2007.

NATALIJA GINZBURG

Natalia Levi rođena je u Palermu, u jevrejskoj porodici poreklom iz Trsta. Otac, Đuzepe Levi, univerzitetski profesor i njegovo troje braće biće uhapšeni i suđeni zbog antifašizma. Detinjstvo i mladost provodi u Torinu, u izopštenosti i ubrzo nalazi sebe u bavljenju književnošću.
Debituje 1933. prvom pričom, Deca, objavljenom u časopisu « Solaria », a 1938. se udaje za Leona Ginzburga, čijim će prezimenom nadalje potpisivati sva svoja dela. Tih godina jača veze sa glavnim predstavnicima torinskog antifašizma, osobito sa intelektualcima izdavačke kuće Ejnaudi, sa kojom je njen muž, univerzitetski docent ruske književnosti, sarađivao od 1933. U 1940. prati supruga, koji je poslat u zarobljeništvo iz političkih i rasnih razloga, u Abruco, gde ostaje sve do 1943. U 1942. piše i objavljuje, pod pseudonimom Alesandre Tornimparte, svoj prvi roman naslovljen Put koji vodi u grad (ponovljen 1945. pod pravim imenom autorke).
U februaru 1944, po smrti muža, ubijenog u zatvoru Ređina Koeli, Natalija se vraća u Torino i po prestanku Drugog svetskog rata počinje da radi za kuću Ejnaudi. Tokom 1947. izlazi joj drugi roman Stanje stvari, koji dobija knjževnu nagradu "Tempo".
U 1950. se udaje za anglistu Gabriela Baldinija, docenta engleske knjževnosti i direktora Italijanskog instituta kulture u Londonu. Za Nataliju otpočinje period bogate književne delatnosti, prevashodno zaokupljene temom sećanja i psihološkim preispitivanjem. Sva naša juče objavljuje 1952, a 1957. tom dugih priča, Valentino, koji osvaja nagradu Viaređo, kao i roman Strelac, a 1961. Večernje glasove, koji će, zajedno sa prethodnim romanom, 1964. biti objedinjeni u Pet kratkih romana. Zbornik ogleda Male vrline izlazi 1962, a 1963. dobija nagradu Strega za Porodični leksikon, kojim je zadobila veliku naklonost kritike i publike.
U 1969. joj umire drugi muž i spisateljica uranja sve dublje u pripovedanje. Sedamdesetih slede Nemoj nikad da me pitaš (1970) i Izmaštani život (1974).
U delima koja slede, spisateljica, koja se predstavila i kao istančani prevodilac Svanovog puta od Prusta, ponovo se prihvata, ovog puta na produbljen način, tema iz porodičnog mikrokosmosa romanom Dragi Mikele iz 1973, pričom Porodica iz 1977, epistolarnim romanom Grad i kuća iz 1984, uz Porodicu Manconi iz 1983, sagledanu u esejističkoj perspektivi. Ginsbergova se, pored ostalog, predstavila i kao pisac komedija, među kojima Udala sam se za tebe iz razdraganosti (1970) i Morski kraj (1972).
Odabrana je za skupštinskog predstavnika sa liste Komunističke partije, 1983. Preminula je u Rimu 1991.
Uvodni tekst, izbor i prevod Barbara Stjepović.
 




STRELAC

Majka je kupila kuću u predgrađu. Bila je to dvospratna kućica opasana vlažnim, neobrađenim vrtom. Iza vrta bio je povrtnjak u kojem je rastao kupus, a iza kupusišta železnički koloseci. U vrtu je, toga meseca oktobra, sve bilo prekriveno vlažnim lišćem.

Kuća je imala uske gvozdene balkone i malene spoljne stepenice kojima se silazilo u vrt. U četiri prostorije na prvom spratu i šest prostorija iznad majka je rasporedila ono malo stvari koje je donela iz Dronera: visoke, škriputave gvozdene krevete koji su stenjali pod teškim prekrivačima od svile sa cvetnom mustrom; nekoliko tapaciranih stoličica sa muslinskim volanima; klavir; tigrovu kožu; jednu mermernu ruku položenu na jastuče.

U grad su sa majkom došli da žive i moja sestra Đulija i njen muž, jedanaestogodišnja devojčica, kćer naše rođake Tereze, koja je trebalo da pohađa gimnaziju, bela pudlica od par meseci i naša služavka Karmela, namrgođena, raščupana, krivonoga devojka, koja je umirala od čežnje i dane provodila na kuhinjskom prozoru istražujući oblačni horizont i udaljene brežuljke, iza kojih je zamišljala da bi mogao biti Dronero, njena kuća i njen stari otac što preklinje i bulazni sedeći na kućnom pragu s glavom oslonjenom na štap.

Da bi kupila ovu kuću u gradu majka je prodala nekakvo zemljište koje je posedovala između Dronera i San Felićea, posvađavši se sa svim rođacima koji su se protivili prodaji imanja. Ali majka je godinama gajila želju da napusti Dronero i nakon očeve smrti, zaokupljena tim mislima, pričala je o tome svakome koga bi srela i pisala pismo za pismom sestrama u gradu da joj pomognu da nađe stan. Majčine sestre, koje su već dugo živele u gradu i držale malu prodavnicu porcelana, nisu bile previše oduševljene ovom njenom namerom, gajeći nejasan strah da će morati da joj pozajme novac. Škrte i stidljive, gorko su patile zbog ove ideje, ali su osećale kako neće imati snage da je odbiju. Kuću je moja majka pronašla sama jednog popdneva kada je došla u grad, u roku od pola sata. I čim je ugovorila kupovinu, stuštila se kao vetar u prodavnicu da od sestara zatraži novac, jer ono što je dobila od prodaje zemlje nije bilo dovoljno. Kad god je želela da zamoli za neku uslugu, majka je nastupala rastrojeno i osorno. Tako su sestre morale da istresu određenu sumu, ne nadajući se da će je ikada dobiti natrag.

Majčine sestre mučila je još jedna bojazan: da će, preselivši se u grad, majka uvrteti sebi u glavu kako treba da im pomaže u prodavnici. Upravo to se i dogodilo. Samo dan pošto se iskrcala u gradu s koferima, krevetima i klavirom, majka je ostavila u novoj kući, među piljevinom i slamom, zbunjenu i smetenu Karmelu i, obučena u krzneni kaput, sa šeširom nakrivljenim na čekinjastoj pepeljastoj kosi i cigarom među prstima u rukavicama, šetala gore-dole po prodavnici, izdajući naredbe momku i baveći se mušterijama. Njene sestre su se, očajne, sklonile u pomoćnu sobicu i uzdišući slušale zapovednički bat njenih visokih potpetica. Bile su toliko naviknute jedna na drugu da nisu morale da troše suviše reči - dovoljan je bio uzdah. Živele su zajedno više od dvadeset godina u polutami starog dućana koji su posećivale samo malobrojne verne mušterije, stare gospođe sa kojima bi se one ponekad zadržavale u kratkom, skoro prijateljskom razgovoru, nekom tihom mrmljanju između poslužavnika i servisa za čaj. Obe su bile stidljive i dobro vaspitane i nisu se usuđivale da kažu mojoj majci kako ih njeno prisustvo uznemiruje i ozlojeđuje, da je se čak pomalo i stide, njenog osornog ophođenja i njenog olinjalog nakaradnog kaputa.

Po povratku kući majka bi dahćući od umora kukala o neredu koji je zatekla u prodavnici, zatim bi zbacila cipele i držeći stopala u vazduhu trljala gležnjeve i listove, jer čitavog dana nije ni na minut sela, kukala bi na te svoje sestre koje za dvadeset godina nisu naučile da drže dućan, a ona treba da im pomaže ne uzevši za to ni liru, kukala bi što je oduvek bila previše dobra i previše glupa i što se uvek brinula za druge ne misleći na sebe.

Ja sam u gradu živela već tri godine. Pohađala sam treći stepen Filozofskog fakulteta, delila s prijateljicom sobu i držala privatne časove. U slobodno vreme radila sam kao sekretarica jednog mesečnog časopisa. Između jedne i druge obaveze životarila sam kako-tako, sama se izdržavajući. Znala sam da je moja majka, dolazeći da se nastani u gradu, svima rekla da to čini pre svega da bi meni bila blizu, da bi malo bdela nadamnom, da vidi utopljavam li se kako valja i jedem li dovoljno. Uostalom, devojci samoj u gradu može svašta da se dogodi. Čim je kupila kuću, pokazala mi je sobu koju mi je namenila. Odmah sam joj prilično odrešito odgovorila da nameravam da nastavim da živim sa cimerkom i da ne razmišljam o povratku porodici. Ta je kuća inače bila previše udaljena i trebalo je sat vremena da bi se stiglo u centar. Majka nije insistirala. Bila sam jedna od retkih osoba koje su uspevale da joj uliju strah. Nikada se nije usuđivala da protivreči mojim odlukama. Pa ipak, i dalje je želela da u kući postoji i soba za mene. Mogla sam da dođem na prenoćište kad god mi to odgovara. Ja sam zaista tamo ponekad ostajala da spavam subotom uveče. Ujutro bi majka dolazila da me probudi donoseći na poslužavniku prženo jaje i šolju kafe. Dok sam jela, zadovoljno bi me posmatrala. Uvek je strepela da se ne hranim dovoljno. Sedeći na krevetu u novoj kućnoj haljini od svetlucave svile, s kosom pokupljenom u mrežicu i licem namazanim kremom koja je ličila na buter, pričala mi je o svojim planovima. A planova je imala mnogo. Imala ih je čak i za parohijsku sirotinju. To je bila fraza koju je često koristila. Želela je, dakle, pre svega, da ubedi sestre da joj daju deo prihoda od prodavnice. Nije u redu da se satire pomažući im bez dinara nadoknade. Pokazivala mi je kako su joj od stajanja u toj prodavnici natekli gležnjevi. Želela je, dakle, da otvori malu umetničku galeriju. Razlika između te i već postojećih u gradu bila bi u tome što bi se svakog popodneva u pet sati posetiocima servirao čaj. Dvoumila se da li da uz čaj služi i kolačiće. Mogli bi se napraviti seoski kolačići od kukuruznog brašna i grožđica, koji su bili ukusni, a nisu koštali mnogo. Kukuruznog brašna je bilo mnogo u podrumu rođake Tereze. Bilo ga je i za parohijsku sirotinju. Zamoliće sestre da joj pozajme par lepih poslužavnika. U prodavnici ima nekih francuskih poslužavnika koje niko ne kupuje, samo onako prašnjavi izazivaju muku; majka je bila ubeđena da njene setre ne posluju dobro samo zato što ne znaju da vrednuju robu koju imaju i da će, ako ona ostvari ovu ideju sa umetničkom galerijom, neke sitnice koje odvajkada leže u pomoćnom sobičku dobiti svoje pravo mesto; negde će staviti vazu punu hrizantema, negde porcelanskog medveda koji drži svetiljku i sa svim posetiocima će pričati o njihovoj prodavnici, poslaće im kupce, tako da one neće moći da odbiju da joj daju deo prihoda. Čim bude dobila te pare, uzeće časove vožnje i kupiće neki mali auto, jer joj je dozlogrdilo čekanje tramvaja.

Umetnička galerija, govorila je, biće razbibriga i za mene i za moju sestru. To je dobra prilika za poznanstva i susrete. Ja sigurno nemam mnogo poznanika u gradu, govorila je, promatrajući me ispitivački. Ne čini joj se da idem na sastanke i da imam puno prijatelja. Uvek me vidi izmučenog i umornog lica. Želela bi da na mom licu vidi živahniji izraz: onaj izraz dvadesetogodišnje devojke koja ima čitav život pred sobom. Drago joj je što sam razumna i ozbiljna i što dobro studiram. Ipak, činilo bi joj zadovoljstvo da zna da imam neki krug prijatelja, neke vesele ljude s kojima provodim vreme. Ne čini joj se da idem na zabave ili da se bavim sportom. Tako će mi biti malo teže da se udam. Možda još uvek ne razmišljam o udaji, ali i pored toga ona oseća da sam stvorena za brak sa puno dece. Ispitivački bi me pogledala čekajući odgovor. Zar baš nemam nikoga ko me saleće, nikoga ko me bar malo zanima? Odmahivala sam glavom i okretala se zidu, mršteći čelo i grizući usnu. Ovakva majčina propitivanja duboko su me uznemiravala. Ona bi onda promenila temu, upustila bi se u razgledanje mojeg kombinezona na stolici, da bi potom podigla sa tepiha moje cipele, analizirajući đonove i potpetice. Zar nemam neki drugi par cipela? Ona je baš pronašla nekog obućara koji za male pare pravi odlične cipele po meri.

Umivala sam se i oblačila praćena budnim majčinim okom. Nije joj se sviđala moja siva suknja koju nosim već tri godine, a da i ne govori o širokom tamnoplavom džemperu sa istegnutim izlizanim laktovima. Gde li sam samo iskopala taj biciklistički džemper? Je li moguće da nemam ništa bolje da obučem? A gde su završile dve nove haljine koje je ona dala da se sašiju?

Majka bi me ostavljala ozlovoljena, penjući se da se i sama obuče. Vratila bi se samo par minuta kasnije da mi kaže kako su Đulija i njen muž potrošili svu toplu vodu u kupatilu i da ona sad mora da se okupa u hladnoj. Nije važno, okupaće se kasnije kod sestara. Nečuveno je da u sopstvenoj kući ne može ni da se okupa. Nije važno. Treba zahvaliti Bogu da je Kaim jednom odlučio da se opere, mada on i posle pranja ima svoj uobičajeni izgled neopranog, otrcanog i smušenog. Nije joj bilo jasno kako to da on ne pomišlja da izgleda malo uljuđenije. To što nema uspeha u poslu sigurno je posledica njegovog izgleda. Uporno nosi onu jaknu sa krznenim okovratnikom koja je u Droneru još i mogla da prođe, ali je u gradu stvarno smešna. A jesam li ikada pogledala njegove ruke? Ruke su mu ružne, nokti iskrzani i izgriženi, prsti puni zanoktica. Bolesnicima ne može biti milo da na sebi vide takve ruke.

Pokušavala sam da joj utuvim u glavu da je Kaim u Droneru imao puno pacjenata i da ga ovde, u gradu, još ne znaju. Pa i pored toga je imao posla, neki od prijatelja iz bolnice su mu slali pacijente; ujutro ide na kliniku da asistira, a popodne obilazi bolesne jurcajući na motociklu po gradu, s jednog kraja na drugi. Bila mu je potrebna ordinacija u centru. Majka je jednom obećala da će mu dati pare da sredi ordinaciju čim dobije parnicu koju je vodila sa opštinom u Droneru oko nekog stana; obećala mu je zato što joj nije bilo teško da se liši novca koji joj je bio tako dalek i nestvaran; parnica se vukla godinama, a muž rođake Tereze, koji je radio kao javni beležnik, rekao nam je da nema nade da ikada bude dobijena. Tako je doktor u međuvremenu jurio po gradu na svom motociklu, s kačketom na glavi i u jakni koju je majka prezirala; istinu govoreći, on nije imao novaca za novi kaput; zarađivao je vrlo malo, a i to malo je morao da daje majci za kućne troškove; zadržavao je samo sitniš za duvan i svaki put kad bi zapalio cigaru majka bi ga prekorno pogledala.

Šetajući gore-dole između kupatila i svoje sobe, majka je izdavala naredbe Karmeli, čineći svakog jutra iste kretnje koje sam već znala napamet: snažno bi protresla ljubičasto paperjasto jastuče za puder, šireći oko sebe mirišljavi oblačić; liznula bi kažiprst i njime prešla preko kapaka i obrva; primakla bi lice ogledalu, čupnula dlačicu s brade, mreškala nos i borala obraze, besno sevajući očima; premazala bi usne masnim ružem, skidajući vrhom nokta višak sa zuba; zatim bi snažno protresla i crnu pletenu kapicu, stavljajući je s grimasom na glavu; kapicu bi probola ukrasnom iglom i stojeći ispred ogledala pušila i pevušila neku pesmicu, a onda bi navukla krzneni kaput, osvrnuvši se da proveri šavove i potpetice. Nakon toga bi napokon izišla, odlazeći kod sestara da vidi šta imaju za ručak i jesu li sredile blagajnu.

Moja sestra Đulija je sedela u vrtu u naslonjači, nogu umotanih u šal, držeći pudlicu u naručju. Oporavljala se od bolesti i bio joj je preporučen odmor. Uprkos tome, moja majka je smatrala da tako zaludno življenje ne može da koristi zdravlju. Ovde, kao i u Droneru, pre nego što se razbolela i nakon toga, moja sestra po čitav dan nije radila ništa. Povremeno bi ustajala iz naslonjače, stavljala psu povodnik i s našom malenom rođakom Konstancom prošetala oko kuće. Život devedesetogodišnje starice, govorila je majka. Kako će tako da joj se otvori apetit? Majka nikako nije uspevala da sazna da li je Đulija bila zadovoljna životom u gradu. Molila me da je ja o tome pitam. Ona nije pitala. Nije je pitala zbog toga što su Đulijini odgovori uvek bili jedan te isti: treptaj, odmahivanje glavom, osmeh... A majka je bila sita tih odgovora. Ni ja je ne zadovoljavam svojim odgovorima, govorila je, ni o meni ne uspeva nikada ništa da sazna. Ali ja barem imam pametan izraz lica, izraz iz kojeg se može nešto pročitati. Jadna Đulija je, međutim, glupava. Na njenom se licu ne čita ništa. Kad bi se onako osmehnula, majka je dobijala želju da je udari. Uostalom, kako je i mogla da uživa u gradu kad nije otišla dalje od novinarnice na uglu? Izgledalo je da joj jedino prija društvo ružnog psića, kojeg je kupila od nekog seljaka u Droneru, ili, pak, malene rođake Konstance. Nije išla u bioskop i nije htela da bude član ikakvog kulturnog kluba. Moja majka je odlazila u takav klub, gde su se slušala predavanja i listali časopisi.

* * *

Sestrino venčanje bilo je za moju majku duboko razočarenje. Bila je uvrtela u glavu da je dobro uda. Vodila je sa sobom u banje Kiančano i Salsomađore, gde je Đulija mogla da upozna mlad svet dok ona leči jetru. Majka bi gutala čaše i čaše mlake gorke vode, gledajući kako na teniskom terenu leprša bela suknjica oko vitkih Đulijinih nogu. Ljupkost tih vitkih oblih nogu u plisiranoj suknjici, dražesna i nežna linija opuštenih ramena u laganoj bluzi, Đulijin profil sa punđom malo raspletenom na vratu i njene ruke, bele kao sneg, koje je povremeno podizala da učvrsti ukosnice, sve to je mojoj majci razbijalo duboku dosadu koju je izazivao gorak ukus vode i praćenje teniske igre. Pijuckajući svoju vodu, majka je u mislima davala Đulijinu ruku čas jednom čas drugom od mladića koji su skakutali po teniskim terenima i odlazili niz šetalište; ili bi smišljala fraze kojima će u Droneru objaviti Đulijinu veridbu sa prebogatim toskanskim industijalcem plemićkog porekla, koji je upravo u tom momentu, ne sluteći ništa, sedeo za jednim udaljenim stolom buljeći tupo preda se.

Đulija se brzo umarala, pa bi sedala pored majke spustivši reket na kolena i prebacivši jaknu preko opuštenih ramena. Majka bi tada skrenula pogled ka stolu toskanskog industrijalca, tražeći u njegovim praznim očima neki tračak zainteresovanosti. Ali industrijalac se nije pomerao i kao da nije ni primećivao Đuliju; u jednom trenutku bi se pomakao i mlitavo podigao ruke u pravcu neke devojke u daljini, uz ispuštanje grlenog zvuka nalik na fićukanje. Tada bi moja majka naprasno donela odluku da je on "obično zviždukalo" i, prezrivo slegnuvši ramenima, izbrisala bi ga iz svog života.

Nema puno muškaraca oko Đulije, razmišljala je majka, ne znajući šta da preduzme. Ponekad bi joj se neki mladić udvarao, vodio bi je na zabave veče ili dva, sedeo joj blizu i pokušavao da razgovara. Ali sa Đulijom nije bilo lako razgovarati. Sleganje ramenima, treptaj, osmeh: to su bili njeni odgovori. Na kraju krajeva, o čemu bi se s njom, jadnicom, i moglo razgovarati? Nije bila obrazovana. Nije čitala romane, a na koncertima bi zaspala. Tako je majka pokušavala da Đulijino ćutanje ispuni razgovarajući sa samom sobom; ona je bila upućena u sva savremena strujanja u književnosti i umetnosti, bila je član biblioteka, čak je i u Droneru knjige naručivala poštom. Nije bilo nijednog političkog ili kulturnog događaja koji bi promakao majčinoj pažnji. O svemu je imala mišljenje. Ipak, svi ti mladići ostajali bi uz Đuliju jednu ili dve večeri; kasnije bi se ohladili i moja majka je izdaleka mogla da ih vidi kako čavrljaju i zabavljaju se sa drugim devojkama. Đulija, pak, nije time izgledala ožalošćena. Sedela je mirna, opuštena, sa nogama savijenim pod suknju, isprepletenih prstiju ruku i onim svojim glupavim osmehom na usnama.

Napokon, jednog leta, nešto se ipak dogodilo. Mladić je bio baš kako treba: imao je sve što bi moja majka mogla poželeti. Đulija ga je upoznala u Viaređu, gde je čitav avgust provela sa rođakom Terezom. U to vreme majka je u Droneru bila vezana za postelju, pošto joj je nakon pada s merdevina noga stavljena u gips. Vrućina, noga koja se pod gipsom znojila i svrbela i pisma rođake Tereze, u kojima je ova pisala o mogućoj veridbi, sve to ju je dovodilo na granicu ludila. Dva puta dnevno dolazio je doktor Veser – lekar iz Poljske, koji je još za vreme rata prognan u Dronero i nikada više nije odatle ni otišao – da sasluša izveštaj o njenoj nozi i malo joj pravi društvo. Majka je prema doktoru Veseru gajila neku mešavinu naklonosti i prezira. Bila je vrlo daleko od pomisli da bi taj mršavi doktor, koji sedi sav zgrčen u fotelji, gricka nokte i uz blagorodno smeškanje gleda oko sebe, mogao postati Đulijin muž. Tada su njene misli letele u Viaređo, na more, gde je možda baš u tom trenutku Đulija plovila sa svojim izabranikom. Molila je doktora Vesera da joj prepiše sredstva za smirenje, jer su joj nervi zbrkani, i da joj kaže kada će moći da se kreće, jer gori od nestrpljenja da otputuje u Viaređo i vidi šta se događa. Čitala mu je Đulijina i Terezina pisma, jer je doktor Veser poznavao Đuliju od vremena kad je imao priliku da je leči od šarlaha. Đulijina pisma su kratka, nekako smešna i oskudna pojedinostima, kao da sedmogodišnja devojčica piše dragom Isusu za Božić, primećivala je moja majka. Pa ipak, između tih šturih, detinjastih redova, osećalo se treperenje nekakve drhtave sreće. I moja majka je zapitkivala doktora Vesera na koji način može da se počeše ispod gipsa, jer je nesnosno svrbi i peče.

Konačno je gips skinut udarcima čekića. Majka je konačno mogla da ustane i za tri dana bila je pripravna, sa svom opremom potrebnom za more: suknje na tačke, suknje na kvadrate, suknje na cvetove i sandale za plažu. Bila je besna na rođaku Terezu što joj u pismima nije opširno opisala izgled, porodicu i ekonomsko stanje tog mladića. Ograničila se samo na to da se radi o dobroj prilici.

Stigavši u Viaređo zatekla je Đuliju u hotelu, u krevetu, s povišenom temperaturom i pored nje rođaku Terezu, koja joj je stavljala mokre obloge na čelo. Nije bilo ništa ozbiljno: Đulija se bila oznojila, pa se nakon toga malo prehladila. Majka je izgurala rođaku Terezu na hodnik, grdeći je i ispitujući zbrda-zdola. Ko je, dođavola, taj mladić? Iz kakve je familije? I zašto je došao u ovu zabit od skromnog pansiona, a ne u nešto gospodskije?

Rođaka Tereza joj je odgovorila da se mladić uselio u pansion s roditeljima samo na nekoliko dana, jer su iznajmili svoju vilu. To je moju majku neugodno iznenadilo; onaj ko pristane da živi u pansionu čiji tesni hodnik miriše na varikinu i supu s rezancima ne može biti veliki bogataš. I zašto moraju da iznajmljuju vilu, ako su puni para? Rođaka Tereza joj je na to rekla da su oni zaista imućni ljudi, ljudi kakve majka u životu nije upoznala, da u Luki imaju starinsku kuću, a ovde u Viaređu imaju starinsku vilu s kupatilom, frižiderom i garažom. Otac je vrlo cenjeni činovnik, a mladić studira to isto i toliko je zaljubljen u Đuliju da je porodicu doveo da živi u tom pansionu samo da se ni za trenutak ne bi od nje odvajao.

Nešto kasnije, moja majka je sedela u vrtu pansiona sa činovnikom, njegovom ženom i sinom, hladeći se lepezom, ispuštajući dim iz dugačke muštikle od slonove kosti. Bila je toliko uzbuđena da je skoro zaboravila na bolesnu Đuliju u sobi. Samo je govorila i govorila; izbacivala je iz sebe sve one reči i razgovore koji su se u njoj nakupljali tokom dugih, samotnih vremena u Droneru, kad je mrak iza prozora postajao sve gušći, a jedini mogući, očekivani i omalovaženi posetioci bili doktor Veser i rođaka Tereza. Baš tih poslednjih dana, dok je ležala nepokretna u krevetu s nogom u gipsu, nakupila je u sebi više reči no ikada pre; mudrovala je o pismima koja su joj stizala iz Viaređa, hladila se lepezom i pušila oslonjena na jastuke, okružena zamišljenim slušaocima, nestvarnim, nemim figurama, koje su se odobravajuće smeškale. Sada su pred njom stajali oni koji je trebalo da postanu nova Đulijina porodica: stari, doterani gospodin u tamnoj jakni i belim pantalonama; stara gospođa kojoj je nesvesno podrhtavala glava; mladić plave, kovrdžave kose, koji je gledao uz širok, začuđen i srdačan osmeh, pijući iz boce oranžadu San Pelegrino. Majka je ovim osobama u jednom naletu ispričala čitav svoj život: o očevoj smrti od srčanog udara; o godinama udovištva pod teretom odgovornosti i upravljanja imanjem; o osnovnom obrazovanju i kućnom vaspitanju koje je uspela da pruži kćerima; o problemima koje ima s jetrom i savetima doktora Vesera; o svojim političkim stavovima, kojima je davala obeležje dobrog, zdravog razuma i mladalačke vere u ljudski napredak; o naporu koji je činila da i u provinciji ostane obavešena o tokovima u savremenoj umetnosti. Na momente bi joj glas prigušio kratak jecaj radosnog ganuća; napokon je izgovarala ono što je godinama želela da odglumi, ulogu majke koja se s drhtavom brižnošću sprema da kćer poveri rukama ozbiljnog, vrednog i čestitog mladog čoveka. Toliko je bila uživljena u svoju ulogu da je propustila da malo bolje zagleda mladića; tako se dogodilo da je kasnije, kada je htela da ga dozove u pamćenje, uspevala da se priseti samo plavokose ovnovske glave i debelih usana koje sisaju grlić flaše. Tih par sati koje je moja majka provela sa činovnikovom porodicom bili su prvi i poslednji. Te noći je moja sestra iskašljala krv; lekar iz hitne pomoći smestio ju je u bolnicu; dvadeset dana kasnije majka i Đulija su spavaćim kolima otputovale natrag u Dronero. O plavokosom mladiću nije se znalo više ništa; po priči rođake Tereze, mladićeva majka je, čuvši za krvarenje, doživela nervni napad, a glava joj je tako drhtala i poigravala da se činilo kao da će se otkačiti i otkotrljati; smesta je htela da se vrati u Luku i iščupa sina iz tog pansiona u kojem joj se činilo da i zidovi bacaju krv; rođaka je ispričala i da je mladić, odlazeći, izgledao sav ojađen, da je odveo za ruku iza jednog zavoja u hodniku i tamo plakao kao ovčica; ali sada je i rođaka Tereza htela da otputuje, isprepadana i zabrinuta, jer su ona i njena devojčica spavale sa Đulijom i ko zna nisu li se i same zarazile.

Tako je moja majka ostala sama u bolničkoj sobici, sa bledom, bledom Đulijom, nepomičnom u krevetu kao mali mrtvac, sa divnom kosom rasutom po jastuku, sklopljenim očima i usnama ispucalim od temperature. Majka je bila besna na rođaku Terezu što ju je ostavila samu, koračala je gore-dole po hodniku bolnice kao medved u kavezu, u umrljanoj, izgužvanoj suknji na tačke, jer je, izgubivši glavu, zaboravila da se presvuče, iako je imala sukanja i za parohijsku sirotinju.

Kada bi se setila mladića sa plavokosom ovnujskom glavom, majka bi zadrhtala od gneva. Ispao je nesposoban za običnu plemenitu podršku, za jedan obični znak utehe! Otišao je bez pozdrava, bez jedne jedine reči! Sećanje na tu ovnujsku glavu i popodne provedeno sa činovnikovom porodicom izazivali su u njoj duboku odvratnost. Ali čim je malo uminula uznemirenost oko Đulije i lekari je uverili da se Đulijina bolest savremenim medicinskim sredstvima srećno okončava, čim se vratila u Dronero, smestila ju je u veliki krevet s prekrivačem od svile cvetne mustre i dva udobna jastuka ispod leđa i sirupom od ječma koji prepisuje doktor Veser na noćnom ormariću, majka je između tih zidova, gde se uljuljkivala mnogim nadama, počela da se pita šta se tačno dogodilo između Đulije i tog mladića. Je li palo nekakvo obećanje? Nije se usuđivala da dotakne ovo pitanje sa Đulijom, još uvek slabom i iscrpljenom, oslonjenom na jastuke, sa malim šalom omotanim oko nežnih ruku prošaranih modrim venama, sa kosom skupljenom crnom plišanom trakom i njenim tupim osmehom koji nije govorio ništa. Je li Đulija patila? Ko je to mogao znati? Majčina mašta kolala je oko gradića Luke i starinske kuće sa presvođenim tavanicama i freskama iz petnaestog veka u kojoj je živela činovnikova porodica i za koju joj je rođaka Tereza rekla da će jednog dana sigurno postati nacionalni muzej. Odlazila je kod rođake Tereze i gnjavila je pitanjima o vremenu provedenom u Viaređu; rođaka Tereza je preklinjala da je ostavi na miru, rekla joj je već sve što je znala, ta se stvar loše završila i tu se više ništa ne može. Majka je čitave te zime žudno iščekivala poštu, uverena da će od one ovnujske glave stići pismo za Đuliju, ili možda za nju. Ali ništa. Stizala su samo pisma jedne medicinske sestre iz noćne smene bolnice u Viaređu, kojoj je majka nepromišljeno obećala da će joj naći mesto u bolnici u Pienerolu, gde je radio jedan prijatelj doktora Vesera. U međuvremenu se moja majka nešto pokoškala s doktorom i nije joj se dalo da ga zamoli da prijatelju napiše pismo.

Majka je već neko vreme mislila da je doktor možda zaljubljen u Đuliju, jer je sate i sate provodio s njom, prevodeći joj nemačku poeziju za koju jeĐulija marila koliko i za lanjski sneg i pokazujući joj porodične albume sa slikama čitave svoje familije, poljsku gospodu u bundama i sa cilindrima i gospođe sa dugim niskama bisera i šeširima s peruškama; nesretne ljude pobijene za vreme rata, jadne Jevreje koje su nacisti izvukli iz kreveta da bi ih ubili ko zna gde. Doktor Veser nije imao nikoga osim mlađega brata, koji je iz Poljske došao zajedno s njim i sada živeo u gradu i radio u hemijskoj fabrici; to je bila jedina osoba koju je još voleo na svetu. Đulija je učtivo slušala dosadne priče doktora Vesera i, da bi mu ugodila, listala s njim porodični album u kojem su bili čak i otac i majka doktora Vesera, otmene i stroge osobe, i mučno je bilo pomisliti kako su možda umrli na nekim ledenim poljima lomeći kamenje; na slici su između njih bili doktor i njegov brat kao deca, maskirani za karneval u Kozake.

Đuliji je bilo već mnogo bolje, ustajala je i pomalo izlazila; ponekad bi je doktor pratio u tim njenim kratkim šetnjama, gurajući svoj motocikl i pričajući joj tragične priče o nestalim rođacima; ništa dobro za jednu devojku, mislila je moja majka, osećajući da joj doktor Veser sve više ide na živce i da joj narasta nezadovoljstvo kada bi s balkona, na kojem bi se pojavila, ugledala na ulici visoku Đulijinu figuru kako se udaljava sa doktorom koji joj je jedva dosezao do ramena, umotan u smeđu jaknu, poklon Udruženja jevrejskih izbeglica, nešto kratko s krznenim okovratnikom i kajišem, nešto između kaputa i ogrtača. Majka je, srdita, nabrajala u sebi sve usluge koje je ikada učinila doktoru Veseru: kad su Nemci bili u Droneru, a on se skrivao u kući rođake Tereze, ona mu je svaki dan donosila cigare; kad je imao zapalenje debelog creva, dala mu je vunu da napravi topli pojas za stomak; a tek sve one silne flaše maraskina koje je iskapio uveče, sedeći sa njima kraj peći i prevodeći Đuliji Hofmanštalove pesme. "Ofmanstal!" frktala je majka s gnušanjem, oponašajući doktorovo "h", način na koji je dodirivao kravatu i brzo, brzo gladio kosu na slepoočnicama dok je čitao. Od tada je majka počela da ga zlostavlja na ovaj ili onaj način: tražila je natrag knjigu koju mu je bila pozajmila pre mnogo godina i koju on nikako nije uspevao da nađe; govorila mu je da je sirup od ječma koji je dao Đuliji pretežak za probavu; ljutito bi bacala s kauča njegovu jaknu mokru od kiše, uveče, kada bi došao da ih poseti. Doktor bi je podigao i okačio na čiviluk; nakon toga bi ponovo počinjao čitanje Hofmanštalovih pesama Đuliji, svojim dosadnim, ujednačenim glasom.

Majka bi katkada čula doktora i Đuliju kako se zajedno smeju. Čemu se smeju – nije znala; zar ima čemu da se smeje taj doktor sa svim svojim mrtvim rođacima? Da može da se smeje i glupira uz sve brige koje ima, uz besparicu i tek povremeno zaposlenog brata, to joj nije išlo u glavu. Doktor nije imao kuću, već je spavao u sobičku iznad jednog bara i sam sebi pripremao ručak na malenoj peći, nekakve poljske bućkuriše; sam je prao svoja četiri dronjka i kačio ih da se suše na konopcu razapetom između kreveta i ormana. U ormanu je, između knjiga i čarapa, držao sireve i jaja koje su mu slali sa sela; lečio je svakoga i svi su ga voleli, lečio je čak i one koji mu nisu plaćali; mnogo puta ne bi pojeo jaja, već bi ih poklanjao deci koja su se igrala na ulici, govoreći kako su jaja potrebna deci, a ne njemu starom; star baš nije bio, imao je nešto više od četrdeset godina, ali je bio zapušten i hodao je pogrbljeno sa jednim ramenom višim od drugog, vukući noge; od kada je počeo da viđa Đuliju, majci je odjednom izgledao kao prastaro stvorenje, kao najružniji čovek koga je ikad u životu videla.

Jedne večeri, dok je Đulija sedela blizu peći s kutijom na kolenima, punom vunenih ostataka od kojih je pravila šarene lutkice za malenu rođaku Konstancu, doktor je saopštio majci da njih dvoje nameravaju da se venčaju idućeg proleća. Majka je već duže vreme očekivala ove reči; pa ipak ju je nešto preseklo u stomaku. Okrenula se da vidi izraz Đulijinog lica i videla je ono što se moglo očekivati: mir, dremljivost i uobičajeni tupi osmeh; držala je u ruci iglu, kojom je već danima plela otkako je počela da fabrikuje te neme lutkice. Hoće da se uda za doktora? dreknula je moja majka, srušivši joj kutiju s vunom sa kolena; Đulija je podigla ruke kao da želi da se odbrani od šamara; lice joj se u momentu oblilo crvenilom. Tada majka oseti prema njoj ogromno sažaljenje; podigla joj je kutiju ponovo na skut i zavukla se u ugao sobe, okrenuvši im leđa; iz tog ugla je rekla da mogu slobodno da se venčaju, ona je i tako već stara i ni za šta je više nije briga.

Sutradan je majka otišla kod rođake Tereze. Da, rođaka Tereza je to odavno znala; Đulija joj se poverila; Đulija, naravno, nije zaljubljena; od događaja u Viaređu nikada se više nije zaljubila; ali sa doktorom joj je dobro, oseća se zadovoljno. Ceni ga, jer je tako obrazovan, tako fin; kad on ode u grad, njoj se čini da je izgubljena i još više se dosađuje. Na kraju krajeva, rekla je rođaka Tereza, Đulija već ima dvadeset pet godina. A imala je i tu nesrećnu bolest; verovatno neće moći lako da nađe muža; ljudi se plaše bolesti. Sem toga, njoj je potrebna nega i ovako će uz sebe stalno imati doktora i to besplatno; a to je, govorila je rođaka Tereza, kopkajući svoje popravljene srebrne zube, čist dobitak.

Majka je obigrala sve rođake i tetke u potrazi za nekim ko će odvratiti Đuliju od venčanja; ali rođake i tetke nisu htele da se mešaju, odmahivale su glavom i govorile kako se jadna Đulija napokon udaje i kako bi bila šteta da se ne uda; doktor Veser nije ni bogat ni lep ni mlad, ali je dobar čovek, vole ga i deca, raduju mu se kad ga vide da dolazi. Ma kako? urlikala je majka. Đulija s takvim da završi? sa komunistom? Jevrejinom? čovekom bez državljanstva? Rođake i tetke su odmahivale glavama, čudilo ih je da je doktor Veser komunista, nikada nisu čule da o tome govori; a što je Jevrejin, šta se to nju tiče, zar nije na sve strane razglašavala da su i Crnci i Jevreji naša braća?

Na kraju, rođaka Tereza je priredila veridbeni ručak; kada se ručak završio i na sto stigla velika torta sa ušećerenim trešnjama, rođaka je gurnula moju majku ka doktoru Veseru i majka je morala da poljubi njegov koštunjavi obraz izbrazdan dubokim borama. Nakon toga, moja majka je osetila u sebi veliku prazninu. U dubini duše, gde je gajila mnoge lepe nade, nije bilo više ničega. Dronero joj je bio dosadniji nego ikada, znala je napamet svaki kamen, a posvuda su bili nastanjeni rođaci i familija; gorela je od želje da živi u velikom gradu, gde bi mogla da se bavi hiljadama stvari, gde je i sama šetnja ulicom zabavna; osetila je jaku čežnju za mnom.

S vremena na vreme bi joj padalo na pamet kako bih se ja mogla lepo udati. Ja, dakako, nisam lepa kao Đulija; imam i problema s rastom. Majka nije mogla samoj sebi da objasni zašto sam tako malo porasla; i kosa mi je sva ukovrdžana, bezoblični oblak. Ali zato sam mnogo pametnija od Đulije; možda ću pisati knjige, jer sam još kao devojčica pisala stihove i krila ih po školskim sveskama. Često je dolazila u grad pod izgovorom da kupuje potrepštine za Đuliju; nalazile smo se u jednom kafeu i želela je da zna da li još uvek pišem stihove. Bilo joj je malo krivo što su mi zubi izbačeni preko donje usne; kad sam bila mala, ona je htela da mi se napravi sprava za ispravljanje zuba, ali otac je bio protiv; jadni otac je uvek imao neke lude ideje. Proučavala je šta bi moglo da se uradi sa mojom kosom. U kafe bi ponekad svratila moja prijateljica, ona sa kojom sam stanovala; majka nije bila zadovoljna time da dve devojke stanuju same, ali joj je ulivao poverenje ozbiljan izgled te devojke koja je bila starija od mene i predavala istoriju u gimnaziji. Majka bi pred njom raspakovala kombinezone i spavaćice koje je kupila za Đuliju; molila je da joj pomogne da pronađe neku kuću, jer ne može više sebe da vidi u Droneru i želi da se preseli u grad. Zavukla bi ruku u moju kosu, na šta sam ja odmicala glavu, pitajući je šta bi moglo da se uradi sa tom kosom. Dok bi nam pričala o doktoru Veseru, zvučala je skoro hvalisavo; pričala je kako je on čovek neverovatnog obrazovanja, govori šesnaest jezika, zanima ga muzika i pročitao je sva filozofska dela; pričala nam je o ogromnom bogatstvu koje je kao dečak imao u Poljskoj, o tome kako su njegovi bili jedna od najimućnijih porodica u Krakovu, kako su imali kovčege srebra, i kako je njegova majka išla na zabave sa brilijantskom dijademom na glavi.

U autobusu kojim se vraćala u Dronero majka bi se osećala nešto živahnijom i zadovoljnijom nakon nekoliko sati provedenih u gradu, šetnje po prodavnicama, razgovora sa mojom prijateljicom i sa mnom i njuškanja među vitrinama svojih sestara; bila je željna da stigne kući i izloži u sobi za ručavanje, pred Đulijom, doktorom i rođakom Terezom, divne spavaćice vezene punim bodom.

Doktor je dolazio da je sačeka i pomogne joj oko paketa; a majka bi ga, nakon svih onih govorancija o njegovom starinskom bogatstvu, gledala kao da ga je na taj način nekako ulepšala, jer, bez obzira gde je to bogatstvo završilo, nekada je sigurno postojalo; tako bi se tada prema njemu odnosila nešto ljubaznije.

Tako je iznenada jedne večeri, vrativši se sa jednog od svojih zabavnijih putešestvija, dok je bila u trpezariji sa doktorom i Đulijom, majka objavila da je kupila kuću u gradu. Objavila im je da se seli u grad; godinama to želi, a zabit od Dronera joj je toliko dojadila da kada pogleda s prozora na ulicu oseti u grlu čvor od dosade; doktor i Đulija, kada se venčaju, takođe treba da dođu u grad, jer kupila je veliku kuću i nema nameru da se odvaja od Đulije; dok je govorila, osećala je strašnu želju da se posvađa, očekujući da će doktor reći da on i Đulija žele da ostanu u Droneru, na šta bi ona odgovorila da će, ukoliko proba da ostane sam sa Đulijom, morati da je dvori pošto je tako navikla i ne saginje se ni čiodu da podigne; treba joj neko od jutra do večeri, treba joj mutiti jaja za užinu i peglati joj bluze; a novac koji on zarađuje nije dovoljan ni za mleko za psića; baš tako je nameravala da mu kaže, "ni za mleko za psića"; tako će morati da urade onako kako ona hoće. Dotor joj je, međutim, sasvim mirno rekao da mu je drago što će se preseliti u grad, nije ni imao nameru da ostane u Droneru, već je i sam mnogo razmišljao o gradu, jer će mu biti milo da bude blizu brata koga puno voli. Tako je moja majka ostala užagrela od jeda i s ustima punim paljbe i uvreda kojma se nije ukazao razlog da budu ispaljeni.

* * *

Dotor i Đulija venčali su se na proleće; obred je obavljen u crkvi, ali se doktor nije ni prekrstio jer je bio Jevrejin i morao je zatražiti dozvolu od biskupa za Đuliju da može da se venča se Jevrejinom u crkvi; doktor je sedeo kraj Đulije, nervozno trzajući ramenom; nastavljao je sa ovim pokretom i dok je dodirivao kravatu i Adamovu jabučicu. Sa mnom je bila moja prijateljica, koja se takođe nije krstila jer je bila ateista, gledajući okolo strogim pogledom; bio je tu i doktorov brat, sitni mladić, pegav i s naočarima; i moja majka pod šeširićem sa tirkiznim peruškama, sa naslagama pudera na licu umrljanom od plača. Posle su Đulija i doktor otputovali na kratak svadbeni put na Rivijeru; a kad su se vratili, doktor je pokupio u kofer svoje knjige, malenu peć i ono malo odeće i zauvek napustio sobicu iznad bara, nakon dugog opraštanja od gazdarice, koja je potresena plakala; preselio se da živi sa mojom majkom. Majka se već bila naučila da ga zove po imenu, Kaim; pomalo joj se sviđalo da izgovara to strano ime.

Sada je majka bila zaokupljena pripremama za selidbu; po čitav dan je vikala na služavku Karmelu koja je trebalo da pakuje tanjire, ali je lomila sve čega bi se dotakla; u kući su stalno visili Karmelini rođaci, pod izgovorom da treba da se pozdrave sa njom, pa i njen stari otac koga su posadili blizu peći u kuhinji i koji je jeo sir i hleb sa bradom punom mrvica, i seoskim bakandžama koje su na podu ostavljale blatnjavu baricu. Bila je tu stalno i rođaka Tereza, koja je majku molila da joj ostavi čas ovo , čas ono, čas je tražila vedro za pranje rublja, čas kantu za smeće, jer zbilja – neće valjda majka da putuje sa vedrom i kantom, svim tim stvarima koje samo smetaju i stvaraju gužvu, a tako je lepo kupiti nove. Rođaka Tereza je preporučivala Karmeli da joj sve zajedno ostavi po strani; za uzvrat je njenom ocu poklonila par lepih starih kućnih papuča.

Karmela je bila ganuta pomišlju na oca koji će ostati sam u Droneru, gde ni pas neće dolaziti da vidi je li živ ili mrtav; jer, od svih rođaka koje su imali, niko nije hteo da zna za tog poluludog, uvek pijanog starca; molila je rođaku Terezu da joj njen muž pomogne da ga smesti u dom za sirotinju, pošto su već godinama to tražili i uvek su ih odbijali, iako nema sirotijih u Droneru od nje i njenog oca, videli su koliko je njen otac, sirotan, star.

Karmela je u našoj kući služila dugo godina, ali povremeno, jer bi je s vremena na vreme hvatalo strašno osećanje sažaljenja prema ocu, tako starom, tako ludom i tako samom; pa bi se vraćala njemu u kućerak u dnu uske uličice, u rupu koja je bila mračna kao špilja, po čijoj su unutrašnjosti milele bubašvabe; pojavljivala bi se posle nekog vremena, praćena ocem; i otac bi nas preklinjao da je uzmemo natrag, jer se on uveče napija, a kad se napije tuče je; naredio bi Karmeli da otkrije ruke i pokaže modrice. Majka bi gledala modrice i pretila da će otići po karabinjere; pristala bi da ponovo primi Karmelu, uzdišući kako ima veliko srce i kako sebi tovari breme; u dubini duše majka je bila zadovoljna time da ima Karmelu kojoj je davala malu platu i katkada koji komad rublja.

Uveče bi Karmelin pijani otac dolazio da kuka ispod našeg balkona; stenjao bi nadugo o svojim jadima i kćeri jedinici koja mora da radi kao sluškinja; onda bi kitio hvalospeve mojoj majci, gospođi velikog srca, pravoj gospođi; Karmela bi plakala, naslonjena na prozorske kapke, a majka bi u postelji uživala u tim žalosnim slavopojkama, pevanim noću u tihoj ulici; zbog toga se nije usuđivala da istera Karmelinog oca kad bi ga zatekla u kuhinji, na toplom, udobno smeštenog, sa hlebom i sirom. Ujutro bi moja majka imala jaku glavobolju od dreke koja joj je razbila san; prebacila bi Karmeli što mora da trpi dosađivanje i teret da je drži kod sebe. Rekla bi i da je jedan od razloga zbog kojeg se raduje preseljenju u grad i to što će biti pošteđena da noću sluša taj kukajući glas; a Karmela bi otišla grizući se što zbog očeve krivice treba da beži u grad.

* * *

Majka je već posle par meseci provedenih u gradu počela da pokazuje znake nestrpljenja. Brzo joj je dodijao dućan sestara, koji su posećivale samo škrte starice, razglabajući satima o ceni jedne šoljice, i tako je jednog dana, osorno se okrenuvši, srušila na pod figuru tužnog pajaca koji svira gitaru. Tvrdila je da joj je uvek bio antipatičan, da možda donosi nesreću i da joj je baš drago što ga je slomila; to je i tako bila jedna glupost, jedna prostačka stvarčica od belog porcelana sa plavičastim nijansama, koja se može videti u kućama krojačica; baš bi mogla da je zalepi smolom i pokloni svojoj krojačici; pokupila je delove pred očima ljutitih sestara i strpala ih u tašnu. Odlazeći, rastreseno im je dobacila da će im platiti pajaca i da je sve to za njih sreća, jer neće morati više da ga gledaju. Od tada joj je dućan sestara postao odbojan, a nije uspela da ih privoli ni da joj daju deo prihoda; delovi pajaca dugo su stajali u njenoj tašni, dok ih na kraju nije bacila u kontejner za đubre.

Došli su dani kad je majka počela da se dosađuje u gradu isto onako kako se dosađivala u Droneru. Već je napamet znala sve ulice u centru koje je prešla uzduž i popreko u potrazi za simpatičnim mestašcetom gde bi mogla da otvori umetničku galeriju; ali, cene iznajmljivanja bile su ogromne; pored toga, počela je uznemireno da se pita gde će, kad jednog dana nađe lokal, uloviti slikare koji su spremni da izlažu. Nikoga nije poznavala; zamišljala je da će, preselivši se u grad, bez problema stvoriti malu sredinu u kojoj će se okružiti obrazovanim ljudima sa kojima bi bilo prijatno razgovarati; ali od kada je došla u grad nije našla načina da s nekim razmeni dve reči, osim prostijih ljudi: obućara, prodavačice koverata, krojačice. Katkada bi otišla do nekoga od njih bez ikakvog razloga, odmeravajući čas ovo čas ono, ili pažljivo proučavajući štofove i modele koje nije imala ni najmanju nameru da kupi; tek da bi imala sa nekim da prodiskutuje, tek da nešto radi; i kada bi se našla u blizini tih ljudi, proučavajući na svetlu komad tkanine ili kože, ponašajući se kao da je kod svoje kuće, šetajući, pušeći i tresući pepeo na pod, govorila je povišenim glasom o svojim utiscima, ubacujući odlomke svojih uverenja o opštem poretku u politici ili umetnosti, nadajući se da je slušaju i ostale mušterije, među kojima bi se mogla naći neka fina, obrazovana osoba, koja će proceniti njen duh i zainteresovati se za nju. Ali, ništa se nije događalo; dani moje majke proticali su sve isprazniji, jednako bez cilja; u kuću nam nije dolazio niko izuzev Jožeka, Kaimovog brata, bledunjave osobe koja je sedela u uglu trpezarije i čitala poljske romane; ako je pak govorio, Jožek je odavao utisak naduvenka, iskazujući gledišta uvek suprotna majčinim. S vremena na vreme bi se uz sarkastičan osmeh raspitivao šta ima novo u vezi sa njenom umetničkom galerijom; da li je pronašla prostor i da li će uskoro biti svečano otvaranje; ona bi srdito urliknula na njega da gleda svoja posla, a Kaim bi pokušavao da ih smiri uz svoj blagi osmeh, trzajući ramenima. Đulija je u stolici za ljuljanje milovala psića; malena Konstanca je radila za stolom domaći zadatak, sa pletenicama koje su na leđima bile vezane širokom plavom trakom; Jožek bi joj skinuo traku i gurnuo je u džep, a malena Konstanca bi vriskala i ritala se; približavalo bi se vreme ručka, a Jožek nije odlazio, nadajući se da će ga majka pozvati da ostane; majka ga za inat ne bi pozivala, gledala bi na sat i kružila unaokolo protresajući jastuke. Na kraju bi doktor na poljskom rekao da bi možda bilo vreme da ode; Jožek bi krenuo, bacivši Konstanci njenu traku; ušla bi krivonoga Karmela, vukući noge, sa svojom uvek smrknutom, izobličenom facom, unoseći činiju sa supom.

Moja majka bi još ponekad razmišljala o umetničkoj galeriji. Smeštala ju je u sve dalju i dalju budućnost; i mislila je o tome sve ugaslije i umornije. Kad bi uporedila smele zamisli koje je svojevremeno gajila sa jednoličnim životom kakav joj je dodeljen, osetila bi da je izložena velikoj nepravdi. Nije bila sigurna ko je krivac za tu nepravdu; smušeno bi okrivljivala nedostajanje novca, doktora Vesera, koji je zarađivao malo, Đuliju, što se udala za doktora Vesera; naposletku bi se naljutila i na Karmelu, jer je glupa i neuredna i uvek zaboravlja svoje prljave kecelje na naslonima fotelja; ljutila se i na malenu Konstancu što jede previše marmelade i na rođaku Terezu, što joj daje tako malo novca za izdržavanje kćeri; u prvo vreme rođaka Tereza je htela da dā devojčicu u internat kod časnih sestara i na tome je insistirala, pošto je u njih imala poverenja; uskoro je shvatila da se prešla što je dovela devojčicu u kuću, pod izgovorom da je internat časnih sestara malo tužno mesto; naravno, jer ona je uvek bila izigrana, sklona svakome da daje, da na svakoga misli, a na nju ne misli niko.

Dugo je lutala gradom, krišom zirkajući u izloge i gunđajući zbog porasta cena; onda bi, umorna, sela u neki kafe, izvadila muštiklu od slonovače i stavila u nju jednu turmak cigaru; naručila bi ledenu kafu sa šlagom, gledala unaokolo i pušila, ljuteći se na Đuliju, koja nije nikad ni pomišljala da iziđe; ja sam barem učila za ispite; ali Đulija je milovala psića i gledala kroz prozore, preko vrta, vozove koji su nestajali u magli. Đulijin život bio je bez smisla. Što se veče više bližilo, kafe bi postajao ispunjeniji i majka bi prisluškivala razgovore oko stolova u blizini njenog; izgledali su joj glupavi, ali je ipak želela da se u njih uključi; gde li je samo bio taj obrazovani svet, intelektualci, pisci i slikari, oni kojima je majka računala da ponudi šolju čaja jednog dana u svojoj galeriji? Razočarao ju je i kulturni klub, gde je ponekad odlazila, sastanci su bili retki i naporni, posećeni od ponekog starca, koji bi ubrzo zadremao. Jednom je slušala predavanje o muzičaru koji se zvao Bela Bartok. To ime joj je zvučalo poljski, a od Poljaka majka nije očekivala ništa dobro; drugom prilikom je jedan ljupki, slabunjavi mladićak, lepuškast i skoro bez nosa, lepršao po prostoriji na vrhovima prstiju, čitajući odlomke iz romana u kojem se govorilo o nekom kitu. Taj kit je mojoj majci bio dosadan; a na stolicama oko nje bili su uspavani starci; ostala je od početka do kraja, nepomično u prvom redu, fiksirajući mladića svojim užarenim, crnim očima. Gledano izbliza, mladićak je imao lice umornog četrdesetogodišnjaka, kao ružičasti plod svenuo od mraza. Mojoj majci se činilo da ni taj mladić, ni ti starci, ni taj kit nisu prava kultura. Ali gde je onda prava kultura? gde su pravi intelektualci? gde se kriju ti intelektualci? Bez njih, grad je mojoj majci izgledao dosadan i prazan.

Ponekad bi majka posle svega svratila do mene. Donela bi kutiju kolača, malo zbog toga što je bila sladokusac, a malo zbog toga što bi prethodno popila hladnu kafu sa šlagom, pa je osećala teret krivice što je sav taj šlag pojela sama. Zatekla bi me kako učim; raspakovala bi kolače na mom radnom stolu i odlazila da donese tanjir iz kuhinje; nasmejala bi se našoj kuhinjici, koja je bila tek malo veća od običnog ormana; ali, rekla bi da i njoj treba jedno takvo mestašce, soba, kupatilo i kuhinjica, pošto joj je pun kufer one velike kuće i smišljanja, svakog jutra, ručka i večere za mnogo ljudi; a naročito joj je pun kufer onog Kaima. Pitala bih je zašto joj smeta Kaim, onako dobar, drag i skroman; majka bi mi odgovorila da ja to ne mogu da razumem, smračio bi joj se pogled, dahćući bi se udarala u grudi krupnim perlama ogrlice; ja bih, da joj skrenem pažnju, rekla da ima ljupku ogrlicu, a ona bi rekla da je to petparačka ogrličetina. Čule bismo ključ u ulaznim vratima, stizala je moja cimerka; ušla bi raskopčavajući kišni mantil i nameštajući kratke pramenove kose nakvašene kišom; uz nju je stajao njen verenik, student inženjerstva; dok je cimerka pripremala čaj, majka je promatrala studenta inženjerstva, visokog, rumenog mladića, klempavih ušiju; zajedno smo pili čaj, ispraznili tanjir sa kolačima, majka bi započela razgovor, ali cimerka i njen verenik bi se ubrzo izvinili da moraju da idu, pošto se venčavasju za dva, tri meseca, pa treba da pogledaju nešto od pokućstva.

Kad bismo ostale same, majka bi iznosila svoje mišljenje o vereniku, lep mladić, šteta što ima takve uši; čudno je da je moja prijateljica uspela da nađe tako lepog momka, ona jadna nije nimalo lepa; simpatična da, ali nimalo lepa. Pitala bi zatim da li ću, kada se moja cimerka bude udala, doći napokon da živim s njom u kući; ja sam joj objašnjavala da ću ostati u toj sobici s kuhinjom, koja je bila cimerkino vlasništvo i da ću joj za to plaćati skromnu nadoknadu; cimerka će se, nakon venčanja, nastaniti s mužem u stanu koji ima njegov otac. Oni su, dakle, dobrostojeći, kad imaju stanove, govorila je moja majka; moja prijateljica se, dakle, dobro udaje; drugi su srećne ruke, dok njoj sve ide naopako; rodila se baksuzna.

Pre nego što ode, majka bi dugo uzdisala kako joj je žao da me ostavlja, jer ja sam jedina osoba sa kojom se oseća dobro; sa Đulijom se ne oseća dobro, nemaju jedna drugoj više ništa da kažu; na kraju krajeva, sa Đulijom nikad nije ni imala o čemu da priča. Uzdišući, majka bi zakopčavala krzneni kaput i omatala maramu oko vrata; stavila bi u tašnu kartonsku kutiju od kolača, jer je Karmela u te kutije rendala sir.

* * *

Upoznala je gospođu Fontana kod frizera. Majka je bila u velikoj sali, pošto su sve kabine bile zauzete; sedela je s glavom pod haubom i skutom punim ilustrovanih časopisa. U nedostatku prostora, smestili su je u jedan ugao do vrata; vrata su vodila u dvorište i svakiput kad bi ih neko otvorio, majka bi osetila udar hladnoće. Glava joj je pod haubom bila presušena, prekuvana i izbodena usijanim ukosnicama; bila je uverena da će zaraditi upalu pluća od toplote haube i hladnoće koja je nadirala iz dvorišta; zvala je i žalila se da je svega sita i da dođu i očešljaju je, ali niko je nije slušao; kraj nje su prolazile užurbane devojke, dodirivale joj kosu vrhovima prstiju i govorile da ostane pod haubom. Do majke je na obrtnoj stoličici sedela ženica duge ravne kose boje sena, širokog lica i kratkovidih očiju; imala je rošavu kožu, koja je ličila na glinu, mahala je podignutim prstima da bi osušila lak na noktima; i ona se žalila na nalete hladnoće; i počela je da sažaljeva majku pod haubom; čak se majci prilično drsko podsmevala; objasnila joj je da ona tu dolazi samo da sredi ruke, frizuru pravi kod kuće, jer joj je kćer za rođendan poklonila fen.
Ženica je govorila promuklim, brundavim glasom, na sebi je imala lep pepito kostim, čarape i sandale nimalo prilagođene zimskom vremenu; majka toga dana nije bila nimalo raspoložena za razgovor; nije joj se dopadao ni drski način na koji ju je ta dugokosa žena ismevala, niti to što joj se niko nije odazivao; tako je, u početku, sa izvesnom hladnoćom odgovarala jednosložnim rečima na komentare te ženice; ova je nastavljala da priča da taj frizer više ništa ne valja, uvek je gužva, radnici neotesani; njenoj kćeri su u žurbi jednom prilikom prosuli na odeću nekakvu kiselinu iz posudice; kostim je bio lep, boje grimiza, nov novcat i kćer je morala da ga odnese da se oboji u crno; a crno nikako nije boja za devojku od osamnaest godina. Rekla je mojoj majci da je poznaje već neko vreme iz viđenja, pošto ju je sretala kod obućara; imaju istog obućara, govorila je, podižući noge u sandalama, on je stvarno najbolji, pravi tako meke cipele da se ne osećaju; ženica je morala da nosi isključivo snadale, jer su joj stopala bila osetljiva i nije podnosila da joj cela budu zarobljena kožom; bila je napravila za kišu par kaljača od sintetičke gume, izuzetno laganih, kakve se nose u Americi; ali hladnoća? raspitivala se moja majka. Zar joj ne izlaze promrzline od hladnoće? Ženica je počela da se smeje, nije ni znala šta je promrzlina, cirkulacija joj je odlična; čak ne nosi ni šešir ni rukavice, a ako samo jedan dan stavi šešir, odmah nazebe. Bila je ubeđena da će navući nazeb, jer hladnoća joj nije smetala, ali je bila osetljiva na promaju; a ovaj frizerski salon je čuven po promaji; čim bude stigla kući, smesta će popiti šolju vrućeg mleka sa rumom.

Zajedno su izišle i ženica joj je predložila da svrate i popiju nešto u kafeu. Predstavila se: zove se Priscila Fontana; prijatelji je zovu Šila; razvedena je, ima ćerku i dizajnira modele za jednu modnu kuću. U slobodno vreme bavi se slikanjem; tako je moja majka počela da se zanima za ovu pomalo drsku, smešnu ženicu; gledala je u njena malena stopala u ravnim sandalama, svetli ogrtač, izlizan i iznošen, i dugu kosu boje sena, koja je lepršala na hladnoći; i skoro da joj je bilo žao što i sama ne nosi sandale, već lakovane cipele sa veoma visokim potpeticama.

Sele su u kafe; gospođa Fontana je trebalo da se nađe sa ćerkom, ali ćerke još nije bilo na vidiku; majci se pila hladna kafa sa šlagom, ali se nije usuđivala da naruči, u strahu da će gospođa Fontana hteti da plati; tako je naručila nešto jevtinije, mali vermut; gospođa Fontana je naručila jedan rabarbaro sa limunom i malo amara. Majka je imala želju da govori o svom planu u vezi sa umetničkom galerijom; nikako, međutim, nije uspevala da se udene u brbljanje gospođe Fontane, koja ni za trenutak nije zatvarala usta; držala je laktove na stolu, unesena u majčino lice, sa šiljatom bradom oslonjenom na dlan; govorila je tako brzo da moja majka nije uspevala da pohvata niti; Barbara, Đilberto, Menelaj; majka nije poznavala nijednu od tih osoba. Posle je shvatila da je Menelaj mačak. Osećala se umornom, ozlovoljenom i zbrkane glave; malo se i dosađivala, kao i obično kad bi govorio neko drugi, a ne ona.

Onda je shvatila da je Barbara ćerka; i Barbara se napokon pojavila. Bila je prelepa; majka je ostala zapanjena, jer nije očekivala da ta olinjala ženica može da ima tako lepu ćerku. Barbara je dolazila njišući vatrenocrvenom gustom kosom vezanom u rep; imala je ovalno sveže lice, sitne zdrave zube i nenašminkane oči; oko vrata je imala vezanu zelenu maramu, koja joj je isticala blistavu put; pod miškom je nosila školsku torbu. Dok je prolazila, svi su se za njom okretali i gledali je; majka se osetila u trenutku vrlo nesrećnom, jer je uvek smatrala da je Đulija lepa, ali joj se sada, kada je videla ćerku gospođe Fontana, nije činila više tako lepom; šta u suštini Đulija ima lepo? za Đulijom se nikada niko nije okrenuo na ulici; a i ako je lepa, čemu to, sada, kada se udala za doktora Vesera? Za trenutak se majka zanela gorkim mislima, dok je Barbara sedala za njihov sto, razvezujući maramu i poručujući sladoled od jagoda sa puno šlaga; posmatrajući Barbaru pažljivije, majka je uočila da ima po koju pegu na licu, malo krompirast nos i prevelike grudi; u tridesetoj godini će te grudi biti opuštene. Ko zna šta se dešava s takvim grudima u tridesetoj godini.

Te večeri se moja majka vratila kući prezirući samu sebe; želela je da ne uđe u svoju kuću, već u stan na šestom spratu u ulici Tripoli, gde je živela gospođa Fontana; gde je čekao mačak Menelaj i služavka Setimija, koja im je bila tako privržena da je odbijala platu; ali gospođa Fontana joj je, i pored njenog protivljenja, otvorila račun u banci. U stanu u ulici Tripoli uvek je bilo postavljeno za tri-četiri osobe; podrazumevalo se da ko dođe ostane na ručku. Mogao je svratiti Đilberto, bivši muž gospođe Fontana, jer su, iako zvanično razvedeni, ostali najbolji prijatelji; Đilberto je radio u trgovini i, kad su poslovi išli dobro, dolazio s gardenijama i fondan-bombonama. Ili je mogao da naiđe Kroveto, Đilbertov drug koji je išao u lov i uvek donosio koju jarebicu; a niko nije umeo da spremi jarebice tako dobro kao Setimija. Događalo se da dođe i Pinućo, Barbarin verenik; Barbara je, iako mlada, bila već verena; mladić je imao dvadesetšest godina, bio je ozbiljan i sa pravničkom diplomom; porodica mu je bila na Siciliji, mnogoljudna i ne baš oduševljena brakom; starinski svet, prepun građanskih predrasuda; buržujčine, govorila je gospođa Fontana; kasnije će promeniti mišljenje.

Ušavši, moja majka je zatekla Jožeka, a kako je bila subota, i ja sam bila tu; odugovlačio je, kao i uvek, očekujući da će biti pozvan na verčeru; majka ga je, setivši se kako kod gospođe Fontana uvek ima gostiju za stolom, osorno pozvala da ostane. Za vreme večere, majka je pričala o susretu koji je imala; i Jožek je, naravno, potvrdio kako poznaje gospođu Fontana, on je uvek hteo sve da zna i svakog da poznaje; ma zna je, gospođa Fontana sa kratkim nogama i dugim strukom; ima crvenokosu ćerku. Stanovali su, godinu dana ranije, blizu nekih njegovih prijatelja; majka je luda spletkašica, a ćerka mlada drolja. Na ove Jožekove reči, majka je dobila napad besa: Jožek ima otrovan, zmijski jezik; sigurno je saletao tu devojku, pa ga je ona spustila tamo gde spada; zato se sad sveti. Kaim je, kao i obično, pokušavao da smiri majku: možda ne govore o istim osobama. Ali majka je ostala neraspoložena čitave večeri, razmišljajući kako nikada više neće pozvati Jožeka na večeru; nevaspitan je, strpao je u svoj tanjir tri velika komada mesa; tako za sutra nije ostalo ništa.

Čitav nedeljni dan provele smo, majka i ja, sređujući neka stara pisma i lepeći naše stare fotografije u albume; nema samo Kaim porodične albume, govorila je moja majka, imamo i mi. Đulija je ležala u krevetu u svojoj sobi, nije se osećala dobro; bila je trudna i patila je od mučnine i vrtoglavice. Kaim je bio otišao sa Jožekom na neki koncert; Konstanca se u vrtu loptala sa Karmelom. Uskoro, govorila je majka, za par godina, u vrtu će se loptom igrati Đuliujino dete; stalno se nadala da neće mnogo ličiti na Kaima. Ili, još gore, na Jožeka; odvratan je taj Jožek, govorila mi je, zmija jedna, jezik pun otrova. Gledajući moje i Đulijine fotografije kada smo bile male, majka se raznežila; evo Đulije sa njenim dugim nogama u crnim čarapama, sa mornarskom kragnom i velikim slamnatim šeširom, vezanim trakom ispod brade; a sada će imati dete. Pomisao na Đulijinu bebu koja je trebalo da se rodi na leto, dirnula je moju majku, ali je nije činila manje zlopamtilom; za to je saznala tek toga dana, slučajno, od Đulije koja je ležala; jer ona sve važne stvari sazna slučajno. Kad stigne beba, govorila mi je, možda će se Kaim napokon odlučiti da zarađuje; sramota je da jednog čoveka od četrdeset godina takoreći izdržava tašta; sreća da ona ima kuću u Droneru koju izdaje, muževljevu penziju i onaj komadić zamlje sa vinogradima na brežuljcima San Damiana; ima i par deonica Italgasa. Da nema toga, ko zna kako bi njih dvoje izlazili na kraj. Za te deonice Italgasa, rekla mi je, ne bi trebalo niko da sazna; to je njena tajna i bila bi nevolja kada bi za njih saznale njene sestre, odmah bi tražile natrag novac koji je pozajmila za kupovinu kuće, ovde u gradu. Vratiće im tu sumu kasnije, kada dobije parnicu protiv opštine u Droneru oko dva lokala koja su joj oduzeli ne plativši ništa, a otvorili su dečji vrtić. Pitala sam je zašto ne proda neku deonicu Italgasa kako bi Kaim mogao da otvori ordinaciju u centru grada; moja majka je uvređeno odgovorila da se nimalo ne razumem u poslovanje, da sam obična mala, nerazumna šmizla, a hoću da se mešam u poslovanje.

Ali, kada sam polazila, majka je poželela da se izmiri sa mnom; želela je da mi pokloni jedan privesak za lančić, koji smo tog dana pronašle među starim fotografijama; dodala je da je gospođa Fontana pozvala u utorak na čaj, pošto je u kafeu majka insistirala da sama plati račun; a devojka je uzela veliki sladoled od jagoda. Gospođa Fontana je zamolila da na čaj dođemo i Đulija i ja; jer, konačno, i majka je morala nešto njoj da ispriča, pa je rekla za nas dve. Rekla mi je da ne veruje ni jednu jedinu reč onoj zmiji Jožeku, jeziku jednom otrovnom; baš su uljudne osobe, dovoljno je pogledati ih. Uplašila se da ću ja odbiti da idem, pa je dodala da gospođa Fontana poznaje mnogo ljudi i da će moći da mi obezbedi privatne časove. Časova, odgovorila sam, već imam dovoljno i ne treba mi ih više; ali sam obećala da ću doći.

Tako smo se sve tri, u utorak popodne, upustile u potragu za ulicom Tripoli; sestra i ja sa strane, majka u sredini; otkad nismo sve tri prošetale zajedno, govorila je majka; bila je zadovoljna, ali malo nervozna, jer se bojala da ćemo zakasniti; niko nije znao gde je ulica Tripoli, pa smo lutale po jednom kvartu sa novim kućama, nepopločanim ulicama, između blatnih bara i po obodu livada umazanih sivim snegom; na kraju krajeva smo našle ulicu Tripoli, jedan jarak duž ograde, koji se završavao ulazom u maleno dvorište prepuno snega i velikih gvozdenih ploča; a s druge strane dvorišta jedna visoka i kao toranj vitka kuća, protegnuta u magli na rubu polja.

Nije baš neki veseo kraj, komentarisala je moja majka, dok smo se pele stepenicama; ali, kuće u centru su strašno skupe, i sama je morala da uzme kuću na periferiji; u svakom slučaju više joj se sviđa kraj u kojem ona, majka, živi, ko zna kako gospođa Fontana uspeva da hoda po ovom blatu u sandalama; negospodski kraj, zamorne stepenice, nema ni lifta; morala je da stane i dođe do daha, da bi zatim iz džepa izvadila maramicu i otrla sneg sa cipela.

Otvorila nam je služavka Setimija, starica umotana u šalove; povela nas je hodnikom do gostinske sobe. U njoj je bilo malo nameštaja, a svetlo prigušeno; kroz otškrinuta vrata na hodniku videla se spavaća soba sa još nenameštenim krevetima i zgužvanom spavaćicom na uzglavlju. U uglu gostinske je, na kauču prekrivenom pokrivačem sa Sardinije, bio mačak Menelaj; divlji sijamski mačak, koji nije dozvolio da ga pomilujemo i odmah je pobegao. Sele smo za sto na kojem je bila vaza za mesnatom biljkom; moja majka se odmah uhvatila za dugme, jer je smatrala da mesnatice donose nesreću. Sedele smo i čekale gledajući kroz prozore sumrak nad zamrlim poljem; i moja majka je namršteno rekla da nismo morale da trčimo po svom tom blatu zbog neučtivih ljudi koji pozovu goste, pa onda nisu kod kuće.

Napokon je došla gospođa Fontana i za njom ćerka; gospođa Fontana je nosila pakete izvinjavajući se, morala je da ide po prodavnicama, jer za par dana ćerka ide na jednu veliku zabavu, a zatim je stala da otvara pakete i pokazuje til i pliš; sama je nacrtala model za ćerku: pripijeni steznik, bogata suknja, tri nabora napred, tri nabora na sredini pozadi: i grana sa sitnim ružicama oko izreza; to je veoma lagano, veoma jeune fille. Majka je slušala, veoma ozbiljna, još uvek uvređena što je morala da čeka: prave ili veštačke ružice? upitala je osorno; sveže, sveže, naravno, odgovorila je gospođa Fontana. Onda se pojavila služavka Setimija sa čajem; uz čaj su posluženi keksi, debeli i tvrdi kao kamen, nalik na one uz belu kafu po mlečnim restoranima.

Majka je zamolila da vidi slike. Gospođa Fontana nas je povela u drugu sobicu, u kojoj su bile nagomilane njene slike: gledali smo duguljaste glave blede kao krpa, nije se znalo muške ili ženske, sa dva krstića namesto očiju i gvozdenim rešetkama namesto usta; a u pozađu kuće i kuće, postavljene naspram rešetkastog neba, kuće i kuće sa rećetkama na prozorima i krivim dimnjacima koji ispuštaju bledunjav dim.

Da, rekla je majka, to je moderna umetnost; drugi je ne razumeju, ali ona je razume; samo što na nju uvek deluje nekako tužno, kao zatvor; možda je kraj u kome živi krivac za takvo "rešetkasto" slikarstvo gospođe Fontana; jer, predeo je tužan, predeo koji podseća na zatvor. Sve te velike kuće koje podsećaju na zatvor ili kasarnu, pa i ta pusta okolina. Ali gospođa Fontana je, promatrajući sliku, rekla da se ne slaže s tim; nimalo joj se ne čini tužnim, trebalo bi da ga vidimo u proleće, kad je livada puna anemona; ujutro je bude zvona ovaca i ona uzima paletu i četkice i silazi da slika na travi.

Stala je da promatra Đuliju, rekavši da ima lepu, interesantnu glavu; bilo bi joj drago da uradi njen portret, šteta što nema dovoljno svetla. Majka je time bila zadovoljna i počela je da se hvali kako Đulija čeka bebu; gospođa Fontana je rekla da se, kada se dete rodi, obrate njoj za savete, jer je jedno vreme radila u jednom Kinderheim-u kada joj je bio neophodan novac. Znala je i ona za teške momente, rekla je, i uvek se iz njih izvlačila sama; Đilberto, njen muž, jadničak, nikada nije bio čovek na koga se možeš osloniti: prevrtljiv, slabićki karakter; brak im nije trajao ni godinu dana, ali su ostali dobri prijatelji. Kao devojka učila je klasičan balet; porodica ju je mazila i držala pod staklenim zvonom; kad su finansijski propali, porodica se raspala; i ona je, da bi preživela, morala da radi sve, oslanjajući se na sopstvene snage. Bila je član dramskog amaterskog društva; radila je u novinarstvu; bila je sekretarica jednog narodnog poslanika, a kako je bio udovac, radila je i kao domaćica u njegovoj kući: tu je na poslovnim ručkovima sedela tik uz ambasadore i ministre. Upoznala je svakakve ljude, njen život je jedan roman; možda će, pre nego što umre, napisati memoare.

Majka joj je rekla da sam ja veoma obdarena za pisanje; kao dete pisala sam stihove; sastavljala sam radove koje je čitala čitava škola; veoma sam obdarena i sada radim kao sekretarica u redakciji jednog časopisa; dajem privatne časove, radim u redakciji, a noću učim, da bih diplomirala: ona prosto strahuje da ću dobiti slom živaca. Upitala je gospođu Fontana šta ona misli o meni: šta misli, šta bi moglo da se uradi sa mojom kosom. Gospođa Fontana me uhvatila za glavu i počela da je okreće tamo-amo, rzamišljajući i mršteći se; na kraju je rekla da treba da se ošišam na kratko i napravim vrlo, vrlo laku trajnu. Onda je rekla ćerki da odvede nas devojke, jer i Đulija je još devojčica kad ima tako mladoliko lice, i da nam pokaže svoje haljine i ostale stvarčice; ona želi sa majkom da porazgovara o planu u vezi sa umetničkom galerijom.

Sledile smo "konjski rep" koji je lepršao plamteći na crnoj školskoj kecelji od alpage; ušle smo u spavaću sobu, koja je sada izgledala nešto bolje, nameštenih i prekrivenih kreveta; sele smo na krevet i Barbara nam je smejući se priznala da baš i nema da nam pokaže bogznakakve haljine, njena majka uvek sve preuveličava; ima samo dve, a ni one nisu ništa posebno; možda će ova nova, za zabavu, biti lepuškasta. To je važna zabava, jer će na njoj biti neki od rodbine njenog verenika, koji su došli sa Sicilije da ovde provedu odmor; on bi hteo da im je predstavi, pa ako im bude simpatična, pričaće u prilog njihovom braku kad se budu vratili; Pinućova porodica je nikad nije videla, čak ni na fotografiji, jer neće da znaju za devojku s kontinenta; ekstravagantni su, gordi, nekakvi plemići puni para; žive zabarikadirani u jednom dvorcu nad morem, ne vide ništa sem mora, kaktusa i mora. Otac mu je težak više od sto kilograma, penje se uz stepenice oslonjen na dvojicu slugu; ima i gomilu sestara usedelica u crnini za ujakom koji je umro još u ratu, zato nikad ne izlaze van tih zidina; peku hleb u kući, tu pletu i čarape, crne i duge kao zmije, a uveče mole krunicu uz svetlost sveća. Ona će, ako se bude udala za Pinuća, morati tu da završi; baš je nešto ne privlači da završi tako. Pokušava da nagovori Pinuća da ostanu na kontinentu; Pinućo će za par meseci postati pravobranilac, mogao bi da otvori kancelariju u Torinu ili Rimu; međutim, on je zacrtao da se vrati na Siciliju; sanja da se sa njom penje stepenicama koje između hridina vode do dvorca i naginje se da, zajedno s njom, u senci salona velikog kao vojni poligon, poljubi ruku svog oca stokilaša.

Pinućo ne podnosi hleb koji se kupuje u radnjama, pa mu sestre šalju vekne koje imaju tvrdu koru, a kada se seku drobe se u mrve jer su stare; šalju mu i nekakve salamice uvaljane u biber i nekakve kolače napravljene od belanaca i meda; jedanput je probala te kolače i čitav dan je u ustima osećala ukus kao da je žvakala sapun. Pinućo, kad god dođe na ručak, ima neku zamerku, zato što voli samo sicilijanska jela; zamera joj kako se oblači, kako hoda, ne daj bože da malo zaljulja stražnjicom; i ne daj bože da joj vidi karmin na usnama, u stanju je da je išamara. Ljubomoran je kao pas, odrastao je uz sestre koje nikada nisu izišle same, a pored svog onog mora nikad se u njemu nisu okupale, nemaju čak ni kupaće kostime; ona ima jednodelni kupaći kostim, neupadljiv, jedva da su mu leđa malo otkrivena; ipak, kad god ide sa Pinućom na bazen, posvađaju se zbog tog kostima. Ako je zatekne da se šali i smeje s nekim mladićem, pretvori se u tigra.

Zagorčava joj život, ali ona ga voli i podnosi sve zbog ljubavi koju za njega oseća. Mnogo puta leži noću budna i smišlja kako će Pinuću poslati pismo u kojem će mu saopštiti da ne treba više da se viđaju. Njena majka upali lampu i kada je vidi razrogačenih očiju, prestravi se i siđe da joj ugreje kamilicu; govori joj da ostavi tog Pinuća dok još nije upropastila zdravlje; a ipak ga i ona voli, uvek priča kako takvog nije lako naći, ozbiljnog, privrženog, bogatog, čak i lepog; a lepota kod muškarca je, kaže njena majka, prava dragocenost. Ostanu budne, čavrljajući do zore i jedući liker-bombone koje Pinućo donese na poklon; i na kraju majka počne da je teši, možda će se Pinućo vremenom promeniti, proći će ga opsesije i odlučiće da se ne vraća na Siciliju.

Posle toga uvek ide trčeći u školu, ne popivši ni belu kafu, jer se probudi kasno; u školi je sva zbunjena i umorna i zato što skoro nimalo nije spavala i kad je prozovu, onako smetena uvek dobije slabu ocenu; volela bi da joj je svejedno, da razmišlja o tome kako će se uskoro udati i napustiti učenje, ali se ipak oseti jako postiđenom i izlazi iz škole sva u suzama; na školskom ulazu je sačeka Pinućo, onako sladak u svom ogrtaču od kamilje dlake, uteši je i odu u park; tako malo po malo sve zaboravi, sve ružne misli i tugu što će možda završiti na Siciliji; kada je dobre volje, on ne liči na onog Pinuća koji je ponekad, bled u licu da se užasneš, ščepa za okovratnik jakne samo zato što joj se neki mladić javio u prolazu.

Dok je govorila, Barbara se poigravala kosom pokupljenom u rep, prebacivši je na grudi i prolazeći kroz nju prstima; malo-malo pa bi istegla vrat pogledavši se u ogledalu na komodi i dodirivala bi nekoliko bubuljica koje je imala na bradi: šteta što joj od tih liker-bombona izlaze bubuljice; šteta što sve ukusne slatke stvari škode, zato će morati, zbog zabave nekoliko dana da se liši slatkiša, tako će moći da ode tamo čistog tena. Rekla je Đuliji da joj zavidi na puti, kako smo uspeva da održi obraze tako glatkim; uz Đulijinu kožu odlično bi išla crvena kosa kao njena; primakla joj se i naslonila joj na obraz pramen kose: pogledale su se zajedno u ogledalo. Njoj je već muka od te njene crvene perike: u razredu je zovu Polendina.

Kad smo se vratile u gostinjsku sobu, majka i gospođa Fontana su već bile na "ti"; dobro su se raspričale, razgovarale su o svemu pomalo i dogovorile se da će, onako kako je majka zamislila, sve oko galerije raditi zajedno: biće to veliki događaj, nešto prelepo, intelektualno jezgro u ovom gradu koji pruža tako malo ljudima od kulture. Sedele su na kauču kao stare prijateljice, a pored njih je stajala pepeljara puna opušaka i kora od mandarina; majka je držala na krilu mačka Menelaja i čim smo ušle rekla da su mačke mnogo bolje od pasa; već joj je dozlogrdila Đulija sa tim njenim psićem. Videvši nas kako zajedno ulazimo, moja sestra, Barbara i ja, gospođa Fontana je uzviknula kako mora da naslika naš grupni portret; a majka je dodala da ja moram u tom slučaju da obučem nešto pristojno, jer joj je muka od mog biciklističkog džempera: izgledam kao sovjetska radnica. Međutim, gospođa Fontana je pohvalila moj biciklistički džemper; majka ju je sada zvala Šila; Šila je rekla da će i Barbara obući veliki džemper kada budemo pozirale i da ćemo biti tako šćućurene na kauču u uglu kod prozora: s jedne strane stajaće tanjir s mandarinama, a s druge mačak Menelaj; moramo doći sutra da poziramo. Ja sam promrmljala da nemam vremena, da treba da učim; majka je, gurajući me prema izlaznim vratima, izjavila da ću taj satić vremena za poziranje sigurno naći. Još malo smo ostale na izlazu, jer je majka zamolila da pozajmi neku knjigu; Šila je sa jedne police izvukla knjige, bile su stare i pripadale su njenom mužu, pošto ona ne čita: strašno voli da čita, ali čuva oči za slikanje; ponekad joj ćerka čita naglas. Držale su se zagrljene oko struka, Šila i njena ćerka, neprestano se ljubeći dok se ravna, duga kosa boje sena mešala sa riđm pramenovima; tepale su jedna drugoj, kuco, maco; ali je jednog trenutka služavka Setimija iz kuhinje doviknula da je supa gotova; služavka Setimija se svoju gospodaricu zvala "Šila" i govorila joj "ti". Šila je tiho rekla majci da ona ne može da joj govori "vi", uostalom, ta Setimija joj je bila dojilja, tolike godine je s njima. Majka je stavila pod mišku knjige koje joj je dala, ne pogledavši čak ni koje su, jer smo već kasnile; užurbano smo sišle niz stepenice. U hodniku smo se susrele sa bledim mladićem duge kose u ogrtaču od kamilje dlake: to je sigurno bio Pinućo koga su gore već očekivali.

Majka je u tramvaju koji nas je vraćao kući skidala sa suknje dlake mačka Menelaja. Bacila je pogled na pozajmljene knjige i neprijatno se štrecnula:“Tri musketara“: lektira za decu, nešto što odgovara njenoj Konstanci. Šila se sigurno zbunila, ona joj je tražila neki dobar moderni roman. Možda jadna Šila ne vidi dobro; zato i slika sve onako, sve na rešetke i šipke. Ko zna, možda će i sutra na slici koju hoće da napravi sa nama, mandarinama i mačkom Menelajem, na kraju biti samo rešetke.

Ja sam u tramvaju sedela naspram Đulije i primetila da su joj obrazi rumeni, i neuobičajen znak sreće u njenom stidljivom osmehu; i majka je to zapazila i čim smo ušle u kuću rekla Kaimu da pogleda kako Đulija lepo izgleda večeras samo zato što je pristala da malo iziđe i zabavi se; treba svakodnevno izići i posetiti nekoga, inače se umire od dosade, a dosada škodi jetri. Prepričavala je nadugo i naširoko Kaimu o tom popodnevu, tom prijatnom popodnevu u društvu simpatičnih osoba; pričala je o gospođi Šili koja je radila svašta po malo, koja poznaje svakakve ljude, čak je radila u jednom Kinderheim-u. Ali Kaim nije bio baš oduševljen što Đulija sutra opet ide tamo, daleko je i plašio se da se ne premori: poziranje je zamorno. Majka se odmah našla uvređenom, rekla je Kaimu da pojma nema ni o čemu i da može da leči samo svoje čizme; povukla se u kut kauča, stavila naočare i počela da čita « Tri musketara »: zato što ih nije nikad čitala i zato što nije imala ništa bolje.

* * *

Sutradan je Đuliji bilo loše i ostala je čitavog dana u krevetu; tako smo kod Šile išle samo majka i ja. Majka je bila neraspoložena što je Đulija morala da ostane kod kuće i govorila je da je njoj sigurno dobro, samo što joj Kaim nije dozvolio da iziđe; bilo joj je dobro, sve je to bilo pitanje živaca; od kada se udala pospana je i depresivna više nego ikada; nekada se barem zanimala za haljine, listala bi modne časopise, a sada je ni za to nije nimalo briga. Ko zna, možda će se, kada bude rodila, malo razdrmati. Slažu li se Đulija i Kaim? Ko bi to mogao znati? Da se svađaju - ne svađaju se nikada, bar ne u prisustvu drugih; ponekad bi Kaim pružio ruku da je pomiluje po kosi, a ona bi odmakla glavu; doktor bi se odmah povukao, grčeći kravatu i tresući ramenom. Ponekad bi nedeljom seo blizu nje i hteo da joj čita kao nekad Hofmanštalove pesme; ali Đulija bi mu kazala da ne čita, da nije raspoložena za slušanje; i kazala bi mu da sedne dalje, jer joj smeta miris njegove cigarete. Majka je govorila da bi Đulija bila drugačija da je sa drugačijim čovekom, manje starim i manje tužnim; Kaim je čovek koji više ni u šta ne veruje, previše mu se nesreće dogodilo. Nekada, kad je bio mlađi, bio je komunista; sada više nije komunista, nije više ništa; majka je mrzela komuniste, međutim, ponekad bi joj bilo drago da je Kaim još uvek komunista; i mnogo puta je vikala na njega kako komunisti barem imaju neke predloge za budućnost, a šta predlaže on, ne predlaže ništa. Nije više verovao ni u svoju profesiju; da li će ljudi umreti ili ozdraviti, njemu je bilo isto, s obzirom da život, govorio je, ne donosi ništa dobro; i, naravno, s takvim stavom nije ni mogao da ima puno pacijenata, jer čitava njegova pojava odiše skepsom i malodušnošću. Bolesnici ga, naravno, nimalo ne poštuju; a on se svakome obraća onim svojim blagim osmehom, gorkim i žalobnim, otkrivajući slomljene zube koje su mu razbili pesnicama u Poljskoj, u antisemitskim demonstracijama.

Šila je odmah počela da radi Barbarin i moj portret; Barbara je obukla džemper, ispleten za skijanje,: zelene boje zastave, sa velikom, posuvraćenom kragnom. Sele smo na kauč, sa mačkom, ali je mačak u jednom momentu pobegao; tanjira sa mandarinama nije bilo, jer je Barbara za ručkom pojela sve mandarine, a služavka Setimija nije htela ni da čuje da siđe i kupi druge. Šila je za slikanje bila navukla kecelju, umazanu bojama; slikajući, žalila se mojoj majci na služavku Setimiju, spora je kao puž i treba se s njom natezati sat vremena da bi sišla dva stepenika; velika joj je želja da uzme neku mlađu služavku. Ali joj je moja majka rekla da se čuva mlađih služavki, jer naša Karmela, na primer, polomi u paramparčad sve čega se dotakne.

Slika je za tili čas bila gotova: bilo je upravo onako kako je majka očekivala: mrtvački blede, duguljaste glave, jedna sa kosom kao oblak i druga sa kosom kao plamteća perjanica; oči kao krstići, usta kao rešetke. Ali Šila je bila veoma zadovoljna: našla je da se tu jasno ogleda suština modernog života, odvažne, nepristrane devojke, devojke bez ukrasa i prenemaganja, stvorene da se bore rame uz rame s muškarcem; i zakačila je karticu s natpisom: “Devojke u džemperu”: taj će naziv slika nositi u katalogu na sledećoj izložbi; to će biti njena prva samostalna izložba i održaće se u majčinoj umetničkoj galeriji. Majka je primetila da moje oči nisu ispale baš najbolje: jedino što imam lepo to su oči, žive i osećajne, i ako mi se to oduzme ne ostaje više ništa. Dok sam se spremala za odlazak, banuo je Đilberto, Šilin bivši muž: jedan još uvek mlad, ali potpuno ćelav čovek, sa tankim brčićima kao Mongol, dugim i uvijenim, u kaputu na čijim su manžetnama bili izvučeni konci; sedeo je u tom kaputu, jer je smatrao da je u kući nepodnošljivo hladno i zamolio Setimiju da mu donese jedan konjak. Setimija se i njemu obraćala sa "ti" i odnosila se drsko; odbrusila mu je da je u kući hladno zato što je on došao. Pristala je da mu donese čašicu konjaka ponudivši i nas, a kad smo odbile, odmah je odnela bocu, inače će je onaj tamo, rekla je, iskapiti do dna. Iz kuhinje je nastavila da kune i grdi; majka se našla malo zbunjena, ali Šila joj je rekla da ne obraća pažnju, Setimija, jadna, više ne vlada sobom: sada je već šenula. Đilberto je zavrljačio jastuk u pravcu kuhinje i upitao Šilu zašto već jednom ne šutne tu staru torokušu. Šila mu je odgovorila da je nju kao devojčicu ta stara torokuša držala u krilu. Onda je Đilberto stao da posmatra sliku gladeći brkove: na kraju je ispustio nekakav grleni zvuk koji nije značio ni "dobro" ni "loše". Barbara je sedela na naslonu fotelje, obasipajući ga nežnostima, tepajući tatice, tatice; on bi je s vremena na vreme, rukom na kojoj je bio prsten od ametista, povukao za konjski rep.

Krenula sam, ostavljajući tamo majku, koja je insistirala na tome da ostanem još malo; ali bilo je kasno i morala sam da požurim, jer sam imala privatni čas na sasvim suprotnom kraju grada. Sve vreme dok sam držala čas latinskog jednom bezvoljnom dečaku, razmišljala sam o osobama sa kojima se spetljala majka; osećala sam čudnu nelagodu, kao da se tamo, u suštini, krije nešto sumnjivo; ali nisam mogla da objasnim niti da rasvetlim ovo osećanje.

Vrativši se kući zatekla sam cimerku kako priprema skromnu večeru u našoj kuhinjici; jele smo zajedno, sedeći kraj prozora oslonjene na prozorski banak i posmatrale mali trg na kojem su muškarci ulazili i izlazili iz jedne gostionice, zaustavljali se u krugu pod svetiljkama, cupkajući i tapkajući nogama od hladnoće, izvodeći vragolije sa mlazom vode iz fontanice u uglu; drag nam je bio taj maleni trg sa fontanicom, svetiljkama, neonskom svetlećom firmom gostionice i bronzanim spomenikom u sredini, dignutim na postolje zavejano snegom. Činilo mi se da su taj mali trg, naša kuhinjica i soba sa knjigama i stolom gde sam uveče učila bili jedina sigurna luka u koju sam se vraćala da nađem mir i udobnost. Moja će se prijateljica za par meseci udati i ostaću sama, potpuno sama u ovoj sobi svake večeri, podvlačeći crvenom olovkom važne delove, one koje treba da zapamtim; osećala sam da ću biti jako usamljena i tužna bez stroge pojave moje prijateljice koja je kraj mene pušila i čitala, otresajući pepeo sa stranica laganim tapkanjem velike, jake, meni tako drage šake. Bila mi je veliki oslonac i patila sam pri pomisli da ću taj oslonac izgubiti, jer kad se bude udala, neće više biti vremena za neko češće viđanje; rekla sam joj to i ona se nasmešila spustivši svoju toplu, krupnu šaku na moju, rekavši mi da je baš nameravala da me često viđa i dovodi na večeru u svoju kuću, gde će imati električni mikser za voće. Uvek smo jele raznorazno izvrsno miksano voće, a tu spravu su joj poklonili rođaci za venčanje i bila je stvarno lepa, ista kao one koje imaju po barovima. Tako je naš razgovor skrenuo na mašinu za voće, jer moja cimerka nije volela da priča o tužnim i patetičnim stvarima i uvek bi skretala temu na nešto postojano i stvarno. Dobro sam poznavala tu njenu osobinu: bila sam naviknuta na to da ostanem vođena negde drugde njenom zapovedničkom rukom onda kada bih se prepustila iscrpljivanju melanholičnim maštarijama. Dok smo se skidale da legnemo rekla mi je da na kraju krajeva i ja treba da razmišljam o udaji; odgovorila sam joj da bi mi bilo drago da se udam, ali da imam nekakvo mračno predosećanje da se to nikada neće dogoditi. Rekla je da se ne prepuštam tim crnim mislima; to su sve isprazna bulažnjenja koja pune dušu kužnom magluštinom.

Posle sam saznala da se majka morala vratiti kući sa slikom: Šila je insistirala da poklon odmah ponese kući; uokvirila je, zapakovala i gurnula joj pod mišku; majka se dobro oznojila dok ju je donela do tramvaja. Tako su sada devojke u džemperu gledale sa zida trpezarije; gledale su svojim krstastim očima preko Kaimovog ramena.

Počele smo, dakle, da posećujemo gospođu Fontana i njenu ćerku; čak je i Karmeli bilo nametnuto da ide kod stare Setimije nedeljom popodne, i tako nije znala kuda bi: stajala bi namrštena na kuhinjskom prozoru trljajući laktove i povlačeći rukave od džempera. Majka je računala da bi Setimija mogla da je nauči da sprema neko dobro jelo; i tako je Karmela morala da sledi moju majku u ulicu Tripoli i šeta sa Setimijom gore-dole po stazicama iznad livada. Ali bi se ona iz tih šetnji po stazicama vratila ošamućena i još mrgodnija, kraj joj se nije sviđao, bio je još ružniji i samotniji od onog u kojem je bila njena kuća u Droneru, pravo selo; a stara Setimija ne ume da priprema jela. Posle nam je ispričala kako joj je Setimija rekla da ona nije služavka, već bliska gospođina rođaka, samo propala; gospođa je učinila služavkom da drugi ne bi mislili kako nema služavku. Majka je rekla da je ta Setimija luda i da ne treba verovati ni u jednu jedinu reč od toga što je rekla; Karmela je onda upitala zašto je nedeljom šalje u društvo jedne lude; ako već mora da bude sa ludacima, bolje bi joj bilo da bude sa svojim ludim ocem. Setimija tako polako hoda da su se šetajući po poljima obe smrzle od vetra koji duva u tom kraju; a Setimija je bila obučena tako smešno u mantil prošiven perlicama, tako smešno da je ličila na vešticu i deca su je s leđa gađala grudvama. Njoj baš ne izgleda luda, možda malo udarena, ali luda ne. Na kraju, susreti između Setimije i Karmele nisu bili brojni, jer je Setimija ubrzo nestala iz kuće Fontana; Šila je majci rekla da ju je poslala natrag u zavičaj s povećom svotom, jer je bila već tako luda i tako stara da ništa više nije razumela. Tako se sada Šila sama brinula o kući, uz par gumenih rukavica da ne bi upropastila ruke; pričala je da joj je zadovoljstvo da nabavlja za kuću, prčka po kuhinji i proba neobična jela. Za sada neće ni da čuje za služavku, one su i tako sve iste, svadljive i troše pare; možda će kasnije uzeti jednog muškog slugu, jer su joj prijateljice rekle da je muškarac mnogo korisniji. Majka je zapitala zar nju i Barbaru neće biti strah noću, kada budu bile same sa slugom; Šila joj je rekla da će joj prijateljice poslati jednog čoveka od punog poverenja, rođaka njihovog šofera; neće sigurno u kuću dovesti bilo koga. Majka se nije slagala sa ovim u vezi sluge, bez obzira na poverenje, muškarac je muškarac i u momentu može da mu padne na pamet kakva loša pomisao. Sem toga, Šila nema pojma šta jedan muškarac jede; nije to kao što daš ženi tanjirić supe i time je zadovoljna. Majka je rekla Šili da su joj prijateljice uvrtele glupost u glavu; ona bi, pak, mogla da napiše pismo rođaki Terezi u Dronero koja bi joj poslala neku dobru devojku iz tamošnjih sela. Majka je bila malčice ljubomorna na Šiline prijateljice o kojima je ona stalno govorila; potajno se nadala da će je Šila jednom upoznati s njima; velike su gospođe, imaju automobil i ponekad odvode Šilu na svoje imanje, par kilometara van grada. Sa tih gostovanja Šila se uvek vrati pretovarenog stomaka, jer joj previše daju da jede; i mora uvek da drži strogu dijetu od barenog radiča i pasiranih kuvanih šljiva.

U dane kada bi Šila bila na izletu kod prijateljica, majka nije znala šta bi sa sobom; bila je navikla da viđa Šilu svako popodne; tih dana, dok bi sedela sama u kafeu i pila kafu sa šlagom, majka bi se zbunjeno pitala zašto Šila uvek priča o nekom upoznavanju sa njima, ali ipak nikako da se odluči da to uradi; i pitala se nije li Šila malo izlapela i neodlučna; na primer, naveliko je pričala o umetničkoj galeriji u koju će dovoditi svoje prijateljice i sve svoje poznanice i gde će, na smenu, ona i majka voditi razgovore na najrazličitije teme, možda čak i o ženskoj emancipaciji; ali nijedan od mnogih lokala koje su zajedno obišle ona i moja majka nije joj se sviđao. Što se tiče novca za iznajmljivanje, Šila je govorila da o tome ne treba ni razmišljati; imala je jako bogate prijateljice koje će joj bez reči staviti na raspolaganje neophodni iznos; majka je razmišljala kako prvo što treba uraditi jeste da bude predstavljena tim prijateljicama.

Tih dana je, u očajanju, majka ušla u dućan svojih sestara; njuškala je među posuđem, sela za trenutak da popuši cigaretu u pomoćnom sobičku i naredila momku da joj donese kući jednu veliku staru kutiju od ambalaže i nešto slame, jer time služavka Karmela pali centralno grejanje; a njene sestre, puno ljubaznije od kada su je ređe viđale, poklonile su joj i smotuljak konopca za sušenje veša; iznele su iz jednog ormarića i liker od jaja i ponudile joj pola čašice. Majka je gunđala što nemaju niti jedan jedini keks, od likera bez keksa joj se vrti u glavi.

Jednoga dana, došavši kod Šile, majka je na divanu zatekla kišobran, jedan od onih što su, kada se sklope, mali, mali i mogu da stanu u tašnu; Šila joj je rekla da je Valerijin, jedne od tih prijateljica sa imanja; malopre je otišla i zaboravila ga. Moja majka je njuškajući osetila oštar parfem; coeur de lilas, rekla joj je Šila; Valerija je otišla samo deset minuta ranije; možda ju je majka srela na ulici, lepa, visoka žena u bundi od dabra? Ne, odgovorila je majka, nije je srela; što se tiče dabra, da je bogata, imala bi neku bolju bundu, a ne od dabrovine kakvu ima svako. Ali bundu od dabra, odgovorila je Šila, Valerija nosi onih dana kada je vreme loše: to joj je bunda za kišu. Htela je da pokaže mojoj majci koliko je kišobran lep i otvorila ga je: majka joj je rekla da ga odmah zatvori, jer otvaranje kišobrana u kući donosi nesreću.

Šila je nastavila da priča kako je baš prava šteta što je moja majka došla prekasno, bilo bi joj drago da je videla Valeriju, baš je radoznala kakav bi bio njen utisak snažna : jedna faca, originalna faca: prepotentna vilica, nos orlovski; dodirivala je i isturala vilicu da bi na Valerijinom licu pokazala majci kako je prepotentna; a majka je sedela na divanu i igrajući se kišobranom primetila kako je stvarno trebalo mnogo da joj pokaže tu Valeriju, trebalo je samo da joj telefonira da dođe malo ranije; jer je majka, od nekog vremena, imala telefon, morala je da ga uvede zbog Kaima. Šila joj je odgovorila da na telefon nije ni pomislila, jer ona, uostalom, nema telefon i mora da siđe do pekare da bi telefonirala; ne pada joj na pamet da uvede telefon i ne sviđa joj se, sa svim tim ljudima koje poznaje ne bi prestajao da zvoni i više ne bi imala mira. Majka je rekla kako ne ume sebi da objasni zašto je nikad ne upoznaje sa svim tim prijateljima za koje priča da ih ima, sa Valerijom i ostalima; čudno nešto, rekla je majka, nešto neshvatljivo; gde su sva ta silna poznanstva, išle su ona i Šila i u kafe i u bioskop zajedno i nikada joj ni pas nije nazvao dobro veče. Šila joj je odgovorila da njeni poznanici slabo idu peške, sve su to osobe koje imaju automobile, a posećuju samo najfinije kafee, one u kojima šoljica tople čokolade košta pet stotina lira, ne idu u prčvarnice po kakvim njih dve sede. Majka joj je rekla da se ona u tim prčvarnicama uvek osećala dobro; i nema para za troškarenje, s obzirom da u većini slučajeva ona mora da plaća račune, jer Šila ili zaboravi novčanik kod kuće, ili se u momentu plaćanja izgubi u toalet. Majka se u trenu osetila vrelom i oznojenom od besa, a po vratu su joj iskočile crvene fleke; divlje je strgnula ogrlicu s grudi, dohvatila svoj krzneni kaput i izišla. Bila je sišla samo dva sprata, kad je Šila sustigla, uhvatila pod ruku, vratila natrag, poljubila u obraz i prisilila da sedne na divan; zamolila je da je ne ostavlja samu, tužna je i ima gomilu problema. Majka je do kasno ostala da sluša o Šilinim nevoljama: Šila nije imala novaca, ništa sem malo kapitala u deonicama koje je grickala iz dana u dan; jeste, ima svoj posao, crtanje modela za krojačnice, ali to nije nikakav unosan posao, ima mrtvih sezona; sada, na primer, nema ničeg da se radi. Sem toga, ima gadnu narav, ohola je i drska; zato joj u nekim krojačnicama više ne daju posao, jer je bezobrazno odbrusila na neke glupe primedbe; moraće da radi privatno; san joj je da ima vlastitu malu krojačnicu, ili ne krojačnicu, nego, još bolje, jedan od odih malih dućana za gospodu gde se šiju odela po meri i gde se prodaju elegantne cipele, moderni satovi, sportske pantalone, rukavice i ešarpe. Strašno bi je zabavljalo da proučava originalnu odeću i izmišlja istražene modele s trunkom ekstravagancije; oseća da bi to bio siguran uspeh; sa Valerijom je toga dana baš o tome razgovarala i zamolila je za pozajmicu, bar za početak; onaj svoj maleni kapital ne želi da dira. Valerija joj je obećala pozajmicu, ali mora da traži muževljevu saglasnost, a muž joj je jedan antipatični tip opsednut novcem; toliko je škrt da, kad sluga sprema zimsku odeću, on zahteva od žene da prebroji kuglice naftalina. Zato ko zna da li će se složiti sa pozajmicom; Šila se jako plašila da će reći ne. Zbog toga nije htela još da razgovara sa Valerijom o umetničkoj galeriji: nije htela da joj skreće pažnju sa zamisli o dućanu. Naravno, i zamisao o umetničkoj galeriji je predivna, šteta što ne donosi veliki prihod; njoj je potrebno da smesta zaradi nešto novca; potrebno joj je da uloži sopstvenu snagu u nešto sigurno i da vidi kako cveta poduhvat koji će joj odmah pružiti neko zadovoljstvo. Umetnička galerija je nešto previše sporo i komplikovano, prepuno rizika i nesigurnosti; sem toga, ona se u ovom trenutku oseća malo daleko od umetnosti, željna je trenutnih i konkretnih rezultata na materijalnom polju; trenutno joj se više ne slika, uzme stalak i paletu, povuče par poteza po platnu i istog trenutka oseti bol u zatiljku i zamuti joj se vid; možda je malo nervno iscrpljena. Po čitav dan mozga o tom dućančiću. Vratiće se slikanju kasnije, kad obnovi snage; kasnije, kada se Barbara bude udala, a ona bude imala manje toga za razmišljanje. Sada se, između ostalog, približava i Barbarina svadba i mora da razmišlja o njenoj spremi; ne može da je pošalje golu u taj zamak na Siciliji, među sve te zaove usedelice koje je unapred mrze: trebaće joj dobra sprema, da ne kažu da je Pinućo uzeo neku bednicu za ženu. Jadni Đilberto je ponudio da proda svoj prsten sa ametistom, koji nosi jer mu je draga uspomena; ali Đilberto nema pojma o tome koliko košta jedna sprema i pravi se da ne zna da taj njegov prsten malo vredi. Trenutno je i on pun nevolja, poslovi mu nikako ne idu; plaća joj izdržavanje, ali ponekog meseca iskrsnu teškoće, pa ne pošalje ništa, a ona nema srca da se buni; Đilberto je slabog zdravlja, boluje od čira na želucu i ne sme da se uzrujava.

Majka je na sve to rekla da joj neće biti nimalo žao da, što se tiče dućana, i ona učestvuje u tome; nimalo joj neće biti žao da se uortače. Što se tiče modela i šivenja odeće, neće se mešati, jer se u to ne razume dovoljno; jeste da joj je u Droneru često dopadalo da daje savete koječijim rođakama i unukama listajući modne žurnale, čak i „Vogue“. Ali bi mogla da brine o administraciji i bavi se mušterijama; u to se baš razume, a i već je to radila u dućanu svojih sestara: Šteta što njene sestre imaju ograničena shvatanja, pa ni ona nije mogla sa njima da se složi.

Blago drhtavim i od emocija iskidanim glasom, rekla je Šili kako u banci ima nešto deonica Italgasa; rado će joj dati određenu svotu da započne posao sa dućančićem. Svojevremeno se obavezala da će otvoriti ordinaciju Kaimu, svom zetu, doktoru Veseru, ali hoće najpre da misli na sebe, jer u suštini Kaim može još neko vreme da obilazi bolesnike motociklom, a ona se baš nešto i ne uzda u Kaimovu budućnost; nije odsustvo ordinacije razlog što Kaim ne uspeva da postigne nešto veliko. Ona hoće na prvom mestu da misli na sebe samu; jer i ona se, kao i Šila, oseća nabijena energijom koju treba potrošiti, nema više volje da visi u kući krpeći čarape i ljujajući unučiće; kasnije, kada dućan počne da donosi prihod, ona će misliti o Kaimovoj ordinaciji. Šila je ozbiljno odobravala, naboranog čela, omatajući oko prsta kosu boje sena; na kraju je otišla da potraži bocu konjaka, pa su ona i majka popile nazdravljajući svome poduhvatu. Dogovorile su se da će se narednih dana, čim Valerijin muž bude dao odgovor, sastati Šila, Valerija i moja majka, da čitavu zamisao uobliče u nešto konkretno. Naravno, ne treba zaboraviti ni na umetničku galeriju, rekla je Šila: potrebno je da nađu prostor koji će kasnije preurediti u umetničku galeriju: treba im nešto prostrano i dobro osvetljeno. Dućan će biti samo improvizacija, samo da bi odmah došle do nešto novca i da bi u gradu skrenule pažnju na sebe. Kakvo ime da daju dućanu? Majka i Šila su dugo razmišljale, a Šila je hodala mrmljajući francuske nazive: coup de foudre, fafnfan la tulipe, rayon de bonheur; ali, moja majka nije delila mišljenje o potrebi da naziv bude na francuskom; dućana te vrste sa francuskim imenima ima i za parohijsku sirotinju. Počele su zatim da nabrajaju sazvežđa: Ovan, Vaga, Jarac; majka je bila rođena u znaku Ovna i Ovan joj se nikako nije sviđao; Šila je bila rođena u znaku Strelca. Eto imena koje će uzeti, viknula je Šila, Strelac; nema potrebe da traže dalje, lepše ime neće naći. Pristaje i uz umetničku galeriju; tako jednog dana, kada budu otvorile umetničku galeriju na mestu gde su bile cipele i rukavice, neće biti potrebe da menjaju naziv. Onda joj je Šila pričala dalje o svojim problemima. Barbara joj zadaje mnogo brige; ima tog ljubomornog verenika i ona stalno živi u strahu da će se jednom posvađati i raskinuti zaruke. Barbara je na nju, u svakom smislu su slične; sva je so i biber, teške je naravi. Zbog ljubomornog verenika koketira sa drugovima iz škole, namerno i zainat; ništa ozbiljno, dečje prenemaganje; ali verenik preti da će se potući sa ovim i onim i sve porazbijati. Bili su, naprimer, na onoj zabavi. Šila je probdela dve noći da bi joj skrojila i sašila haljinu; ispala je stvarno prekrasno, Barbara je bila prekrasna u svom onom tilu, sa svežim ružama i raspuštene kose; ona, Šila, bila je prilično skromna u svom starom lameu. Na balu su, dakle, bili Pinućovi rođaci koji su stigli sa Sicilije, jedan bračni par: žena, utegnuta u ljubičasto, kao biskup; muž joj je bio u pretesnom fraku, sa mrkim naboranim zatiljkom, kao u seljaka, i dugim dlakama u nosu i ušima; ljudi izišli iz neke rupe blizu Katanije, nikogovići, bez ikakve širine pogleda. Dakle, Pinućo je doveo Šilu i Barbaru pred njih i predstavio ih je: pružili su dva prsta, dva mlohava, mlohava prsta i zatim se okrenuli na drugu stranu. Barbari je, naravno, bilo jako neugodno: pocrvenela je kao bulka i nije znala gde da pogleda; i Pinućo je bio sav smeten stojeći između Barbare i rođaka, gužvajući maramicu i škripeći cipelama: onda mu je Barbara okrenula leđa, pokupila svoju suknju na volane i udaljila se na svoju ruku. Za čas se oko nje okupio krug mladića: i već je igrala i smejala se, galameći i pijući šampanjac: a Pinućovi rođaci su postajali sve mrgodniji, dok je Pinućo gledao, stojeći pored zavese, pušeći cigaru za cigarom i gužvajući zavesu oznojenim rukama; Šila mu se primakla i pitala ga zašto ne igra; on joj je nešto prostački odbrusio. Prisetivši se tog odgovora, Šili su zamalo zasuzile oči; same su krenule sa zabave, jer u momentu polaska Pinuća više nisu mogle da nađu; a Šila, radi štednje, nije htela da uzme taksi. Markiz Petroki ih je video kako idu same pešice, izišao je iz svojih kola i pomogao im da uđu; markiz je igrao sa Barbarom čitave večeri i nosio u zapučku jednu njenu ružicu. Ispred ulaza bio je Pinućo zavaljen u taksiju; čekao je tamo ko zna koliko dugo i ko zna koliko mu je taksimetar otkucao. Iskočio je iz taksija, stao pred markiza i istrgao mu ružu iz rupice na reveru; spremao se da ga potegne šakom, a Šila i Barbara su počele da vrište; markiz je osoba puna duha, pa je hteo sve da okrene na šalu; Šila je pozvala Pinuća i markiza da dođu i gore se objasne; dala im je obojici po konjak i Pinućo se malo po malo smirio i zamolio markiza da mu oprosti; na kraju su markiz i Pinućo otišli kao najbolji prijatelji, čak je markiz Pinuću ponudio svoja kola da sutradan poveze u obilazak rođake iz Katanije. Ona i Barbara ostale su umorne i iznervirane; malo je izgrdila Barbaru, jer se zbilja na zabavi nije ponela nimalo lepo: koketirala je i smejala se da se čulo čak i na ulici. Tada se Barbara tako razljutila da je, skidajući se, poderala til na podsuknji.

Ne, rekla je Šila, nije jednostavno podizati ćerku; kada samo pomisliš da bi trebalo u današnje moderno vreme mnoge predrasude da nestanu; ali ne, ona, samo zato što je razvedena od muža, stalno je na udaru ogovaranja. A Barbara je tako bučno vesela i živahna da je mnogi smatraju namigušom, a ona je zapravo samo derište; majka je rekla da Barbaru zbilja ne bije dobar glas i da je bolje da požuri s udajom, jer loše pričaju o njoj. Šila je na to podivljala, želeći da zna ko je to o Barbari ikad loše govorio; a moja majka joj je odgovorila da je njoj o tome jednom pričao Jožek, mlađi Kaimov brat. Šila je zapitala gde stanuje taj Jožek, tražeći od moje majke da je odmah tamo odvede da ga ona tresne o zid i tako mu istrese sav otrov koji ima u sebi; ko je uopšte taj Jožek, one mu nikada nisu videle lice i nemaju pojma ko je. Boli je samo što je moja majka to slušala bez reči, umesto da ga izbaci kroz vrata, tog crva; ako bi neko i jednom rečju dirnuo u našu porodicu, ona, Šila, bi se pretvorila u lava, zato što nam je pravi prijatelj; verovala je da je i majka njoj pravi prijatelj.

Majka je ostala malo zbunjena, rekavši da Jožeka nije baš izbacila, ali ga je dobro izgrdila. I Šila zasigurno može da računa na nju; ona joj je pravi prijatelj, njih dve su prijateljice i ubuduće će raditi rame uz rame, zajednički, kao dve sestre. Zbog Barbare, rekla je moja majka, ne treba da se brine; ako se kojim slučajem ne bude udala za Pinuća, naći će odmah ko zna koliko drugih prilika; ona je tako slatka, nimalo stidljiva, a ima i onog markiza koji joj se udvara; ali Šila je odgovorila da je markiz odavno oženjen i ima četvoro dece.

Majka je vrativši se kući zatekla Barbaru kako pravi društvo Đuliji; sedele su čavrljajući u trpezariji; Barbara je pušila i nije izgledalo da njena cigara smeta Đuliji koja bi se uvek bunila kada bi osetila miris Kaimove cigare. Đulija je bila živahna i zadovoljna; popile su čaj, pojele gomilu čokoladnih bombona sa likerom, a Barbara je na krilu držala kučence i davala mu kocke šećera; majka je htela da joj kaže da prestane da rasipa šećer na psa; htela je i da joj kaže da jedna osamnaestogodišnja devojka ne treba toliko da puši. Ali nije rekla ništa, jer joj je bilo drago da vidi Đuliju tako zadovoljnu; zato se okomila na malenu Konstancu koja je bila prosula flašicu mastila na tepih. Otrčala je da odmah opere tepih, razmišljajući kako će napisati pismo rođaki Terezi da dođe i odvede ćerku: gimnazija joj je loše išla, donela je očajnu đačku knjižicu.

Došli su Kaim i Jožek, Jožek se predstavio Barbari i odmah počeo da razgovara o zajedničkim poznanicima; Barbara ih se sećala vrlo nejasno; da, oni iz komšiluka u ulici Lukrecio, gde je stanovala prošle godine; ona i majka su mnogo puta promenile boravište. Posle je Jožek počeo da raspravlja s njom, stalno sa onim svojim umišljenim izrazom, o ideji romana koji se zvao “Sumrak bogova”; mora da ga je napisao neki poljski književnik, mrtav sto godina. Na kraju je Jožek predložio Barbari da je odveze do kuće na prečki svoga bicikla; majka ih je gledala s prozora kako zajedno sedaju na prastari krš od Jožekovog bicikla; Barbara je oko glave omotala šal da se zaštiti od vetra. Eto, rekla je majka, eto kakav je Jožek: pljune u čorbu, pa je pokusa.

* * *

Majka je sledećih dana živela u očekivanju Šilinog telefonskog poziva; Šila je, kao i obično, bila otišla na Valerijino imanje, ostavivši Barbaru kod kuće sa jednom školskom drugaricom; nije nikada vodila Barbaru sa sobom na imanje, jer Valerija nema nimalo strpljenja sa mladim devojkama; zapravo, Valerija ima ljubavnika i verovatno joj nije pravo da taj ljubavnik vidi njeno lice pored onako svežeg Barbarinog. Sem toga, Barbara i Valerija jedva da se poznaju; i Šili nije drago da se sreću, jer se Valerija uvek izražava sirovo i beskrupulozno. Po povratku, Šila je trebalo da telefonira mojoj majci i ugovori sastanak sa Valerijom da bi porazgovarale o “Strelcu”. Majka o “Strelcu” nije rekla nikome ništa u kući i nameravala je da to uradi tek kada se stvar bude uhodala; nije htela ni da govori o tome kako ona daje novac, jer se plašila Đulijinog i Kaimovog prekorevanja; i zbog toga što mu nije dala pare za ordinaciju, već ih uložila u nešto drugo, majka se usiljavala da sa Kaimom bude ljubaznija nego inače: raspitivala se o njegovim bolesnicima i da li bi možda bilo dobro da daje maloj Konstanci nešto na bazi fosfora što bi joj pomoglo da bude manje glupa u školi. Majka je bila izuzetno dobro raspoložena i pripremala se za susret sa famoznom Valerijom: isprobavala je različitu odeću, stavljajući na vrat čas plišani cvet, čas iglu od štrasa; sedeći u svojoj sobi ispred ogledala sa glavom oslonjenom na ruke i prekrštenih nogu, posmatrala je odsjaj čarapa na svojim listovima; šetkala, mrmljajući u sebi sve razgovore koje će voditi s Valerijom, smeškala se, klimala potvrdno glavom i mrštila obrve; s vremena na vreme izbacila bi vilicu, oponašajući podrugljivi, odlučni Valerijin izraz i njenu zapovedničku, namrgođenu facu; jednog trenutka, dok je tako isturala vilicu, ušla je malena Konstanca da je pozove za sto; Konstanca je ostala zapanjena na pragu videvši majku kako se ogleda kreveljeći se. Majka se izdrala na Konstancu što je ušla bez kucanja i silazeći niz stepenice gunđala na rođaku Terezu što nije vaspitala decu, nego ih podiže kao uličare.

Jednog popodneva Šila se napokon javila: sastanak sa Valerijom ugovoren je u pet popodne u kafeu. Majka se začudila što je odabrala taj kafe u koji idu uvek, a ne neki od onih finih koji Valeriji više pristaju, gde je šoljica tople čokolade pet stotina lira.

Majka je dugo čekala sedeći u kafeu, igrajući se iglom od štrasa i svaki čas puderišući nos: dan je bio vetrovit i njena koža, da li od vetra ili od uzbuđenja, bila je gruba i prošarana mrljama; a nos joj je od silnog puderisanja postao potpuno žut. Majku je rastuživalo što je Valerija neće videti u njenom najboljem izdanju; vetar joj je bio razduvao kosu, bezuspešno je pokušavala da je sakupi pod kapu; otvarala je i zatvarala tašnu, sušila maramicom vrh nosa i, kao i uvek kad je nervozna, osećala je da joj pazuhe oblivaju talasi hladnog znoja. Napokon je naišla Šila, sama, provlačeći se između stolova u svom svetlom mantilu; njena kosa boje sena bila je raščupana od vetra, a njene kratkovide oči zirkale su okolo nesigurno i rasejano; koja smešna spodoba, pomislila je na trenutak moja majka, kako je samo otrcan i smešan taj njen mantil; činilo joj se da je poružnela od kada su se upoznale, a tog dana je izgledal utučena i umorna; i zašto li je sama? Ništa, rekla je Šila sedajući, za sada ništa od Valerije; Valerijin muž je pao sa konja i polomio tri rebra; odveli su ga u bolnicu i Valerija ne može da se makne od njegove postelje. Još se štošta zbilo, Valeriju, izgleda, napušta ljubavnik; sve u svemu, Valerija ne može sada da misli na pozajmicu; van sebe je, jadnica; muž hoće da je ona stalno uz njega, dosadan je i kapriciozan kao malo dete; a Valerija, kad joj se plače, mora da pobegne u water closet. I šta sad? zapitala je moja majka, koja je bila toliko razočarana da je i njoj došlo da zaplače; osetila se najednom strašno umornom, ruke i noge su joj obamrle: zašto li je toliko čekala, a od svega neće biti ništa. Sada, rekla je Šila, sve se odlaže do daljnjeg; a šta je ona tu mogla, bila je tako obeshrabrena; a evo šta joj se tek dogodilo s Barbarom.

Kad je otišla na imanje, poverila ju je za to vreme majci jedne njene školske drugarice; naravno, ostavila je ključeve od kuće, jer je mogla da joj zatreba neka knjiga ili par čarapa; kada se vratila otišla je da je potraži, ali je kod drugarice nije našla, bila je izišla posle ručka i nisu znali gde je. Šila je ušla u stan u ulici Tripoli i tamo zatekla Barbaru sa Pinućom; bili su sami u spavaćoj sobi; bili su tamo sami više od dva sata. Šili se činilo da su oboje izgledali zbunjeno; vratila se dan pre nego što je bila rekla i oni je, naravno, nisu očekivali; Barbara je imala crvene tragove po vratu, a prekrivač na krevetu bio je sav izgužvan. Šila je naredila Pinuću da pođe sa njom u predsoblje; Barbari je naredila da se umije, očešlja i malo sredi; zatvorena u predsoblju sa Pinućom, jasno mu je dala na znanje da će, ako se odmah ne budu venčali, otići da ga prijavi za provalu u stan, zloupotrebu maloletnice i neodržano obećanje. Pinućo joj se kleo da on drugačije i ne misli, samo čeka odobrenje od svojih; nikakvo odobrenje, rekla mu je Šila, neće ona nikakvo odobrenje; osim toga, Pinućo ima već dvadesetpet godina, kuću u Kataniji i dovoljan dohodak da se sam izdržava.

Majka je prigovorila Šili što je ostavila Barbaru bez nadzora; zbog tog glupog odlaska na imanje, eto šta se dogodilo. Zašto Barbaru nije poverila njoj, već nekoj nepoznatoj ili skoro nepoznatoj porodici? Zašto je, na kraju, krajeva, nije poverila Đilbertu? Đilbertu, rekla je Šila, Đilberto živi u sobici u kojoj ima mesta samo za njegov krevet na rasklapanje; i živi nesređenim životom, igrajući s prijateljima karte do kasno u noć. Da, možda je pogrešila što je nije poverila mojoj majci; Barbara se sa nama tako dobro oseća, naročito sa Đulijom; postale su velike prijateljice, Barbara i Đulija, i Šila misli da Barbari koristi druženje sa Đulijom, koja je tako mila i staložena; ali Šila se uvek plašila da bi Barbara mogla da smeta u majčinoj kući. Naprotiv, rekla je majka; u svakom slučaju, možda će sada sve srediti, možda će Pinućo rešiti da je odmah venča; Šila treba da razmisli o spremi. Ma kakva sprema, rekla je Šila, sada više nema vremena za razmišljanje o spremi; Pinućo za par dana polaže za zastupnika i početkom idućeg meseca njih dvoje treba da budu muž i žena.

Tako će ubrzo biti usamljenija nego ikada, rekla je Šila; neophodno će biti da nađe nešto da radi, jer će joj u suprotnom doći volja da umre; treba svakako da isteraju do kraja onu ideju o dućanu, čak i ako od Valerije ne uspeju da dobiju pozajmicu, dobro, ona, Šila će radi toga dati svoj maleni kapital; kad ostari, ako joj ne bude ostala ni lira, ići će da prosi na stepenicama crkve. Da, rekla je moja majka, ne smeju da napuste ideju o « Strelcu »; od Valerije im ne treba ništa, ako spoje svoje ušteđevine, moći će odmah da zakupe neki lep dućančić. Šila je izvadila olovku. Liznula je vrh i dala se na računanje na salveti koju su im doneli sa šoljicama čokolade; jer majka je bila naručila dve šolje hladne čokolade sa šlagom, ne bi li se time utešila. Moja majka je pokušavala da je prati u računanju, ali nije uspevala; njene misli su se vrtele oko Barbare i Pinuća, Valerije i njenog ljubavnika, muža u bolnici, Đilberta na krevetu na rasklapanje i « Strelca »,: jer Šila je imala moć da joj razbudi maštu i ona pomisli kako je, pre no što je upoznala Šilu, njen život bio siv i prazan.

* * *

Šila je neko vreme bila zauzeta pripremama za venčanje; rekla je da neće pripravljati nikakvu spremu, već samo po koju sitnicu. Toliko je bila uzbuđena da noću nije uspevala da zaspi, već je budna vezla košulje krstastim bodom; umela je lepo da veze, jer je kao devojčica bila u školi časnih sestara. Barbara je već bila napustila školu i besposličila po kući gledajući kroz prozor dolazi li Pinućo; majka joj je zabranila da izlazi, jer bi mogla da sretne kakvog mladića i eto prilike za koketiranje. Dopuštala joj je samo da ode kod Đulije; i Barbara je sa Đulijom provodila čitava popodneva. Sedele bi na divanu u trpezariji i naslonjene na dasku pred prozorom gledale vozove; Barbara bi držala Đuliju oko struka proširenog od trudnoće i govorila joj kako ona želi da ima šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Želi i vučjaka, majmuna i kavez sa papagajima: sve životinje koje je želela još kao devojčica. Mačke ne želi, jer je njen mačak Menelaj, u jednoj tuči na oluku, izgubio jedno oko; postao je nakazan, mislili su da ga boli i morali su da pozovu Društvo za zaštitu životinja da ga odnesu; zato ne želi više da ima posla sa mačkama, jer će se uvek sećati ovog svog mačeta. Pinućo je sada dobar, nije više onako ljubomoran, a napisao je i pismo roditeljima da se ženi i oni su odgovorili ne baš tako ljutito; njegove sestre su Barbari na poklon poslale tortu koju su same napravile od grožđica, oraha i badema, koju je Barbara pojela skoro celu odjednom i sutradan bila puna bubuljica. Da, možda će posle venčanja završiti na Siciliji; ali to joj sada nije tako žao, možda sve te zaove i nisu tako loše.

I dan venčanja je nekako zbrzan. Šila je došla da obavesti majku kako je ceremonija zakazana sutra u crkvi Svetog Petra i Pavla u pet poslepodne; zašto se venčava popodne, kao zavedenice i udovice, pitala je majka, i zašto u crkvi Svetog Petra i Pavla, najmračnijoj u gradu? Šila joj je odgovorila da je Pinućo tako odlučio; Pinućo je ponovo loše raspoložen i ne želi nikoga na venčanju, samo nas, jer smo pravi prijatelji; ne želi druge ljude, pošto su neki zlobnici napisali gomilu laži njegovom ocu o Barbari, Šili i Đilbertu; otac je u sve to poverovao i dan pre poslao pismo puno grdnji; a majka, jadna, uplašena žena, koja je mužu robinja, ostarila u kuhinjskoj tami, krišom je poslala par ispisanih redova zalivenih suzama i prsten sa rubinom. Zbog toga je Pinućo utučen i ne želi nikakvo slavlje. Ali Barbari nije rekla ništa, da joj ne nanese bol; tako da se ona udaje uverena da je koliko-toliko uspela da se uključi među njegove i pomalo je ozlojeđena što neće biti nikakve proslave. Pinućo i Barbara posle venčanja putuju u Kataniju da srede jedan mali stan koji on tamo poseduje i pokušaju da ponovo uspostave odnose sa porodicom.

Na venčanju sam morala biti prisutna i ja, jer je majka došla po mene; skinula mi je džemper i naterala me da obučem novu bluzu, koju mi je kupila baš zato što joj je bilo stalo da dobro izgledam; ona se bila sredila u velikom stilu, obukavši crni kostim ispod krznenog kaputa, potajno se nadajući da će sresti Valeriju; ali Valerije nije bilo, Šila je objasnila da je ona upravo na ostrvu Iskia, gde se leči lekovitim blatom; prisutni su bili samo Đilberto i njegov prijatelj, onaj koji ide u lov na jarebice, u kišnom mantilu i sa crnom baskijskom kapom, i Đulija i Kaim. Barbara je na sebi imala tirkiznu haljinicu, ravnu i jednostavnu, izgledala je prelepo: na glavi je imala maleni veo, a plameni konjski rep bio joj je skupljen u veliku punđu. Majka je gledajući venčanje bila ganuta, otvorila joj se stara rana: poredila je Pinuća, visokog, mladog i snažnog u plavom sakou na dva reda, čeznutljivih očiju i duge crne kose, blago zakovrdžane na zatiljku, sa pogrbljenom, drhturavom Kaimovom figurom.

Posle ceremonije otišli smo da se počastimo u kafeu: u onom uobičajenom, u kojem je uvek sedela majka. Konobar je već poznavao Šilu i moju majku i došao je da čestita; seli smo svi zajedno oko stola, Šila je naručila kolače i belo vino, pa smo nazdravili mladencima. Đilberto i njegov prijatelj sedeli su malo izdvojeno, pričajući u četiri oka i Đilberto je nešto odobravao ozbiljnog izraza, gladeći brkove; u jednom momentu prasnuo je u suv i kreštav smeh, nalik na puščani hitac. Na to se Pinućo trgao i namrštio; pogledao je onu dvojicu svojim duguljastim, crnim, čeznutljivim očima, udahnuo duboko, stegao vilicu i počeo da dobuje prstima po stolu. Barbara je sedela do njega, milujući svojom punačkom, pegavom rukom okovratnik kamiljeg ogrtača; popravljala je ukosnice u punđi koja se bila opustila i padala joj na zatiljak, spremna da se ponovo pretvori u konjski rep. Šila je svojim prodornim glasom zapitala Kaima šta bi se moglo uraditi sa Đilbertovim čirom; s jednim čirom koji ima već godinama, koji je zapušten, jer Đilberto puši i pije viski i konjak i neće da se prodržava uputa. Đulberto je dodao da pored čira ima i amebe koje je zaradio boreći se u Albaniji; na to je njegov prijatelj sa crnom baskijskom kapom viknuo da se okanu pričanja o boleštinama koje imaju: slavi se venčanje.

Nakon nekoliko čaša vina, Šila je bila sva uzrujana i ganuta i zagnjurila je svoju kosu boje sena u majčin krzneni kaput; ali Đilberto je rekao da nema vremena za suze, već je kasno i voz će krenuti; valjalo je još otići kući po prtljag. Pozvali su taksi i moja majka je htela da krene sa njma da ih isprati; a prijatelj sa crnom baskijskom kapom se popeo na jednu lambretu i iščezao mašući velikom kožnom rukavicom.

Krenuli smo natrag, Kaim, Đulija i ja; Đulija je nečujno ronila suze, pognute glave, grizući rukavicu; Kaim je rekao da je stvarno šteta što Barbara ide da živi tako daleko, čak na Siciliju; jer je bila Đuliji dobra prijateljica. Ali Barbarina majka, rekao je Kaim, ona Šila, ne sviđa mu se previše; i ne može da podnese njeno slikanje. Đilberto mu je još manje simpatičan: nije mu stvarno jasno kakvo zadovoljstvo nalazi moja majka petljajući se sa takvim osobama. I ja sam rekla da mi se ne sviđaju naročito; ali Đulija nije rekla ništa, samo je nastavila da sisa vrh palca u rukavici i plače. Te večeri je, nakon odlaska mladenaca, majka otišla na večeru sa Šilom i Đilbertom u jednu krčmu blizu ulice Tripoli; i Šila je ispričala Đilbertu zamisao o « Strelcu ». Đilberto je slušao gladeći brkove; onda je ispustio nekakav grleni zvuk, koji nije značio ni "da" ni "ne"; i dugo ostao ćuteći i gladeći brkove, trljajući ćelavu glavu i zverajući naokolo. Na kraju je, odlazeći, rekao da možda Kroveto, onaj njegov prijatelj sa crnom baskijskom kapom, zna za neki lokal koji se prodaje u centru grada, a koji je ranije bio dućan sitne robe. Šila mu je rekla da odmah nazove Kroveta: i on je bezvoljno uzeo žeton za telefon i počeo da telefonira, poklopivši rukom drugo uvo, jer je bila galama.

Lokal prodaju za šest miliona lira. To je, kako kaže Kroveto, jedinstvena prilika: u centru centra je, na uglu ulica Vinja i Monteverdi; odmah do njega je jedna poslastičarnica na glasu. Kroveto poznaje vlasnika i koliko sutra može da ih odvede tamo; vlasnik ima agenciju za nekretnine u ulici San Kozimo; i Đilberto ga zna, površno. Kad je Đilberto otišao, Šila i moja majka su još dugo sedele za stolom razgovarajući; onda su izišle i šetkale tamo-amo po peronu početne tramvajske stanice. Majka je u deonice Italgasa uložila nešto više od pet miliona; Šila je imala Incetove, koje bi mogle da se prodaju za najviše tri miliona. Valja, rekla je majka, da nagovore vlasnika da spusti cenu na četiri miliona; ostatak će mu isplatiti u mesečnim ratama.

Sutradan je Šila rano izjutra došla po majku. Imale su sastanak sa Đilbertom i Krovetom u poslastičarnici u ulici Vinja; dok su čekale, pojele su par kolača; uskoro je stigao Kroveto, sa Đilbertom iza sebe na lambreti. Lokal se nalazio na uglu, staklo izloga bilo je zamazano belom bojom; unutra su se mogli nazreti ljudi i merdevine, jer je renoviranje bilo u toku.

Dali su se u potragu za vlasnikom. Stanovao je nešto dalje, u dnu uzanog hodnika, gde je smešten i nekakav fotografski studio; išli su kroz polutamu, između fotosa blistavih devojaka i uštogljenih službenika; stigli su do vrata na kojima je pisalo "Agencija Paćini"; vrata su se otvorila uz zvonjavu; izišla je jedna ofarbana plavuša manikiranih noktiju; to je bila vlasnikova žena, koja ih je uvela u maleno predsoblje, otvarajući grilje i osvetljavajući nameštaj presvučen žutim satenom. Sedeli su, ona je nastavila da glanca nokte komadićem jelenske kože: izgledala je prisna sa Đilbertom i Krovetom, jer su pričali o izvesnom Gasparu koji je dobio na pokeru. Da, onaj lokal bi trebalo da prodaju; o ceni ne zna ništa; njen muž je trenutno u Đenovi i vraća se za desetak dana. Đilberto, Kroveto i plavuša su nastavili da razgovaraju, prisećajući se neke večeri kada su zafrkavali devojku po imenu Marija; na kraju je Marija pobegla plačući. Đilberto se smejao onim svojim visokim, kreštavim smehom, sećajući se Marijinih suza; a majka je u sebi svim srcem bila na Marijinoj strani. Majka se osećala neugodno u tom malom salonu presvučenom u žuto, sa ogromnom školjkom okačenom na zidu i buketom nojevog perja u vazi: a nojevo perje donosi nesreću.

Najedamput, Šila je ustala, zakopčala ogrtač, zamahnula kosom boje sena i rekla da će ponovo doći za desetak dana. Plavuša je pozvala Đilberta i Kroveta da ostanu; pozvaće i Gaspara koji stanuje sprat više, da odigraju partiju pokera; a za ručak je pripremila sufle sa pečurkama. Plavuša je hladno pozdravila Šilu, ne pogledavši je i ne pruživši joj ni ruku; majci je rasejano pružila jedan prst. Kada su se vrata uz zvonjavu zatvorila za njima, majci se učinilo da čuje iza leđa Đilbertov smeh, hrapav i praskav, kao puščani hitac; i osetila se još neugodnije, umorno, sa jakom željom da bude kod svoje kuće; osećala je neku vrstu stida, kao da su je mučili. Ali Šila je uhvatila pod ruku i rekla joj da je pobesnela: onaj besramnik Kroveto ih je odveo u kuću svoje ljubavnice, jedne kurve, jedne ženturače. Šila se osećala potišteno zbog moje majke, što joj je Kroveto na taj način uskratio poštovanje: besramnik, ništa drugo, koji ih je odveo u onu gnusnu kuću; jedva se suzdržala da mu ne napravi scenu pred onom njegovom droljom. Na kraju je majka tešila nju; posle svega, ipak treba da prodiskutuju s vlasnikom. Ali Šila je rekla da će od sada Đilberto i Kroveto kontaktirati u njihovo ime: ona na takva prljava mesta neće više kročiti. Moja majka se raspitivala o toj Mariji koju su rasplakali; ali Šila nije znala ko je to. Eto kakve ljude posećuje sad Đilberto, rekla je Šila, eto kako provodi dane: igra poker, pije viski. Čak je postao ciničan i okrutan: zabavlja ga da rasplače devojke. Šila i moja majka su pošle da ponovo pogledaju lokal; bilo je već podne, radnici su već bili otišli i grilja je bila spuštena; njih dve su još malo postajale ispred da vide prolazi li tuda otmen svet; na kraju su, pre povratka kući otišle ponovo u poslastičarnicu, jer je majka, čuvši za onaj sufle sa pečurkama, ogladnela.

* * *

Nakon toga Šila je otišla na Valerijino imanje i zadržala se tamo više od nedelju dana. Vrativši se sa Iskije, Valerija je želela da zaboravi svog ljubavnika, koji ju je konačno napustio i Šila je morala da joj pravi društvo dok je uništavala pisma i sećanja na tog neotesanog čoveka i šeta s njom po svim tim livadama na kojima su pasli konji. Muž, rekovalescent, se odmarao; i on je želeo da Šili pravi društvo i priča o vremenu kada je radila kao sekretarica kod skupštinskog poslanika; Valerijin muž se jako zanimao za poslanstva, želeći da se jednog dana uključi u politički život; trošio je silne pare, škrtac kakav je, na finansiranje jednog levičarskog lista, jer ga je desnica razočarala.

Majka je tih dana dok je bila sama ostajala mnogo kod kuće; pravila je društvo Đuliji, dani su postajali topliji i Đulija se sunčala u vrtu; majka je počela da veze košuljicu za Đulijinu bebu, bodom koji je naučila od Šile, krstatim bodom; čudno, Šila ima maniju krstića i sve što uzme da radi ispadne na krstiće. Majka je tako, uz Đuliju, na momente imala želju da joj ispriča o “Strelcu”; ko zna, možda bi ona pristala da radi u dućanu i možda bi joj prijala svakodnevna obaveza. Ali bi se, pre nego što bi progovorila, zaustavila; navlačila bi ćebe preko nogu, skinula poneku vlas s haljine i ćušnula psića koji se zabavljao grickajući nežne Đulijine ruke prošarane plavim venama.

U džepu Đulijine jakne majka je jednog dana pronašla Barbarino pismo. Par krivih redova, punih fleka i tragova brisanja: Barbara je pisala iz Katanije da stvari ne idu baš najbolje, ali nije objašnjavala zašto. Pisala je da oseća jaku čežnju za svojom kućom u ulici Tripoli, za majkom i za Đulijom, čak i za školskim klupama u kojima se onako dosađivala; završila je rečenicom da je mladost za nju odavno okončana. Majka je pročitala tih par reči, nažvrljanih na brzinu, sa ponekom pravopisnom greškom i u tonu sentimentalnih romančića koje čitaju devojke; vratila pismo u koverat i gurnula ga natrag u Đulijin džep. Stavila je zatim šeširić na glavu i otrčala u ulicu Tripoli. Pomislila je da se Šila morala već vratiti; htela je da je odmah obavesti da u Kataniji nešto nije u redu.

Čitajući pismo, majka je osetila lagano zadovoljstvo; jer kad god bi nekome nešto išlo loše, ona bi osetila tu vrstu zadovoljstva, ali ju je to podsticalo na delanje. Ulicom je premetala po glavi šta će reći Šili, prigovarajući joj što je kćer udala previše mladu.

Stigavši pred Šilina vrata, snažno je pritisnula zvono; i nakon nekog vremena, nakon komešanja stolica i zasuna, u otvoru vrata pojavila se Šila. Bila je u kućnoj haljini i izgledala je dremljivo; vezivala je pojas i stiskala na grudi krajeve ofucane, izlizane haljine; uvela ju je u kuću koja je bila zamračena i spuštenih kapaka; odvela je u predsoblje. Šila je tek stigla i nije izgledala zadovoljna što vidi majku, trljajući kapke kao da je još uvek pospana; saslušala je priču o Barbarinom pismu, ali nije izgledala iznenađena: naravno, prvi dani braka su uvek teški, ali Barbara je u suštini vrlo strpljiva, a Pinućo je drag mladić; verovatno su se nešto malo zakačili i Barbara je odmah napisala plačljivo pismo. Njoj su stigla pisma sasvim suprotnog zadržaja: i mnogobrojne razglednice iz Napulja, Pompeja i Kaprija, gde je Barbara sebi kupila par ribarskih pantalona. Majka je rekla da njoj takve pantalone neće dobro stajati, jer ima preveliku stražnjicu; Šila se uvredila, rekavši da joj nije nipošto prevelika i da Barbara ima iste proporcije kao Ava Gardner. Šila je mojoj majci rekla da ide, pošto hoće dobro da očisti kuću; hoće da opere prozore, namaže podove i istrese dušeke. Majka je ustala da krene, jako uvređena; i zapitala je Šilu šta čeka, zašto ne uzme onog čuvenog slugu, rođaka Valerijinog šofera.

Kad se našla ponovo na ulici, majka se osetila jako neraspoloženom; bilo je tri sata popodne, počinjala je vrućina, a ona se nalazila na ulici ne znajući kuda će, sa dugim, neispunjenim popodnevom pred sobom. Činilo joj se da se Šila žurila da joj što pre vidi leđa: skoro da ju je izgurala kroz vrata. I činilo joj se da je u kući osim njih dveju bio još neko: ali nije umela da objasni odakle joj taj osećaj.

Posle kratkog tumaranja ušla je u jedan bioskop: davao se film u boji o lovu u Africi; i ostala je da gleda u polupraznoj sali, stada i stada bivola na beskrajnim, purpurnim horizontima; nije bilo zapleta, nije se događalo ništa, videli su se samo bizoni, bizoni i slonovi; dosađivala se uz film bez zapleta, nesposobna da odvoji misli od zamračenih prostorija po kojima je šetala Šila, stežući otrcanu kućnu haljinu; bila ju je baš izgurala kroz vrata, namaknuvči zasun iznerviranim pokretom. A kada joj je pričala za Barbarino pismo, jedva da je i slušala, kao da više nema volje da misli na Barbaru i brine o njoj. Izlazeći iz bioskopa, majka je na izlazu ugledal izvešene plakate za neki sledeći film, sa Avom Gardner; i, gledajući stražnjicu Ave Gardner, jednako veliku kao Barbarinu, prezrivo dunula.

Posle je došla da me potraži; ja sam imala privatni čas i ona je ostala da sačeka da završim, sedeći u fotelji sa popodnevnim izdanjem novina. Povremeno je komentarisala politička događanja o kojima je čitala, tražeći saglasnost moje učenice, jedne blede, blede i uvek nekako zbunjene devojke, studentkinje učiteljske škole. Kad je ona otišla, majka je pokušala da me nagovori da odem s njom u kafe; ali, imala sam da učim, pa sam je odbila. Ona se jako naljutila; upitala šta mislim da ću postići tolikim učenjem, jer i kada budem dobila diplomu, šta mogu da očekujem, završiću kao učiteljica u nekoj sumornoj školi, pred licima mnogih bledih, zbunjenih devojaka, kao što je ova koja je upravo otišla. Ne, rekla je moja majka,navlačeći rukavice, nije to bila nimalo dobra ideja, to, da studiram književnost, bolje bi bilo da sam studirala hemiju ili pravo; kao mala, izgledala sam tako darovita za pisanje, međutim, posle nisam nikada više ništa napisala. Ili sam mogla da studiram medicinu; dandanas mnoge žene uče za doktora i vrlo su tražene, čak i više nego muškarci, zato što mnoge žene ne žele da ih pregleda muškarac: iskreno rečeno, i lekari muškarci zarađuju dobro, izuzev onog gnjavatora Kaima. I ja sam bila ljuta, pa sam je zainat pitala kad misli da sredi Kaimu ordinaciju; odgovorila je da ne misli nikada, naprotiv, ima sasvim druge planove u glavi, i izišla zalupivši vratima. Ali se posle minut vratila, pod izgovorom da je zaboravila ešarpu: pronašla sam je na stolici, pružila joj je i, da bih je odobrovoljila, rekla da je ta ešarpa veoma lepa: ona je naprasno odlučila da mi je pokloni, jer ona ih ima mnogo, ima ih i za parohijsku sirotinju; i vezala mi je oko vrata. Zagrlila me i zamolila da joj oprostim što je bila neljubazna, rekavši da sam ja njena jedina uteha: ja bar malo govorim, dok Đulija uvek ćuti. Prođu dani i dani da Đulija ne progovori ni slova; i nije nimalo ljubazna prema mužu, ne gleda ga i ne razgovara sa njim, a kada joj on spusti ruku na koleno, ona ga odmakne. To nije srećan brak: nekada je za ženu mnogo bolje da se ne uda, nego da izabere čoveka koji joj se posle ne sviđa: rekla mi je da ja treba dobro da razmislim pre nego što se budem udavala i da treba dugo da se savetujem sa njom, jer Đulija je nije pitala ništa. Snažno sam odmahnula glavom, gledajući u stranu namrštena čela; ona je odmah promenila temu, plašeći se da me ponovo ne naljuti. Za jednu ženu, rekla je, možda je najvažnije da ima čime da se bavi. Zapitala me šta ima novo u vezi moje prijateljice koja se udala i bila na svadbenom putu i da li je srećna uz inženjera velikih ušiju; i pitala me je da li sam baš čvrsto odlučila da ostanem sama u tom stančiću.

U kuhinji sam bila stavila malo vode da provri s kockom koncentrata, da napravim supu; je li to moja večera, pitala je majka, bez ijednog jajeta, bez komadića mesa? Imam, rekla sam, kompot i sir; ali nije bila zadovoljna, to joj se činilo malo i zamolila me da ne štedim na hrani; jer hrana je, rekla je, jedina stvar na kojoj se ne sme štedeti. Uveravala sam je da mi ne nedostaje ništa; ali ona je na svaki način htela da mi ostavi deset hiljada lira, tako da ću moći da kupim neku sitnicu koja mi se sviđa. Onda se dala na pregledanje moje garderobe: napokon sam odbacila onaj džemper sovjetske radnice i nosila jedan komplet na kvadratiće: nije ružan, rekla je moja majka, ali je nekako sirotinjski. Ispričala mi je film koji je gledala, o bivolima i bizonima; dosađivala se, ali su predeli bili lepi; rekla je da ćemo ja i ona, možda nešto kasnije, ako joj upali jedna zamisao, moći da putujemo čak i u Afriku, na neko fino letnje krstarenje. Kasnije, ako joj to upali; i smeškala se, sama za sebe. Imala je veliku želju da vidi malo sveta izvan Italije. Za krstarenje, rekla je, napravićemo, ja i ona, par lepih kompleta od belog platna: jedan čovečuljak koga poznaje ponudio joj je par metara grubog platna, šupljikavog, koje košta samo pet stotina lira po metru i stvarno je dobra prilika. Otišla je i dok sam je kroz prozor gledala kako prelazi preko malog trga odvažnim korakom, s tašnom koja joj se njihala o boku, znala sam da mašta o tome kako je pod suncobranom na provi broda, s naočarama za sunce i u beloj haljini od šupljikavog platna, kako prelistava časopise i razgovara s kapetanom.

Uveče je Šila telefonirala majci, rekavši joj da se, što se tiče lokala, vlasnik složio da ga dā, ali traži odmah pet miliona; ostatak će mu plaćati u mesečnim ratama od po sedamdeset hiljada lira. Šila je zvučala radosno i činilo se da je zaboravila njihov popodnevni susret nakon kojeg su se onako hladno rastale: i majka ga je odmah zaboravila. Kako su tu bile Đulija i malena Konstanca, majka je mogla da razgovara samo jednosložnim rečima; i dogovorila je za sutradan sastanak sa Šilom.

Susrele su se u uobičajenom kafeu. Ovoga puta Šila je stigla prva; bila je ozlojeđena što je morala da čeka. Ponovo je izgledala zlovoljno; imala je podočnjake, a njena zemljana put bila je suva i puna bora; loše joj je, rekla je, kao i obično, prejela se ovih dana na Valerijinom imanju. Progutala je jednu tabletu sa mineralnom vodom; rekla je da naruče nešto na brzinu, ne ledenu kafu sa šlagom, jer ne može ni miris da joj podnese. Potrebno je, rekla je Šila, odmah pet miliona; ne smeju izgubiti ni minuta , jer je vlasniku ta suma hitna, a ima još jednu ponudu; pet miliona, rekla je, daće mu moja majka, a ona će joj posle dati polovinu, čim proda deonice Incet-a; ne može ih prodati danas, jer su momentalno nisko i biće na gubitku; Italgasove, se, naprotiv, prodaju dobro. Pokazala je mojoj majci novine sa berzanskim izveštajem; majka je bacila pogled na kolonu brojeva; klimnula je glavom ćutke, mada ništa nije shvatila, jer se u to nije razumela.

Onda je majka otišla da telefonira svom zastupniku, zapitavši ga može li tog istog jutra da podigne gotov novac; i javila se kući da kaže da je ne čekaju na ručak, jer je ručala kod Šile i da se neće vratiti do uveče.

Kod zastupnika je ušla sama; Šila je ostala da je čeka na šetalištu, sedeći na jednoj klupi na suncu, jer je toga jutra bilo jako hladno. Majka se unutra dugo zadržala, bilo je mnogo ljudi i morala je da čeka u predvorju; a osećala se uzbuđeno i nervozno i pušila je cigaru za cigarom. Na kraju je došla do klupe da pokupi Šilu, sa pet miliona zatvorenih u žuti koverat i položenih na dno stare tašne od debele kože, koju je snažno stiskala ispod oznojenog pazuha.

Sada će, rekla je Šila, otići kod nje da pojedu nešto i malo se odmore. Odande će obavestiti Đilberta i Kroveta da imaju novac i da se jave vlasniku; zajedno s vlasnikom će otići kod pisara da naprave ugovor.

Do Šiline kuće su uzele taksi; u taksiju je moja majka, odškrinuvši tašnu, gledala žuti koverat vezan gumicom, pored njenog češlja i crvene lakirane pudrijere. Majka je osećala nepodnošljiv nagon da se smeje; ali Šila je bila neraspoložena. Skupljena u uglu automobila, glave pokrivene okovratnikom od jakne, ponavljajući kako joj je hladno: trese je groznica, ima možda i povišenu temperaturu i čim dođe kući staviće toplomer. Moja majka je zahtevala da ona plati taksi, jer, rekla je, sa svim tim parama se oseća kao bogatašica, bogata kao Signor Bonaventura; Šila nije insistirala, izgubila se, da telefonira ispred pekare.

Popele su se gore i čekale, stojeći na balkonu, da dođe Đilberto. Koverat sa parama je Šila zaključala u fioku svog ormarića; ključ je poverila mojoj majci, jer je ona rasejana i boji se da ga ne izgubi. Za ručak je majci ispržila šniclu; ona je uzela samo barenu cikoriju i šoljicu crne kafe. Šnicla je bila ukusna, ali malo prepržena; majka je volela krvavo meso, ali je Šila, dok se meso pržilo u tiganju, uzela da ispegla podsuknju i tako se zaboravila. Jele su u kuhinji, bez stolnjaka, podvrnuvši malo ćebe za peglanje; Šila je imala i flašu Barola koju joj je poklonio Kroveto; sipala je mojoj majci jednu veliku čašu, ali ona nije uzela, jer Barolo ne pije već godinama.

Zapalile su po cigaretu i otišle na balkon da popuše. I majka se prisetila da Šila treba da izmeri temperaturu; ali joj je Šila odgovorila da se sada oseća dobro. Ipak je bila bleda, vrlo nervozna, i samo je odmotavala pojas i otkopčavala dugmad na svom kompletu od gabardena: kompletu od gabardena boje sena, potpuno iste boje kakva joj je bila kosa. Majka joj je rekla da se i ona oseća nervozno; to je normalno, jer čine važan korak u životu: čim budu imale ugovor u džepu, odmah će se osećati bolje. Stajale su na toplom suncu, oslonjene na ogradu; majka je rekla da će kao starice moći da se zajedno povuku u neki gradić na obali: u neki od onih gradića u koje idu stare gospođe da sede i uživaju u morskom vazduhu. Šila je rekla da bi to stvarno bilo lepo: možda će kad ostari imati miran život kakav je i zaslužila, jer je prošla svašta, moja majka ne može ni da zamisli šta; šteta, nikada nije imala sreće, nesrećna sudbina ju je stalno bacala tamo-amo. Dok su čekale, vreme je prolazilo; a moja majka je, od naprezanja da gleda dole na ulicu s tog visokog balkončića, osećala vrtoglavicu. Šila joj je rekla da ode i ispruži se malo na krevetu; majka je izula cipele i pružila se po Šilinom krevetu, ispod jorgana boje cveta zimzelena, sa Barbarinom slikom pored, na kojoj je imala sedam godina i belu haljinicu za pričest.

Majka je osetila teške kapke i olovni obruč oko glave; pomislila je da joj je možda naškodilo vino. Videla je Šilu skupljenu kraj njenih nogu i činila joj se sve manjom i manjom; sve manjom i sve daljom, glinenog lica i kose boje sena koja isparava na vazduhu; onda joj se učinilo da Šila zatvara prozorske kapke i da je pokriva sve do vrata satenskim pokrivačem; i htela je da joj se zahvali, ali je uspela samo da je pomiluje po haljini rukom koja je postajala teška; a onda se osetila jako dalekom, na dnu mračne vode, gde joj ništa više nije bilo važno.

* * *

Probudivši se, majka prvog trenutka nije znala gde se nalazi. Ali videvši prekrivač boje zimzelena počela je malo po malo da se priseća. Ostala je u mraku, tražeći pipanjem cipele na prostirci pred krevetom; počela je da doziva Šilu, popravljajući odeću i sređujući raščupanu kosu; još uvek je osećala obruč oko glave i težinu u nogama; viknula je Šili da joj je ono vino naškodilo: sigurno nije bilo prirodno.

Odgovor nije stizao. Onda je izišla u predsoblje, neprestano dozivajući; palo joj je na pamet da je Šila možda sišla da telefonira. Prozorski kapci po sobama bili su zatvoreni; ali je prozor u kuhinji bio otvoren i majka je videla da je napolju noć. Pogledala je na sat, bilo je deset; Gospode Bože, koliko sam spavala, rekla je moja majka, skoro osam sati. Pomislila je da je Šila možda otišla da telefonira njenoj kući da se ona neće vraćati; pomislila je da je možda i ono s pisarom odloženo za sutra: zbog toga su je ostavili da na miru odspava.

Upalila je svetlo u trpezariji: ugledala je papire i konopce i veliki nered svud naokolo. Vrativši se u u spavaću sobu videla je da je ormar sa Šilinom odećom prazan i pritvoren, a nestala je i Barbarina fotografija: zapravo, nestale su sve fotografije sa zidova. Onda se panično bacila na traženje ključa od ormarića koji je Šila bila poverila njoj: istresla je tašnu na krevet, iz nje su ispali češljić, maramica, pudrijera i notes sa adresama: ključa više nije bilo. Majka je došla do ormarića: stajao je u uglu pored prozora i na njemu je bila vaza sa mesnatom biljkom: a mesnatice donose nesreću.

Tada je sve postalo jasno. Podigavši glavu, majka je videla odraz svog lica u ogledalu: bilo je to izborano, podbulo lice išarano crvenim mrljama. Obišla je sve prostorije: u kuhinjskom ormaru nije bilo pribora za jelo, ostali su samo tanjiri; sobica u kojoj su bile slike bila je prazna; u kupatilu je visila otrcana kućna haljina. Na stolu u kuhinji zeleni smežurak cikorije u činiji; i struk celera u jednoj čaši.

Bila je prevarena: bila je obmanuta i navučena u klopku, kao mnogi jadnici o kojima se čita u novinskim hronikama. Šila je na sve mislila: dovela ju je kod sebe i stavila joj sredstvo za spavanje u vino; i dok je duboko spavala pobegla sa njenim novcem. Odnela je iz stana sve što je mogla: sve osim nameštaja koji je pripadao kućevlasniku. A njoj nije ostalo ništa: samo dve stare čarape i smežurak cikorije.

Majka je sela za kuhinjski sto i počela da jeca; i jecajući, udarala se ogrlicom u grudi, pritiskajući na usta dlan drhtave ruke; jecaji su bili jaki, sa dna srca, izmamljujući iz njega samosažaljenje bez imalo milosti, očajničko sažaljenje mračno kao noć. Majka nije više želela da vidi ni Đuliju, ni mene, ni Kaima: i nije želela ništa više da radi.

U trenutku je osetila gađenje prema toj praznoj kući, kuhinji i cikoriji, pa je dohvatila šešir i tašnu i pobegla niz stepenice. Ulazna vrata su se otvarala iznutra; majka je izišla u dvorište i zakucala na vrata tapetarke, ispod kojih se video trag svetla; kuća nije imala domara i tapetarka je, na neki način, obavljala tu dužnost. Dok je čekala da joj otvori, majka je rukom obrisala suze i popravila kosu; i tapetarka se pojavila, začuđena i malo iznervirana, jer se spremala na spavanje. Majka je zapitala da li je možda gospođa Fontana, pre no što je otišla, ostavila neku poruku. Ne, odgovorila je tapetarka, nije rekla ništa; rekla je da se uskoro vraća i zato nije ostavila adresu i zamolila je da joj uzima poštu i pričuva je kod sebe; ostavila je i svežanj ključeva od stana, za svaki slučaj.

Jecajući, majka se vratila kući; prešla je pešice čitav put, jer nije htela da je u tramvaju vide kako plače; nije htela ni da uzme taksi, jer se sad osećala siroto, siroto; imala je samo nešto sitnine u tašni. Tako je prešla pešice čitav grad; malo-malo pa bi se naslonila na zid i zajecala, ali, ako bi se neko zaustavio i pogledao je, odmah bi nastavljala da hoda; stiskala je čvrsto tašnu sa ono malo sitnine, jer je sada strahovala da svi hoće da je pokradu. Nije imala ključeve od kuće: zazvonila je na gvozdenoj kapiji.

Posle nekog vremena došla je Karmela da joj otvori, napola uspavana, sa mantilom obučenim preko spavaćice: Kaim i Đulija, rekla je, spavaju već neko vreme; nisu je očekivali večeras, jer je gospođa Fontana javila popodne da obe idu na put i da će se vratiti tek sutra. Majka je rekla Karmeli da probudi Kaima.

Ušavši u sobu, majka se bacila na krevet i počela da urla; i svi su se sjatili oko nje, Kaim, Đulija, mala Konstanca i Karmela. Majka je plakala i urlikala čitave noći; želela je nešto da ispriča, ali je mucala i drhtala i niko nije razumeo ništa. Kaim joj je davao injekcije za smirenje; i davao joj da pije, pridržavajući joj glavu, neku gorkastu tečnost koju ona nije htela.

* * *

Odmah sutradan ujutro, moja majka i Kaim su otišli u policiju; on je na kraju, kroz njene iskidane rečenice, ipak uspeo da otkrije šta se desilo. U policiji je moja majka saznala da je Šilino pravo ime Grosi Antonieta; i da su ona i Đilberto već par godina pre bili umešani u aferu sa lažnim menicama. Komesar, koji je bio vrlo neljubazan, rekao je mojoj majci da se ne nada više tim parama; može ih prijaviti, ali ne postoje dokazi da je pare dala; i rekao joj je još da je sa svojom sedom kosom nasela kao četvorogodišnje derle.

Posle se saznalo da je gospođa Grosi Antonieta u pratnji muža i još jednog muškarca sa crnom baskijskom kapom sela na voz za Ventimilju: prešli su granicu i ko bi ih sad uhvatio. U pratnji jednog policajca, majka i Kaim su otišli u agenciju Paćini; pojavila se ista ona plavuša i odvela ih u isti mali salon; da, sećala se, ali nejasno, da je videla moju majku; ovde, kod njih dolazi mnoštvo sveta. Muž joj nije u gradu već tri meseca; da, poznaju, ali površno, nekog Đilberta i njegovog prijatelja Kroveta, kome su čak pozajmili novac; nemaju nikakav lokal na prodaju na uglu ulice Monteverdi: ostalo, o muževljevim poslovima, ništa ne zna. Majku je tada uhvatio napad histerije: Kaim je morao da pozove taksi i odvede je kući.

Ispostavilo se da je pravi vlasnik tog lokala neki trgovac na veliko koji nije ni pomišljao da ga proda, već je tu otvarao pivnicu. I ispostavilo se da je gospođa Grosi Antonieta, tojest Priscila Fontana, dugovala vlasniku kuće u ulici Tripoli pare za više meseci; i da je svuda unaokolo ostavila dugove, pekaru, mlekaru i mesaru: i moja majka je pomislila kako sigurno ni ona šnicla kojom ju je Šila ponudila i koju su pojele u kuhinji nije bila plaćena. A vlasnik kuće je, upućen od strane tapetarke, došao kod moje majke cmizdreći i tražeći da ona plati dugove svoje prijateljice: tapetarka mu je rekla da su Šila i moja majka bile velike prijateljice, stalno su ih viđali zajedno i možda su čak i neke rođake.

Ja sam došla da neko vreme živim sa majkom. Ali ona nije izgledala zadovoljna mojim prisustvom; čak ni prisustvom Đulije. Sedela je zatvorena u svojoj sobi, plakala i pušila, i pisala pismo za pismom svojim duguljastim uskim slovima od kojih je T bilo takvo da je zauzimalo i susedni red: pisala je Barbari, Pinuću, Pinućovim roditeljima, čiju adresu je imala Đulija, čak i mužu rođake Tereze, pisaru, ali ga je molila da ne priča ništa rodbini. On joj je jedini i odgovorio; od ostalih nije dobila ni reči. Nije više išla u dućan svojih sestara, jer joj se od same pomisli na ono posuđe povraćalo; i nije imala ni najmanju želju da bude sa svojim sestrama, koje su navraćale povremeno i sažaljevale je, vrteći glavama. Gajila je veliko nepoverenje i prigušenu mržnju prema policijskim stanicama: nije želela ponovo u policiju ni po koju cenu. Svim ljudima o kojima je Šila pričala znala je samo imena: Lubrani; Valerija, ako uopšte postoji, prezivala se Lubrani. U telefonskom imeniku bilo je šest-sedam Lubranija; majka se prisetila da joj je Šila jednom rekla da Valerija stanuje u blizini crkve San Mateo. U imeniku je bio jedan Lubrani koji je živeo u ulici Roma, malo udaljenoj od crkve San Mateo; i majka je najednom odlučila da ode tamo. Prvi put, posle dugo vremena, obukla se s pažnjom: zakačila je, posle kratkog kolebanja, iglu od štrasa na svoj crni komplet.

Našla se pred jednom malom, gospodskom vilom, sa vrtom pokrivenim šljunkom i fontanom; otvorio joj je sluga u belom sakou, kome je moja majka rekla da želi da vidi gospođu Valeriju, koju ne poznaje, samo joj treba jedna informacija; sluga ju je uveo da sačeka u predsobl;ju i majka je par minuta promatrala jednu japansku sliku s granom badema i ptičicama; onda ju je sluga odveo u radnu sobu, obloženu policama; u kožnoj fotelji, obučena u crno, s lisicom prebačenom preko ramena, sedela je gospođa jake vilice, koja je brzo kukičala. Bila je to Valerija.

Valerija je pokazala mojoj majci drugu kožnu fotelju: i majka je sela razvezavši ešarpu na vratu da bi joj se videla igla od štrasa; upitala je Valeriju tihim, nesigurnim, drhtavim glasom poznaje li slučajno gospođu Šilu Fontana. Valerija je za momenat namrštila čelo, nije mogla da se seti: a onda se prisetila. Šila Fontana iz ulice Tripoli, žena koja šije bluze? Da, šije vrlo lepe bluze sa veoma finim vezom: ali se u poslednje vreme iskvarila, okovratnik na poslednjoj bluzi koju joj je sašila bio je malo iskrivljen; više je nije posetila. Nije joj jasno šta moja majka zapravo želi: ako želi adresu nekoga ko šije košulje, može joj pronaći mnogo bolju osobu.

Onda je moja majka sklopila ruke i počela da priča. Pričala je svoju priču pred preplašenim Kaimovim i Đulijinim licima; i pred ironičnom facom policijskog inspektora; i sada pred Valerijom jake vilice. Puno je propatila: morala je da govori. Zapravo ni o čemu drugom nije ni mogla da priča.

Gladeći bradu i milujući lisičiji rep, Valerija je slušala. Na kraju je prasnula u smeh: u otvoren, svež smeh, u kojem se osećao znak simpatije. Ali je odmah prestala, napravivši oštar pokret bradom; kao ždral kad proguta ribicu.

Udarila je moju majku po kolenima svojom velikom, koščatom šakom, sa izraženim člancima na prstima: i kako se nagnula malko k njoj, moja majka je osetila parfem koji je predstavila kao « Coeur de lilas ». Ne, rekla je Valerija, nema nigde nikakvo imanje; ima samo kućicu u Palanci: ali nikada nije Šilu tamo povela, misli da joj to čak nikada nije ni spomenula. Ono par puta što su se srele ona i Šila su razgovarale samo o bluzama: samo i jedino o bluzama. Inače, njen muž je direktor istorijskog arhiva; ne bavi se politikom i nije jahao više od dvadeset godina.

Valerija je otpratila moju majku sve do izlaznih vrata. Raširivši ruke, rekla je da joj je jako žao što ne može da pomogne: o toj Šili Fontana ne zna baš ništa. Nažalost, postoji puno rđavog sveta koji rado hvata bližnjega u zamku: sad, kad bolje razmisli, priseća se da joj je ta Šila Fontana uvek izgledala čudna ženica, nekako sumnjiva; jedanput je bila kod nje da naruči bluzu i tamo zaboravila svoj kišobran, jedan od onih što kad se sklope mogu da se stave u tašnu; skoro je sigurna da ga je zaboravila tamo. Ali Šila je posle poricala da ga je našla; rekla je sebi da ga je valjda zaboravila negde drugde. Sada misli da ga je Šila zadržala: krade, znači, i kišobrane. Možda je malo luda.

Posle posete Valeriji majka danima i danima nije izlazila iz kuće; nije više pisala pisma, niti je više plakala; onaj iskreni Valerijin smeh joj je i dalje odjekivao u ušima. Taj ju je smeh mučio i istovremeno bio lek za njenu dušu: jer moja majka nije želela da joj se iko više smeje. Sedela je zamišljena u fotelji blizu prozora i gledala vozove koji su odlazili uz zvižduk; i kukičala je, kao što je videla da to radi Valerija: kukičala je pokrivačić Đulijinoj bebi: tek da zabavi ruke. Ponekad bi uhvatila samu sebe kako u dubini duše sanjari o dugom prijateljstvu s Valerijom i o budućim zajedničkim poduhvatima u onoj radnoj sobi, tapaciranoj policama; ali bi se odmah otreznila od tog sna, osećajući ga kao gorkog i sipkog, bez pothranjivanja; i mislila je o tome kako je već stara i kako joj život ništa više neće dati.

Onda je počela pomalo da izlazi. Ali je svaki ugao, svaki deo grada donosio poneko sećanje na Šilu: ovde je bio kafe u kojem su uvek sedela, tamo crkva u kojoj se venčala Barbara; ovde je bio frizer gde su se upoznale, a tamo bioskop u kojem su bile zajedno. Nad svim tim lebdeo je svetli ogrtač i ravna se i duga kosa boje sena mrsila na vetru; majci je izgledalo neopisivo davno vreme kada je ta kosa lepršala pored njenog ramena; daleko kao vreme radosti u godinama nesreće, kao dečje igre u trenutku smrti. Bilo je to srećno doba, a ona ga je ipak morala izbrisati iz pamćenja; jer joj nije donelo ništa sem senki i pepela. A senke i pepeo ne mogu ostaviti žaljenje.

A onda je jednog jutra došao Jožek i doneo novine u kojima su bile velike fotografije Pinuća i Barbare; pisalo je da je Pinućo Skardilo u hotelu Paseđero u Kataniji, upucao svoju mladu ženu, Barbaru Skardilo, rođenu Grosi, koja je poticala iz našeg grada; upucao ju je iz časnih pobuda, posle jedne nasilničke scene koja je sve goste hotela naterala u hodnik; neko je pritrčao da mu otme pištolj iz ruku, ali bilo je kasno i Pinućo je opalio metak: Barbara je pogođena u grudi. Bila je mrtva.

Đulija je počela da vrišti. Vrištala je dugo, dugo; Karmela, koja je bila u dnu vrta, dotrčala je, misleći da rađa. Bilo je strašno gledati je dok je tako kričala: stajala je skupljena uza zid, pritiskajući rukama slepoočnice; gledala je u prazno, tamo gde je možda videla svetlucanje konjskog repa.

Kaim je već bio otišao u bolnicu; ja sam se bacila na telefon i napokon uspela da ga dobijem: rekla sam mu da odmah dođe kući. Đulija se bila smirila; ležala je u krevetu, sa nogama zamotanim u ćebe, tiho jecajući; majka ju je držala za ruku i stavljala joj na čelo hladne obloge. Jedino što joj je palo na pamet da uradi bilo je da kaže Jožeku da se tornja napolje sa tim svojim novinčinama.

Jednog dana, posle nekog vremena, moja majka je sedela u kafeu i pila osvežavajuće piće: jer hladnu kafu sa šlagom nije više mogla očima da vidi. Učinilo joj se da je u daljini, na ulici, ugledala jednu plavokosu glavu boje sena i jedno crno odelo: i verovala je da je prepoznala Šilu u crnini, kratkovidih očiju koje nesigurno zirkaju, kako sporo vuče noge po prašini aleje. Majka je htela da skoči i sledi je; ali je najednom osetila veliki umor i ostala gde je i bila. Ubrzo je crna haljina nestala među svetom: i moja majka nikada nije saznala da li je to stvarno bila Šila ili neka druga koja je na nju ličila. Konačno, to joj više nije bilo ni malo važno; i u dubini srca, gde je uvek gajila ključajuću, tamnu mržnju, osetila je sa radošću da za tu jadnu, dugokosu žanu ima malo sažaljenja.

Na leto, dok je na svet donosila dete, umrla je moja sestra Đulija. Bilo je leto, jedno pravo letnje jutro. Na nameštenom krevetu ležala je Đulija u odeći u kojoj se i venčala, s nežnim rukama prošaranim venama prekrštenim na grudima. S neodređenim umiljatim i tužnim osmehom na nemim usnama izgledalo je kao da Đulija govori zbogom svetu koji nije bila u stanju da voli. U susednoj sobi, u naručju rođake Tereze, koja je stigla dan pre autobusom, plakala je Đulijina beba, crvena, sa dugom, plavom kosom Poljaka. Rođaka Tereza ga je uspavljivala ljuljuškajući se u fotelji, a moja majka je, najednom jako stara i klonula, zgaslim pogledom buljila u tog malog neznanca. Nemo je, tim svojim ugaslim očima, u kojima su se stare munje pogasile vrelom suza, tražila od mene, Kaima i rođake Tereze i tog malog neznanca, da joj vratimo njenu Đuliju.

Ali Đulija koju je ona želela bila je mala, u mornarskoj haljinici i crnim dokolenicama, kada na njenim usnama još nije bilo onog tužnog, stidljivog osmeha. Tek tada je majka razumela značenje tog osmeha. Bio je to osmeh nekoga ko je želeo da bude ostavljen po strani, kako bi se malo po malo vratio u senku.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Uvodni tekst, izbor i prevod Barbara Stjepović

Nazad