2007.

TOVE DITLEVSEN
(1917-1976.)

Tove Ditlevsen je svoje siromašno detinjstvo na Vesterbrou (radnička četvrt Kopenhagena) opisala u knjizi »Ulica detinjstva« iz 1943., po kojoj je 1986. snimljen i film. Do svoje sedamnaeste živela je u »stanu« koji se sastojao do jedne sobe bez sanitarnog čvora a život je bio omeđen nekolikim ulicama siromašnog dela grada. Tuče ispred pivnica, koje su bile jedina zanimacija, bile su svakodnevna pojava. U njenoj porodici su želeli jedino da se ona dobro uda, ne i da se obrazuje. Pisanje je bila prilika da pobegne iz siromašnog porodičnog okruženja. A pesme je pisala od svoje dvanaeste. Ipak, tom siromašnom kraju u kojem je odrasla vraćala se sve vreme, pišući »o okrutnim i opasnim igrama koje su se onda igrale.« Egoističnoj majci i lakomislenom ocu duguje strahove i nagon samodestrukcije, s čime se borila do kraja života. Sećanja na taj život u kojem je žena mogla da bude samo domaćica nisu mogla da izblede ni onda kada je postala, kako se to danas kaže »samosvesna slobodna žena« i kada su priče o njenom bračnom trouglu postale deo legendi kopenhaškog kulturnog života. Udavala se četiri puta. Sama je priznala da je tražila uticajne muževe jer nije verovala da žena sama može da se probije. Poslednji brak je ipak duže potrajao...
Pisala je i pesme i romane, knjige za decu i pripovetke. Za života su joj kritičari često zamerali da piše “staromodno”, ali čitaoci su je obožavali. Njene knjige će gotovo svaki Danac da navede kao važne u svom životu. A to – taj uticaj na čitaoce – valjda više vredi od kritičarskog priznanja. I danas, trideset godina posle njenog samoubistva, pesme joj se čitaju i citiraju. Dobila je ipak i jednu nagradu: Zlatni lovor 1956.
Tove Ditlevsen je godinama bila urednik rubrike pisama čitalaca u jednom od najčitanijih danskih nedeljnika. Tu je davala savete za najrazličitije probleme. Priznala je da je bila alkoholičarka i da je imala probleme s drogom. Nije krila psihičke probleme. Tom otvorenošću kao da je prigušila sve glasine koje su išle oko nje zahvaljujući njenom seksualnom životu. Štaviše, jednako su je voleli i kao osobu i kao spisateljicu, autorku stihova koji su se našli i još uvek nalaze mesta u mnogim spomenarima.
Zebnja i usamljenost su je ipak sustigli – iako je tražila ljubav svuda, neki bi rekli kao Mika Antić – pa je sebi oduzela život 1976. Hiljade ljudi su bili na njenoj sahrani.
Više njenih pesama je uglazbljeno. Izbor iz dela: zbirke pesama: “Devojački um” (1939), “Ženski um” (1955), “Ljubavne pesme” (1949), “Kišobran” (1952), “Mali svet” (1942), “Ane Lise 13 godina” (omladinski roman, 1958), “Ulica detinjstva” (roman, 1943), “Sudija” (priče, 1948), “Sećanja I i II (detinjstvo i mladost)”, (1967), “Moj nekrolog i druge zlokobne misli” (1976). Debitovala u časopisu čiji je urednik bio njen prvi muž, Vigo Meler (Viggo Møller). Bio je trideset godina stariji od nje. Pesma koju mu je pokazala zvala se “Mom mrtvom detetu”. Tada je prvi njen bračni trougao - ljubavnik beše Pjet Hajn, nukelarni fizičar, aforističar, kabaretski umetnik – postao slavan. Od tada Ditlevsenova živi u središtu kulturnog života, dok je traume iz detinjstva i dalje progone. Bila je Dženis Džoplin danske književnosti, u svakom pogledu, pa i u “onom”. Zbirka priča iz 1944 “Puna sloboda” pokazuje da je ona majstor i pripovedanja. Fabula naslovne pripovetke je tipična: žena negde na Mediteranu uživa punu ljubavnu slobodu i ostaje u drugom stanju; pri pokušaju da abortira, ona umire, a muž je mrzi zbog neverstva, nije u stanju da žali za njom. Ironijom sudbine, dok je bila u trećem braku s lekarom, postala je ovisnica o tabletama. 1948. bila je smeštena u bolnicu. Život joj je bio ugrožen, i posle lečenja više nije bila ona ista; do kraja života je morala da sa svojim demonima izlazi na kraj uz pomoć pilula za spavanje, kako bi to rekao Ingmar Bergman. Osim toga, književna moda se promenila. Kada je 1974. po deveti put zaobiđena u trci za nagradu Danske akademije, pokušala je samoubistvo. Zamerali su joj staromodan stil, rime, na primer, onda kada je slobodni stih bio zakon. Poslednji brak koji je najduže trajao – muž je bio uticajni urednik Viktor Andreasen – posle početnog perioda sreće, na kraju se raspao zahvaljujući tome što suprug nije mogao da podnese kreativnu ženu. Došlo je zatim i neverstvo na obe strane i Tove ponovo počinje da pije i uzima pilule. Posle razvoda je nastavila da mu piše pisma, koja su 1993. objavljena pod naslovom “Dragi Viktore”.

 



Samo za tebe
/Alene for dig/


Gori sveća u noći,
Gori samo za mene,
A kad duvam u nju, ona se rasplamsa,
I plamti samo za mene. -
Ali govoriš li tiho, šaputavim rečima,
Sveća odjednom veće značenje ima
i gori duboko u mojim nedrima -
samo za tebe.

Žal
(Anger)


Pet kratkih, zlatnih minuta
spavala sam jednom pored tebe,
zato što sam bila umorna od ležanja
i gledanja kako spavaš i spavaš.

Sada, kada te nema, shvatam,
to je samo kazna za taj greh,
što sam jednom mogla da spavam,
dok si bio kod mene.

Tri stotine dugih sekundi
tokom kojih je trebalo da drhtim od sreće
i osluškujem tvoju dušu
uha tik pored tvog srca.

Mogla sam da ti držim glavu
oprezno u mojim rukama
i da treperim od unutarnje sreće,
zato što si ležao pored mene.

Mogla sam otvorenih očiju
i napetih čula upijati
tvoje telo u moje spostveno
i zauvek ga upiti u sebe do dna.

Sada te nema, a ja moram
zauvek da žalim
zbog protraćenih minuta, koje
nisam ćutila dok si bio kod mene.

Hiljadama minuta
možeš uzaludno žaliti,
tih pet kratkih, zlatnh minuta,
tokom kojih nisi smeo da spavaš.


Večito troje
(De evige tre)


Na svetu postoje dva muškarca, čiji
se putevi neprestano ukrštaju s mojim.
Jedan je onaj koji voli mene,
drugi je onaj koga ja volim.

Jedan je u noćnom snu,
Što ga u mračnom umu sanjam,
drugi stoji na vratima srca
koja mu nikada ne otvaram.

Jedan mi je dao prolećnii dašak
sreće koja je k nama pohitala,
drugi mi je dao ćitav svoj život
i zauzvrat ne dobi ni tren kao hvala.

Jedan diše u pesmi krvi,
mestu ljubavi, slobodne i prave,
drugi je isto što i tužan dan,
u kojem se snovi dave.

Svaka žena stoji između ove dvojice,
zaljubljena i voljena i čista –
jednom na svakih sto godina može se dogoditi
da ta dvojica budu osoba ista.



Uzmi moje srce –
(Så tag mit hjerte -)

Uzmi moje srce u ruke tvoje,
ali uzmi ga oprezno i uzmi ga nežno k sebi,
to crveno srce – ono pripada samo tebi.

Bije tako mirno, kuca tako tiho,
jer je volelo, a volelo nije previše
sada je mirno – sada je tvoje i ničije više.

I može biti ranjeno, i može biti odbačeno
i može da zaboravlja i zaboravlja često,
ali nikad neće da u tvojim rukama mu je mesto.

Bilo je tako jako i tako ponosito, moje srce,
spavalo je i sanjalo u igri i radosti,
sad nek’ se skrši – al’ ga skrši samo ti.


Moje srce
(Mit hjerte)

Moje srce je nestalo,
zar niko ne može da mi ga nađe?
Bilo je to malo crveno srce,
lako se može pozlediti.

Tako sam se plašila tuge
i izgradila sam zid oko njega
od hladne i čvrstog kamena
da zaštitim to crveno srce.

Ali nisam mogla da plačem,
i nisam mogla da volim,
a kada sam srušila zid,
moga srca nije bilo.

Sada hodim putevima mladosti
i međ kamenjem i po zemlji tražim
suze koje gore,
čežnju koja pati,
svoje živo srce.


Prevaren
(Bedraget)

Neprikladan kao sredstvo za ispunjenje
dugačkog niza nejasnih nadanja,
koje pogled na mene svakodnevno budi,
sada sam zauvek bolan
razlog tvom gorkom gnevu.

I ti si zaista prevaren.
jer ti postajem strana,
nedobrodošla, donosim ti nemir.
Samo, nije me nikad menjalo
i ne menja me ni sada – kao što ti misliš –,
ništa drugo osim godina,
iskustava, znanja i možda
malo jačeg otpora
tome da ličim onome što zamišljaš da jesam.

Ženama je to lakše. Razočaravamo se
malo manje, sporije.
Tvoja je otuđenost prilična. Vidim
da si pri sebi. Ali uspevaš da se izboriš
tako malo s ljubavnim teškoćama:
Da voliš drugačije osobine
od onih u koje smo, lažući, jedno drugog uveravali.

I tu smo sad. Dve osobe. Same.
Ali jedan pokret tako nesvjestan
kao nežni pokret cveta koje traži sunce
povremeno mi čini lice nazaštišćenim
i budi tvoju staru, gnevnu nadu.

Grliš me. Grliš zatim ponovo i nju,
koja nikada nije postojala za druge.
Oklevajući, napuštam sebe.
Poniženu, obara me iskrzana nežnost
prema onome za koga više ne mislim da si ti.


Nedelja
(Søndag)

Nedeljom se ništa ne događa.
Nikada se ne sreću nove ljubavi
nedeljom.
To je dan nesrećnih.
Dan penzionera i porodičnog okupljanja.
Najbolniji sati ljubavnice,
kada zamišlja svog voljenog
s dečicom na kolenu
dok se njegova žena smeši
i donosi mirisne kolače.
Proklet dan.

Jednom je sve moralo biti drugačije.
Zašto bi se inače svi
tokom sedmice radovali nedelji?
Onda dok smo išli u školu, možda?
Ali već tada su zvonila crkvena zvona
žalosno i sivo kao kiša i smrt.
Već tada su glasovi odraslih bili
bedni i tihi dok su oklevajući
uzalud sledili reči iz propovedi.

Vonj vlage i starog hleba,
sna, gumenih čizama i cikorije
već tada je sačekivao na stepeništu
i na ulici, bio je krut, prazan i drugačiji
na jedan neutešan način –
Miris nedelje nas je sve prekrivao
debelim slojem onog razočaranja,
koje sledi nakon očekivanja
bez naročitog razloga.

Ali kada onda? Negdje pre sećanja
postojala je sreća, neodoljivo iščekivanje,
koje niko još nije bio u stanju da razočara.
Tada su crkvena zvona značila da je otac kod kuće,
s bradom, crnih veđa a miris duvana za žvakanje
bio je tamo i ostajao, negde u blizini,
i možda bi se začuo smeh tvoje mlade majke
vedriji nego za svih drugih dana.

Nedelja je. Nikada se ne sreću
nove ljubavi na taj dan.
Sediš u dnevnoj sobi,
tih i ukočen kao kartonska figura
u dečjim očima.

Grebu stopalima
i svađaju se bez energije jedni s drugima.
«Treba nešto da preduzemmo», kažeš.
«Da», kaže glas iza novina.
Zatim oboje ćutite, jer sve što želite
da preduzmete, tajno je i skriveno,
i ne bi bilo dočekano s odobravanjem od onog drugog.

Crkvena zvona zvone. Dečje nozdrve
ispunjavaju se nasleđenim, beznadežnim mirisom.
Preko njihovih slatkih lica pada
privremena ružnoća.
Zaksneli sjaj
raste u njihovim očima.

Ali svi se radujemo nedelji,
čitave sedmice, celog života,
radujemo se hiljadama
besplodnih, šupljih dugih nedelja^.
Dan porodičnog okupljanja, dan penzionera,
pakao tajno zaljubljenih.
Dan kada se odvratno sivilo odraslih
uliva u decu i određuje
nerazumljivu nedeljnu melanholiju godina^ koje dolaze.


Priznanje
(Erkendelsen)

Nas dvoje se nikada ne smemo rastati,
čuj me sada što ti kažem, dragi moj,
naša je sreća tako velika, da treba da znaš,
da postoje granice dokle je mogu podneti.

Tamo kod kuće imali smo jednom vazu,
bilo mi je strogo zabranjeno da je dotaknem,
bila je tako velika i teška, umetnički ukrašena,
ružinim laticama, malim i krhkim.

I samo zato što to je to bilo tako divlje i smelo,
u svom tom uzbuđenju koje zabranjeno voće pali,
uzela sam je jednog dana i osetila
njen plemeniti oblik među šakama.

I čudne su me misli obuzele,
oh, velika i teška je bila, a ja tako mala,
da je razbijem bilo je zlo i sasvim fantastično,
ali uplašila sam se zato što sam to poželela.

U dugim kao večnost ali zabavnim sekundama
stajala sam i borila se sa zlim glasom,
koji je šaputao : «Uradi sad nešto doista šašavo
danas, kada si sasvim sama kod kuće.»

I snažne sile su me prisilile da je ispustim.
Sada je svet zao i bez radosti.
Deset hiljada krhotina nikad se više neći spojiti,
dobri anđeli su se okrenuli i zaplakali.

Želim sve, treba da me poznaješ toliko:
Ali ono u šta su me čitavog života uveravali, klizi iz mene
i stoga – u ime naše velike sreće,
prijatelju, nemoj uopšte tako mnogo da me voliš.

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2007.
Prepev s danskog Predrag Crnković

Nazad