2007.

ПЕТЕР НАДАШ

Петер Надаш је рођен у Будимпешти 1942. године. Шездесетих година постаје професионални фотограф; ради у неколико часописа и као фотограф, али и у уређивачком одбору. Активно се бави писањем како прозе, тако и драма, које се изводе на позоришним сценама широм Мађарске.
1985. године приводи крају свој роман «Књига мемоара», који издају годину дана касније. Управо се 1986. година везује за годину преокрета у мађарској прози, а Надаш добија истакнуту улогу у књижевним круговима. Последњих година, под утиском срчаног удара који је преживео, бави се питањем телесног, физички опипљивог тела и уједно пише свој познати есеј «Сопствена смрт». Превођен је на више од десет језика.
 
Заједничко је да
одакле крећем: тамо и стижем.

Парменид


Журно изјављујем да читалац у рукама не држи историјски рад, већ роман, и свако име, особа, догађај или ситуација која одговара истини производ је пишчеве маште и ништа друго.

Посебно се захваљујем берлинском Висеншафт колеџу, а нарочито Реинт Гудруну и Ботоломеју Гесине, сарадницима изврсним библиотеке овог института, који су самопожртвовано подржавали мој рад и помагали ми својим саветима.

П. Н.

 

НЕМО ПОДРУЧЈЕ

Оцеубиство

Још оне знамените године, када је срушен чувени берлински зид, наишли су на леш недалеко од посивелог мермерног споменика краљице Луизе. Ово се догодило неколико дана пред Божић.
Леш је око педесет година стар, био је негован мушкарац и све оно што су на њему или код њега пронашли сматрало се доста луксузним. На први поглед рекло би се угледан господин, банкар или менаџер. Снег је лагано лебдео, али није било толико хладно да би се задржао, топио се истог часа на стазама парка и само се на трави задржавао. Очевици су по прописима поступали одговарајуће и због временских услова су се доста трудили. Затворили су околину и претражили је у правцу кретања сата, а потом према правилима, истраживали кружно ка унутра, како би могли да обезбеде и утврде трагове. Мртвог су пажљиво скинули иза једног импровизованог црног пластичног паравана, не би ли пронашли знак који би указивао на трагове починиоца.
Леш је открио један младић, који је сваког јутра у зору овде трчао. Он је био једини кога су могли да саслушају. Био је још мркли мрак када је кренуо на трчање и то сваког дана истом маршутом и у исто време.
Да није овако било, да није све сама рутина и навика, да нису сваки камен и свака сенка посебно записани у његовим очима, онда највероватније не би ни пронашао леш. Светлост лампа из даљине једва да су допирале до овде. Узбуђено је објаснио полицајцима да је тело које је полуокренуто лежало на путу ипак уочио, јер је на том тамном капуту остало нешто снега.
И како је равномерно трчао као да му је са стране нешто запало у очи, причао је превише гласно.
Док је говорио, унутар кордона је наједном више људи деловало. Радили су, могло би се рећи, у идеални условима, јер у овом часу осим њих ни једна једина душа се није задржавала у парку, није било радозналаца. Један од њих је светлећим блицем сликао нешто на голој и навлаженој земљи, што су два техничара криминологије претходно обележила редним бројем.
Док је у међувремену започињао трећи пут да прича, младић је нервозно приметио да су већ сви трагови обележени редним бројевима, и видевши то ухватила га је таква трема као да није он открио леш, као да га није он пријавио, него је он сам починилац и одмах га суочавају са доказима злочина.
Било је налик некаквом шиљку, али није знао да каже чији је био, можда оштрице или хладноће мисли, али о овом међутим није говорио.
У ствари прва његова помисао била је да је убио рођеног оца.
Није знао шта да мисли, зашто мисли на тако нешто, зашто жели смрт тог човека, но ни о овоме није гласно говорио полицајцима.
Једва да је остало нешто о чему се гласно може разговарати.
Али, нису много мотрили на њега, полицајци у цивилу су долазили и одлазили, али и они у униформама, понекад су мрмљали реченице једни другима или сами себима, које он није разумевао.
Нису га држали више, јер је своје податке већ трећи пут издиктирао и у записник су унели да је сведочење потом завршено, али није могао да оде.
Полицајци су се смењивали око њега.
Када трчи онда заиста никада не гледа никуда, ни на шта, узрујано је поновио извештај, не размишља. Из угла психологије то је и суштина равномерног трчања, објаснио је. Али како је после отприлике двадесет минута поново други пут протрчао испред тела које је лежало на клупи, ипак му је пало на памет да само на охлађеном лешу може тако да стоји снег.
Негде је прочитао о тако нечему. Онда је стао да га погледа изблиза.
У берлиншком Тиергартену, односно у Кошутњаку, свашта се већ догодило, тачније тешко да се може догодити нешто што већ није. Полицајци су доста равнодушно слушали извештај, један је без икаквог узбуђења стајао тамо са пластичним кесама како би наставио свој посао, а убрзо затим је поред нас стао и трећи, а други су га потом оставили. Међутим, младић није могао да се смири. И овом новом човеку је причао причу тако као да је сваки детаљ имао стотину других детаља, свака његова реченица је захтевала објашњење, и са сваким његовим објашњењем открио би тајну која је вапила у небо, док би саслушавао своје тајне.
Није се смрзавао, али му је ипак цело тело подрхтавало. Полицајац у цивилу му је понудио ћебе, нека се загрне мало, но он га је таквим раздраженим покретом одбио, као да га сада најмање занима сопствено телесно стање, којекаква очекивана прехлада или глупаво и мучно подрхтавање. Свакако, имао је некакву грозницу, која људима из власти није непозната. Није се могло бити начисто ни са тим какав утисак оставља. На њих није оставио добар утисак, што је у неку руку и он сам осетио, што га је подстицало да још детаљније исприча све. Овај полицајац пун задовољства и скоро пун љубави мотрио је на нарушене црте лица, шта више на цело тело, на сваки његов део појединачно, на гестикулацију, одмеравао је у себи да ли га сматра колериком или пре аскетом, надинтелигентним, осетљивим или обичном градским кретеном, који се не бави другима до самим собом.
Попут неког ко је жељан разговора, па сада до сутра неће моћи да престане. Као неко коме се никада ништа није догодило, али се сада клупко запетљало, и ево велике авантуре. Као неко коме су тако крупну ствар поверили, попут тајни васионе.
Изазивао је сажаљење, нешто забринутости. На крају је само са тим полицајцем и могао да разговара, међутим збиља га је погодио дрхтавим речима, жустрим покретима који су због дисциплинованости били помало и штури и психолошким профилом који се тешко могао сврстати негде.
Овај полицајац након што је по методи добро загледао различите делове и тачке тела, као и одело овог младог човека, будући да се тако просечним чинила спољашњост да је на први поглед већ било тешко осудити његово социјално стање, упитао га је који је факултет похађао, шта студира и подмукло је надовезао да га то интересује не званично, већ као обичног човека. Такво питање наводно не би имао права да постави. Његово искуство је говорило да са неколико невиних речи може зауставити ове неразумне и болесне бујице речи. Смрт странца је истицала праву хистерију и код људи који су били пикнички психолошки тип. У исто време није то било само формално питање, почело је и њега да занима колико се може носити овај младић са тако нешкодљивим питањем, колико може да одступа од самообожавања или колико је баш то питање могло да га погоди. Колико је приступачан човек. Припадао је тај оним темељно ученим детективима, који углавном избегавају да их на погрешан пут одведе један неочекиван дубоки утисак или замршена машта, али није могао да се суздржи да са бар једним постављеним питањем експериментише.
Међутим равнотежа се није могла ни привремено изгубити, ни овако, ни онако, било у првим часовима саслушања, које на шатровачком језику полиције називају «пропитивање изокола», односно «први напад», било на врхунцу саслушања када су делићи слагалице били скоро на свом месту. Понекад је постављао мале замке. Јер, детективи таквог калибра каквог је он био своје идеје ипак сматрају пречим него она обична кривична искуства из којих су његове просечне колеге црпли своју снагу. Ови претходни су били досетљиви, али њихове методе понекад самовољне. Говорећи језиком струке, на рачун силогистичких средстава давали су предност хеуристичким средствима и водећи се њима понекад су кршили законе.
Младић је под утицајем безосећајног испитивања запео са једном реченицом: студира филозофију и психологију, одговорио је изненађено. Док је одговарао размишљао је о томе на шта заправо службеник полиције пази и шта је приметио на њему.
Могао сам и да помислим, рекао је детектив равнодушно.
Шта је спазио на врату, или шта је приметио на његовом трикоу и сада на његовој тренерци.
Од свега овог застала је бујица речи. Као да се освестио да све то о чему је он сведочио заправо никога није ни интересовало. Не само остали, него се и сам детектив на неком другом нивоу и из другог положаја бавио детаљима.
Није обраћао пажњу ни на њега, ни на његово сведочење.
Дуго је већ тако трчао у светлим и узаним панталонама, жутим или црвеним, и овај детектив је, са погледом на његовој бутини, а нарочито на крилу, наставио своје испитивање.
Оно што је било грубо и до сржи је утицало било је то да је коначно приметио и одмерио човека који је стајао пред њим у овом огољеном парку у зору, док је око њих снег заиста смирено лебдео. Уста, очи, упадљиво густе високо усађене обрве детектива, све то што је до тада видео, његово чело, његова необуздано-коврџава коса, смирена нарав. Човек који је тако проницљив, гледао га је жалостиво, као да је све већ знао о њему. Повратно и претходно би појединачно узео у обзир његове најскривеније тајне и чак саосећао са њиме. Али детективу је у великој расејаности падало на памет само оно што је неколико дана раније прочитао у неком глупом магазину седећи у чекаоници код зубара, да се у Немачкој годишње 17 ђака упише на филозофију и 22 хиљаде на психологију. Што би значило да за један људски век приближно десет милиона се бави механиком духа и душе, што је ипак велики број премда се трговином, финансијама и ратовањем много више њих бави.
Младић је слушао, осетио је да га детектив потцењује, не сматра важним његово занимање за науку, а проклето тело је и даље дрхтело у ознојеној тренерци.
Предавао се томе.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Са мађарског превела Ивана Ристов.

Nazad