MILICA KRSTANOVIĆ

Rodila se 1961. u Beogradu. Dvoumila se da li da studira psihologiju ili astronomiju, pa diplomirala školsku psihologiju-pedagogiju. Prevela nekoliko knjiga i koautorka nekoliko psiholoških prirucnika Po jedan, a negde i više, tekstova objavljeno u Tik-Taku, Pacifiku, Arkzinu, Demokratiji, Psihološkim novinama, TV Novostima, Ritmu, Studentu, Vremenu, Albumu, ProFemini i Balkanskom književnom glasniku.

 

KOFA SVITACA


Šta ću sad s kofom svitaca?
Jedan čovek mi poručuje priču, možeš ti to bolje, kaže. Jedna žena mi kaže pošalji mi one priče što smo ih objavili, da ih prevedemo na slovenački. Oh, što sad, kad sam tako prazna i tužna. Lepo je vreme, čini mi se da je to sve što bih sada imala da kažem.
Pomenem niz promašenih knjiga koji se mesecima ne prekida. On, koji ne sme da se pomene, a nije Voldermort, shvata kako je to kad nalećeš na knjige koje ti ne leže, shvata i da mi je teško da govorim, da sam „mirna, tiha i povučena“, dovršava moju rečenicu i opisuje osećanje griže savesti koje te obuzme kad bi da ostaviš nepročitanu knjigu, sve misliš da će ipak da se pojavi neka poenta, nešto što će da te uvuče, pa radosno priča o knjizi koja je u međuvremenu došla i do mene i koja mi je prijala – ona što je čitaš u dahu i smeješ se naglas.
I, kojim si putem išla, pita me drug kog sretnem na ulici. Sunce mi ide u oči i vrtim se oko njega na malom prostoru trotoara na ćošku i objašnjavam kako sam išla kroz Bosnu ali se nisam usudila da idem preko Zvornika pa da izađem na autoput nego preko Valjeva a ipak na kraju stigla na Ibarsku, u petak veče kad su svi iz Beograda hitali ka Guči i kojekuda u neprekidnoj koloni pretećih farova. Objašnjavam kako mi se ne ide kroz mesta najstrašnijih ratnih zločina, Srebrenica, Bratunac, a on mi kaže da ja sebe mnogo opterećujem tim – kaže da naša deca misle da Bosna tako treba da izgleda, oni ne znaju da je ikada bila drugačija i, uostalom, deca gledaju krave i kokoške i pitaju se kad ćemo stići. Sunce mi i dalje ide u oči, žurim u park po dete, osećam se loše, zahvalim mu se jer mi je pomogao da shvatim da ja izbegavam taj put zbog sebe, a ne da bih zaštitila dete. Meni to teško pada. Meni, koja sam čula toliko ratnih priča iz prve ruke i sve ih odmah zaboravila.
Kasnije bih ipak da kažem: ama neću da deca misle da Bosna tako treba da izgleda!
Onaj, koji ne sme da se pomene, uhvati me za ruku jer sedi pored mene i kaže e slušaj, ovo moraš da čuješ, jer shvata da sam otišla unutra, u sebe, da izbegavam da ga pogledam, da skoro ništa ne čujem i ne vidim i ne kažem, a onda on ode i sedne preko puta a ne pored mene a ja pojma nemam šta je to rečeno što je trebalo da čujem. Pa ispriča nešto što zna da će me radovati. To zapamtim i stvarno se radujem. Dobro je što pada mrak i što niko ne može da vidi moje oči najtužnije na svetu.
I onda košava duva danima i fijuče i to je toliko strašno da se sve trese i drma i iako je toplo ne mogu nijedan prozor da otvorim a ja ne podnosim zatvorene prozore i otvorena vrata.
Gubim smisao za humor i to je ono što me brine. Sad verujem da ću moći još da se radujem ali sve teže, sve teže.
Kad počinje prevara, neko me pita. Kad počneš da varaš sebe, odgovorim kao da na to pitanje postoji samo jedan tačan odgovor.

Uzmi me nežno dok sam još tu
Sve što imam je daleko daleko

Eh, kako je lako nekada bilo isterati zle sile i đavole! A šta ću sad s kofom svitaca? Da, ovo pitanje verovatno traži objašnjenje, ali – ne dam!
Šta ću sad?
Odoh.
Daću sve od sebe da moja ćerka ode iz ove neljudske zemlje a ja ću da odem unutra, u sebe, ne više ni među prijatelje, jer su se i oni zamandalili u sebe, nego odoh unutra, u sebe, ne, neću ni da gradim unutra još lepši i stariji svet, i tu smo igru igrali, siti smo se naigrali jelsesećaš, ne, odoh unutra, u sebe, da ćutim, da oko mene bude tiho, da se ništa ne mrda, da mi ništa ne ide u oči. Da sebi budem dobar drug.
Ustvari, sve se nadam da ću se setiti šta je to što bih volela. Dosadilo mi je da hodam unaokolo puna gneva i svesti o svemu onome što nije dobro, što ne valja, što neću.
Što ne bih opet počela onaj zdravi krug koji me je prošle godine poveo u narandžasti svet radosti, nežnosti i uživanja – a stvarni svet oko mene, valjda, nije bio mnogo drugačiji!
I ne tako davno, sve je počelo tako što mi je dojadilo da tutumračim, što sam dokonala šta bih volela, što sam isplanirala lepo letovanje na Tasosu i što sam kupila auto. Osećala sam se dobro, očigledno dovoljno dobro da je neko primetio moje lepo četrdesetčetvorogodišnje dupe.


PRIČICE ZA DOBRO JUTRO, DOBAR DAN I LAKU NOĆ

Lu-lu

Gramofon zasvira. Neki čovek je kroz nos pevao ovu glupu pesmicu:
Ja želi moj Lulu, moj crna Lulu
Ja želi moj Lu-lu, Lu-lu, Lu-lu, lu!
Ja voli moj Lulu, moj crna Lulu,
Ja voli samo moj Lulu, Lu-lu!
«Dosta, zakoči», dreknu Dronja skočivši na noge. «Kakav je to bezobrazluk!»
«To je trenutno najomiljenija pesma», poče da se pravda gramofon.
«Omiljena?»
«Tako je. Reči ove pesme mogu da zapamte i maloumni, a melodiju mogu da pevuše, ili zvižduću, i oni što nemaju ni trunke sluha. To čini jednu pesmu omiljenom i ubuduće će se samo takve pesme pevati. Njihovo vreme tek dolazi.
(L.Frenk Baum, «Krpena devojka iz Oza»)

 


Priča za dobro jutro

Dolazim na posao i ritualno kažem dobar dan, darko (Rundeku koji mi čuva leđa, s plakata koji je na zidu iza moje stolice, a prvo je što se vidi kad se uđe u sobu), podižem roletne, otvaram prozor, uključim tranzistor, kompjuter i štampač, istovremeno kačim kaput, prosipam sve iz džepova-torbe-fascikle na sto i sortiram, dok se "sistem" diže, odlazim do kujne, pravim kafu, točim vodu, uzmem pepeljaru, kažem dobar dan koleginicama i kolegama koje usput vidim, operem ruke (uglavnom odmah moram i da piškim), i krećem da radim koješta po kompjuteru, sajberspejsu i telefonom, sve vreme misli mi vrludaju.
E, danas negde na pola tih mehaničkih priprema, zatekla sam sebe kako sedim kao prikovana za stolicu, mirno čekam da se sistem podigne i ne pada mi na pamet da iskoristim to vreme za poslove po kujni i kupatilu (lepo na vratima piše: toilet women a tu je i nalepnica sa pop-art plavušom). Ispostavlja se da moj tranzistor ima slobodnu volju i da ono što je još juce bilo B92 danas je skala neke druge radio stanice koja upravo pušta Indexe – «Sanjam»...
Potpuno hipnotisana pažljivo slušam pesmu do kraja (nisam stigla na početak)...na trenutak sam se uplašila da ću da se rasplačem, ali nisam...Ne znam šta mi bi.
Pitam se kako će izgledati dalje ovaj dan...
Dobro jutro!


Priča za dobar dan

Kad čovek (ja) čita «Dosje X» o goblinima u potkrovlju sam i sve nešto šuška i škripi i lupka, desi se i ovo - da se iz hodnika čuje neko pucketanje, neprekidno, ritmično, sve bliže i glasnije i ne prestaje i ja počinjem da se pribojavam i kroz rupicu na vratima ništa se ne vidi i ja hrabro otvorim vrata i predamnom stoji dečak (ima, recimo, 7-8 godina) s puškom uperenom u mene, puca li puca (igračka, al' šta ja znam šta je igračka a šta puška, na času odbrane i zaštite uspela sam da aktiviram, na sreću, model samo, bombu) i ja kažem zdravo, i on kaže zdravo, ja pitam šta radiš tu, on kaže ništa, ja pitam igraš se?, on kaže da, pri tom sve vreme puca u mene, pitam je l' stanuješ ovde, on kaže, da, tu dole, ja kažem dobro, 'ajde ćao, on kaze ćao i ja zatvorim vrata i srce mi lupa.

Priča za laku noć

Izašla sam rano ujutro da prošetam psa.
Na auto mi je sletela bubamara. Na ruku mi je sleteo leptir.
Ponavljam u sebi tri rečenice kojima je moja ćerka odgovorila na zadatak «Opiši mamu u nekoliko rečenica»:
Moja mama ima crnu kosu i bron oči.
Moja mama ima samo mene.
Moja mama voli životinje.
Onda vidim čoveka koji u jednoj ruci nosi pola hleba a u drugoj belu plastičnu kanticu sa čorbom iz narodne kuhinje. Seda na zidić, spušta koficu pored sebe i počinje hleb da mrvi i deli golubovima.
Ne mogu da prestanem da mislim na njega.
Ne mogu da mislim na njega a da se ne zaplačem.
On na ručak zove golubove.


RAZVOJ SLOVA Z



Mnogo sam glupa. Mislila sam da je Đavo s Tasmanije mitsko biće. I to neko romantično, s ljubičastim očima. Pa sam lepila sličice u album „Životinjsko carstvo“ jednoj bolesnoj devojčici i naišla baš na tasmanijskog đavola: snažan ujed, velika glava nalik medvedu, može dugo da izdrži bez vode, hrani se eukaliptusom . Uplašila sam se i same slike: neko crno opako biće razjapljenih čeljusti. Izmislila sam mu ljubičaste oči.

«Imaginacija je, zapravo, ubila mačku», rekao je Dr Dajver u seriji «Blaga je noć». Pa da, kako bi mogla radoznalost?

Eukaliptusi su zimzelene drvenaste biljke koje – u možda stopedeset ili čak četiristotine različitih oblika – žive u Australuiji i Tasmaniji.


Nije mi bilo dobro a htela sam da izađem na neki koncert pa sam samu sebe ubedila kako je „Biljna rosa“, mešavina etarskih ulja eukaliptusa i nane, čarobno sredstvo - namažeš kapima čelo i nos, uspeš trideset kapi u vodu za kupanje, posle se malo izmasiraš i – k'o nova.


Eukaliptus znaci "onaj koji štiti“. Inače, ovo drvo izuzetno dobro prečišcava vazduh, pa su okoline šuma eukaliptusa veoma zdrava područja. Od mirisa eukaliptusa beže komarci...Za neke vrste eukaliptusa karakteristično je to, što, kada odrastu, imaju drugačije listove od onih koje su imali kada su bili mladi, a za neke druge to, što su prilagođeni najrazličitijim ekološkim uslovima tako da žive svuda osim u tropskim kišnim šumama.


Hm. Neki ljudi umeju da procvetaju i kad odrastu. Nekad im to neko kaže a nekad i ne mora jer i sami to znaju. Ljudi se inače lako prilagode na sve ali to im nije dobro, čini mi se. Ja uopšte ne volim kad primetim da sam se prilagodila prilikama koje uopšte nisu prijatne. Volim kada ih menjam.


Neki eukaliptusi porastu i preko stopedeset metara u visinu (zamisli!) i imaju stabla prečnika i do trideset metara (zamisli i to!), a neki drugi rastu vrlo brzo, pa se, povezuje činjenice pisac enciklopedije, sade i našem primoruju.


Zamisli i to: na našem primorju. Primorju naših prvih života. Kakva karma: imati more za voleti do (u ovom slučaju) tridesete godine, a onda – cap.


Eukaliptus ima uske kopljaste, savijene, plavkaste listove, što su poredani u istom okomitom smjeru, tako da ne stvaraju sjenu.


Nekoliko puta mi se činilo da mi je uvenula duša i da nemam više mesta na kom mogu da je oživim. Pa da, ne treba da se ukorenim nego da listam i da pazim da ne pravim sjenu.

Nikola, moja prva ljubav, hteo je da otkrije tajnu korena kukuruza. Ne znam ni šta je to posebno u korenu kukuruza. Volim kad ljudi otkrivaju tajne prirode i istovremeno se pitam pa zar ne može ni kukuruz da mirno čuva tajnu svog korena.

I tako, konsultujem literaturu. Na svakom kraju je neki početak. Kakav početak može biti na kraju rata i raspada zemlje? Stereo je stereo, a umetnost je večna, što bio rekli u «Idiotskoj noći» koju ne pominjem je slučajno.

Mali svirepi torbar crnog krzna, šta je to? Naravno, SARCOPHILUS HARRISII. Đ. sa T.


Mesojedi?! Možda je sve bila zabluda. Možda je samo predrasuda da đ. sa T. voli da jede e. (aromatične, zimzelene!).
Da vidimo...
O zabludi nema ništa.
Ni o Zabranjenom gradu.

Pažnju mi privlači razbvoj slova Z. Izgleda kao da se kretao od jednostavnog ka složenom a onda opet ka jednostavnom. Intrigira me to.


Ali, da bar ovde bude čisto i lepo, vraćam enciklopedije na mesto.

 

Copyright © by Milica Krstanović & Balkanski književni glasnik – BKG, 2007


Nazad