignacije.
Istorija beleži da su pri svakoj demonstraciji zavidne hirurško-mehaničarske veštine Voltera Frimana mnogi iskusni hirurzi padali u nesvest poput izgladnelih muva. Istorija također beleži da je Friman imao dva asistenta čiji je isključiv zadatak bio da štopericom mere trajanje operacije; hirurg-mehaničar Volter Friman je redovito obarao sopstvene rekorde pri cepanju korteksa svesnih i vezanih pacijenata.
Monizova leukotomija je bila daleko zahtevnija.
Izvođena je pod punom anestezijom i sastojala se od pažljivog bušenja rupa sa obaju strana čela, odmah iznad arkada. Kroz te rupe je guran specijalan hirurški nož kojim bi korteks bio pažljivo odvojen od ostatka mozga.
Post-operativna smrtnost leukotomije bila je poprilično visoka, ali je ipak obezbedila Monizu Nobelovu nagradu.
Doduše, obezbedila mu je i metak u leđa.
(Sa druge strane, Jakob Martinijus de Vilijers je doživeo duboku starost i podlegao je raku prostrate koji je u čoveka njegovih godina gotovo neizbežan, tako da je zaista bespredmetno na temelju Monizovog primera govoriti ma o kakvoj nadnaravnoj pravičnosti.)
Primena lobotomije se preporučavala za lečenje ama baš svega, od nedefinisane šizofrenije i agresivnosti do neuroza, psihoza, kriminalnosti, pa čak i najobičnije depresije. Selektivno je izvođena na crnačkoj populaciji američkih zatvorenika, a u Japanu je bila izvođena čak i na “problematičnoj” deci koja nisu uspevala da se iz prve uklope u zahtevnu okolinu.
Dijagnostičarski testovi kojima se opravdavala lobotomija bili su banalni do te mere da je razumno za pretpostaviti kako bi i sam Mingus završio pod pozlaćenim šrafcigerom čisto zbog Folk Forms - tim više što ja lično poznajem čak nekoliko medicinskih autoriteta koji se nedvosmisleno slažu da “niko normalan ne može to da sluša.”
Kvantitativno gledajući, ponekad je manje zapravo više, mada su to već bespotrebne nijanse. Po izlasku iz sanatorijuma Tara, Slav je usavršio sklonost ka ćutanju i kontemplaciji, a to mu je omogućilo relativno bezbedno opstajanje pod komplikovanim i često neshvatljivim pravilima bi-polarnog sveta.
E sad, istina je poprilično bezvredan teret ukoliko svom vlasniku ne donose kakvu praktičnu korist i Slav je tu istinu mogao da podnese jedino uz sigurnost da će jednoga dana biti okončana. Jednoga dana, sav užas bi-polarnog sveta će biti opozvan - zauvek će prestati da postoji onog trena u kom Slav prestane da postoji.
Taj zaključani sled razmišljanja je svojom neumitnom singularnošću odveo Slava do onog blaženog stanja utešne rezignacije koju neko dosegne lobotomijom, neko religijom a neko prosto alkoholom.
A onda.
Onda je jednog kobnog dana Slav Jeržev slučajno otkrio vorteks i blaženo stanje utešne rezignacije bilo je nepovratno izgubljeno. Nova, naknadna, istinitija istina otkrila je Slavu da se trajanje nastavlja, čak i posle kraja. Čak i nakon prestanka bi-polarnog sveta, tu je vorteks sa svojim neshvatljivim, neprihvatljivim pravilima od kojih nema odustajanja.
Slav Jeržev je punih pet godina živeo sa tajnom Ga-Rankuva pećine. Kao i većina ljudi u posedu istine koja svom tvorcu ne donosi ni sreće niti koristi, Slav je nabasao na izvesni džez klub svega par stepeni van jarčeve obratnice. I mada je istina da Duboko Plavetnilo nema tajni pred posvećenima koji su istrpili mukotrpnu inicijaciju, čovek ipak treba čekati na red da se njegove tajne saslušaju.
Slav je čekao na svoj red skoro pet godina.
Doduše, njegova sklonost da ama baš svaki razgovor o intimnim činjenicama raspline beskonačnim i naizgled irelevantnim istorijskim digresijama, isporučuje ravnopravan deo krivice i na njegova pleća.
Bilo kako bilo, početkom novembra dvehiljadite, Žoao i Mani de Kanja su saslušali neverovatnu priču o vorteksu a 18-tog decembra su dopustili Slavu da ih odvede u Ga-Rankuva pećinu.
Pam! - pam! - pam!
I dok se petnaesta generacija afričke loze de Kanja trudila da uspostavi tanku, gotovo nevidljivu liniju između istinske genijalnosti i na-parove-razbrojs’ klikera, Slav Jeržev je došao do zaključka kako u bešumnom orkanu vorteksa egzistira skeleton celokupnog vremena, od postanka pa sve do prestanka.
A tamo gde postoje stvari prošle zasigurno postoje i stvari buduće. Samo, kako razlučiti između to dvoje ako se čovek panično trudi da sve uokolo drži van fokusa, pomalo na rubu vidnog polja? Kako prepoznati ono u šta ne smeš da se podrobno zagledaš?
Minut pre no što su ga braća de Kanja na silu izgurali iz pećine, Slav Jeržev je napokon shvatio kako da izvuče korist iz te nove, naknadne istine: ako u vorteksu postoje sva zbivanja prošla i sva zbivanja buduća onda u istom tom vorteksu sve oduvek i zauvek postoji. Ništa nije izgubljeno i sve može da se nađe, samo ako se dovoljno traži. A to znači da Hana Akreman i dalje istrajava u toj bezvremenoj snežnoj vijavici, u svojoj tri-četvrt kaki suknji do gležnjeva, beloj košulji od sirove afričke svile i malom slamnatom pilboks šeširu, surovo iščupana iz prašnjave vreline graničnog prelaza u Etoši. Hana Akerman, izgubljena u džunglama Angole i uredno rasparčana na milijarde prepoznatljivih optičkih stvarnosti, pomalo kao Slavov memorijski album trodimenzionalnih fotografija.
I dok su braća de Kanja na izlazu iz granitnog grotla zahvalno pozdravili moćan udar blistave vreline decembarskog poslepodneva, poslednji ostaci hladne jeze u njihovim kičmenim pršljenovima skrenuli su pažnju na činjenicu da Slav Jeržev u rukama čvrsto steže fosilizovanu ljudsku lobanju.


8.

E sad.
Jednom unutar ničije zemlje između dva pola, čak i ja predosećam obavezan vatromet i fanfare neminovnog tektonskog poremećaja. I mada sopstvenu istinu svake sezone odbacujem poput zmijske košuljice tek da je zamenim novom, neopisivo elastičnijom krljušti kakva uspeva da zaštiti jedino marginalce na ničijoj zemlji između dva pola, Slavova istina postojano zuri u mene iz zaključanog niza egzotičnih domina.
“Znači, dali ste tu lobanju na karbon-datiranje?”
Žoao de Kanja/Denehju uz osmeh klima glavom dok trome elise plafonskog ventilatora lagano kovitlaju nežan tornado od duvanskog dima. Ponekad je dovoljan samo taj vorteks da se čovek naprosto izgubi, da zaluta u bezvremenom sivilu, zasut mećavom bezvrednih zbivanja koja nije u stanju da shvati, predela koje nije u stanju da locira i lica koja ama baš ništa ne znače. U toj čauri svaki dan postaje blizanački nalik prethodnom - bez namere, bez inteziteta, bez ikakvih posledica, sačinjen od serije proračunatih aktivnosti koje lagano vode nikuda.
“Ne celu lobanju, naravno. Na datiranje smo poslali samo donju čeljusnu kost. I nismo je tek tako poslali bilo kome, poslali smo je upravo Stelenbošu.”
Naravno.
Moj pogled luta po grubo malterisanom zidu prekrivenom crno-belim fotografijama. U centru ikonografije maglovito davnog vremena u kom je svaki bitnik sa osećajem za trend bio u stanju da iz klavira izvuče spor bugi-vugi koči se mali kabinet sa staklenim vratima. Razmišljam: od nečega se ipak mora odustati. Od traženja stvari koje se ionako nikada ne nalaze, od bi-polarnog sveta mikrotalasnih pećnica i orbitalnih stanica, od istrajavanja u polovičnoj rezignaciji i tri-četvrtinskom ispunjavanju besmislenih planova, od vezivanja za bezvredne, kratkotrajne naklonosti što ionako ili izvetre ili iscure u ništavilo, kao da se negde izvukao čep.
Naravno, najteže je odustati od samog sebe.
“Vidiš, Stelenboš je bio prvenstveno šokiran - donja čeljusna kost koju smo im poslali glatko je prešla tu famoznu granicu od 40000 godina.”
“Zašto bi Stelenboš zbog toga bio šokiran?”
Dok to pitam, Slav Jeržev se značajno osmehuje iz sigurnosti jednog od separea u kom miris prašnjavih knjiga sa lakoćom uspeva da nadvlada čak i duvanski dim tamo negde u dva sata po ponoći. Zlatna navlaka na njegovom gornjem očnjaku mutno svetluca pod reflektorima sakrivenim iza paravana od voštanog papira. Mislim da ga ne smeta ovo moje drsko prisvajanje singularnog niza tuđih domina. Mislim da mu zaista ništa ne znače trodimenzionalne senke poput mene.
“Pa sad, šokirala ih je uglavnom činjenica da ta fosilizovana donja vilica nije imala umnjake.”
“Umnjake?” zurim u ljudsku lobanju bez donje vilice, odmah pored prašnjavog klarineta i autografisane fotografije Ele Ficdžerald. Zaista, čovek je ponekad naprosto prisiljen da krene od nule, mukotrpno sričući arhaične besmislice Knjige Postanka iz obavezne Biblije.
“Da, umnjake. Znaš već - embrio zub na kraju vilice koji nikada ne izraste kako treba, eventualno se pokvari i treba da se čupa... umnjak. S jedne strane su imali čeljusnu kost nesumnjivo stariju od 40000 godina a sa druge strane su imali iz iste te kosti savremenim hirurškim putem iščupana oba umnjaka. Sreća da im nismo poslali celu lobanju; možeš li da zamisliš njihovu reakciju na 40000 godina star fosil lobotomizirane lobanje, sve sa zlatnom navlakom na gornjem desnom očnjaku?
Pam - pam - pam!

***

“Da li sada veruješ u priču o Slavu?” pita Žoao.
“Verujem,” odgovaram. Bend i dalje svira za boeme i hipije, sitne kriminalce i parazite, glumce privremeno zaposlene kao kelnere, neshvaćene umetnike i neprihvaćena piskarala, romantičare, filozofe, pragmatične ateiste i svekolike osobenjake opsednute traganjem za nečim što ionako ne postoji. Svi oni udobno opstaju među zaštitničkim zidovima ovog Dubokog Plavetnila, svega par stepeni van jarčeve obratnice.
Ali.
Čaura satkana po meri nekolicine nije ni malo prostranija od čaure satkane po meri jednog čoveka i dok uvek isti bend svira Parkerov Now is the time ja tragam za prvim u nizu nasumičnih pitanja koja su obično posledica rezignacije ili naprosto dosade; da li je istina?
“Naravno, uvek postoji mogućnost da smo svi mi…” Žoao de Kanja kažiprstom značajno pravi kružne pokrete oko desne slepoočice.
Naravno.

Do Ga-Rankuve ima dobrih osam sati vožnje - ako krenem rano ujutro, stići ću do vorteksa tamo negde oko podneva. Pabirčim po istoriji koja bi me odvela do prve izgubljene stvari u mom životu. Pokušavam se prisetiti vlastitog tektonskog poremećaja, onog jednog jedinog prelomnog momenta zbog kojeg bi se vredelo suočiti sa kovitlacem bezvremenih, večitih vizija što se rastapaju uokolo poput bezvrednih snežnih pahulja.
Istina je da ne uspevam.

Ali do Ga-Rankuve ima osam sati vožnje; možda se setim nečega. Nekoga.

Naravno, to ako ikada i stignem tamo, pod ovim dnevnim svetlom dovoljno moćnim da raspline moje obličje istog momenta kada kročim na ulicu.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.

Nazad