2007.

САША ЈЕЛЕНКОВИЋ

Елпенорова трилогија је, како Саша Ћирић примећује, а сам аутор признаје, започета још 1993. године.
Кад су се 2003. појавила Елпенорова писма, а већ следеће године Елпенорово буђење, видело се да Саша Јеленковић ходи некаквим, нама страним и непознатим путем, који нас води незнано камо. Било је јасно да се ради о, признајмо, прилично „затвореној“ поезији, намењеној „само одабранима“.
Тек са трећом књигом, Елпенори, (која је заправо Елпеноровa трилогијa), ствари су почеле да се лагано постављају на своје место.
Да подсетимо, мученик Елпенор, ('Ελπεηνωρ) – чије име, иначе, значи „нада људског рода“, био је Одисејев сапутник који је, на своју несрећу, мало више попио „скитски припремљеног“ вина (значи, неразблаженог водом) на тераси Киркине палате.
Уместо да се, што би било увиђавно према осталима, лагано отрезни, у припитом стању је пао и скрхао врат. Оставши несахрањен, Елпенор није припадао ни „овом“ ни „оном“ свету, већ неком „лимбу“, „међупростору“. Јеленковић, појашњавајући Елпенорову ситуацију, цитира Бланшоа: „... недовољно мртав за живе, недовољно жив за мртве“.
У Елпеноровој трилогији – сад, кад пред собом имамо комплетно дело – очевидан је поетски развој Саше Јеленковића: од „транссимболизма“ (како то једном назва Т. Брајовић), Јеленковић је крајем деведесетих неосетно прешао у некакву врсту старолевантинског симболизма, можда чак и дубоко мистичког. Неосетно за нас – али, могућно је да се радило о планираном Јеленковићевом програматском окретању ка другим темама и другим методама.
Овим се, имамо утисак, Јеленковићева поетска сага о Елпенору завршава. Ту се у потпуности слажемо са аутором. Да, могућно би било замислити неке гране које се шире из тог, већ солидног, високог, стамено засађеног стабла српске поезије; али, бојим се да то не би биле гранчице – свеже младице, већ некакав toxicodendron rydbergii – отровни бршљан, који би се паразитски успињао уз здраво стабло Елпенора и на крају га угушио својим барокизираним лишћем. Од дрвета на којем живи узело би – отело: сва сунца, све кише, лахоре, ветрове...
Све се мења. Док су песме о Елпенору осмишљаване, осмишљаване су на један начин. Писане на други начин, објављиване, читане, на трећи, четврти... Како рече Саша Јеленковић, ко зна шта ће оне значити већ следећој генерацији? Да не говоримо о дедијеровској „историјској дистанци“ за коју је потребно барем педесет година. У сваком случају – ма шта Трилогија о Елпенору значила у будућности, сигуран сам да ће то бити значајна књига, која ће бити наново и наново прочитавана.
Углавном, читајте Елпеноре. Надајмо се да ћемо ускоро ову трилогију видети и у издању Балканског књижевног гласника? Ко зна.

Саша Јеленковић је песник. Рођен је 8. августа 1964. године у Зајечару.
Дипломирао је на групи за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду.
Био је уредник за поезију у "Књижевној речи" и "Речи", и секретар редакција у часописима "Источник" и "Поезија" од 1992. до 1999. године.
Објавио књиге песама Непријатна геометрија (1992), Оно што остаје (1993), Херувимске тајне (1994), Краљевска објашњења (1998), Књига о срцу (2002), Елпенорова писма (2003), Елпенорово буђење (2004) и Елпенори (2006).
Добитник је књижевних награда "Матићев шал" (за књигу Непријатна геометрија), "Милан Ракић" (за књигу Оно што остаје) и "Васко Попа" (за књигу Књига о срцу). Добитник стипендије из Фонда ''Борислав Пекић'' за 2005. годину.
Песме су му превођене на енглески, немачки, француски, италијански, румунски, кинески, словеначки и објављиване у иностраним часописима и антологијама.
Живи и ради у Зајечару као директор Матичне библиотеке "Светозар Марковић".
Члан је Српског ПЕН центра и Српског књижевног друштва.

Веб страница Саше Јеленковића
Блог Саше Јеленковића
Контакт са аутором


LATINIČNA VERZIJA


 

 

 

ИЗ „ЕЛПЕНОРА“

 

Мислити разрешен обавеза у некој скровитој пећини


Као некада нестрпљив поздрављајући пробуђене,
очекујући да ме убеде како тело постоји само као
обмана, напор да прекорачим извесност, умивен
не мислим већ мене мисли нешто огромно и сјајно.

Као некада спутан зазирући од завидљиваца,
пришао сам огради, нагнуо се, видео бих себе,
да сам био негде, чуо бих музику када би постојало
време из којег би долазили звуци, када бих и сам постојао.


Најтиши час

И само што сам прионуо на писање писама,
о којима знам да морају бити неистинита,
јер хаос можеш преварити само лажима,
када речи постану камење
по којем газиш прескачући реку,
схватих да немогуће је преживети
помирење са самим собом.


И било је

И било је и није било.
И сећам се и не сећам се.
И отишао сам и нисам отишао.
И задржали су ме и нису ме задржали.
И одустао сам и нисам одустао.
И почело је и престало. И подвојеност.
И узмицање. И размена. И равнодушност.
И обнављање.

Ово је нестрпљење којим ти се претило.

Овим су ми нестрпљењем претили.

 

Copyright © Саша Јеленковић & Балкански књижевни гласник – БКГ, 2007.

Nazad