konkurs za nedovrŠENU PROZU I POEZIJU


 

 
PITANJE VREMENA

 

Ne bi mi bio prvi put da novine stignem da prelistam tek kasno uveče; radno vreme koje moj izdavač beše pretvorio u danonoćno rintanje –  dabogda isti sat nosio i u paklu kad ga budu krčkali u kazanima – obično se svršavalo u kasnu noć. Pošto se noćni autobusi ukrštaju kod glavne stanice, uvek mi se nakači i preduga pauza zbog presedanja koju treba ispuniti: nečim što me neće lako uspavati u birtijaškoj stolici, niti grubo prekinuti predigru za san što se lukavo provlači između stolova staničnog bifea.

Ćutljiv sam po prirodi i ne progovaram osim kad me upitaju; a i šta ima da se priča po mrklini, isprekidanoj autobuskim farovima i jecajima pevaljki sa krčećeg radija, u tmici, tmini i mračini što odiše dimom i znojem: svi jedva čekaju da guzice popnu uz par ispovraćanih stepenika i uvale ih u sedišta iz čijih naslona vire krateri skaja i ostrva sunđera.  Zato naručim kafu – pare za ovu svetu namenu čuvam u malom džepu; prethodne noći potrošenu,  već ujutru stavljam novu crkavicu za spas umorne duše – zatražim veliku čašu ladne česmovače, uz škripu dovučem stolicu na koju ću popeti otekle noge, sa nekog od susednih astala prekrivenih stolnjacima kroz koje vire rupetine od progorevanja pikavcima pokupim zaboravljene novine  i zavalim se u ponoćnu „fotelju“.

Ne bi to bila noć nimalo drugačija od ostalih, da mi kroz umašćene i raskupusane listove – teroristički napad što se nastavlja na gole grudi taze starlete, ekonomska kriza i dokazi o postojanju Marsovaca,  gol sa pola igrališta i spisak ožalošćenih sa umrlica – pažnju ne privuče čudan tekst: „S.S. (50), književnik dobro poznat nesretnom komšiluku i užoj familiji, sa diplomom Fakulteta veterinarske medicine, ratni veteran oboleo od PTSP-a, podneo je naučne dokaze da vreme definitivno ne postoji; ista osoba tvrdi da nam se danas  dešava isto što i juče, sa velikom verovatnoćom da će se desiti i sutra, u obliku koji ćemo prepoznati tek prekosutra: prekasno, po dobrom starom običaju. Dotični takođe tvrdi da merenje istog nikada nije imalo pravog smisla – osim metafizičkog, koji je sumnjiv sam po sebi – da je njegov navodni protok vrlo upitan i da je najveći podvig vremena upravo u tome što je uspelo da nas ubedi u svoje lažno postojanje.“; ostatak teksta nisam mogao da pročitam jer beše istrgnut: verujem da je moj prethodnik smatrao da je uvijanje ćevapa – a ko bi mu to zamerio? – važnije od jalovih filozofskih polemika gladnih piskarala.  Ni ovo što pročitah ne bi bila prva glupost koja živi u novinama, da se moji inicijali nisu savršeno slagali sa spomenutim, da mi već petu godinu glava ne puca od broja šturih šlajfni koje moram da isporučim uvek gladnim lektorima, da slučajno baš sutra ne slavim pedeseti rođendan (gosti su pozvani, pečenje je ohlađeno, treba da dovučem kući pakete kisele vode i flaše rizlinga i show must go on), da nisam sve češće zapitan šta sam dođavola uopšte tražio u  knjigama, u tim broširanim naslagama ponekad stvarnog i nikad mogućeg.

Ipak, pitanja što mi ne dadoše mira bejahu mnogo ozbiljnija: da li svet posmatram na pravi način, samo zato što rođenim očima, bar do sada, bezgranično verovah? Znam da „sve oko nas ima oblik koji mu da naša duša“, ali šta sa dušom koja poželi da poprimi oblik svega? Šta?

 


 

 

 

 

Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG, 2015.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] / Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis. Način dostupa (URL) http://balkanliteraryherald.com
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG 1 / 2015. Specijalno izdanje.

Nazad