konkurs za nedovrŠENU PROZU I POEZIJU


 

 
MOJA PRIJATELJICA

    − Polako, odaberi jednu, dobro, odaberi dve-tri stvari i reci mi – šta je zapravo tvoj najveći problem? – kažem joj posle sat i po slušanja jedne od onih haotičnih ispovesti kada bismo hteli sve da kažemo i kada je sasvim sigurno da nećemo reći ništa. Znamo se oko četrdeset godina (Bože blagi!). Pamtim sve njene faze, sećam se knjiga koje je pročitala, znam šta sluša, kakve je šefove imala, zbog čega se nije održala nijedna njena ljubavna veza. Možda je u tome problem – to što sam opterećena pamćenjem? Možda bi joj u ovom času više odgovarao neko ko nema pojma o njoj, ko je vidi i čuje prvi put? Šta je korisnije – ispovest strancu ili prijatelju? Ko bi znao.

            − Pa, ne umem! To je moj problem, za početak. Sve me je snašlo i sve se pomešalo. Eto, odjednom sam sebi teška, a ti si me uvek zvala „Eter“. E nisam viša ta koju znaš!

            − Ja sam ista ona koja ne veruje u to da se ljudi suštinski menjaju, ali ni ja nisam ista. Pobogu, pa to je normalno! Mani primenjenu psihologiju, reci mi šta te u ovom času, ali upravo sada dok razgovaramo – šta te najviše muči?

            − Lakše mi je da ti kažem šta me jedino ne muči.

            − U redu. Možemo i tako da počnemo, naopačke. Daj samo da nekako počnemo – volim što ovaj razgovor ne sluša moja ljubav, to najotvorenije biće na svetu, ali sa zidom koji svi imamo, makar jedan, a to je u ovom slučaju horoskop. „Šta bi drugo mogla da očekuješ od Blizanaca?“ – volim što ne moram da čujem kako izgovara moja ljubav.

            − Avion. Mirna sam samo u avionu. Dobro, i na aerodromu. Ne smeta mi ono čekanje. Izvadim laptop i u svom sam svetu.

            − Dvadeset tona gvožđurije te nosi kroz vazduh i ti si mirna?!

            − Ima težih stvari.

 

 

*

 

            Otišla je sa onim prvim talasom novog talasa iseljenika. Begunaca, zapravo. Bila je deo Pohoda, jedna od onih koja je rano shvatila da je ovde čeka Ništa, a da tamo negde ima bar šansu da ostvari nešto. „Makar život“ – tako je govorila pre dvadeset godina. Slučajno, po osnovu roditeljskih poznanstva, obrela se u Londonu. Naravno da ništa nije slučajno i da je postojanje štivo savršenije i od najboljeg dela najboljeg pisca. Jer tamo je bio odbegao i on, pisac „Seoba“, porinut sa istog ovog kopna koje nema more, te stoga ljudi ne mogu da opšte za bogovima, već su „stoka grdna“ – pisao je pronalazač slučaja komedijanta.

            Ivana je bila diplomirani istoričar, a u Londonu joj je izvesni čika Steva, školski drug njenog oca Vladimira, pronašao posao i jednoj internet kompaniji. Nekad strastveni rojalista, čika Steva je sada bio samo prosečni apatični penzioner koji je radni vek proveo na hipodromu kao knjigovođa. Gledao je ljude kako uživaju u jahanju, u toj bar trenutnoj slobodi zanosa kada nam se čini da nas vetar nosi, dok je konj tek njegov izaslanik. Ivana je od detinjstva upijala činjenice, pisanu istoriju čiji su pisci, kao što znamo, pobednici, a sada je banula ne samo u novu zemlju, već i u centar virtuelnog sveta! I taman se bila navikla na iznajmljeni stančić u ulici Voćnjak, dobivši pasoš tako što se nagodila sa jednim momkom da mu, u zamenu za brak iz računa, kupi polovni volvo, taman je počela da osvaja svoj prostor, svoj put do kuće, svoje prodavnice, svoje dnevne rituale za koje verujemo da su baš oni sidro koje nas čuva da ne otplutamo iz luke, šef joj je saopštio da u manji kofer spakuje ono najnužnije i da bude spremna na to da neće imati vremena da ga raspakuje.

            Kada god zovem Ivaninu mamu da pitam gde je Ivana, ona odgovara: − Vrag bi ga znao!

            Pošaljem joj i-mejl i pitam kako si, gde si. Ona odgovara: − Veruj da ni sama ne znam. Poslaću ti razglednicu.

            Jedan zid moje sobe podseća na oltar pred kojim stojim kao da se molim razglednicama iz čitavog sveta. Crvena vetrenjača iz Pariza, kornjača sa Galapagosa, delfin iz akvarijuma u Vankuveru, Partenon, Tadž Mahal… Da nije Ivane, i moje poštansko sanduče bi služilo samo za račune i reklame. Poštar mi se divi: − Vama pišu iz čitavog sveta!

            Ivana kupuje razglednice na aerodromima, kao i sve ostalo. Tamo se oblači, jede, objasnila mi je kako se pere kosa u toaletu. Navrati o Božiću. Bar jednom godišnje je viđamo njena porodica, ja, prijatelji koji nisu emigrirali. Sa dečkom, mislim svakim svojim dečkom, razgovara preko Skajpa. Šef joj dopušta tek nekoliko dana božićnog odmora tako da ne stigne da se sretne sa svima. Dok se vozi taksijem po Beogradu razgovara sa onima za koje nema šanse za priču uživo. Proleće kroz život moja Ivana. A svaki let jednom mora da stane, ili bar da zastane. Zbog toga danas imamo svo vreme ovoga sveta, sedimo u „Pijanoj lađi“ ne bismo li iznašle neku pistu sa koje ona može ponovo da poleti.

 

 

 

 

 

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2015.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2015. Specijalno izdanje.

Nazad